MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MATI FOTINA: TU GDE SE VODA SA NEBOM DODIRUJE I GDE SE KAMEN BOGU MOLI



"Gde ptice i galebovi pesmu Gospodu poju ne može čovek, a da se ne divi Gospodu" , govori o manastirima na Skadarskom jezeru mati Fotina, nastojateljica manastira Beška

Obale, ostrva i gorice, zalivi i zatoni, luke i lučice Skadarskog jezera dišu ponovo molitvom. Ona se uzdiže ka nebu, sjedinjujuci nas sa slavnom Zetskom Svetom Gorom i istovremeno osmišljavajuci našu stvarnost. Poslednjih desetak godina monasi i iskušenici brižljivo rukovodeni Mitropolitom Crnogorsko primorskim Gospodinom Amfilohijem, mukotropno i vredno zidaju porušeno i posle vekovne napuštenosti udahnjuju život manastirima na Skadarskoj jezeru.

O.Grigorije 1993. godine naselio se na Starčevoj Gorici krpeći krov kroz koji lije kiša....1997. prvi put se služi na Beški i Moračniku, postavljaju se metalna vrata da u crkvu ne bi ulazila stoka....1998.dolazi o.Serafim sa bratijom u Rijeku Crnojevića, na Obod i na Kom. Na Vranjinu se naseljavaju o. Marko i o. Jefrem i podižu kućicu od iverice, iz koje će početi da obnavljaju konake i crkvu. Godine 2002. na Beški, grobnom zdanju kćeri Cara Lazara, podiže se novi dom i na Blagovijesti sabire narod.

A danas, mati Fotina, nastojateljica manastira Beške kaže:


“Na jezeru je zaživelo 6 manastira od postojecih 16 i to su Vranjina, Moračnik, Beška, Starčeva Gorica i Kom i manastir u Rijeci Crnojevića, svi su nastanjeni. Vranjina, Moračnik i Beška su opštežiteljni manastiri, Starčeva Gorica i Kom otšelnički. Svi su u obnovi, najugroženije su Crkva Svetog Georgija i Blagovesti na Beškoj, inače zadužbine Balše Stratimirovića i Jelene Balšic. Što se tiče obnove to je prepušteno monasima koji žive u tim obiteljima. Oni se sami snalaze uzdajući se u pomoć Božiju i u dobru volju pobožnih ljudi. Na ostrvu Beškoj je sada 6 sestara, 2 monahinje i 4 iskušenice među njima je i jedna mlada Ruskinja iz Moskve. Bogu hvala, Majka Božija brine o svojoj maloj obitelji i ništa nam nije nedostajalo tako da se potvrduje ona Jevanđelska: “Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati"(Mt.6,33). Trudimo se da obezbedimo osnovne uslove za život. Vodu donosimo sa obale. Nemamo struju. Nemamo dovoljno prostora. Veliki konak je razrušen. Crkve prokišnjavaju. Nemamo prostora za rad. Nemamo pomoćne prostorije. Čamci su stari. Motori dotrajali. Imamo dovoljno nevolja, ali se uzdamo u milost Majke Božije”, priča smireno i tiho mati Forina.

Oni koji su posetili ostrvo Bešku znaju da osim malobrojnih monahinja na ostrvu ima i nekoliko koza koje Albanci, stanovnici jednog sela sa obale, tu ostave da žive i razmnožavaju se. U izobilju ima zmija a kada pitate monahinje da li se boje, odgovoriće sa osmehom da su se već navikle. Zimi je vetrovito i hladno, leti vlažno, kažu hleb se za tili čas ubajati. A i kako ne bi, kada frižider nemaju. A i da ga imaju ne bi mogle da ga koriste jer nemaju struju. Vodu donose sa obale, iz jednog bunara. Po sve potrepštine odlaze do Podgorice. Prvo čamcem, najčešće sa monasima sa ostrva Moračnik jer je to zajednicki čamac a zatim čombastim putem na kome se teško mogu mimoći dva auta kada se susretnu. Ponekad se desi da se zbog vetrova i talasa jedva vrate na svoja ostrva, a kad stignu onda tek predstoji iskrcavanje tereta. Od obale do Beške čamcem se plovi dvadesetak minuta. Zimus se desilo da su jednog dana iz Podgorice doneli šporet na plin za monahe sa Moračnika. Šporet je prvo do Beograda iz Rumunije, jer su tamo znatno jeftiniji, dovezao o. Damaskin a zatim je iz Beograda vozom stigao do Podgorice. Organizaciju i kupovinu preuzela je na sebe jedna dobra i bogočežnjiva duša, koja voli da pomaže monasima i našim crkvama. Onda su iz Podgorice monasi šporet natovarili na svoj stari Reno i krenuli na puteštestvije do Skadarskog jezera. U međuvremenu je naišla oluja, kiša je padala, voda se uskovitlala. Jedva su stigli do Beške i zatim žurno otišli da se osuše i okrepe a čamac su dobro zavezali i rešili da ono što nije bilo kvarljivo ostave do jutra kada ce nevreme proći. Tako je i bilo, sunce je ogrejalo, jezero se ućutalo, ali se njihov šporet skoro “udavio”, jer je voda u naletima prevrnula čamac i da je šporet bio teži najverovatnije bi bio na dnu jezera. I dok zimi vetrovi caruju sa vodom, preko leta bude takva vlaga i vrućina da se ponekad teško diše, čini se kao da je sve stalo.

Živite ne samo daleko od sveta, vec i u priličnoj oskudici. Mnogi manastiru danas su veoma dobro opremljeni i udobni za boravak. Ima mišljenja da to nije dobro. Šta Vi iz svojih manastirskih jezerskih kelija mislite o tome?


“Kada imamo da živimo kao da nemamo i kada nemamo da živimo kao da imamo i da blagodarimo Bogu na svemu. Monasi, odnosno ljudi koji dolaze u manastir da budu iskušenici, da se zamonaše dolaze iz raslabljenog društva. Oni dolaze iz takvog jednog društva vec razneženi, a u ovim apokaliptičkim vremenima malo je onih koji bi se odlikovali surovošću podviga. A mislim da Gospod danas to i ne traži od nas. Dosta je da sa blagodarnošcu pretrpimo sve ono što nas snađe. Umerenost u svemu je najbolja. Raskoš ovog sveta u svakom slučaju raslabljuje i trebalo bi da se čovek trudi da ide tim nekim srednjim putem, da bude umeren u svemu. Borba je danas suptilnija i treba je izdržati i poneti, ali Gospod zato i daje izobilno svoju blagodat. Uostalom, to je uski put i malo je ljudi spremno na taj podvig. Ljudi jednostavno nemaju hrabrosti i nedostaje im vera. Bogu hvala postoje bogočežnjive duše i u našim manastirima su relativno mladi ljudi. Dosta njih odluči da ostane u manastiru”.

Manastir Beška jedan je od najvećih manastira na jezeru. Crkva Svetog Georgija Pobjedonosca verovatno je zadužbina Đurđa Stracimirovića Balšića. podignuta u 14. veku. Crkvu Blagoveštenja Presvete Bogorodice kao svoju grobnu crkvu podigla je 1439-40. Đurdeva žena Jelena, rođena Hrebeljanović, kći svetopočivšeg kneza Lazara, kako sama sebe naziva u ktitorskom natpisu iznad vrata. Za Bešku je Nikon Jerusalimac, Jelenin duhovnik, sastavio u prepisci s njom znameniti “Gorički zbornik” u kome se nalazi i skitski tipik pisan za jezersko življe.

Otšelnički način života poznat je od davnina. Ipak, u današnjim uslovima kod nas je malo manastira poput ovih na Skadarskom jezeru, gde su novinarskim jezikom rečeno, veoma teški uslovi za život, ponekad se čine i nemogućim. Da li Vam je teško da ispunjavate sve obaveze a da se pritom i molite?


“U askteskoj literaturi pojam pustinje, pre svega, je unutrašnji doživljaj, mesto skriveno od očiju tuđih i svojih gde čovek prebiva sa Gospodom ma gde da se nalazi. Tu pustinju tražeći i nju noseći u sebi pokušavamo da obnovimo svoje duše i duše svih koji su oko nas i svu vidljivu tvar. Što se tiče sveta, on je daleko od nas u meri u kojoj ga pobeđujemo i to nije prostorna dimenzija. Svet je simbol greha i mi se trudimo da ga pobedimo. Naravno, govorim u svoje ime. Što se tiče života na ostrvu, gde nema gradske vreve, daleko od mnoštva ljudi, tu gde se voda sa nebom dodiruje i gde se kamen Bogu moli, gde ptice i galebovi pesmu Gospodu poju ne može čovek a da se ne divi Gospodu, slično Psalmopiscu koji kaže: “Kako su velika djela tvoja, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja tvari tvojih."(Ps.103,24)

Mati Vi ste i psiholog i dobro znate da su danas ljudi svakodnevno pod stresom, da su raslabljeni, često i bolesni. Kako steći mir?

“Ljudima u društvu koje je formirano na antihrišcanskim načelima nije ni malo lako. Ne mogu da grede ka Gospodu onako kako bi hteli, pogotovo hrišćani jer na njih i mislim, sputani su obavezama, ali to moraju da prihvate kao svoj krst i svako na svom mestu da služi Bogu noseći Duh Hristov, šireći mir koji Gospod daje. Ako smo se udostojili tog mira a trebalo bi da ga imamo ako bar jednom nedeljno idemo na Evharistijsko sabranje, onda bi trebali da ga ponesemo i odnesemo u svet. I monasi i mirjani su, pre svega, hrišćani i prizvani su da preobražavajuci svoju prirodu blagodaću Božijom preobražavaju i svet. Jer Gospod i govori: “Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo”.(Lk. 12,32). Nikada nije hrišćanima bilo lako, uvek su bili gonjeni jer Crkva i nije od ovoga sveta. Svetu su otkrivene tajne i ponori ljudske duše. Mislim da zaista ima mnogo duhovno bolesnih ljudi što je normalna posledica nepravilnog življenja i greha koji se umnožio. Tajna bezakonja već deluje. Čovek je raslojen, izgubio je celomudrenost, odvojio se od Boga i luta po bespućima ove tužne planete. Što je češća ispovest i pristupanje čaši života ujedno je i mogućnost za ozdravljenje veća, jer je to Hristos koji se daje nama, On je jedini lek protiv svih patologija. Molitvom se čiste organi saznanja i savladuje se egocentrizam i težište bića postaje Bog. Tako da egocentrizam ustupa mesto teocentrizmu. Monasi su zarobljenici Božije ljubavi i približavajući se Gospodu oni ljubeći Njega podjednako počinju da ljube sve bez razlike i da se mole za ceo svet”, govori m.Fotina nastojateljica manastira Beška na Skadarskoj jezeru.

Živeti na ostrvima Skadarskog jezera ni muškarcima nije lako, a kamoli našim krhkim monahinjama i iskušenicama. Nadam se da će neka od njih zapisivati kako danas izgleda živeti i podvizavati se daleko od sveta. Evo i nekoliko crtica koje mogu dočarati život na ostrvu. Desi se da kada neka od njih ode da upali pumpu za vodu koju crpe iz jezera, da se oklizne, a ponekad i upadne u vodu a ako je zima samo se može zamisliti koliko je hladno. Kada sam ih jesenas u nekoliko navrata pozvala rekoše da beru divlji nar od koga će praviti sok. Kasnije sam čula da su nar brale i iz čamaca na onim mestima do kojih nisu mogle da stignu nogama. O vec pomenutim zmijama moglo bi se puno anegdota napisati, hvala Bogu sve su se srećno završile. Jednom prilikom su služile ispred crkve jer je unutra bilo jako vruće. Podigavši pogled ka vratima videle su zmiju kako se lenjo spušta i kako je niko nije dirao, ona je otpuzala dalje svojim putem. Mati Fotina se uvek obraduje telefonskom pozivu a na pitanje kako ste, treba li nešto odgovoriće skromno, monaški...dobro...dobro Bogu hvala...Dođite nam da vidite....

Ljiljana Sinđelić Nikolić 

Pročitano: 14494 puta