MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Na prvi pogled se čini da se problem predrasuda i sujevreja rešava banalno jednostavno: recimo, kako obično: «To je loše, braćo i sestre!» - i to je to...Ali te reči se izgovaraju u Rusiji još od vremena ravnoapostolnog kneza Vladimira. Pišu se knjige. Ali, avaj, nemaju svi naviku da čitaju sličnu literaturu ili uopšte da čitaju, verujući više «usmenim» izvorima informacija. Postojanje predrasuda i sujeverja se ne može objasniti samo ljudskom nepismenošću, već je ovde stvar mnogo složenija.

Bogom otkrivena religija i mitologija

U istoriji čovečanstva se mogu primetiti dva pravca postojanja religije – istinska religija, koju je stvorio Sam Bog, radi čovekovog spasenja i opštenja sa Njim; i lažna religija, koju stvara sam čovek odvojen od Boga. Težnja ka bogoopštenju je neophodni sastavni deo ljudskog duha. Ako se ta težnja ostvaruje u Bogom otkrivenoj religiji – čovek zadobija spasenje. Pre dolaska Hrista Spasitelja u svet takva Bogom otkrivena religija je bila starozavetni judaizam. Iz Svetog Pisma znamo da su se sujevrja i predrasude povremeno i tamo sretale: to su i česta otpadništva u idolopoklonstvo, a u kasnijem periodu predanja staraca koja je Hristos osudio. Odvojena od Boga religijsko-stvaralačka funkcija, «radi u autonomnom režimu» i jezikom psihologa se zove arhetip religioznih predstava. Ta funkcija deluje ponekad masovno, ponekad individualno, dugotrajno ili kratkotrajno. Kako objasniti mnogovekovno postojanje tih po nastanku starijih religija od hrišćanstva kao što su hinduizam, budizam, daosizam, konfučijanstvo? Te religije su plod isključivo ljudskog duha, ali nikako ne Božanskog otkrovenja, a Bog ne sputava ljudsku slobodu.

Reč paganstvo («jazičestvo» na ruskom) proističe od reči «jazik» - «narod, pleme». Fenomen paganstva (narodništva) treba razumeti ne samo kao odvojeno uzet kult i skup njegovih propratnih teorijskih predstava, koje se mogu zameniti hrišćanskim kultom i na tome postaviti tačka. Paganstvo prožima sve sfere čovekovog života i delatnosti, njegov pogled na svet i tajne kutke duše. Čak i lišeno religioznih elemenata, paganstvo postoji, transformišući se u ideološke i socijalne forme. Posebno je prisutno paganstvo na nivou postojanja i porodičnih odnosa. Ono je veoma psihologičko u smislu da ono predstavlja stanje duše bez Boga. I upravo ovaj članak govori o tom psihološkom paganstvu, koje postoji čak i unutar «crkvene porte».

Rituali i rudimenti

Zajedno sa paganstvom ruku pod ruku ide magija. Magija je čovekova težnja da sebi potčini postojeći poredak u svetu, i da primora sva vidljiva i nevidljiva bića da služe njegovim interesima. Evo šta o tome piše o.Aleksandar Men: «Za maga je radost mističkog bogoopštenja – prazan zvuk. On traži samo uspehe u svakodnevnom životu – u lovu, zemljoradnji i borbi sa neprijateljima. Taj antagonizam je ostajao čak i onda, kada je magija počela da se prepliće sa religijom. Magizam očekuje od Neba samo darove, Prirodu (uključujući nevidljive sile) želi da porobi, a u ljudskom društvu dovodi do zacarenja nasilja. Vlast i narod se stavljaju iznad duha. Čovek se utapa u rod, podpadajući pod hipnozu kolektivnih predstava». Na taj način, onda kada se Bogom otkrivena religija zasniva na ljubavi, magizam se gradi na odnosima «ti-meni, ja-tebi». Slični magijski odnosi se mogu primetiti kod naših savremenika. Da nije toga ne bi se pojavila ni poslovica – «da grom ne grmi, seljak se ne bi prekrstio», ili «bez nevolje nema bogomolje». Ljudi, kod kojih Bog i Crkva ne zauzimaju važno mesto u životu, u trenucima neprijatnosti trče u hram, tamo pale najdeblje sveće (kao da je Bogu ugonija što deblja sveća!) i pokušavaju da ubede sveštenika u to, da su njihove nevolje posledica delovanja lokalnih magova. Ali to uopšte ne znači da je Pravoslavlje za njih nešto poput poslednje instance – oni će se sa tim istim uspehom obratiti «babki» ili egzotičnom afričkom šamanu.

Nije ništa bolja situacija ni medju mirjanima, koji manje ili više redovno posećuju Bogosluženja. Za mnoge od njih ritual ne predstavlja religiozni, već psihološki pojam. U psihologiji rituala često postoje neproizvoiljna dejstva, koja obezbedjuju stimulaciju životnih odnosa individua, naprimer u jednoj crkvi kod Kijeva neki lokalni vernici smatraju da se u crkvenu portu može ući samo na glavna vrata, a ni u kom slučaju kroz kapiju sa druge strane crkve. Oni ne daju nikakva objašnjenja za ova i slična dejstva. Psiholozi bi ovakav običaj objasnili kao ritual, koji njegovim učesnicima obezbedjuje magijski prestiž, a poznavaoci religije bi tome dodali da se tu radi o tabuu. Teško je ne saglasiti se s tim.

Gore smo spomenuli takozvanu blagočestivost sveća. Za mnoge ljude najelementarniji čin paljenja sveća u crkvi predstavlja skoro samu osnovu njihovog «hrišćanskog» života. (To je isto kao kada bi čovek koji namerava da kupi neki juvelirni predmet ograničio se samo time da odvrne u juvelirnici kvaku, i ode kući zadovoljan time što je dobio). Ne daj Bože da neko sa strane dotakne ili premesti sveće koje je on postavio!!! To će momentalno izazvati buru gneva i smućenja, onaj koji je to učinio biće optužen za magiju i čak može da dobije i packe! Stvari ne stoje bolje ni sa svetom vodom. Mnogi su daleko od vere da «kap osvećuje more» i zbog toga uporno zahtevaju od sveštenika da u dane kada se u crkvama služe molebani sa vodoosvećenjem, da ih «dobro poprskaju» kako vodu koju su doneli tako i njih same. Veru u nevidljivo osvećenje duše blagodaću Svetoga Duha kroz Tajne Crkve ti pseudopravoslavni ljudi smatraju čisto psihološkim samoumirivanjem – tobože polili su me vodom te ću sad biti i zdrav i gresi će mi biti oprošteni.

Nažalost ni mnogi predstavnici duhovništva nisu oslobodjeni od sujeverja i predrasuda. Tako se zna da u nekim selima postoji sledeći običaj: kada neka stanovnica sela treba da rodi dete – sveštenik trči u crkvu da «otvori Carska vrata», kako bi time potencijalnoj porodilji obezbedio srećan porod. Ovde se vidi element takozvane homeopatske magije (podražajne) – Carska vrata se bogohulno asociraju sa ženinim krilom. Poznat je slučaj kada je neki sveštenik zabranio svojim parohijnima se pričešćuju (!) na praznik Preobraženja Gospodnjeg, motivišući zabranu time da se tobože danas «mi svi pričešćujemo jabukama» (?!)».

Neki sveštenici zabranjuju pričešćivanje na dvanaest Gospodnjih i ostale velike praznike bez za to posebne motivacije – svi vi ste tobože danas nedostojni. Ali oni samo zaboravljaju na odgovornost koju imaju pred Bogom za svoju pastvu, jer je smisao i centar pravoslavne zajednice – Evharistija, a ne razne obredne sitnice. Ovde treba napomenuti reči koje se upućuju svakom postavljenom jereju pri uručivanju Svetog Agneca: «Primi Zalog ovaj, za koji ćeš biti pitan...»

Nabrojmo još neke sujeverice i predrasude, koje se sreću u savremenom crkvenom životu.

Gerontomanija – traženje «staraca». Uzalud mnogi savremeni «tragaoci za starcima» smatraju da ih rukovode primeri velikog starčestva iz istorije hrišćanstva. Stremljenje mnogih pravoslavnih ka duhovnom ropstvu i zavisnosti od volje sumnjivih «staraca» podseća na vremena kada su u Rusiji posle primanja hrišćanstva na njenim prostorima hodali raznorazni magovi, koji su plašili ljude još neutvrdjene u veri gnevom bogova: lošom letinom i bolestima. Ili petrovska i poslepetrovska vremena, kada su staroobredni poslanici pozivali sve da se sklanjaju u skitove «od antihrista». Na taj način, alarmiranje i eshatološka psihoza su se mogli neprekidno videti u istoriji u različitim varijantama i provocirali su ih «starci». «Starac» je – arhetip mnogih naroda, oličenje mudrosti, tajnih znanja: druid, šaman, tibetski lama itd. Upravo taj arhetip primorava ljude da traže «duhovnog nadčoveka», koji suprotstavlja sebe i svoju doktrinu Crkvi i Njenom učenju.

Tehnofobija – bolest proizvoda tehničkog progresa. Nosioci tog vida fobije najčešće su stari bolesni usamljeni ljudi. Oni smatraju da kompjuteri, bankomati, audio-video tehnika itd predstavljaju «djavoimaniju». Takvi ljudi aktivno doprinose širenju svakojakih glasina o skorom kraju sveta. Tehnofobija i gerontomanija su medjusobno tesno povezane. «Starac», strah od tehnike INN sa «pečatom antihrista» idu obično zajedno.

Ksenofobija – bolest mimo stranog i novog. Ovaj vid sujeverja zahvata kako mirjane, tako i duhovništvo. Kesnofobija se po pravilu povezuje sa crkvenim nacionalizmom, kao i sa neznanjem. Evo primera: neki sveštenici i monasi zabranjuju čitanje knjiga poznatih pravoslavnih bogoslova, samo zato što oni nemaju ruska prezimena (Kern, Mejendorf, Šmeman, Blum). Nepoznavanje istorije Crkve i punoće hrišćanske tradicije sjedinjene sa etnofiletizmom primoravaju mirjane i duhovništvo podvrgnute ksenofobiji da u svemu nepoznatom vide projave «neprijatelja Pravoslavlja» ili nešto potpuno čudno u odnosu prema Crkvi, Koju oni doživljavaju sasvim usko – u okvirima samo jedne pomesne Crkve, a ponekada i manastira ili čak parohije. Ogromnu nedomicu izaziva kod ksenofoba činjenica da Pravoslavna Crkva poštuje medju likovima Svetih i neke rimske pape. Neki sveštenici se čak trude da zamene reč «papa» rečima «patrijarh» ili «episkop» kao da je reč «papa» bogohuljenje, a «patrijarh» i «episkop» - eufemizmi. Na taj način je «psihologija sitnog knjižara» kod ksenofoba zamenila sabornu (katoličku) svest. Ali ksenofobi ne samo da ne znaju istoriju drevne Crkve, već ni karakteristike duhovnih tradicija drugih savremenih Pomesnih Crkava, koje imaju pravo da se razlikuju od ruske ili ukrajinske tradicije. Uveren sam da bi se u tradicijama i načinu života drugih Pomesnih Crkava našlo mnogo toga što ne bi odgovaralo ksenofobima i što bi oni ocenili kao jeres i bezzakonje.

Nekrofobija – strah od pokojnika i od toga što je sa njima u vezi. Većina sujeverja i predrasuda je povezana sa sahranama. Taj prvobitni magijski strah nema ništa zajedničko sa hrišćanskim odnosom prema smrti. Ljudi koji se bave vračanjem, trude se da dobiju vodu kojom je okupan pokojnik, ili trake kojima su pokojnom vezivali ruke i noge, u ništavnoj nadi da će im te stvari pomoći u njihovim bogoprotivnim delima. Za magovima ne zaostaju ni rodjaci niti pokojnikovi prijatelji. Posle podizanja kovčega, oni podižu taburete na kojima je on stajao, kako niko od živih ne bi seo na njih: oni verovatno smatraju da su ti tabureti sposobni da nanesu štetu živima po principu kontagiozne (zarazne) magije. Ogledala i druge površine koje odbijaju svetlost prekrivaju, kako u ogledalu ne bi ugledali pokojnikovu dušu. Verovatno iz istog razloga ostavljaju čašu sa komadom hleba. Na taj način nekrofobi vide onostrano postojanje ljudske duše u usko-spiritualnom aspektu. Pokojnikovi susedi se često boje da nose vence, a oni koji su doneli zemlju u crkvu radi «vanrednog» opela boje se potom da tu zemlju nose kući. Ali se zato niko ne boji da pretvori pomen u pagansku daću – s pesama i obilnim alkoholom.

Uveren sam da sujevrja i predrasuda ima mnogo više nego što je to opisano u ovom članku. Uostalom i to je dovoljno da bi se izveo neutešan, ali istinit zaključak – mi svi (sveštenici, pravoslavni pedagozi, katehizatori, ocrkvoljeni mirjani) treba da znamo da smo pravoslavni i da treba da živimo i delujemo kao misionari u mnogobožačkoj zemlji.


Sveštenik Dionisije Dunajev
Kandidat bogoslovlja

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

 

Izvor: http://www.wco.ru/