MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U GRADU PRESVETE BOGORODICE-BEOGRADU



Presveta Bogorodica Odigitrija Beogradska

 
„Otuda dakle došavši ovamo,
nađoh najkrasnije mesto od davnina,
prevelik grad Beograd,
koji je razrušen i zapusteo,
izgradih ga i
posvetih Presvetoj Bogomateri.“

Despot Stefan Lazarević


Veče je. Januar se svojski  potrudio da pokaže sve što ume. Pustio je Košavu, ali kao da joj je pre toga oteo i sakrio nešto drago, pa ona sada unezverena luduje ulicama, traži, okreće, šiba i ledi krv u žilama svakom živom stvoru. Prosipao je sneg, ali sirote pahulje nisu mogle odoleti hladnoći i kako bi dotakle nešto- tog časa bi se pretvarale u led. A doticale su sve...staze pored kuća, puteve, krovove, automobile... samo do ušuškanih srca u grudima nisu mogle doći.

Izlazim napolje sa spakovanim koferom, još uvek neodlučna kako ću do Beograda. Da li da idem sama kolima ili da me brat odveze ili da idem autobusom...da li uopšte da idem...ili da sačekam jutro...bujica pitanja, a nigde racionalnog odgovora. Dok brat pokušava da odmrzne auto, pahulje padaju svud po meni. Borim se protiv njih onim jedinim toplim u sebi dozivajući iz sve snage Presvetu Bogorodicu. „...Molim Te Premila Majčice, pomozi mi...vodi me...“ U tom brat uspeva da upali auto, odlučno mi saopštava da će da me odveze do Autobuske stanice, jer je tako ipak najsigurnije za oboje  i za nepunih dvadeset minuta ja sedim u autobusu, koji polako plovi kroz noć ka Beogradu-gradu Presvete Bogorodice.

Put je klizav, vozimo se polako i oprezno i svuda oko mene vlada tišina. Čini se da je samo moje uzburkane misli remete. Mislim o tome kako ću stići tek posle deset sati, kako će emisija na Radio Blagovesti već uveliko početi i kako stvarno ne bi imalo smisla da odmah po ulasku u tetkin stan sednem  za računar... tetka i braća me kao i uvek željno isčekuju, a i ja ne mogu da dočekam da ih zagrlim, da se ispričamo. Nerado, ali mirim sa mišlju da to veče neću biti aktivan komadić te divne zajednice, koju otac Gavrilo svojom ogromnom ljubavlju prema svima nama, gradi i drži na okupu. I bila sam tužna. A znam da to nije dobro i da, ma koliko ono što mi se dešava bilo gorko ili slatko za moj ukus, moram da prihvatim. Prihvatim istinski, ponizno, sa nepokolebljivom verom u Gospoda i njegove razloge. U mnogim situacijama je meni, pregrešnoj,  taj teoretski deo kristalno jasan, ali sam toliko puta bila i jesam slaba...kao da uvek moram prvo da padnem, često i više puta, dok konačno ne počnem da ustajem. Tako i sada. Posle bure strašnih misli, ja pokušavam da primenim ono što nas otac iz večeri u veče uči...vadim iz torbe Molitvenik i čitam Akatist Presvetoj Bogorodici.

Sećam se da sam isto tako 18. novembra uveče, putujući u Beograd na Opelo našem Blaženopočivšem Patrijarhu Pavlu, na istom ovom mestu u autobusu osetila tugu zbog obaveštenja da bez obzira na to što se puno naroda još uvek nalazi ispred Saborne crkve, vrata iste će morati biti zatvorena u 2h posle ponoći zbog priprema za sprovod. Daleko od toga da sam sebe smatrala dostojnom da celivam ruku Njegove Svetosti, ali lagala bih kada bih rekla da nisam od sveg srca želela da makar stanem na vrata Saborne crkve i iz daljine se oprostim od Njega. I tada, kajući se zbog grešnih misli, uzimam Molitvenik i obraćam se Onoj koja uvek razume sve moje tuge i radosti i koja me uvek uteši. Pre nego što je autobus stigao na odredište, čujem najnovije obaveštenje...da će vrata Saborne crkve biti otvorena dok se i poslednja duša u redu ne oprosti od Patrijarha. Sva uplakana trčim pravo sa stanice da i ja stanem u red...

Sutradan, negde već blizu podneva, ispraćam braću na trening i sva radosna sedam za kompijuter, jer sam planirala  da odslušam sinoćnu emisiju sa Radia Blagovesti. Međutim nje nema u arhivi. Odlazim na facebook i tamo pročitam obaveštenje da program nije emitovan i da će nam uveče otac Gavrilo reći razlog. Sva ta forma mi ne zvuči zabrinjavajuće, ali i pored toga ja, grešna, prvo što sam pomislila bilo je da se dragom ocu, ne daj Bože, pogoršalo zdravstveno stanje, pa da zbog toga nije bilo programa. Ubitačan je taj osećaj nemira i brige, ali tako teško se borim protiv njega i ako vrlo dobro znam koje oružje ga uništava. I u tom nekom trenutku kada prestaje briga i počinje Molitva, iznenada mi se javlja neko veoma drag i šalje mi link da ga pročitam. Novinski članak iz „Blic“-a, podugačak tekst i ja prelećem pogledom kao da tražim reč koja otključava zagonetku... i nalazim je. Otac Gavrilo je odabran da izvuče koverat sa imenom budućeg Patrijarha Srpskog. Mislim da na trenutak nisam disala, da srce nije kucalo, da je sve u meni stalo. Možda je i Zemaljska kugla stala...ne znam. Ničim što umem i imam ja ne bih mogla da opišem taj osećaj. Biti svedok i svim srcem „gledati“ kako se Božanska Blagodat izobilno izliva nad nekim koga volimo, pa to je ona najčistija Sreća, esencija Ljubavi, delić Raja.  I za to ne postoje reči, slike, zvuci...koji bi mogli opisati...bar ih ja nemam. Divan je i velik Gospod u delima svojim, jer ne samo što blagosilja one koji to zaslužuju, već i što nama grešnima daje blagodat da se zbog toga toliko radujemo. Pošto sreća nije Sreća dok se sa nekim ne podeli, ja počinjem da zovem telefonom, šaljem poruke, mejlove...i kroz suze saopštavam svima te divne vesti. Moram priznati da sam u tim trenucima bila mnogo ponosna, ali i nadasve zahvalna Gospodu što je mnogo milostiv prema meni grešnoj i što mi je dao onog, ne tako davnog, dana da odem na sajt Manastira Lepavine i tamo pronađem oca Gavrila.

Nakon tog pravog vatrometa u mojim grudima, tu na istom tom mestu počinje da se radja osećaj kojem tada nisam znala ime tj. nisam htela da ga nazovem pravim imenom. Naime, moje misli počinje da zaokuplja ideja da sada kada smo i otac Gavrilo i ja u istom gradu, da bi bilo divno da ga konačno vidim uživo. Prvo, ne priznajući sama sebi, počinjem da u svoje dotadašnje planove provlačim tu ideju susreta sa ocem da bih kasnije baš bila zaokupljena time... Jedino što je bilo izvesno je da će otac prisustvovati Ustoličenju novoizabranog Patrijarha Njegove Svetosti Gospodina Irineja u subotu u Sabornoj crkvi, međutim jedino što ja nisam mogla da pomerim je upravo subota pre podne, jer smo išli u Pančevo da odamo  jednogodišnji pomen mojoj pokojnoj baki. Za sve to vreme ja sam nekoliko puta kretala da pozovem Nenada da bih ga pitala gde će otac biti na Večernjoj službi, na Liturgiji u nedelju i sl. ali  sam svaki put odustajala. Bilo me je sramota da ga ispitujem, a i najiskrenije, ja ne znam ni šta bih da sam videla oca Gavrila negde na Službi. Nisam ja imala želju da ga opterećujem sobom...samo možda eto bar iz daleka da ga vidim. Čudan neki osećaj, ali mi nije dao mira.

Rano nedeljno jutro, tetka i ja se spremamo za Liturgiju, a moje misli nisu moje. Ne prestajem da razmišljam o tome gde je najveća verovatnoća da će otac Gavrilo i Nenad biti na Službi. Očajna, čak sam i napisala Nenadu poruku sa molbom da mi kaže gde će biti, ali nisam imala hrabrosti da je pošaljem. I tako ja nastavljam da sama pravim kombinacije...u jednom trenutku moj plan je da idemo u manastir Vavedenje, u sledećem da idemo u Sabornu crkvu, onda u manastir Rakovica, pa onda opet u krug... strašno mučan i jadan osećaj. U svom tom ludilu i žurbi ko zna kuda, u nameri da upletem kosu žustro prolazim češljem kroz nju i u nepažnji otkidam lančić, koji sam nosila oko vrata. Od dana mog Krštenja na njemu je bio maleni medaljon sa likom Presvete Bogorodice. Sada je on na podu kraj mojih nogu. Klekla sam da ga podignem i opet je sve stalo.

Često se pitam šta je to u čoveku što ga natera da nakon što ga Gospod stvori po liku svome i podari mu mnoštvo darova, on se prlja i valja u najvećem blatu? Šta je to u meni što me je nateralo da posle onog divnog osećaja radosti, ja počnem da fantaziram i želim nešto nerazumljivo i padnem najstrašnije...na dno dna. Setih se Prof. Dr Vladete Jerotića koji u knjizi „Mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi“ kaže da se patnja rađa u momentu kada nastane raskorak u gomilanju naših silnih želja i nemogućnosti njihovog ostvarenja. Još kaže da nas, obične smrtnike, ne iskušava nečastivi, njemu su zanimljivi oni odabrani, nepokolebljivi i uvek čvrsti u veri-sveti, a mi ostali smo sami sebi dušmani. Sami sebe pravimo pakao u duši našim nerealnim željama, prohtevima, snovima... zaboravljajući da smo pozvani da „Sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predamo“.

Sa strašnim osećajem stida i kajanja što sam zaboravila na prvu od Dve Najveće Zapovesti, podižem moj mali medaljon i sa suzama molim Presvetu Bogorodicu da svojim zastupništvom izmoli za mene groznu i grešnu milost od Boga Našeg. Na sreću lančić nije bio pokidan, samo se otkopčao...ja vraćam moju Premilu Majčicu na srce i krećem na Liturgiju u Vaznesenjsku crkvu, jer je to parohijska crkva moje tetke. Velelepni Hram, priličan broj bogoljubivih duša u njemu, anđeosko pojanje hora, raskoš i svečanost i gledano prostim čulima sve je drugačije i lepše od onog što sam navikla u Vavedenjskom hramu u Zrenjaninu, a ipak tako isto, ako se gleda samo srcem. Moram priznati da u početku nisam bila svesna toga šta se dešava u tom Božijem hramu  u materijalnom smislu i na tome sam neizmerno zahvalna Premiloj našoj Majčici Bogorodici, jer da jesam verovatno bih opet pala u tu strašnu gordost, kao što to često umem. Ona me uvek sačuva kada joj se iz sveg srca obratim i nikada mi neće biti jasno kako to mogu da zaboravljam i ne činim svuda i uvek. Naime, toga dana Svetu Arhijerejsku Liturgiju služio je Preosvećeni Patrijarh Srpski Gospodin Irinej, sasluživali su mu Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit libertivilsko-čikaški Gospodin Hristofor, starešina Hrama Vaznesenja Gospodnjeg, protojereji-stavrofori, jereji, protođakoni i đakoni. Bila je to Njegova prva Arhijerejska Liturgija koju je služio kao poglavar Srpske Pravoslavne Crkve, bila je to prilika da se reči iz Njegove divne, dušekorisne besede urežu svima u srce koji ga imaju, bila je to prevelika čast celivati ruku Preosvećenom Patrijarhu ili Mitropolitu Hristoforu, prilikom uzimanja nafore, bila je to prilika da se svim prisutnim dušama pokloni prelepa Ikona Presvete Bogorodice Čudotvorne Krasnice Pećke sa blagoslovom Patrijarha Srpskog. I sve to imala sam čast da doživm ja. Ja, koja sam najgrešnija na svetu. Kako posle ne provesti čitav život plačući, kajući se i blagosiljajući Gospoda za sva dobročinstva Njegova?
 
Opet izlazim napolje sa spakovanim koferom, koračam polako prema Autobuskoj stanici, ulicama grada Presvete Bogorodice. Ne prestajem da razmišljam kako sam ja jedna sitna, nezahvalan duša, koja tako često može da zaboravi koliko je Gospod voli i koliko je milostiv. Kada ću više naučiti da ne želim više od onog što mi je dato? Svaki dar od Gospoda ja pokvarim i uprljam svojom gordošću, samoljubljem, ohološću...i to nije najstrašnije. Najstrašnije je to što ja znam da tako ne smem. Dragi Bog mi je dao saznam kako treba, a ja ipak grešim i time moj greh postaje nebrojeno puta veći pred Njim od onog koji ne zna kako treba. Umesto da sam skrušena srca zahvaljivala Gospodu što je tako darežljiv prema dragom ocu Gavrilu i meni, jadnoj,  pa mi dade da učestvujem u toj prevelikoj radosti njegovoj, ja padam u strašne ambise. Šta bi mi značilo da sam ga videla očima? To je samo materijalno...to je ništa. Bog mi je dao da ga srcem vidim, da slušam njegove savete i kritike, da mi bude učitelj, dao mi je da ga volim i da on voli mene. I šta sam ja, jadna, htela više od toga? Ima li više od toga? Kao da bi njemu značile moje  reči zahvalnosti, celivanja ruke i ukazivanje poštovanja pred ljudima, a da prethodno oboje znamo da nikada nisam sa njim uveče od deset sati, da ne slušam njegove besede i da  ne pokušavam da primenim ono čemu nas uči. Ne bi...samo bi ga rastužila i još jedan greh sebi na dušu pridodala, jer kao što postoje gresi činjenja lošeg, tako postoje i gresi ne činjenja dobra. Vrlo često sam u toj zamci. Vrlo često žalostim svoje bližnje, jer nisam na visini njihove ljubavi. Ja koja sam najgrešnija na svetu, toliko puta „tražim preko hleba, pogače“ što bi rekao naš narod, a da je samo po delima mojim, a ne po bezgraničnoj Ljubavi Božijoj, ja ne bih imala ni mrvicu hleba.

I dok čekam autobus pokušavam da se setim svih divnih darova kojima me Gospod obradova samo ovog vikenda... Zahvaljujem Ti Gospode što si me doveo u grad Prečiste Tvoje Matere. Zahvaljujem Ti Gospode što si nagradio trud oca Gavrila. Zahvaljujem Ti što sam ovde zatekla svoje bližnje u zdravlju, veri i miru. Zahvaljujem Ti što ih takve i ostavljam. Zahvaljujem Ti  za divan osećaj i prvog i ponovnog susreta sa ljudima koje volim. Zahvaljujem Ti za poseban osećaj dok je jedna ruka držala moju ruku na zaleđenoj obali reke Save. Zahvaljujem Ti što si mi dao prisustvujem Svetoj Liturgiji, koju je služio Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Irinej. Zahvaljujem Ti što me voliš i ne napuštaš i ako znaš koliko sam grešna, loša, jadna...

Autobus kasni, a ja puštam onog negativca s početka priče da učini ono što mora i Januar ubrzo zaledi moje prste, nos, obraze...pogled, misli...sva čula. Samo srce nije. I dok od sebe same više ništa ne osećam, sem sopstvene nemoći, ali nekako lakša i neopterećena, pokušavam da prinesem jedino što imam, jedino živo u sebi Premiloj našoj Majčici, Presvetoj Bogorodici. I napuštam taj divni grad- Beograd, sa imenom Njenim na usnama, tiho ponavljajući „Presveta Bogorodice, spasi me grešnu.“


Jasmina Latinović
30. januara 2010
 

Pročitano: 9952 puta