MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U Ekaterinburgu se deljenje Svete Vode pretvorio u skandal – tako počinje priča, stavljena na internet i citirana u mnogim blogovima. Odstajavši pet sati u redu, ljudi – a uglavnom stare žene – gurali su jedni druge da bi došli do cisterne, da bi na kraju bili nezadovoljni kvalitetom vode smatrajući je mutnom i sa nekim prljavštinama. Ta vest je izazvala strašne anticrkvene komentare.

Mnogim pravoslavnim ljudima (posebno sveštenicima) je poznato da se takve stvari dešavaju s vremena na vreme. Deljenje Svete Vode ponekad ne donosi blagodatno umiljenje, već “razdraženost i jarost, sporove i gnev i viku”.

Čime je to izazvano? Kako tako duboka crkvena tradicija, kao sto je vodoosvećenje, tradicija, koja odražava našu veru u realnost Božijeg prisustva i Bozijeg delovanja u svetu, može da se prima na taj način? Čini mi se da je to deo jednog opštijeg problema – razlike izmedju toga, što ljudi očekuju od Crkve i toga, što Crkva može da im da.

Ljudi se prema Crkvi uglavnom odnose pozitivno – prema podacima socioloških anketa, Crkva, kao institucija, i sveštenici, kao profesionalna grupa, uživaju poverenje velikog dela gradjana. Ljudi rado pozivaju sveštenike da im osvete domove, ili kancelarije ili automobile.

Ali šta ljudi žele od sveštenika i Crkve u celosti? Bojim se da je odgovor neutešan; ljudi veoma često žele magiju. Magija je veoma popularna; udjite u bilo koju knjižaru i predložiće vam veliki broj knjiga o magiji – tu vam je “Vudu magija”, i “Magija drva” i naravno “Magija vode”. Nedavno je “Komsomolska pravda” objavila priču o ženi, koja je bila uhapšena, jer se na poslu umesto izvršavanja svojih dužnosti, bavila nabacivanjem uroka na načelnika, probadajući njegovu sliku iglama.

Borbeni sekularisti su smatrali – i uprkos svakoj očiglednosti još uvek smatraju da će podrivanje uticaja tradicionalne religije dovesti do utvrdjenja naučnog, racionalističkog pogleda na svet. Ništa slično se ne dešava u stvarnosti – ljudi, oslobodjeni od pritiska državnog ateizma “udarili” su u najprimitivnije paganstvo i magizam, i avaj, prebivaju u tom stanju do dan-danas.

To nas navodi na zaključak, da ljudi (avaj, nedovoljno unutrašnje prosveceni) primaju svu praksu Pravoslavne Crkve kao magijsku. Molitve se usvajaju u svojstvu zaklinjanja, sveta voda – u svojstvu magijske supstance, a na forumima se čak diskutuje o nečemu sličnom “pravoslavnom vudu-u” – metodama, koje tobože omogućuju, da se uz pomoć nekih pseudocrkvenih manipulacija, naprimer pominjanja živih za upokojenje sa svećama, kako bi se osvetili onima koji su ih uvredili. Magijske posledice takvih “pravoslavnih” manipulacija se prihavataju sa krajnjom ozbiljnošću – ljudi sa dubokom zabrinutosšću pitaju kako da izbegnu “strašne” posledice, ako su slučajno upisali nekog živog na cedulje “za upokojene” ili pripisuju svoje zdravstvene probleme tome što su im zlobni ljudi upalili svecu “za upokojenje”.

Nikako se ne može reći da se kod nas ne obraća pažnja na taj problem – imao sam prilike da čitam veliki broj knjiga, članaka, da čujem mnogo propovedi, koje su imale za nameru da se suprotstave sličnom profanisanju crkvenih molitvi i sveštenodejstva. Medjutim problem ostaje. Crkva se suočava – i suočavaće se – sa jakim pritiskom, usmerenim na okultne crkvene obrede.

Magija privlači ljude zbog toga, što im obećava dodatne mogućnosti u životu, pritom uopšte ne zahtevajući da se bilo šta menja u životu. Pravoslavni pristup je direktno suprotan magijskom – ljudi su pozvani da se pokaju, da promene svoje poglede na svet, svoj način života, svoje ciljeve i stremljenja, da organizuju svoj život na potpuno novoj osnovi – na osnovi vere u Hrista. Istinska vera zahteva veoma duboke unutrašnje promene, i ljudi te promene često ne žele; ali to je samo deo problema. Oni često čak ni ne znaju da je takva promena moguća; oni o tome nisu ništa čuli. Zašto? Zato što mi, pravoslavni ljudi, često nemamo odlučnosti da o tome govorimo.

Za to postoji nekoliko razloga.

Kao prvo, mnogi od nas nemaju naviku, ni način komunikacije, kojim bi mogli da govore o Jevandjelju i Hristu ljudima van crkve. Često se dešava da pravoslavni ljudi traže zajednički jezik sa njima negde u oblasti fudbala ili patriotizma – stvari koje možda i nisu loše, ali Spasitelj nije poslao Apostole da to propvedaju. Hristovo Vladičanstvo, budući Sud, Vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka – uopšte nisu teme koje često nastaju u razgovorima pravoslavnih sa necrkvenim ljudima. Medjutim, celo ustrojenje crkvenog života, sva dejstva Crkve potpuno su potčinjena odredjenom cilju da se verni uvedu u večni i blaženi život. Tamo gde taj cilj ostaje nejasan, ljudi počinju da pripisuju crkvenim sveštenodejstvima najveći fanatički smisao.

Kao drugo, svi mi shvatamo, da otvorena propoved pokajanja i vere u Hrista može da odbije ljude; zivimo u duboko moralno i duhovno palom društvu, i reći naprimer kolegi da ne treba da ostavi svoju ženu – znači navući na sebe veliku jarost.

Kao treće, takva propoved će staviti nas same u nezavidan položaj, kada će nas posmatrati da li se mi ponašamo prema onome što propovedamo. To, što mi ne nalazimo reči, da objasnimo ljudima zbog čega je uopšte potrebna Crkva je jasno; ali povodom toga treba nešto uraditi. Smućenja i gorčine, koje su se ove godine pojavile u vezi sa vodoosvećenjem, primoravaju nas da se o tome zamislimo.

29.januara 2010.
 

Izvor: