MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Japanska izreka glasi: «Kada se u porodici radja dete, cela porodica uči da govori».

Parafrazirajući ovu istočnu mudrost, može se nažalost reći: «Kada se u porodici pojavi hrišćanin, svi njegovi bližnji postaju mučenici». Ako sada ove redove čita neko od tvojih bližnjih, mislim da će se složiti sa mnom. Ako ih čita jedan od takvih hrišćana onda neću dobiti titulu manju od klevetnika. Neću saosećati sa prvim – mučenicima nije potrebno saosećanje, neću se takodje ni opravdavati pred drugim (to je potpuno nekorisno i čak štaviše nebezopasno). Prosto želim da podelim sa vama razmišljanja, koja su mi se nakupila tokom mog «hrišćanstva». Onima koji se čude zbog čega sam reč hrišćanstvo stavio pod navodnike, reći ću da ona bez navodnika priliči svetima, i neka me ne okrivljuju zbog smirenoslovlja.

Ali pre svega o terminima. Sve te duhovne bolesti, o kojima će se niže govoriti, nazivaću jednom rečju: «neofitstvo». Možda je to nepravilno – objedinjavati bolesti, koje imaju različito poreklo i tok. Verovatno je to nenaučno. Ali moj članak nije naučni traktat, već reakcija živog organizma na bol.

U Crkvi se formirala tradicija, prema kojoj se smatra da je neofit – čovek, koji nije u Crkvi deset godina već manje. Ali stvar nije toliko u vremenu. Taj period se može skratiti. Može li se zaobići? Ne znam. Nisam uveren. U krajnjoj meri, svi moji poznanici i ja sam, u prvom redu, prošli kroz taj vremenski period, kada smo se nekome činili tako uzvišeni i predivni. Predivni, zbog toga što Gospod novokrštenom, ocrkvoljenom čoveku, prema rečima Makarija Velikog, daje zalog Svetog Duha. Ali ljudima koji nas okružuju u tom periodu naše duhovne mladosti, se smrklo pred očima od pouka, farisejskih molitvi i navodjenja u pravoslavlje.

Ne može se nazvati normalnim čovek koji izjavljuje: to su se tobože starci pomolili da nemamo televiziju jer ona dušu oskvernjuje, eto Ostakinski toranj je izgoreo! To, što su pritom tri čoveka živa izgorela očigledno je bio rezultat njihove blage molitve. Ili, naprimer ovakav odlomak. Žena, koja možda nije pročitala do kraja Novi Zavet, ali je naučila napamet «Dobrotoljublje», ostavlja maloletnu decu, muža i svu svetsku sujetu i odlazi (često po blagoslovu mladostarca) da se spasava u neki manastir. Dovoljno je setiti se nedavne histerije koja se razvila oko šrafiranih-kodova. Po tom pitanju je objavljena postavka Svetog Sinoda. Ali odluka Sinoda za naše pravoslavne nije ukaz. Odmah se pojačao šapat (on naravno nikada nije prestao) o tome da su naši episkopi ekumenisti, jeretici, zar se oni mogu slušati? Ta nastrojenja svakojako šire i podržavaju takozvani starci po manastirima i u svetu.

Arhimandrit Jovan Krestjankin koji je poznat celom ruskom pravoslavnom narodu, i koga mislim s punim pravom možemo da nazovemo starcem, piše: «Danas ti dokumenti u tom vidu ne predstavljaju opasnost za nas. Zapamti i razjasni sebi volju Božiju: «Sine, daj Mi tvoje srce. Ne pasoš, niti penzijske priznanice, niti poresku karticu, već srce! Sva ta smućivanja, pometnje i nastaju zbog toga što nema žive vere u Boga». Ali za neofite je čak ništavno i mišljenje takvog čoveka kao što je otac Jovan.

Uopšteno govoreći, neofitstvo postoji od kada i Crkva. Čak se može reći – neofitstvo je staro kao svet. Istorija nam donosi mnogo činjenica koje svedoče o neumereno uzbudjenim hrišćanima, koji čine štetu sebi i drugima. Navešću svima poznat primer. Neki starac je imao učenika, koji je strasno želeo mučeništvo. Uzalud ga je starac urazumljivao: «Vreme mučeništva je prošlo, Bog te priziva na druge podvige. Ti samo nauči da Ga razumeš». Ovaj nije hteo ni da čuje. Blagoslovi mučeništvo, pa kako god! Iznudivši blagoslov od starca, otišao je u pustinju, naišao na saracine i ne izdržavši iskušenje, odrekao se Hrista.

Uzbudjenost sama po sebi nije loša. Ali ona može da bude strašna u duhovnom životu. Zadivljujuća stvar! Reklo bi se da uzbudjenost treba da svedoči o mekoći čovekove duše. Uzbudjen čovek je po mom mišljenju – veliko dete. Svet je za njega zadivljujući i poželjan, kao poklon, te zato i izaziva uzbudjenje kod njega. Ali duša neofita je krepka, kao granit i gluva, kao grob.

Engleski pisac Česterton rekao je o nekome: «On je bio duševno zdrav, jer je znao za nevolje». Neofit je duševno bolestan, jer ne poznaje nevolje. On ne zna ni za žalost, ni za milost. Taj isti Česterton je na drugom mestu pisao: «Nije teško odrediti zdravu dušu: takav čovek ima tragediju na srcu i komediju na umu». Kod neofita ne samo da nema tragedije u srcu, već on nema ni samo srce. On za sve slučajeve u životu ima dodatna pravila, a za svaku ljudsku bol – propisane istine. Ali njegova istina ubija, a ne oživotvorava, uvodi u rosptvo, a ne čini slobodnim. Sam neofit je bodar i optimističan. Istina, njegov optimizam je na račun drugih. Njegov optimizam je ljudožder. On je od obreda i zakona izgradio visok zamak i odatle posmatra na crve koji gmižu.

Uzalud neofite nekad uporedjuju sa farisejima. Fariseji to nisu zaslužili. Ako je verovati svetom Jovanu Zlaotoustu, oni su čak sposobni za pokajanje. On upravo tako shvata pristupanje fariseja Jovanu Krstitelju. Kada su Hristu doveli ženu uhvaćenu u preljubi, Njega je okruživala masa fariseja. I znamo da nijedan kamen nije poleteo na nesrećnicu. Da su Hrista okruživali neofiti, na ženu bi se obrušio čitav grad kamenja. Fariseji su znali svoje tajne grehe, i Spasiteljeve reči su ih postidele.

Neofiti nemaju greha. Ne znam za šta se oni satima kaju na ispovesti. S njihovih usta ne silaze reči: oprostite mi grešnoj, «ja sam pučina greha». Ali kada saznaju da neko od njihovih bližnjih radi nešto što se ne poklapa sa njihovom blagočestivošću, oni se pretvaraju u tog istog dužnika, koji je spreman nekoga da uguši za svojih sto dinara. «Kako! Ti držiš psa u kući? Pas je skverna životinja! Ti ne smeš da se pričešćuješ!» Svjatijejši Patrijarh bi znao ko kod kuće ima ne samo jednu već dve životinje, te da ne sme da se pričešćuje! «Ti si neprestano bolestan, očigledno imaš mnogo grehova. Treba da se pokaješ!» Ja sam potpuno spreman da pretpostavim da oni nisu čitali Knjigu o Jovu, niti su čuli za Jovove prijatelje. Ali trebalo bi da znaju o ruskim pravoslavnim svetiteljima koji su bili bolesni ceo život i od slabosti nisu mogli da pomeraju ruku. Po njihovoj logici, Amvrosije Optinski i Ignjatije Brjančaninov su najozloglašeniji grešnici. Sveti Jovan Zlatoust u prvoj besedi o statuama navodi osam (!) razloga, zbog koji hrišćani boluju. Ne bi bilo loše upoznati se sa njima.

Kakvo god davno prijateljstvo da vas povezuje sa neofitom, ako je samo neofit uopšte sposoban za prijateljstvo, sve se ruši u jednom trenu, kada on sazna nešto o vama. To može da bude nešto prijatno. Od nošenja haljina sa otvorenim ramenima do gledanja televizora. Tada vaše prijateljstvo već ništa neće spasti.

Da li neki greh može da provede neofita ka osećanju pokajanja? Lično iskustvo opštenja sa ljudima takve vrste pokazuje da čak upadajući u otvorene, grube grehe, kao što je blud, čovek sa sličnim nastrojenjem duše na neki nepostižni način umudrava se da napusti pravo da osudjuje druge i čak ima i Isusovu molitvu koja teče sama od sebe. Takav čovek je bodar i veseo.

U prvim danima svoga hrišćanstva on poseduje blagočestivi sleng, kao «Angela za trpezom!» ili «Spasi Gospode!». Sečam se jedne devojke koja je za stolom zamolila suseda: «Blagoslovite čajnik!» Posle mnogo godina sam čuo frazu, koja bi mogla da bude odličan odgovor njoj: «Blagosilja se i osvećuje ovaj čajnik!»

Neofit je zaljubljen u sebe. On obožava svoju pravednost. Da, da, on zna volju Božiju! To su sveti smirivali svoje telo, da bi se probudio duh, i umanjivali svoju volju, da bi poznali volju Božiju. Za neofita je sve mnogo jednostavnije. Volja Božija je to što on radi. On nikada neće reći: oprosti, mnogo sam te zbunio zbog svoje nepažnje. Ne – to je bila volja Božija da se ja uspavam, i zato nisam uspešan, zato sam zakasnio na poslovni sastanak, i zato ja nikako ne mogu da ti pomognem. Čoveka, koga su pritom ostavili u nevolji, misli da ga je Bog ostavio. Nije potrebno mnogo vere da bi se shvatilo da te nije ostavio Bog, već ravnodušni neofit. Svi druga za neofita (ako oni nisu sveštenici) – su bića niže sorte. A ako taj neko drugi nije hrišćanin, to onda uopšte nije ni čovek, već neka prljavština.

Sećam se priče iz Paterika o tome, kako je jednom Makarije Veliki išao sa učenikom pustinjom. Učenik je prestigao Makarija, i sreo je žreca iz lokalnog paganskog hrama sa vezom suvog granja na ledjima. U učenikovoj glavi je sve bilo u najboljem redu, i zato se on obratio žrecu shodno tome: «Kuda ideš demone?» - zbog čega je i bio snažno pretučen. Kada se pristigli Makarije učtivo pozdravio sa žrecem, ovaj je začudjeno upitao: «Zbog čega si me ti budući hrišćanin, pozdravio? Ovuda je pre tebe prošao još jedan čovek, takodje hrišćanin. On je počeo da mi se ruga, i ja sam ga pretukao na smrt». «Ja vidim da si ti dobar čovek i dobro se trudiš, samo ne znaš radi čega to radiš», - odgovorio je Makarije Veliki. Posle ovih reči žrec se krstio i postao hrišćanin. Ali u životu nažalost češće nailazimo na učenike, nego na Makarija.

Kada čovek veoma dobro zna nešto da radi, njemu je lako da se pogordi. Čak i kada čovek prosto mnogo zna, on nije uvek slobodan od greha preuznošenja. Ali to je i zadivljujuće, što neofit prosto poražava svojom nepismenošću. Da i zbog čega nešto znati – sveštenici će i tako reći sve što je potrebno. «Mi smo bez našeg oca kao slepi mačići», -.kaže neofit i potpuno je time zadovoljan.

Kao što sam već rekao, neofit voli da igra na poslušanje. Monaškim knjigama o poslušanju zatrpane su sve crkvene prodavnice. Ponešen svojim brzim uspesima u crkvenom životu hrišćanin želi da uzleti «vanredne oblasti». Nahranivši se sličnom literaturom, koju u prošlosti u manastirima starac-duhovnik nije davao svakom monahu, podvižnik se prihvata posla da uredi svoj sopstveni Aton.

Namesnik jednog od manastira, tada iguman, otac N, je jednom primetio kako je kod mlade dece-psolušnika počeo da se pokreće krov zbog čitanja «Dobrotoljublja». I tada im je posavetovao da čitaju nešto drugo. Toga dana mu je poznata slikarka-poligrafist poklonila svoj poslednji rad: ilustracije za «Vini-Pu». «Evo, pročitajte ovo». Deca su se zabezeknula. «I do kog mesta da čitamo?» - upitali su misleći da je lutrija. «Do hvatanja Slonopotama. To je sasvim dovoljno». Sredstvo se pokazalo tačnim – krov se vratio na mesto. U datom slučaju poslušanje je odigralo svoju dobru ulogu. Ali nisu svi duhovnici. Nažalost, ni duga bela brada, ni godine prebivanja u Crkvi nisu garancija duhovne bezopasnosti. Ali to je tema za poseban razgovor.

Crkvene bolesti su teške. Ljudi, koji od njih boluju, donose mnogo nevolja ljudima koji ih okružuju, i u prvom redu svojim bližnjima. Ljudima, dalekim od Crkve, oni otežavaju put ka njoj. Čovek, koji se iskreno interesuje za religiozni život, ugledavši takvog čoveka, po njemu će izvesti zaključak o celoj Crkvi. Naravno, njemu dugo može da se objašanjava (to veoma uverljivo radi djakon Andrej Kurajev), kako se ne sme suditi o muzici po pop šlagerima, a o ikonopisima prema stripovima, tako i o hrišćanstvu treba da sudimo po hrišćanskim svetiteljima, a ne po prvom parohijanu koga smo sreli. Može mu se govoriti o tome da je istorija Crkve lepa samo u lošim knjigama, a da je u životu sve mnogo složenije. Ili naprotiv jednostavnije. Ali ima takvih susreta sa uzbudjenim hrišćanskim pionirima, od kojih rane ne zarastaju brzo. Jedan poznati slikar je pričao kako je dvanaest godina nedaleko od svoje kuće slikao crkvu. Blagočestive «babuške» su pocepale njegovu skicu i grubo ga izbacile iy crkvene porte. Sledeći put je moj prijatelj došao u crkvu tek posle pet godina – toliko je bio veliki njegov strah. Ali, slava Bogu, strah je prošao. A koliko ljudi, koji se suoče sa duševnom okorelošću (a to i sa otvorenim hamstvom!) pravoslavnih hrišćana, odlaze kod baptista, jehovista, bogorodičnika. Ili prosto izvode zaključak da je hrišćanstvo, kao i sve ostale religije, - jedno mračnjaštvo. Ja ne želim da čitalac stekne sličan osećaj na osnovu mojeg članka. Da, ponavljam, crkvene bolesti su teške. Ali verovatno svi treba da ih prebole.

Znam jedan grad, gde je zahvaljujući tamošnjem svešteniku veoma zdrava duhovna klima. Čovek preleži neofitsku bolest u veoma blagom obliku i brzo ozdravi. Da li je to dobro ili loše? Ne mislim da je to veoma dobro. Hrišćanin tamo liči na antarktičkog pingvina, koji nema imunitet, pošto na Antarktiku nema virusa. Šta će biti sa tim čovekom, kada se on suoči sa neofitstvom (a ne može da se ne suoči) u svoj njegovoj velelepnosti? Hrišćanin, koji je odrastao u toplim uslovima je neotporan na mraz. Važno je proći kroz neofitstvo ali se ne zadržavati na njemu.

Česterton daje svetootački opis pravednika: pravednik je strog prema sebi i snishodljiv prema drugima. Mi to ne možemo uvek da shvatimo u vreme duhovne mladosti. I zato je neofitstvo sa strane malo privlačno. Ali svi treba da ga prebolimo. I od njega se ne može pobeći.
To je u prošlim vekovima u nekom smislu bilo jednostavnije. Crkveno Predanje, živo i aktivno, ogradjivalo je čoveka od izlišnog rigorizma. Ushićenost, u najvećoj meri, nije prelazila u sektaštvo, a blagočestivost – u fanatizam. Ali u našoj tragičnoj istoriji se desilo tako da je tanak micelijum Crkvenog Predanja posle revolucije bio prekinut. Niti, koje su čudom sačuvane, obnavljaju se veoma sporo i sa teškoćama.

U poslednjim godinama u Crkvu se sliva nevidjena reka ljudi. To je s jedne strane divno. Gonjena Crkva se na naše oči obnavlja iz ruševina. Ali s druge strane Crkvu su mnogo razvodnili. Svaki čovek koji ulazi u nju, donosi svoje strasti, svoj još blagodaću nepreobražen pogled na svet. I kada se u crkvenom telu, raslabljenim komunističkom diktaturom, nadje toliko novih članova, situacija podesća na medicinski slučaj. Ako organizmu oslabi imunitet, onda u njega lako ulazi svaki virus.

Crkva mučno boluje od neofitstva. Ogroman broj ne u meru pravoslavnih, kako ih je nazvao sveti Grigorije Bogoslov, ponašaju se kao domaći u Domu Božijem, kao u svom. Ali kod nas postoji nešto što učvršćuje našu veru u to da će bolest da prodje: «A Crkva je skoro u takvom položaju, kao moje telo: ne vidi se nikakva dobra nada, stvari neprestano idu nagore». Ove reči je izgovorio sveti Vasilije Veliki. To jest njima ima pet stotina godina. Da, bolest je teška. Da, telo se kvrči u konvulzijama. Ali Hristos je jači od naših greha. I On će nas isceliti.

Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
31. decembra 2009