MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KAKO ZADRŽATI PAŽNJU NA BOGOSLUŽENJU?




Često čak ni na službi čoveku ne uspeva da se odvoji od životnih briga, dogadjaja, maštanja. Posle nekog vremena shvata da mu je u sujetnim razmišljanjima prošlo Trisveto, čitanje Jevandjelja, kanon Evharistije. Logično je da posle takvog odlaska u crkvu, nastupa osećanje nezadovoljstva, krivice pred Bogom. Može li se izaći na kraj sa takvom rasejanošću? O tome smo razgovarali sa starešinom Uspenjske crkve u gradu Krasnogorsku Moskovska oblast, protojerejem Konstantinom Ostrovskim.



Primedba:
Protojerej Konstantin Ostrovski rodjen je 1951. godine u Moskvi. 1974. godine završio je Moskovski institut elektronskog mašinstva. Radio je u Vicisliteljnom centru Mosgorsobesa, a potom u republičkom infomracionom centru Minzdrava RSFSR. 1978. godine je kršten i otišao je da radi kao oltarnik u crkvi posvećenoj Rodjenju Jovana Preteče na Presni. 1987. godine je rukopoložen u djakona i sveštenika. Dve godine je služio u Habarovsku. Od 1990. godine je starešina Uspenjske crkve u gradu Krasnogorsk Moskovska oblast. Od 1993. godine je sveštenik crkve Krasnogorskog okruga Moskovske eparhije. Oženjen je, ima četiri sina. Trojica od njih su sveštenici.




- Oče Konstantine, zbog čega se um i u vreme najlepše i najradosnije službe bavi običnim životnim problemima? Da li čovek može sebe da istrenira da zadrži pažnju na Bogosluženju? Da li za to postoje neki specijalni metodi?

- To nisu metodi, već iskustvo svetih otaca, koje je prenošeno i usmeno, od učitelja na učenike, i pismeno. Reklo bi se to su sveti koji su bili sa Bogom svim srcem! Ali čak su i oni morali da se bore sa svojim strastima, da se trude da se usredsrede na molitvu. Mi smo privezani za mnoge stvari, a naše srce je veoma malo okrenuto prema Bogu. I nije čudo što nam u vreme Bogosluženja sve vreme nešto odvlači pažnju. Da, mnogi vernici se žale na to na ispovesti. I dobro je što se žale. Znači, ljudi žele da se mole. Ali ne treba misliti da ćemo pobediti rasejanost i maštanja već sutra – sa strastima se ne izlazi tako brzo na kraj! Mnogi pokušavaju da se zareknu: “Ovo je poslednji put, od sada ću dolaziti na službu i cela dva sata se moliti”. Takva uverenost ne govori o odlučnosti, već pre o nepoznavanju sebe, o neshvatanju svog duhovnog stanja. Pogledajte kojim ritmom ljudi danas žive. Cela nedelja protekne u sujeti, poslovnim i ličnim stvarima, ljudi na silu primoravaju sebe da pročitaju jutarnje i večernje pravilo. Nije čudo što se um i u crkvi bavi sporednim stvarima. Ali ne treba upadati u uninije, kao neki, koreti samog sebe – to je lažno smirenje, ono samo smeta molitvi. Svest o tome da se na službi često ne moliš je povod za pokajanje, a ne za očajavanje. A o tome kako to promeniti, i ne gubiti pažnju, uče sveti oci. Prepodobni Makarije Optinski je govorio da je nemoguće provesti ceo dan u sujeti, a potom ustavši na molitveno pravilo – usredsrediti se na Boga. Treba se truditi da ceo život, najsvakodnevnije stvari budu posvećeni Bogu, tada će i u vreme pravila um biti usmeren ka Njemu. Sveti Teofan Zatvornik je takodje savetovao da se svako delo osmisli duhovno. I poslovne obaveze se mogu ispunjavati u slavu Božiju, kao i lične stvari. Ako sve radimo iz sujete (i porodični ručak se može spremati iz sujete) teško da će nam uspeti da se čak i u crkvi odvojimo od životnih briga. A prepodobni Amvrosije Optinski je savetovao da se u vreme službe izgovara Isusova molitva.

- I to ne odvlači od bogosluženja?

- Možda i odvlači. Ako izgovaraš molitvu i misliš da si podvižnik, a da su stihire, tropari, jektenije – za slabe, to je onda gordost na granici prelesti. Ali kada čovek postane svestan da po svojoj slabosti ne može da se uključi u zajedničku molitvu, i da se zadrži na njoj, i počinje da izgovara kratke molitve, to mu onda pomaže da se sabere, i on istovremeno izgovara Isusovu molitvu i čuje, šta se dešava na Bogosluženju. To je psihološki paradoksalno, ali ovde deluju drugi zakoni, duhovni. I to ne samo u vreme šitanja Isusove molitve već i kada se recimo moliš za svoje bližnje, za njihovo isceljenje od bolesti, da im Gospod podari veru ako su neverujući, kao i za razrešenje komplikovanih životnih situacija. Ali se moliš, i ne predaješ se pomislima.

Ako se u vreme službe baviš razmišljanjima o bolesti roditelja ili deteta, o neuspesima na poslu – onda nema nikakve molitve, a um je otišao na sasvim drugu stranu. Ali ako u sebi moliš Boga, da isceli, da ti pomogne da ne ostaneš bez posla, da urazumi sina-tinejdzera, da ga sačuva od sablazni ... Može se i treba se moliti za svako dobro delo, pa i ovozemaljsko. I u vreme takve molitve, čovek istovremeno učestvuje u zajedničkoj molitvi – u Bogosluženju. Upravo tako oltarnicima i vernicima, koji pomažu da se čitaju cedulje za zdravlje i upokojenje, uspeva da prate službu. Jer je čitanje cedulja – takodje molitva. A molitva ne odvlači od Bogosluženja. Ako si na službi “odlutao”, “otišao” u svojim mislima, ne treba da se kinjiš po tom pitanju, već brže bolje da se promeniš, da zamoliš od Boga oproštaj za svoju slabost, rasejanost i da se vratiš molitvi.

- Neki misle da je greh da ostanu na celoj službi ako se ne mole sve vreme, već da je poštenije doći samo na deo sluzbe.

- I šta, ceo taj “deo službe” oni se pažljivo mole? Mislim da to uopšte nije tako. Ako duša nije usmerena sve vreme ka Bogu, onda ako čovek dodje na službu i na 15 minuta neko vreme neće biti skoncentrisan na nju. Jutarnja i večernja molitvena pravila, odlazak u crkvu predstavljaju osnovnu školu molitve. Naravno, niko se ne sme ni na šta primoravati. Ne može se svakom početniku reći: od danas budi dobar, dolazi svake subote na svenoćno bdenije, a nedeljom ujutru budi u crkvi od početka Liturgije. Neki nisu spremni odmah da ispunjavaju čak i ovako jednostavno pravilo. Kad sam bio mlad, malo je trebalo da svoju majku odvojim od vere. Sam sam tada bio neofit, došao sam da radim u crkvu kao oltarnik i od nje sam uporno zahtevao da ispunjava sva pravila. Tako je ona pod mojim pritiskom cak prestala da se pricescuje na neko vreme, toliko joj je sve postalo odbojno! S ljudima treba pažljivo. Čovek je došao na Liturgiju – neka je to i u vreme čitanja kanona Evharistije, neka je čak i tokom pričešća, - ali došao je dobrovoljno, po prizivu srca! Sledeći put će doći ranije, ako se prema njemu budemo odnosili sa ljubavlju i razumevanjem, sa snishodjenjem njegovoj slabosti. Ali ta nemoć se ne sme postaviti za normu da bi time gubio pažnju. Tada nikada nećeš naučiti da se moliš.

- A kako sa decom? Kako se uzdržati i ne uzeti prut, učeći dete molitvi, i istovremeno vaspitavati ga na disciplinu?

- S decom treba postupati posebno pažljivo. Tu nema nikakvog opšteg saveta, jer sve zavisi od svakog deteta pojedinačno i od karakteristika porodice (da li je davno ocrkovljena, da li su oba roditelja verujuća i slično). Ja svoje sinove nisam vodio na svenoćno bdenije, ali sam se zato trudio da ih što cešće vodim na Liturgije. A neka deca do odredjenog uzrasta ne mogu da prestoje celu službu ili im je i svaka nedeljna služba previše veliko opterećenje. Ali takve stvari treba da rešavaju sami roditelji, savetujući se sa duhovnikom, koji dobro poznaje porodicu. Formalno ispunjavanje nekih normi najčešće ne vodi na dobro.

- Neki donose sa sobom tekstove Bogosluženja i celu sluzbu stoje sa otvorenom knjigom. Da li to pomaže čoveku da se usredsredi ili baš naprotiv, odvlači mu pažnju?

- Opet je sve individualno. Odrastao čovek je u stanju sam da shvati da li mu je bolje da gleda tekst molitve ili da sluša službu. Smatram za nepravilno to što u nekim parohijama primoravaju vernike da sa sobom nose tekst Bogosluženja. Savetovanje je lično delo savesti i iskustva svakoga ko ga se prihvata. A nikoga ne treba primoravati, kako izlišnom revnošću i izlišnim poverenjem svome iskustvu ne bismo da tako kazemo slamali duše.

- Kada čovek prvi put dodje na službu, on ne zna kako da se ponaša, i obično počinje da radi ono što i svi ostali. A svi često rade nepravilno. Naprimer, okreću se za djakonom ili sveštenikom, kada oni obilaze crkvu sa kadionicom, ili posle pričešća okreću se licem prema oltaru i klanjaju se. Da li je potrebno to slepo podražavati, čak iako ne poznaješ crkvena pravila?

- Neka sami razluče! Ne treba pridavati značaja takvim drugostepenim stvarima. A ako čovek, koji pravi svoje prve korake u crkvi, počne odmah da razjašnjava da li se vernici ponašaju kako treba, on i tako ništa neće razumeti, ali će naučiti da prezire ljude. Ja sam se krstio sa 27 godina, a pre toga sam samo dva ili tri puta bio u crkvi na nekoliko minuta. I skoro odmah sam postao redovan oltarnik na Presni. Naravno da nisam znao kako da se ponašam na službi, kada da se osenjujem krsnim znakom. Bilo mi je teško da se primoram da klečim – gordost mi je smetala. Ali da bih se uklopio u novu, meni tada stranu crkvenu sredinu, trudio sam se da radim ono što su i drugi radili. I za dva dana sam se uklopio. Opet sve zavisi od unutrašnjeg nastrojenja. Može se za drugim ponavljati iz licemerja, a u duši prezirati druge vernike. Razume se da je to grehovno stanje. Ali ako je čovek svestan da ništa ne zna, ne želi da smućuje druge ljude i privlači na sebe pažnju i zbog toga radi sve kao i svi ostali, to je onda normalno.

Nažalost, često ne samo početnici, već i ljudi koji su ocrkovljeni godinu dana, i koji iz raznih razloga odu u drugu crkvu, počinju da obraćaju pažnju na parohijske običaje, da osudjuju. Od kakvog je značaja da li se verni okreću za sveštenikom za vreme kadjenja, i da li naglas ponavljaju za sveštenikom molitve pre Pričešća? Čovek zbog takvih sitnica počinje sve da osudjuje, uključujući i nastojatelja, a na molitvu zaboravlja. A kada se osvesti, onda su mu svi drugi krivi, samo ne on sam. Hajde da ne gledamo sitničavo na druge, već da se bolje pozabavimo o svojoj duši, inače nikada nećemo početi da se molimo.

Prevod sa ruskog : dr Radmila Maksimović
  17. decembra 2009.

Izvor:


Pročitano: 11045 puta