MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

RAZGOVOR SA MONAHOM JAKOVOM



Pustinjak

Pored mene je stajao skoro neprimetan monah srednjeg rasta, koji je očito takođe očekivao nekoga iz manastirske trpezarije. Pažljivi pogled na njega je odavao utisak da on nije “ovde”. On je tamo gde je njegovo srce. Gde tačno? To je znao samo on i Bog. Poznavao sam mnoge optinske monahe. Ovaj je po mom mišljenju došao izdaleka. Njegova gusta brada je navodila na mišljenje da je stanovnik tajge.

 

- Izvinite, odakle ste? – upitao sam poluglasno. Prekinuo sam ga u nečemu – verovatno u molitvi, jer nije odmah odgovorio već kao da je dolazio k sebi.

 

- Iz Abhazije – blago je odgovorio.

 

- A gde ste tamo?

 

- U pustinji.

 

U odgovoru se osetila takva sramežljivost, kao da je stanovao u Adleru ili Suhumi. A meni je on izgledao kao da je sišao s neba, jer mi je to bio prvi put da vidim pustinjaka. Zamolio sam ga za razgovor i on se složio kao da se radilo o starom poznaniku. U razgovoru sa monahom Jakovom sam osećao takvo druželjubivo duševno nastrojenje koje retko da može da se sretne kod nekoga pri prvom poznanstvu. On kao da te grli svojim pogledom punim razumevanja, toplom intonacijom, iskrenošću, iza koje se krilo mnogo toga…

 

- Oče Jakove, šta predstavlja pustinjak u istorijskom značenju i danas?

 

- Pojam “pustinjak” potiče od rodonačelnika pustinožiteljstva Antonija Velikog, iz Egipta iz IV veka. Kada je hrišćanstvo postala državna religija Rimske imperije, tada je u krilo Crkve došlo mnogo naroda. S jedne strane je to bilo dobro, a s druge je to unelo u duhovni život neku rasejanost, koje nije bilo ranije u epohi gonjenja hrišćanstva. Tada je Crkva bila mala, ali veoma jedinstvena, jaka u veri. I ljudi, koji su revnovali za visoke duhovne stepene u hrišćanstvu su počeli da odlaze u udaljena mesta – pustinje. Ne zato što nisu voleli ljude, već zbog toga da bi više ugodili Bogu i da bi Mu se približili. Tamo su počeli da žive usamljeno, moleći se i ispunjavajući zapovesti. I prosijali su svojim podvizima u Gospodu, i On ih je proslavio pokazujući im da Mu je takav njihov život ugodan. Zatim je taj pojam “pustinjak” preuzet iz Egipta u Rusiju. Kada je Rusija prihvatila hrišćanstvo i kod nas su se pojavili verujući ljudi koji su počeli da odlaze u pustinje. Znamo za prepodobnog Sergeja Radonješkog, pečerske monahe, valaamske oce i druge. Pustinožitelji su izgradili mnoge manastire.

 

- A šta danas predstavlja vaše pustinožiteljstvo?

 

- Mi smo u skitu koji pripada Trojice-Sergejevoj Lavri i koji je posvećen Iverskoj ikoni Majke Božije. Ima nas dvoje: poslušnik Sergej i ja. Održavamo povrtnjak, pčelinjak. Od domaćih životinja imamo jos i mačku… Ali najviše pažnje posvećujemo – molitvi. Pustinjak je na duhovnom planu – čovek sozercavajućeg života, koji voli prirodu.

 

- Da li je Abhazija u osnovi pravoslavna ili muslimanska?

 

- Tamo su postavljene osnove hrišćanstva: u I veku je Jevanđelje Gospoda našega Isusa Hrista propovedao apostol Simon Kananit, koji je mučenicki postradao.

 

- A da li život u planinama ima neke svoje specifičnosti?

 

 - Mi volimo da šetamo po planinama koje u sebi skrivaju neku zadivljujuću duhovnost. Živeći u njima, čoveku se čini kao da je bliže Bogu. I usamljenost… Sve to doprinosi nekim duhovnim podvizima. Recimo dolazi rastrojen, gnevan čovek, i ako mu se samo malo približite – planuće. A ukoliko ostane da živi malo u planini, uz molitvu, dešava se čudo – on postaje blag, i spreman da pruža ljubav to jest kao da je duhovno pročišćen, a s druge strane – utvrđen u veri. I jos jedna specifičnost su … planine – one naravno nisu ravnica. U njima ima provalija, strmina, mnogo brzaka, bistrih reka koje sobom nose opasnost. Dešava se da te samo dlaka deli od smrti. I kada se pomoliš “Gospode, pomiluj” – On se odaziva i ti osećaš ruku Božiju, koja te čuva i odvodi sa ivice provalije. To skoro svi primećuju. U svetu, kada je oko vas mnogo ljudi, nema potrebe za takvu borbu za opstanak. Tamo postoje prodavnice u kojima se može kupiti hleb, riba, mleko. To je dobro. Međutim ti ne ulažeš neke posebne napore za opstanak. I tako teče neki inertni život. U pustinji nije tako. Sve sam treba da nabaviš.

 

- Vi se u potpunosti sami izdržavate?

 

- Skoro. Hleb pečemo sami. Okopavamo krompir, paradajz, kukuruz, soju, kupus, cveklu, tikvice. A zatim sve to usolimo i konzerviramo. Te godine je bilo veoma mnogo belih pečuraka. Ali molitva nam je na prvom mestu. Posebno noćna, kada sunce zalazi za planine, kada izlazi Mesec i pojavljuju se zvezde. Planinske siluete se vide negde u daljini, a okolo je takva tišina da čuješ samog sebe. I ti si tako mali, a veliki Božiji svet je oko tebe. I On kao da te stavlja na pravo mesto: ti si ništavan i Gospod te takvog grešnog trpi. A ti se samo moliš, i moliš i trudiš se da Mu priđeš. Eto takva osećanja i misli rađa noćna molitva. To je zdravo, i pustinjaci koji zavole takav život više drugo ništa ne žele. A može se otići i u neki veliki manastir gde su bolji životni uslovi. Može se još ponešto uraditi - kao naprimer otići u neki skit blizu velikog manastira. Ali bi to značilo gubitak tog bezbrižnog života koji se vodi u pustinji. A život u svetu je izopačen našim strastima, bezbožnim predstavama, i ljudskom težnjom da se zbog poboljšanja svojih životnih uslova uništi priroda i cela okolina. Savremeni čovek je veoma gord zbog svojih dostignuća u nauci i tehnici. A to je ćorsokak, jer gordost ubija ljudsku dušu. Ona čoveku ne dozvoljava da se sjedini sa Bogom, Koji nije gord. Satana je gord.

 

- Kako se dolazi u pustinju?

 

- Najčešće iz manastira, a u manastir se dolazi iz sveta. Ja sam u Trojice-Sergejevu Lavru dosao iz Čeljabinska.

 

- Recite nam nekoliko reči o vašem životu u svetu.

 

- U Čeljabinsku sam bio jedan od pola miliona stanovnika – potpuno neprimetna ličnost. Radio sam kao stolar u pozorištu. U 33-oj godini se kod mene pojavila neodoljiva potreba da pronađem nešto uzvišeno, duhovno. Živeo sam veoma loše – pušio sam i pio. Bio sam do ušiju u grehovnom blatu. Takva raspuštenost me je jako mučila. Ali je Gospod milostiv i pružio je Svoju Ruku grešniku. Božijom Milošću je kod nas u Čeljabinsku organizovano Bratstvo Prepodobnog Sergeja Radonješkog. U to bratstvo me je uveo moj drug Sergej, s kojim sam putovao na “završetak rada” u svojstvu slikara-modelara. Morao sam da slikam Lenjina, udarnike, plakate Gorbačova. To je bilo početkom 90-ih. I tad sam počeo da shvatam da je sav taj život, kao i perestrojka – pogrešan. Prošlost mi je pravi ćorsokak. Dve reči o Sergeju. On je savestan i hrabar čovek. Trenutno je kozački ataman. U Čeljabinsku je još 60-ih godina XIX veka, kada je bila popularna neplemićka inteligencija, i kada su ljudi postali toplohladni i pravoslavni život bio poljuljan, živeo neki patriota Smolin, veoma jake vere i apsolutističkih shvatanja: za Veru, Cara i Otadžbinu. U njegovu čast je jedno jezero nazvano Smolino. Trenutno se vode borbe za to da Lenjinski rejon u Čeljabinsku (od trista hiljada stanovnika) bude preimenovan u Smolinski. Za to posebno ratuju kozaci na čelu sa Sergejem. Nadam se da će se izboriti. Budući u Bratstvu, ja sam se malo bavio slikarstvom, i braća su imala običaj da mi kažu: “Kolj, ti nešto tamo mažeš, otiđi u Trojice-Sergejevu Lavru i nauči ikonopisanje, jer su ikonopisci danas veoma potrebni”.

Ja sam zamolio za blagoslov i otišao. U Trojice-Sergejevoj Lavri su me uzeli u radionicu za ikonopisanje. Tako se sve odjednom i otvorilo. “Ovo je radionica, radni sto i učitelj”. Ja nisam morao da uložim nikakve napore s moje strane. U Lavri sam počeo da odlazim na službe. Veoma mi se sviđalo kada su bratija pevali polunoćnicu. Tako sam postepeno pronicao u monaški život iako pre toga ništa nisam znao o njemu. Kroz neko vreme sam otišao kod arhimandrita Kirila, duhovnika Lavre, da se posavetujem. S njegovim blagoslovom su me uzeli za poslušnika. Poslušanje sam obavljao u Moskvi, u gostoprijemnici Trojice-Sergejeve Lavre. Trojična Crkva je tada pripadala simfonijskom orkestru pod rukovodstvom Pavla Kogana, a nama je bila dodeljena mala soba. Iguman Longin je zakačio zavesicu i služio Liturgiju. To je trajalo nekoliko meseci, iako je prema dokumentima Lavra imala puno pravo na čelu Crkvu. I jedne večeri im više nije pripadala… Iz oltara smo izneli klavir – sve je bilo bučno, došli su ljudi iz KGB-a i razdvojili su nas tako da je deo ljudi ostao iza crkvene ograde. KGBeisti su počeli da rade, posebno sa ocem Longinom, zahtevajući da izvede svoje ljude iz Crkve, rekavši da smo prouzrokovali nasilje. Ali je svetinja već bila oskvrnjena. I zakon je bio na našoj strani. I po našoj veri, mi u takvim slučajevima ne možemo da budemo ravnodušni. Setite se kako je Sam Gospod isterao trgovce iz Crkve. To je ličilo na: Revnost prema domu tvome me hrani. I mi smo se rukovodili tim duhom. Isterali smo simfonijski orkestar pod rukovodstvom Pavla Kogana, i počeo je normalan život. Crkva je počela da se obnavlja. Postavili su krov, podove, okrečili – i Crkva je zablistala. Hor koji u njoj peva je jedan od najboljih u Moskvi. Otac Longin je – muzikalan čovek. Izdavačka delatnost je na dobrom nivou – ima svoj soptveni časopis – “Trojična knjiga”, s velikim izborom pravoslavne literature.

 

Zatim sam se kroz neko vreme vratio u Lavru, gde su me postrigli u monaha. Među bratijom vladaju posebni odnosi, koje ja ranije nigde nisam sreo. Dobronamernost i razumevanje. Niko prema nikom ne postupa drsko, i postoji duhovno jedinstvo kroz poslušanje i molitvu. Reklo bi se: šta još nedostaje? A moja duša je još uvek bila u potrazi. Tu sam se upoznao sa pustinjakom, ocem Simonom. On je ranije bio pomoćnik ekonoma u Trojice-Sergejevoj Lavri. Ispričao sam mu o svojim duševnim mitarstvima. On mi je predložio da razmislim o pustinji, da odem u Pshu. Pshu – je posebno mesto. Kada je zatvoren Novoatonski manastir monasi su prebačeni na Pshu. Njih je bilo više od tri stotine, i oni su sebi izgradili kelije. 30-ih godina se pojavio neki čovek koji se izdavao za verujućeg i koji je obilazio kelije i stavljao primedbe. A zatim je došao odred čekista i monasima je bilo naređeno da se skupe na jednom mestu. Došlo je 150 ljudi, a ne svi, jer je bilo jasno da se toj vlasti ne sme verovati i da njih čeka sigurna smrt. Oni su se očito sećali starih dobrih vremena, kada su ljudi videvši kako mnogobožci kažnjavaju hrišćane, i sami vođeni tim nepokolebljivim duhom vikali dželatima: “Ja sam takodje hrišćanin!” I njih su hvatali i takođe kažnjavali. Monahe koji su došli su podelili na dve grupe i proterali: jednu grupu u Tbilisi, a drugu – u Novosibirsk. Te koje su prognali u Tbilisi su rasporedili po raznim logorima. A oni koji su dospeli u Novorosibirsk – njih su ukrcali na šlep, zavezali im kamenje za noge i bacilli u more. I u Pshu su ih streljali. 

Tamo se u rukavcima i danas nalazi kamenje na kojima se mogu videti crveni tragovi. To je mučenička krv. Tamo mi grešni živimo – na toj svetoj zemlji, natopljenoj monaškom krvlju, krvlju svetih.

 

- Vas je dvoje u pustinji. Da li ste vi osnovali skit?

 

- Ne. Skit je osnovao otac Simon. On sada živi na Atonu.

 

- On vas je i pozvao?

 

- Gospod me je pozvao a ja nisam odgurnuo Njegovu ispruženu ruku. Ranije je jeromonah Simon dolazio ovde sa ocem Pankratijem, koga su posle pustinje odredili za namesnika Valaamskog manastira. A otac Simon je ostao tamo, u planinama. On je bio u keliji koja je bila najudaljenija od skita, u samoj pustinji, gde u okolini nema nikoga. Na takvim mestima se pustinjaci, isihisti, bezmolvnici bave Isusovom molitvom i usavršavaju u duhovnom životu, uzrastajući najviše što mogu. Zatim je po blagoslovu oca Kirila, duhovnika Lavre otišao na Aton, gde su mu dodelili keliju u jednom grčkom manastiru. S njim se ponekad čujem telefonom iz Adlera.

 

- Od koje godine živite u pustinji?

 

- Od 1906. poslušnik Sergej je došao kod mene – on je učitelj iz Habarovska. On je sebi izgradio keliju nedaleko od skita, ali visoko. Okolo se nalazi šuma belih jela. Kada dođe praznik ili nedelja, on silazi i mi služimo svenoćno bdenije. Zatim bi se vraćao gore, kako ništa ne bi narušavalo njegovo bezmolvije, bavljenje Isusovom molitvom i čitanje duhovnih knjiga. A ja ostajem u skitu.

 

- Dešava se da vas i sneg zaveje?

 

- Nekada smo zavejani i po tri-četiri meseca. Tada nikoga ne vidimo. Ali nam to ne predstavlja nikakav problem. Nasuprot, još se više pogružavamo u molitvu. I sve je odmereno, i uopšte nema nikakve sujete. Ali ne mogu svi to da izdrže. Sećam se ljudi koji su dolazili svojevoljno i pokušavali da žive u pustinji, ali nisu uspevali. Neka sila ih je udaljavala iz pustinje. Da bi se živelo u pustinji treba mnogo strpljenja, smirenja i hrabrosti, a oni se stiču u manastiru. Bez tih vrlina je teško pa čak i opasno živeti u pustinji, jer se može upasti u prelest, i misliti o sebi da si duhonosan čovek, koji poseduje velike darove. Upadajući u samovolju, čovek postaje gord, i za njega nema nikakvih autoriteta, već je on sam sebi “učitelj”. I sve uči i podučava, zaboravljajući na Reči Gospodnje, “kada svršite sve što vam je zapovijeđeno, govorite: mi smo zaludne sluge, jer učinismo što smo bili dužni činiti”. Čovek, budući u prelesti, zaboravlja na to pod uticajem demonskih sila i loše završava. Evo jednog primera. Sedi takav čovek u keliji i moli se. Dolazi na “Ziguljama” kompanija u njegovu keliju. I on će: “O, gostoprimstvo!” Pušta ih u keliju bez molitve. Zamislite, u planini bez puta neko dolazi na “Ziguljama”? Kako je to moguće? A čovek nije svestan. To su bili zli duhovi i oni su ga ismevali. Slava Bogu, posle je taj čovek spoznao da je Gospod to dopustio kako bi on shvatio da je u prelesti. Eto kakve stvari se dešavaju.

 

- A zašto je opasan život u pustinji po prirodnim uslovima?

 

- Ispričaću samo jedan slučaj. Rekli su mi da se na reci nalazi napušteni pčelinjak. Ja sam pošao i našao ga, ali je već počelo da se smrkava. Trebalo je da ostanem i prenoćim tamo, ali sam ja ipak odlučio da se vratim. I počeo sam da se spuštam. A u tim planinama ima stepenastih dugih zaravni. Ja sam morao jos niže da se spustim, ali sam pogrešio i otišao u pogrešnom smeru. A bila je već noć. Počeo sam da se nerviram. Bila je jesen, lišće je već opalo, ja sam prelazio neku gredu, okliznuo se i skotrljao se kao po snegu. Kotrljao sam se tako, uhvatio za jedno drvo, za drugo a zatim sam opet nastavio da padam. Zatim sam se opet uhvatio za drvo. Shvatio sam da sam samo nekoliko koraka od provalije i čuo sam kako 80 m naniže šumi reka. Da mi Gospod nije pomogao bio bi to moj kraj. A zatim sam zabio nož u zemlju, i počeo da se penjem naviše. Pao je mrak, fenjer sam izgubio, išao sam nasumice, našao sam neku nisu, i legao u nju na leđa, sav znojav. Bilo je već hladno. Počeo sam da mrznem. Treba da izađem, i opet sam pomoću noza korak po korak došao do zaravni i zapalio vatru. Pored vatre sam i proveo celu noć. Skoro svim pustinjacima se dešavaju slične stvari. Ali nema smrtnih slučajeva.

 

- I Božija pomoć stiže nakon molitve?

 

- Da. Ispričaću još jedan slučaj. Nekako sam se zbunio. Bila je skoro zima, i nisam želeo da noćevam usred šume u kojoj je bilo neudobno i vlažno. Znao sam da se nedaleko nalazi stara kelija. Pomolio sam se: “Gospode prosvetli, Gospode prosvetli…” I ugledao sam mahovinu koja raste na severnoj strani. Odmah sam se orijentisao i krenuo prema keliji. Razgoreo sam peć i normalno prenoćio. Takvih slučajeva očigledne Božije pomoći je bilo mnogo.

 

- A zašto baš Abhazija? Šta ste vi po nacionalnosti?

 

- Moj otac je iz Mordavije, a majka je Ruskinja. Ja sam se rodio u Mordaviji, a zatim smo otišli na Ural. I logično je da volim planinu. I Uralske planine su imale neku svoju ulogu. Ali Uralske planine nisu Kavkaz. One imaju blagi uspon. Uralske planine su – drevni starac, a Kavkaz je mladić. Ovde sve izgleda tako kao da je tek stvoreno.

 

- Da li su naselja koja vas okružuju abhazijska?

 

- Najbliže selo je – Pshu, to je rusko selo. Ono je formirano negde 1905 godine. Takva je bila politika da se Kavkaz naseli Rusima. Tamo se ratovalo sa abhazijcima, koji su podržavali Samilija. Oni su pretrpeli poraz, i bilo im je predloženo: ostanite ali budite mirni, ili odlazite. Oni su otišli u Tursku. Danas se neki od njih vraćaju u Abhaziju. Ali su to sad već više Turci nego Abhazijci. Oni i govore turski jezik. Ali su ostali neki koreni. Ne vraćaju se u Pshu, već u Suhumi – tamo se nalazi njihov ceo kvartet – Turci abhazijskog porekla. Pshu je deo Rusije. Abhazijci naginju nama jer skoro svi znaju ruski jezik. Oni su gostoprimljivi ljudi.

 

- Da li je i njih zahvatio nacionalistički virus?

 

- Da. Ni abhazijski narod nije mimoišla ta beda. Oni žele čisto abhazijsku Abhaziju.

 

- Separatizam?

 

- U Abhaziji ima mnogo Armana, Grka. Skoro svi Grci su otišli, kao i Armani. I od Rusa - ko je mogao, ali ne svi. Na njih se ne vrši neki poseban pritisak, ali je život tamo težak. Abhazija je ekonomski nerazvijena zemlja. Sve je bilo zasnovano na turizmu u sovjetsko vreme, a industrija je slaba.

 

- Selo Pshu je kao ostrvo?

 

- Da, rusko ostrvo okruženo planinama. To je ceo svet. Njegova granica su takođe planine. Tamo se može doći samo avionom, helikopterom ili preko kanjona.

 

- Da li ima ribe u rekama?

 

- Samo pastrmka.

 

- A da li je vaša kelija daleko od reke?

 

- Čuje se njen šum. Ja sam nisam ribolovac, ali ima ribe, i dobro grize mamac.

 

- Da li ima Crkva u selu?

 

- Stanovnici sela su pravoslavci, i mnogi od njih su u vreme gonjenja postradali za veru. A eto u naše vreme se desila nesreća da je tek izgrađena Crkva izgorela.

 

- Da li je to neko podmetnuo požar?

 

- To niko ne zna. Možda je bio nesrećan slučaj, ali se vernici nisu obeshrabrili i grade novu Crkvu. Danas su uglavnom žene te koje najviše idu u Crkvu – žene mironosice. A muškaraca je malo. Oni piju votku, a nažalost ima i narkomanije. To je strašno, i sa tim se niko ne bori. U selu ima i sveštenik, otac Serafim. I ne možemo a da se ne složimo sa njim da ljudi danas imaju veoma malo straha Božijeg, koji bi sačuvao čoveka od tog greha. Ranije je on postojao kod ruskog naroda, a danas ga ili nema ili je veoma slabo izražen. Nažalost, Pshinci su od kavkaskih naroda primili ruskom narodu nesvojstvenu osobinu – osvetoljubivost. I to je bio uzrok tragedije u selu, kada je došlo do neprijateljstva između dve najveće porodice. Jedan muškarac je ubio drugog, Valerija i njegovu ženu u njihovoj kući. Razlog za to nije poznat. A Valerije je bio veoma dobar čovek. Radio je kao savesni milicioner i pomagao je nama monasima. Carstvo mu Nebesko! A ubica je zatim i sam iz očajanja izvršio samoubistvo. A kako je bilo kod Rusa u davnini? Mogli su da se potuku, a zatim sednu za sto, pomire se – i nije bilo zla. Osvetoljubivost je posledica slabe vere.

 

- Oče Jakove, a šta vas je dovelo u Optina pustinju? Možda prijatelji?

 

- Trenutno se u Pshu gradi Crkva, treba da se uradi ikonostas, a iskustvo se nema, pa treba da se obnovi. Zašto baš u Optinu? Viđao sam radove ovdašnjih ikonopisaca koji su završili visoke škole. I drugo, želeo sam da se ukrepim na takvom svetom mestu. Bio sam veoma srećan u Optini. Tamo je mnogo toga urađeno za deset godina. Ima dosta bratije i oseća se pravilno duhovno ustrojstvo, što nije slučaj sa nedavno otvorenim manastirima. I njima se često zbog malog iskustva u monaškom životu dešavaju “sastavi na slobodnu temu”. Najvažnije je da se manastir izgradi na zdravim osnovama, kao što je naprimer moja rođena Trojice-Sergejeva Lavra. Prepodobni Sergej je došao na pusto mesto da se spasava, duhovno uzrastao i postao čudotvorac. I mnogo-mnogo ljudi je odlazilo kod njega, tako da je nastao manastir. A ako su osnove nezdrave, onda su i plodovi bolni – svakojaka duhovna rastrojenost.

 



- Kako dalje vidite svoj život?

 

- Želeo bih da napravim radionicu za ikonopisanje, jer imamo jednog talentovanog dečaka kome treba pomoći. U Adleru se naprimer nalazi dobra Crkva, pa bih i tamo želeo da radim. A na zimu odlazim u pustinju. Trenutno se nas pravoslavni organizam širi i skuplja snagu, želeći da unese i svoju leptu. Naravno, ukoliko Gospod blagoslovi.

 

- Pet godina ste proveli u usamljenosti, usredsređeni na duhovno usavršavanje – to nije mali period. Očito vam se u životu nešto otkrilo?

 

- Čovek nije neki oformljen sistem, već je sistem u razvoju. I ako je ranije nešto u tebi samo svetlucalo, naslućivalo se, bilo neodređeno, zbunjujuće, onda je sada postalo mnogo jasnije. Pre svega vidiš da si niko i ništa i da ništa ne biva bez Božijeg Blagoslova. I svestan si da je taj svet… Kako apostol Pavle kaže: Vreme je kratko … jer prolazi obličje ovoga sveta. Eto pet godina nisam bio u svetu i shvatio sam kako su žene obeščašćene. To je za njih čak moda. Tamo na jugu je banja, ali bez obzira savest treba da postoji. Ako ona ženi, kojoj je sve otkriveno, ništa ne govori i ako društvo pritom na sve to gleda ravnodušno, znači da je ono duhovno veoma nisko palo, jer dozvoljava ono što Gospodu nije ugodno. Društvo se veoma udaljilo od Boga. Zato i pustinjaci beže sve dalje i dalje. Jednom me je porazila jedna pročitana misao: “Istina, mi se nećemo otrgnuti od ovog fizičkog sveta. A postoji svet duhovni, i on propušta samo onoga ko je duhovan”. Eto takva tuga je obuzela nekog brata i ja sam proniknuo u nju. Počeo sam da razmišljam: kako napustiti taj fizički svet i uključiti se u duhovni. I osećaš da se nema snage, jer ako Gospod ne pomiluje i ne pomogne teško je bilo šta u sebi izmeniti. A to treba raditi. I društvo treba da se promeni. Ne treba biti ravnodušan prema pitanjima duhovne prirode. Kao što je Gospod rekao ustima Svog omiljenog svetog učenika apostola Jovana Bogoslova: “Pošto nisi ni vruć ni hladan, ispljunuću te iz usta Mojih”. I na drugom mestu upozorava: “Dobro. Ti veruješ, ali se ne gordi već imaj straha”. Naša ravnodušnost navodi na takva razmišljanja da su zaista blizu vremena koja će nas primorati da se svi obratimo Bogu, kroz nešto katastrofalno. Po Milosti Božijoj će nam se tako nešto desiti da ćemo se konačno probuditi i prestati da budemo ravnodušni.

 

- Pa zar nam se tako nešto već nije desilo?

 

- Ne. Nema prave procene vrednosti i zbog toga treba da se desi neka tragedija koja bi neumitno dovela do toga. Inače nastupa – smrt, i fizička i duhovna. Da li treba da težimo ka poroku, dolaru, Zapadu? Da li je to naš cilj? Alfa i Omega – to je Bog, Hristos, sveta pravoslavna Rusija.

 

- Da li možete da nam ispričate nešto od vaših duhovnih borbi?

 

- Trpeljivost i snishodljivost nastaju zbog ljudske slabosti. Ranije sam na mnogo štošta veoma burno regaovao. Ako nešto nije po mome, odmah: “Zašto je to tako?” I ustajao bih. Sad vidim da su svi ljudski napori – ništa, odakle i proističe Gospodnja trpeljivost prema ljudskim padovima. Iako boluješ od toga, trpiš i veruješ da Gospod po Svojoj Milosti spasava i da će i nadalje spasavati ljude. Oprosti Gospode, ne sećam se gde sam čitao da je jedan monah umirao, i kada su braća došla da se oproste s njim, on se osmehivao. A oni će njemu: ”Šta je s tobom? Tvoj život je prošao ispred naših očiju, i videli smo da nisi imao nikakvih podviga, a sad se osmehuješ. Zar ti nije strašno?” A on odgovara: “Ja nikoga nisam osudio. I sada su Angeli došli da uzmu moju dušu”. Znači drugi monasi su imali podvige posta, bdenja, stajanja na stubu, a on nije imao te spoljašnje podvige. On je imao drugi, unutrašnji podvig koji niko nije video.

 

- Vama su sad više otvorena ljudska srca?

 

- To je opasno. Opasno je čoveku monahu da u drugom čoveku vidi neke strane, da ih tumači i sebi govori: “Ovaj brat je takvog duševnog nastrojenja, a ovaj – ovakvog”. Spasi me Gospode od toga. Znam da sam veoma slab, i trudim se da ako kod nekoga vidim negativnu stranu, da ne zaustavljam svoju pažnju na njoj. Zato što je danas on sagrešio a sutra ćeš ti. Ko si ti da nekoga osuđuješ? Ja slava Bogu nemam takva visoka merila prema ljudiuma. Čak u zanosu kažem: “Svi mi treba da budemo tako divni!”

 

- I vi se prema svom životu u pustinji ne odnosite kao prema podvigu?

 

- Šta vam je? To je prosto život u prirodi, i to je sve. Kakav podvig? Jedemo sasvim dovoljno, spavamo čak i previše jer je vazduh predivan. U čemu je tu podvig?

 

- Vi to naravno preumanjujete. Ja sam grubo govoreći preorao sneg na Čukotki.

 

- Bili ste na Čukotki? Ja sam bio na Kamčatki.

 

- Pre mnogo godina smo na Kamčatki rukama lovili ribu u rukavcima. Danas možda više ni nema takvih rukavaca. Ali to je već posebna tema.

 

- Vi s poštovanjem pričate o planinama. Možda je to zbog vašeg visokog duhovnog nastrojenja? Ja sam odrastao u stepama u Altajskom kraju i meni je tesno u planinama. Stepa za mene oslikava širinu duše.

Reklo bi se da su ljudske duše slične, a istovremeno različite. Neko voli pustinju, beskrajna peščana prostranstva, neko drugi šume, a neko treći – planine. I to je negde duboko, duboko urezano. Naravno onaj ko je navikao da živi u stepi u planinama tuguje, jer želi da vidi beskrajna prostranstva, i zalazak sunca za horizontom. A u planinama se ono pojavi samo na tren i već ga nema. I vidiš samo siluetu planine, a iza nje sunčani stub! Sama planina svetli. Ali pustinjak može da živi bilo gde gde mu je prijatno – u stepi, na obali mora. Geografija nema neku ulogu, već unutrašnje duševno stanje to jest čovek koji je usredsređen na svoje unutrašnje duševno stanje, težeći da se uz Božiju pomoć nekako približi Gospodu. To je istinska suština čoveka.

 

- Oče Jakove vi niste sami od sebe pošli u pustinju već po nečijem blagoslovu?

 

- Da, meni je ovakav život blagoslovio duhovnik naše Lavre, arhimandrit Kiril.

 

- Da li je to veoma značajno?

 

- Blagoslov je najvažniji u crkvenom životu. Bez njega se ništa ne dobija. Može se uložiti mnogo sopstvenih napora, a rezultat je tužan, zbog toga što osnovu svega treba pravilno postaviti. Blagoslov je – osnova (temelj). Gospod formira pustinožiteljstvo zahvaljujući molitvama mog duhovnog oca, arhimandrita Kirila, molitvama Radonjeških, Optinskih staraca, i Majke Božije. Ne formiramo ga mi, već Bog.

 

- A kakvi su bili prvi pokreti duše prema pustinožiteljstvu, pre nego što ste sreli oca Simona?

 

- Bio sam nekako nezadovoljan svojim unutrašnjim stanjem. To nezadovoljstvo i pokreće čoveka u nešto nepoznato.

 

- I u razgovoru sa starcem Kirilom se došlo do pustinje?

 

- Da. Monasi se dele na nekoliko kategorija. Monasi-pustinožitelji, monasi u skitu, manastirski monasi. Jedni žive ovde, drugi – u skitu, a treći – u manstiru. Takav život je normalan i spasonosan. Ali sve biva po blagoslovu i spremnosti, da ne bi bilo neke gordosti i samopouzdanja. Ko kakav način života bira zavisi od njegovog unutrašnjeg duhovnog nastrojenja.

 

- Vaš život se može činiti čudan sa ovozemaljske tačke gledišta. Kakvi su vaši odnosi sa bližnjima, rodbinom?

 

- Moja mama je jos živa, ima 81 godinu i živi u Čeljabnisku. Imam i starijeg brata, koji živi daleko od mame. Moja mama kaže: “Ti si sam izabrao, svesno. I ja ti dajem blagoslov”. Tako je divna moja mama. Brat se malo začudio i to je bilo sve. Sa drugima imam problema… gde si ti otišao? Ti si nas ostavio, mi tebe uopšte ne interesujemo – govore mi sa suzama, histerično. A šta se desilo? Ništa tragično. Oni misle da je to neka promena. Ali ne. Bog priziva, i treba shvatiti da je On Otac “Oče naš Koji si na nebesima…” Treba se pre svega potčinjavati Bogu a ne ljudima. Ko ljubi oca ili majku vise od Mene, nije Mene dostojan. Mi treba da volimo Boga jer je On početak i kraj. On je – Izvor života. Dešava se da se čovek veže za svoje bližnje i to je već ropstvo, jer čovek treba da se razvija kao slobodna ličnost i to po božanskim, a ne po ovozemaljskim kriterijumima. Kako je rečeno u Jevanđelju: i neprijatelji su čoveku – domaći njegovi.

 

- A vaša majka je verujuća?

 

- Ona je u sovjetsko vreme odlazila u Crkvu samo na dane upokojenja svojih rođaka. Tada bi upalila sveće i ostavila cedulje sa imenima. Na tome se sve i završavalo. Ali sada se ona može se reći ocrkovila i prišla Bogu. To me veoma raduje. A brat je nažalost pod uticajem savremenog života. Šta da se radi? Naravno on treba i to da prođe. Postoji Gospodnja priča o kvascu… Žena je stavila kvasac u tri mere brašna i sve tri mere su imale kvasac u sebi. Kvasac je ono duhovno što daje Bog. A tri mere su – duša, telo i duh. I treba da se te “mere” zakvase. Kako se to dešava kod svakog čoveka to Bog vodi. Neko je talentovan za duhovno i kao da je odjednom promenjen, preobražen. A drugi opet idu ka veri polako. Bog sve to vodi. Nadam se da će i moj brat polako prići Bogu.

 

- Recite nam da li ste ranije, pre manastira razmišljali da ćete postati monah?

 

- Nikada. Znao sam da monasi postoje, ali sam prema tome bio potpuno ravnodušan. A zatim me je Gospod za godinu i po dana doveo na neki duhovni stepen…
 

- Dakle sve se dešava po Božijoj Volji?

 

- Nesumnjivo.

 

- Neko je za to predodređen a neko ne. Možda baš nisam upotrebio pravu reč.

 

- Ne, sve je pravilno. “Predodređenost” je – duhovni termin. A koje je predodredio, te je i prizvao, a koje je prizvao te je i opravdao; a koje je opravdao te je i proslavio. Ali Bog ne atakuje na ljudsku ličnost, već nam samo pomaže da se odlučimo u životu, radi spasenja naših duša, i radi večnog života.

 

Aleksej Prjasnikov


*  *  *

Celo čovečanstvo se može podeliti na dve grupe – fariseje i mitare. Prvi ginu, a drugi se spasavaju. Budite svesni svoje grehovnosti. Šta je spaslo mitara? Upravo to svest o svojoj grehovnosti: “Bože milostiv budi meni grešnom” (Lk.18,13). Ta molitva traje već skoro dve hiljade godina. Primetite da je mitar svestan svoje grehovnosti ali da se istovremeno uzda u Božiju Milost. Bez nade nema spasenja… Gospod je rekao: “Nisam došao da spasem pravednike, već grešnike… (Lk.5,32). Ko se ovde smatra pravednicima? Ljudi koji nisu svesni svoje grehovnosti, a ipak su grešni. - Prepodobni Varsanufije Optinski


 *  *  *
 

Prevod sa ruskog Radmila Maksimović

 

http://vos.1september.ru/article.php?ID=200201504 ;

Pročitano: 4897 puta