MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Na portalu „Pravoslavlje i svet“ juče je objavljen članak o Bogorodičino-Roždenstvenskom ženskom manastiru, iz najnovijeg izdanja žurnala „Njeskušnij sad“. Predlažemo vam intervju sa nastojateljicom ovog manastira.

Igumanija Teofila (Ljepešinskaja) smatra da u dobrom manastiru ne sme da bude tajni.
 
-    Koji poklonik je “pravi” po Vašem mišljenju? Uopšte, u čemu je smisao pokloničkih poseta manastiru?

-    Pravi poklonik je onaj koji je došao da se moli. I upravo da se usredsredi baš na ovaj način života. Ubedjena sam da hrišćanin, koji voli Boga, sigurno voli monaštvo i tajno za monaštvom čezne. Poznajem mnogo udatih žena koje bi želele da dodju u manastir. Jasno je da se to nikada neće desiti, ali Gospod vidi i voli sve naše pomisli. Poklonika treba da privuče baš to – monaškim životom živeti u punoći Božanstvenog prisustva.
Ali, sve češće u manastir dolaze da se prosto blagočestivo i besplatno odmore na svežem vazduhu. Ili, jednostavno iz radoznalosti.

-    Šta poklonik može da sazna o manastirskom životu za kratko vreme?

-    U manastirima je uglavnom ovako: monahinje često idu svojim stazicama i ni sa kim ne razgovaraju. Mi namerno ne odvajamo poklonice od sestara. Mi nemamo posebnu trpezariju niti posebnu hranu. Monasi žive ne da bi spasili sebe, već da bi bili svetlost svetu. Mi ne odlazimo u svet, ali ako svet dolazi kod nas – on od nas mora nešto i da dobije. Zato, ako je našem pokloniku to stvarno interesantno, on može da shvati sve. Mi ne zabranjujemo nikakve razgovore, ne zabranjujemo da se kreću po manastiru, trpezarija nam je zajednička, poslušanja su svima ista. Pomoćnica igumanije ne odvaja koji će posao dati sestri, a koji poklonici. Mi nemamo nikakvih tajni, njih u hrišćanstvu ne sme da bude. Tajna postoji – to je Hristos, a nikakvih drugih tajni ne sme da bude.

-    Mogu li monasi da se bave poslom koji vole ili obavezno moraju da prodju kroz “štalu”?

-    Ako govorimo o štali, kod nas to poslušanje ima uvek ista sestra. Nekoliko puta sam pokušavala da je zamenim, ali ona ne želi. Prvo, ona to voli, drugo, mnogo joj se dopada što je tamo niko ne uznemirava i ona živi “po svojim pravilima”.  Ali, vi se prema štali bez razloga odnosite sa potcenjivanjem.

Nije nama cilj da monaha provedemo kroz sva poslušanja. Bilo bi to dobro, ali sada u manastir dolaze ljudi iz grada, često su već bolesni. Ima sestara koje mogu da rade sve, ali ima i onih, koje mnoga poslušanja ne mogu da vrše. Naravno, ja bih želela da svi prodju kroz kuhinju, jer je kuhinja jednostavan posao, ženski, svaka treba to da zna. Ali, i to nam uvek ne uspe. Savremeni čovek malo šta može. A u manastiru se poslušanje nadje za svakoga. Psaltir, na primer, mogu da čitaju čak i najbolesniji. Psaltir se kod nas čita danonoćno.

U našem manastiru na poslu se provede četiri sata u toku dana I ja sve molim da rade savesno, kao za Gospoda. Od ručka do večernje službe sestre imaju slobodno vreme, sve odlaze u kelije, neko čita, neko se moli, neko odmara. To je važno. U svemu moramo imati meru.

-    Osim molitve i poslušanja, šta još rade monasi?

-    Obavezno se mora učiti. Manastiri moraju da budu zvezde vodilje, primeri. Postoji tendencija u ženskim manastirima da se ne čita više od onoga što se daje na trpezi. Smatra se da, ako imaš snage da čitaš, znači, nisi dovoljno opterećen, idi i radi još! Ali, ja mislim da čovek treba da radi toliko da bi mogao još i da se moli, da uči i da prosto bude čovek. Mnogo umoran čovek ni za šta nije sposoban.

Od septembra do Vaskrsa svake nedelje svi učimo po bogoslovskom programu. Sastajemo se uveče, rasporedjujemo teme za diskusije, spremamo referate, nastupamo. Ponekad pozivamo predavače. Već smo prošli liturgiku, moralno bogoslovlje, Biblijsku istoriju, grčki jezik, hrišćansku psihologiju. Ove godine počinjemo da izučavamo patristiku svetih otaca. Ja takodje planiram da za sestre organizujem seriju predavanja iz oblasti svetske književnosti, ruske književnosti, istorije slikarstva i istorije muzike. Književnost je mogućnost da se na živim primerima vidi ono, što mi čitamo u katehizisu.

Sveti Vasilije Veliki je u jednom interesantnom članku “O koristi jezičkih dela za mlade” napisao da čitanje dušu ispunjava. Duša mora da bude ispunjena, nahranjena sokovima kulture. U našoj biblioteci ima mnogo umetničke literature. Ja sam čak i Džojsa kupila. Iskreno, ne mislim da će ga sestre čitati, ali, neka imaju i tu mogućnost. Naše sestre i “Ilijadu” čitaju. Čak neki postmodernizam, to je čežnja za Bogom, takodje je nteresantno.

-    Čega ne sme da bude u dobrom manastiru?

-    Ono monaštvo, koga smo se oslobodili u 19. veku, bilo je daleko gore od ovoga što imamo danas. Bilo je to socijalno raslojavanje, siromašni monasi su radili za bogate monahe. Da bi se “kupila” kelija, bilo je potrebno prineti veliki ulog. A ko nije mogao da donese ulog, radio je kod imućnih monaha kao poslužitelj. Toga u manastiru ne sme da bude. Možda i nije loše što smo mi počeli od nule.

Kod nas u svima čuče sovjetski geni – mi smo savršeno lišeni uvažavanja ličnosti. Kada se počelo sa obnavljanjem manastira, nismo imali koga da postavimo za starešine, i dogadjalo se da se rukovodjenje manastira poveri ljudima koji su potpuno duhovno nezreli. I, eto, neka mirska žena postaje igumanija, njoj se sve daje, njoj se sve pere, ona ima tri kelijnice, a ona samo sestre ukroćuje i vaspitava. Smatra se po nečemu da je starešina dužan da monahe ukroćuje, te da je za čoveka korisno da bude ugnjeten, pogažen, ponižen. Ustvari, to nikome nije na korist. Čovek je ustrojen tako, da ako ga lomiš, on počinje da se izvlači na sve moguće načine, a to i jeste nešto najstrašnije za monašku dušu. Duša mora da bude prosta, pravedna.

-    Šta mora da bude u dobrom manastiru?

-    Mislim da je dobar manastir onaj gde se ljudi osmehuju, gde se raduju. Sve nas je Gospod našao na djubrištu, umio nas, očistio i stavio u nedra Svoja. Mi živimo u Hristovim nedrima.
Mi sve imamo. Čak i mnogo više. Eto, mi smo spaljeni, i čak se i to pokazalo kao dobro. Kako da se ne radujemo?

Još jedan znak da je manastir dobar jeste i to ako iz njega niko ne želi da ode. Ima manastira gde su monasi sve vreme u putovanju, čas u Grčkoj, čas u Italiji, čas na svetim izvorima. Naše sestre nikuda ne možeš da izvučeš iz manastira. Ja lično takodje nigde nisam bila. Mi ni odmora nemamo. Kako monah može da bude na odmoru? Od čega da se odmara? Od molitve? U tome nema nikakve prinude. To je samo od sebe tako. Sestre čak ne traže ni kući da odu. Eto, to je dobar znak!

6. oktobra 2009. godine
 

Izvor: