MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

"Moram priznati da su se na starca Arsenija odnosile one Jevanđeljske reči, "Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva." On je u svojoj biti bio iskren, jednostavan, neuvredljiv, krotak, poslušan; redak borac koji nije posedovao ništa. Stačevo da je uvek bilo da, a njegovo ne-ne. On nikad nije imao u sebi ozlojeđenosti, bez obzira kolika bi mu nepravda bila naneta. Nikada se nije naljutio, nikada uvredio nekog. Živeo je u besprekornoj poslušnosti. Zato je, kroz poslušnost i nepokolebljivu veru u svoga starca, živeo na način koji je prevazilazio zakone prirode. Tokom bdenija, započinjao bi noć preteranim naporima vršeći na hiljade metanija, a zatim bi ostajao da stoji do samog jutra ."- Starac Josif Vatopedski

Nezaboravni starac Arsenije rođen je 1886 u oblasti Pont. U ranoj mladosti razbuktala se u njemu božanska revnost tako je da je išao sve od Rusije pa do "kraljice gradova" (Carigrada), a tamo se ukrcao na brod za Svetu Zemlju. Oko deset godina je služio u crkvi Groba Gospodnjeg na Golgoti, kao i drugim tamošnjim svetinjama.

Dok je bio tamo, Božjim promislom, upoznao se sa čuvenim eginskim podvižnikom, blaženim starcem Jeronimom, od koga je naučio svoje prve lekcije iz asketskog života.
 
Božanskom ljubavlju zapaljena, njegova je duša žudela za životom daleko od nevolja ovoga sveta i on je pobegao na Svetu Goru, u vrt Presvete Bogorodice. Prvih nekoliko godina je proveo u Svetom manastiru Stavronikita, gde je postižen u veliku shimu sa imenom Arsenije. Pre toga je imao ime Anatolije, koje je dobio kada je zamonašen u rasu u Jerusalimu.

Kako je u Stavronikiti u to vreme bila zastupljena idioritmija (osobenožiće), Arsenije je želeo još veće podvige i stoga je napustio monaški život i otišao u pustinju Atosa u potrazi za istinskim podvižnicima od kojih bi mogao da uči i čiji bi primer mogao da oponaša kako bi i sam postigao savršenstvo.
 
Poznajući njegovu želju, Gospodu nije trebalo dugo da odobri Arseniju ono što je hteo. U svome traganju on je naišao na još jednog mladića koji je imao istu želju kao i on. Prvi put su se susreli na samom vrhu Atosa. Sila Duha Svetoga spojila ih je, delujući baš kao neka magnetna sila. I od tog trenutka njih dvojica se nisu rastavljali. Ovaj drugi mladić bio je blaženi podvižnik naširoko poznat kao Josif Isihasta, jedan od najvećih Svetitelja u 20. veku. U to vreme je bio najobičniji mirjanin koji se zvao Francisko Kotis.

Dva mladića su zatim postali kao dve pčele koje su sakupljale sve što je dobro i korisno iz čitave pustinje Svete Gore, kako bi nosile izobilne plodove Duha Svetoga. Prvo su upoznali čuvenog starca Danila iz Katunakije, zatim Kalinika Isihastu, kao i starce Gerasima i Ignjatija, ali i ostale prelepe cvetove koji su iznikli ovde u ovoj pustari.

U jednom pismu Starac Josif Isihasta piše: "Sve pećine Atosa primile su me kao posetioca, postepeno..kako bi našao svog duhovnog oca koji će me naučiti nebeskom rasuđivanju i delima (θεωρίαν και πράξιν)". Visoko u pećini Svetog Petra, njihova su srca našla ono za čime su tragala, pustinjsku ružu, oca Danila Isihastu. Ovaj veliki podvižnik služio je svake večeri u ponoć Svetu Liturgiju, koja je trajala između 3 i 4 sata. Ovo je bivalo zato što je mnogo puta prekidana usled starčeve skrušenosti i umiljenja koje ga je tada obuzimalo, a govorilo se i da bi se prašina na zemlji pretvorila u blato od mnogih njegovih suza. On je imao mnoge duhovne darove koji su mu bili dati milošću Božijom, uključujući i prozorljivost. Ceo svoj život jeo je samo suvu hranu, uglavnom jednom dnevno. Upravo su se od ovog velikog podvižnika mladi Josif i Arsenije naučili da jedu samo suvarke jednom dnevno, a takođe su naučili i koliko je bilo važno održati budnost.

Starac Arsenije jednom je priznao kako je tokom mnogih godina činio po 3000 metanija svake noći, a da bi ostatak bdenija proveo stojeći. Dugi niz godina, dvojica duhovne braće nisu imala krevet na kojem bi mogli da se odmore od svojih veoma teških napora. Posle svenoćnog bdenija oni bi svoje iznureno telo odmarali samo na nekoj maloj klupici, sedeći.

Što se tiče hrane, njih dvojica bi jeli jednom dnevno suvu hranu, uglavnom osušen hleb koji je često bio pokvaren i crvljiv. Vikendom bi jeli šta god su mogli naći, osim mesa, ali i dalje jednom dnevno.

Pored ovih napora, starac Arsenije se takođe bavio i "rukodeljem". U tim prvim godinama živeo je visoko u Skitu Sv. Vasilija, i trebalo mu je svaki dan od 1 do 2 sata da se popne i spusti niz brdo kako bi obezbedio namirnice ne samo za njih, nego i za sve podvižnike u okolini. Kao Sizif, nosio je kamenje i druge potrepštine za očuvanje i izgradnju skloništa i kamenih zidova.

Pošto su ovi podvizi prevazilazili uobičajenu ljudsku snagu, starac je upitan kako je to sve postizao. On je odgovorio da je uvek izgovarao srdačnu molitvu, i da bi to olakšalo njegov teret a viša sila bi mu došla upomoć.

Sa molitvom na ustima, po starčevom priznanju, teret je postajao lak, čak i u danima najvećih letnjih vrućina.

Što se tiče odela, godinama su se ova dva podvižnika, i leti i zimi, oblačili u krpe i hodali su unaokolo bosi, do te mere da su ih mnogi smatrali "budalama". Ali oni nisu bili budale u ovozemaljskom smislu, već budale Hrista radi. Na njima su se obistinile reči Apostola : "Kamenjem pobijeni, prestrugani, izmučeni, od mača pomriješe; potucaše se u kožusima i kozjim kožama u oskudici, u nevoljama, u patnjama; Oni kojih svijet ne bijaše dostojan, potucahu se po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim."(Jev 11:37,38)

Njih dvojica su živeli oko dvadeset godina visoko u Skitu Svetog Vasilija, pa su kasnije 1938. rešili da se presele u niži kraj, u Skit Sv. Ane. Ovo su uradili sa malim bratstvom koje se u to vreme okupilo oko njih . Tamo su ostali sve do 1953., da bi se kasnije preselili u još nižu oblast, u Novi Skit. Ovde je veliki podvižnik Josif Isihasta usnuo u Gospodu 1959.godine.

Nakon izvesnog broja godina, starac Arsenije se preselio iz Novog Skita i proveo dvanaest godina u Hilandarskoj keliji Burazeri. Poslednje tri godine svoga života proveo je u svetom manastiru Dionisijatu. Pošto je ovaj manastir posvećen Svetom Jovanu Krstitelju i Preteči Gospodnjem, starac Arsenije uzeo ga je za svoga zaštitnika do same smrti. Ovde je usnuo u Gospodu 15. septembra 1983. u svojoj 97-oj godini.

Neka mu je večna pamjat i neka njegov blagoslov počiva na nama!

1. Starac Arsenije sa starcem Josifom Isihastom

2. Starac Arsenije

3. Starac Arsenije pravi brojanicu

4. Hram Svetog Jovana Krstitelja i Preteče Gospodnjeg u Skitu Svetog Vasilija

5. Hram Svetog Jovana Krstitelja i Preteče Gospodnjeg u Skitu Svetog Vasilija

6. Skit Svetog Vasilija

7. Kelija u Skitu Svetog Vasilija

8. Skit Sv. Ane

9. Bratstvo okupljeno oko starca Arsenija u keliji Burazeri

10. Manastir Dionisijat

11. Iguman Haralampije daje oproštajni celiv na sahrani starca Arsenija

12. Igumanija Evpraksija, rođena sestra starca Arsenija

13. Starac Jeronim Eginski

14. Starac Arsenije Spileot

http://www.johnsanidopoulos.com/

Prevod sa engleskog  sestra Jovana Čonjić

29.septembar 2009.