MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

NOĆNI RAZGOVOR U HRAMU PRESVETE TROJICE O MOLITVI JEDNIH ZA DRUGE I VERI U BOGA



Naš dopisnik razgovara sa protojerejem Aleksejem Denisovim, nastojateljem hrama Svete Trojice u Arhangelsku, profesionalnim lekarem, predsednikom eparhijskog odeljenja medicinsko-socijalne sluzbe i
dobrocinstva Drugi deo Svestenik Aleksej: Za hrsicanina je vazno da zivi u svetu tako, da ne bude vezan za svet, da ne prihvata njegove zakone (naravno, ne mislim na drzavne zakone)...

Kao sto su govorili sv.Aleksej Mecev, o.Aleksej Amfiteatrov, ti svetli primeri svestenicke generacije s pocetka proslog veka, potrebno je izgradjivati manastir u svojoj dusi.  Manastirske zidove, koji nas ogradjuju od uticaja sveta.  Da bismo u sebi sacuvali deo Carstva Nebeskog, teritoriju, na kojoj vaze zakoni tog Carstva.  Recimo, ruska ambasada u nekom Zimbabveu.  Ljudi koji rade u toj ambasadi koriste se njihovim proizvodima i rade poslove, rukovodeci se pritom zakonima drzave Zimbabve.  Ali oni zive po ruskim zakonima.  Tako i mi hriscani.  Za nas je jedini zakon - Hristov zakon.

Dopisnik:Recite nam o zajednici u vasem hramu, kako je ona nastala?

Svestenik:  Ja sam, buduci djakon, sluzio u Arhangelskom hramu Svih Svetih, ziveli smo kao jedna dusa sa nastojateljem…I odjednom, neocekivano su mi oderedili dan za hirotonisanje u svestenika.  U hramu, u kom je trebalo da pocnem da sluzim je vladalo potpuno rasulo.  Obratio sam se svom duhovniku za savet - on vodi veoma jaku zajednicu - sta da radim, odakle da pocnem. On odgovara: “Organizuj zajednicku trpezu i razgovaraj s ljudima”. Svako, ko je pokusao da formira zajednicu, zna, koliko je to vazno organizovati zajednicke trpeze.

Dop:  …Vi ste poceli od obnove hrama, i to je postao prvi podsticaj za obrazovanje zajednice.  Tako su mnoge zajednice pocinjale.  Ali koliko dugo izgradnja hrama moze da ostane glavni zadatak zajednice?

Sves: Mi smo tu etapu vec prosli, i zajednica se trenutno ne bavi izgradnjom hrama.  Sada je to vec posao profesionalaca, radnika hrama, koji dobijaju platu.  Ali prvih godina, to je cinilo trecinu posla, i

vecina dobrovoljaca se bavila nosenjem cigli, testerisanjem, skupljanjem otpadaka.  To je bezuslovno bila vazna, vidljiva etapa.  Kako u zivotu coveka postoje razne etape, razni duhovni uzrasti, tako su i mlade godine u zivotu zajednice - mnogo vise javni poslovi, koji daju brze rezultate…

Dop:  Vas hram jos nije dovrsen, a vi vec govorite da je etapa aktivne izgradnje hrama - proslost.  Proizilazi da postoje neki prioriteti - trenutno to za vas nije najvaznije?

Sves: Ja sam za to da hram bude lep, i uopste nisam pristalica takvog, protestantsko-luteranskog pristupa, da hram ne bude ukrasen - toboze, zasto.  Ja sam pristalica zidnog slikarstva, i to zelim i u nasem hramu, ali
sve mislim, da to trenutno nije najvaznije.  Jednostavno, ne oslanjam se na svoje misljenje, vec na ono sto su govorili starci, Sveti Oci, Blazena Matrona: u poslednja vremena postavi drveni ikonostas i moli se, obnova hrama je manje vazna.  I starac Pajsije Atonski kaze, da Rusi imaju

tu osobinu: nepotrebno se zanimaju ukrasavanjem hramova.  U stvari, izgradnja hrama u ljudskim dusama je najvaznija.  Glavno je dusu spasiti.

Dop: Rekli ste nam o prvoj etapi.  A koje subile sledece etape? Koja je sada?

Svest:  Sada je osnovno zanimanje medju parohijanima - drustvene akcije u raznim varijantama.  Besplatne sekcije, na primer.  Krojenja, sivenja, vezenja…Pritom ljudi, koji vode te kruzoke, u nekom stepenu vrse i duhovno rukovodstvo.  U vreme bavljenja nekim od ovih zanata, citaju se Zitija Svetih.  Te sekcije su deo parohiskog dobrocinstva.

Dop:  Gde se te sekcije odrzavaju? Ja nisam primetio da imate neke posebne prostorije?

Svest: Sve se odvija u vagonetu na teritoriji hrama, u pomocnim prostorijama: jedan dan u nedelji je kruzok krojenja i sivenja, drugog- sekcija borbe prsa u prsa… ali to se ne odvija tako, da sam ja skupio sve i rekao - hajde da organizujemo tu i tu sekciju.  Parohijani sami predlazu ono sto umeju da rade.  Parohija je mlada - i imamo veliki broj ideja. Pri cemu su inicijative prosto zadivljujuce.  Cesto cak uspemo da nadjemo i novac, ali sve ideje ne realizujemo zbog nedostatka prostorija. I eto na tim kruzocima se nesto radi, pored toga, pletu se sitni predmeti od brestovine, neko je naslikao sliku na svili, nesto je ispeceno, obareno – i sve to cini nase dobrotvorne vasare.  Evo kako izgleda na primer posan vasar: ispekli smo nesto posno, i sa svakim jelom kupac dobija mali odstampan recept jela - takva je sveopsta propoved.  A prihod ide u dobrotvorne svrhe - u onkolosko bolnicko odeljenje, Decji dom za slabo razvijenu decu, koju mi prehranjujemo.  Imamo sekciju za priloge za decu - invalide.  Otplacujemo lekove siromasnim parohijanima.  Skupi se prilicna suma - 15-20 hiljada za godinu dana.  Jedan parohijan dobrovoljno regularno razvozi siromasnim porodicama hranljive proizvode.

Siromasne hranimo besplatno toplim jelima.  Skupljamo i delimo odecu i obucu - nasi parohijani to sortiraju i dele jednom nedeljno - sredom. Deca iz nedeljne skole prikazuju svoje programe.  Sama skola postoji zahvaljujuci dobrotvorima.  U skoli rade generalni direktor i sest predavaca.  Pedagozi sa visim obrazovanjem, neki od njih i sa drugim visim - bogoslovskim obrazovanjem.  Nasi parohijani su se aktivno ukljucili u rad zajednice pravoslavne inteligencije, je mi imamo dosta inteligencije - profesora, clanova Saveza pisaca, lekara…


 

Dop: Koliko ljudi cini jezgro zajednice?

Svest:  Ako gledamo uslovno, najaktivniji centar zajednice takoreci, centralni nervni sistem, ima oko 100 ljudi.

Dop: To je dosta.  Da li imate dovoljno snage da rukovodite njom, ne gubi li se pri tolikom broju upravljanje? Da li postoji proizvoljna podela na grupe?

Svest:  Zajednica je - organizam.  Raste, poradja druge zajednice, moze i da umre.  I problem, o kojem vi govorite, naravno postoji.  Ali u svakom slucaju, ako se nesto i odrzava - odrzava se Silom Bozijom, i sto se dalje ide, sve se vise uveravas u vaznost molitve.  Drugi momenti, kao zajednicka trpeza, postoje, ali je osnovni temeljni faktor taj da smo mi sa Gospodom.  Samo onda kada je On stozer, zajednica ce biti jaka.  Kada postoje dobri medjuljudski odnosi, to je naravno dobro, ali veoma nepostojano.  Satana sve razrusi, ne da da se odrzi.

Dop: To jest ne moze se zajednica graditi oko licnosti svestenika, zato sto to nije najvaznije?

Svest: Ja imam nameru da izgradim zajednicu.  I mi zajednicu neosporno imamo.  Ali je moja uloga tu nevelika, to je Gospod, ja sam cak ovde samo kao posmatrac.  Uopsteno, ima mnogo problema sa zajednicom. Jednostavnije je kada su parohijani - posetioci.  To vidim po tome sto se prema meni bolje odnose, kada sam na nekoj distanci.  I to je prirodno, jer se pokusaju brzog zblizavanja “rogati"odmah protivi.  Odmah on pocinje da unosi svadje, razdvajanja.  Pri pokusajima zajednickog zivota to je veoma vidljivo.  Imao sam gomilu slucajeva kada su me ljudi u pocetku obozavali,

sve im se svidjalo na meni - i spoljasnost, i glas…

Dop: Mozda je to ponekad lose?

Svest: Nema niceg loseg u tome ako se nekome svidja spoljasnost ili glas, kada covek vidi dobru stranu.  Ali ako se samo na to ogranicava, ako nema ozbiljnog obracanja Bogu, sve se pre ili kasnije raspada.

Najvaznije je - stremljenje ka Carstvu Bozijem.  A za to je potrebno truditi se postupati po zapovestima Bozijim, truditi se ljubiti svoga bliznjega.  Kako je receno: ako si u malom bio veran - bices i u velikom, odnosno, ako ne znas da ljubis bliznjega - onda neces nauciti ni Boga da ljubis.

Sta je jos vazno? Pomoci jedan drugome, ako je neko u nevolji.  Ja se trudim da podsticem ljude da komuniciraju jedni s drugima.  Sta je zajednica bez opstenja? Da bi ljudi postali jedni drugima bliski, posecivali se, a pritom centar ostajao Gospod, a ne neki prazni razgovori.  Eto kako mi mislimo da izgradimo zajednicu.

Pored toga, veoma je vazna kucna molitva jednih za druge.  Ako je neko u nevolji - pocinjemo lancano da se molimo za njega, zatim za drugog.  I ne tako kako je bacuska ukazao. Vec svojim recima, kako ko moze, ali sa molbom za konkretan problem.  Predstavite sebi, kada se covek 100 puta pomoli - kako to jako deluje! Takva cudesa cini molitva.

Dop: U prethodnom razgovoru ste naveli reci Svetih Otaca: “ne trudi se da spasavas druge"…

Svest:  Satana “ide kao lav ricuci”, ide neprekidno ukrug i samo gleda, koga bi progutao.  Lakse je spasavati se u zajednici.  To je kao na frontu: te masovni artiljerijski nalet, te zatisje, ali snajperi “samo

cvrkucu”, samo uspemo da pokupimo ranjenike, zatim opet napad.  I u parohiji je tako: te se sve trese-mlati u glavi sa nastojateljem, te “puca” pojedinacno.  Pojedinac ne moze sam da izadje na kraj. Otac Trifon (arhimandrit Antonijevo-Sijskog manastira) kaze veoma iskreno: gde cu ja sam, bez bratije ne mogu nista.  Ja ga veoma dobro shvatam.

Dop:  Kako se odnosite prema ljudima koji vas smatraju za starca – takvih ljudi uvek po pravilu ima u parohiji.

Svest: Ima raznih casti.  Ako svestenika nazivamo bacuskom, onda odnosi u parohiji treba da budu kao u porodici: svestenik je duzan da se trudi da bude kao brizan otac, a parohijani - dobra deca.  I kao u

porodici, deca vole svoga oca ne zato, sto je on neka tamo isturena licnost, vec prosto… Tako je i u parohiji - prema bacuski se odnose sa ljubavlju ne zato sto on ima neki divan glas ili sto on veoma molitveno peva vozglase.  Parohijani se odnose prema njemu sa postovanjem, videci pritom njegove nedostatke.  Da se ne bi razocaravali, ne treba se ocaravati.  Idealizacije ne sme da bude, jer ona na kraju krajeva dovodi do potpuno suprotnog rezultata.  Ako se prema bacuski odnosite kao sa vrecom za pisma, takvi problemi zatim pocinju…

Dop:  I kako vi u takvim slucajevima postupate, koji “lek prepisujete”? Ostro ukorite ili obratno, blago urazumite?

Svest: Tu kao u medicini treba leciti ne bolest, vec bolesnika.  Da, postoje neki opsti principi lecenja bolesti.  Ali u svakom slucaju je sve individualno.  Nekoga treba i ukoriti.  A nekome treba strpljivo i nezno, jer moze da se odvrati, ukoliko ostro nastupis.  I cak se prema jednom istom coveku u raznim trenucima njegovog zivota ophodimo razlicito. 

Dop:  Desava li se da ponekad nije moguce naci zajednicki jezik sa covekom?

Svest: Ja pravim mnogo gresaka i samo ih ponekad uvidim.  Ali nekad je kasno da se ispravljaju…Vec smo pricali o tome, da cak ako covek ode sa toga puta na koji ga je izveo Gospod, koji bi mu bio bolji, Bog ne ostavlja tog coveka, vec pokusava da ga privede drugim, nekad i manje pravim putem

ka spasenju.

Eto, Gospod je doveo jednog coveka u nasu parohiju - to nije slucajno, znaci, tako je trebalo.  A zatim se on odvojio od parohije – zbog nedostatka moje ljubavi, zbog mog nesmirenja, nepromisljenosti… Prostije je reci kao sto kaze Apostol Pavle: oni su otisli od nas, jer nisu bili nasi.  Ali jedno je kada Apostol to govori, i kada ljudi uopste izlaze iz hrsicanske zajednice, a drugo kada postoji uticaj problema medjuljudskih odnosa - to nije jedno te isto.  Lose je naravno ako covek ode u drugu parohiju, mozda mu nece biti bolje tamo, ali to ne znaci da ce propasti…

Dop: Koliko duboko svestenik moze da ulazu u zivot druge porodice? Postoji engleska poslovica: svaka porodica drzi svoj skelet u ormanu.  To jest u svakoj porodici postoje neki zastareli i od okoline sakriveni problemi, koje je krajnje tesko ili nemoguce razresiti.

Svest:  Zavisi kakva je porodica, zavisi kakav je svestenik.  Hronicne bolesti je veoma tesko izleciti.  Ako ih je uopste moguce izleciti.  To isto vazi sa duhovnim bolestima.  Evo na primer hronicni ….Cak iako je inkubacija pet godina i nista nije uznemiravalo coveka, on mora da ima u vidu da hronicni … nije nestao.  I ako pocne cesto da krsi dijete, docice ponovo do pogorsanja.  Tako je i duhovnim odnosima.  Ako

covek ima neku hronicnu dusevnu bolest, neku strast, znaci to je zauvek. To se ne odnosi samo na alkoholizam ili narkomaniju.  I o tome treba prosto voditi racuna, leciti, dobijati remisiju, koliko je moguce dugu. Ali ukloniti u potpunosti - to nije u ljudskoj moci.  Zato treba da deluje medicinski princip “ne pakosti”.  Zastarele probleme je moguce pokusati razresiti, ako postoji neko duhovno rukovodstvo.  Ali ne moze svako ni da ga ponese.  Jedna je stvar ako bacuska vrsi ispovest po uobicajenom redu: obicni gresi - gnev, razdrazenost, tastina - takozvani hronicne, stalne pojave.  Druga je stvar kada je situacija daleko od uobicajene.  Tada bacuska moze da uputi na nekog starca…

Dop: Ta sakramentalna fraza - “idem kod starca”, koliko smo je samo puta slusali! Ovih dana se redakciji obratila zena s molbom da odstampamo adrese “svih nama poznatih staraca”.  Mi smo samo odmahnuli rukom.

Svest: Duhovna deca oca Jovana Krestjakina pricaju, da kada ga zovu “starcem”, on odgovara: vi jednostavno ne shvatate ko je starac, vi sa njim niste uopste dosli u dodir.  Ja to znam, ja sam stariji, video sam starce.  Ali ja nisam starac, vec - starac, koji je u svom veku nesto preziveo.

Mislim, da tu nije samo jednostavno stvar u nekoj skromnosti.  Stvar je u trezvenosti tih ljudi, i to je toliko vazno i vredno, ja tako mislim, da trcati za njima, nacitavsi se knjiga, s takvim ruzicastim odnosom - “ah, starac, sad cu da dodjem i da se molim i on ce me sam namamiti, i reci mi: prodaj kravu i idi u manastir” - ne sme tako.  Ja imam jednog poznanika, on je isao za svojim duhovnikom, svestenikom, jednostavno dobrim bacuskom, cak ne ni starim, i govorio: “Bacuska, recite prorocku rec!” – potpuno ozbiljan.  Od tad je mnogo vode proteklo, on je sazreo, poceo trezvenije da se odnosi prema njemu, ali se mi jos uvek secamo te fraze.  I tako je u stvari sa mnogim ljudima. Neki jedva fizicki izdrze da odu starcu. Zasto?

Zbog kolekcije.  Imas neke neresene probleme? Ne mozes da ih resis sa svojim duhovnikom? Pravoslavni turizam, kako je govorio starac Pajsije Atonski. Ako covek prosto zeli da ostane negde, to je jos dobro.  A ako covek hoce da posto poto bude primljen, da mu prodje vreme…Desavalo mi se da se

obracam starcima, i srecom, bio sam saslusan.  Imao sam ozbiljne teme i pitanja.  I sam sam upucivao ljude na starce, ali sam se trudio da ih ovako posavetujem: idi njemu za savet, ali ne kao nekom cudotvorcu, nego kao duhovno iskusnom coveku. Ali naravno, nada na neku ozarenost u odnosu na sebe, da ce Gospod starcu otkriti je neophodna.  Ali ne treba da bude nekih ruzicastih ocekivanja.  Cini se, prep.Nektarije Optinski je govorio da bivaju trenuci ozarenosti, kada znam da me Gospod prosvetljuje i ukazano mi je da treba tako da kazem; ali cesto ja govorim na osnovu svog duhovnog zivotnog iskustva, i znanja procitanog u knjigama. 

Dop: Kako je kod vas - da li vi savetujete “od Boga” ili po znanju?

Svest: Nemam ja veliku duhovnu praksu…Ako savetujem, to nije zato, sto “cujem, tako govori Bog!” Najcesce govorim nesto sto sam procitao kod Svetih Otaca.  Ponekad iz zivotnog iskustva.  Iz porodicnog zivota, na primer.  Ja pokusavam da izgradim porodicu na hriscanskim principima, pravim greske, i na njih raznim primerima ukazujem drugima.  I razgovor s roditeljima do 40 godina i “od 40 nanize”, ali se mi savetujemo, razmenjujemo iskustva, razgovaramo kao dva porodicna oca po principu: gde je dvoje ili troje sabrano u Ime Bozije, tamo je Gospod.  Desava se, kao i svakom svesteniku, kada ne znam sta da odgovorim.  Ali onda pocnem da pricam, i dolaze misli koje mi omogucavaju da nesto kazem ljudima. Vremenom vec zaboravim sta sam savetovao, kad mi napominju: eto bacuska vi ste to rekli i pokazalo se ispravno. A ja se cudim: ja sam to rekao? To na mene ne lici, ja nisam kompetentan po tom pitanju… Mislim, da se Gospod zbog coveka, koji ti je dosao, koristi tobom kao sasudom, za utoljenje njegove duhovne zedji.  To naravno nije nikakav izabrani sasud, moze da bude cak i zardjala konzerva. Ali ako nesto treba da se prenese coveku, On mora da se koristi i time.

Veoma mnogo zavisi od poverenja u svestenika.  Gospod vidi, da covek veruje tom svesteniku i preko njega On sve uredjuje. Ali to ne znaci da svako klupce problema ja mogu da raspletem.  Desava se da mi nesto pada na pamet, a desava se da i ne pada.

Dop: I kako tada postupate?

Svest: I tada ja kazem tako prostu stvar, koju neki shvataju kao izgovor: moli se.

Dop:  Koliko ste puta tuzno culi: molim se, ali nista ne dobijam.  To jest ne u smislu, da se ne dobija moljeno, vec sama molitva ne ide.  Mozda je to poseban talant, i njega nemaju svi?

Svest: Talante imaju svi. Ali neko ima pet, a neko jedan.  Ali u savkom slucaju on postoji i ne sme se zakopavati u zemlju…

Ako ne ide molitva kuci, idi cesce u hram, ucestvuj u sabornoj molitvi. Time se mnogo postize.  Evo za primer dva coveka koji su dosli u Crkvu. Jedan od njih cita mnogo duhovnu literaturu, trudi se da sve sazna, sve ga interesuje, ali pritom ne ide redovno na Bogosluzenja.  Drugi mnogo manje cita, ali ide redovno na Bogosluzenja.  Ovaj drugi ce mnogo vise duhovno napredovati.

Dop:  Shvatati lepotu Bogosluzenja, uopste usvojiti hramovnu kulturu – to nije svima dato…

Svest: Ne slazem se. Bog podjednako daje svima.  On kaze da sunce podjednako greje i zle i dobre.  Gospod podjednako na njih izliva Svoju Ljubav, razlika je samo u tome, koliko covek moze da primi, koliko on sam ulaze u susretu sa Gospodom.  Svako na svom nivou moze da shvata, da stremi.  Naravno neko ima smisao za muziku, drugi neko nema. Ali ukoliko se covek ne trudi, cak i sa sluhom, duhovnih perspektiva nema.

Dop:  I da li pritom ima ulogu to da se covek lomi, prestaje da ide u hram, kao “ne zelim”?

Svest:  Ako se ocekuju neki “duhovni porivi”, kada zelis da se molis - odatle do prelesti je jedan korak, cak pola koraka.  Recicu kao lekar. Ako covek, izvinite, dugo nije isao u toalet, on dobija zatvor.  Ne dolazi do nadrazaja, i nastupa proces zadrzavanja.  I tada vec iako ne zelimo da idemo u toalet, ne postoji potreba.  I ako covek produzi da ceka, kad se desi nadrazaj, on moze i da ne ocekuje, te da dodje do prskanja creva, opste intoksinacije…- velikih problema.  Isto je i sa gladju.  Osecaj gladi atrofira.  Organizam signalizira, zatim jos i jos, a nema nikakve reakcije.  I signali prestaju. Na taj nacin nam fizioiologija pomaze da shvatimo sta se desava na duhovnom planu.  Tako je i sa molitvom- moguce je i ne docekati tu zelju za molitvom.  Ali zasto covek ima glavu? Gospod nije slucajno coveka napravio da uspravno hoda - s glavom na vrhu.  U takvim situacijama treba promisliti glavom i shavtiti da je molitva prosto neophodna. Pa vi ne cekate poseban duhovni podsticaj da biste oprali zube?

Dop:  Ici u hram i moliti se i prati zube - to je tako nisko poredjenje…

Svest: Ja povlacim paralele, a naravno to nije jedno te isto.  Postoji realna - ne subjektivna - duhovna potreba, covekova potreba da bude na Bogosluzenjima.  Ne sme se cekati - da me osecaji pozovu u hram.  Ako se ostane na nivou osecaja - a oblast osecanja je kod savremenog coveka obolela - to ne vodi dobrome.  Treba sebe prisiljavati, i kada covek sebe prisiljava - to je projavljenje sopstvene volje.  A Bog to u prvom redu od nas i ocekuje - projavljenje nase volje, naseg slobodnog izbora.  Mi sami sebe ne mozemo spasti, od nas se samo ocekuje da pokazemo gde je upravljena nasa volja.  A dalje Gospod spasava.  Ali stvar nije samo u tome da se ode u hram - ne sme se zaustavljati . “ Ja sam Put”, - govori Gospod.  To jest, ako cak covek dostigne i neke visine i na tome se zaustavlja, onda on pocinje da “otpada” od Hrista.  Svaki hriscanin je pravi hriscanin, samo kada je podviznik, to jest ako se cak i milimetar krece, a ne zaustavlja se.

Dop:  To jest privikavanje na hram takodje moze biti duhovna bolest?

Svest: Ako covek ne produzi dalje da napreduje, nazaduje.  Hram pak ne deluje automatski.  Ako covek cini napor da se penje ka Bogu, onda mu On odgovara tako sto mu daje Svoju Blagodat.  A ako covek samo formalno ispunjava obaveze, zavarava se…Nije stvar u tome da li ti se moli ili ne moli. Vazno je da li se covek trudi ili ne.  Tome koji se trudi ne obaziruci se na teskoce, sto ne dobija to sto moli, bice nisposlana Bozija Blagodat.  A tome koji se ne trudi - nece.  I on ce neizbezno vremenom prestati da dolazi i u hram.  Zato pre ili kasnije on pocinje da misli sto sebe lisava jutarnjeg sna, jedinstvenog odmora u nedelju, a zbog cega? - kada za to ja nista ne dobijam.  I pocinje da propusta Sluzbe, i u svakom

slucaju nazaduje.  Ne odmah, zato sto inercija kretanja jos uvek postoji.

Dop: A ako molitva ne pomaze?

Svest:  Otac Trifon je o tome cesto govorio jedno vreme.  (Tada mu je to bilo otkriveno.  I meni se desava da mi se odjednom otkriva neka istina, i ides onda sa tim zanosom, sa svima zastajes i svedocis o tome).  Tako je otac Trifon jedno vreme cesto ponavljao da “treba tugovati”.  Ja nekako nisam razumeo smisao tih reci, prosle su mimo mene.  Ali sam vremenom shvatio, da je veoma vazno u uslovima, kada ne mozemo nista da uradimo (to jest naravno bivaju situacije kada mozemo i duzni smo da nesto radimo),

kada ne mozemo da izmenimo spoljasnju situaciju ili u borbi sa svojim grehom trpimo poraze, onda u krajnjoj meri zalimo zbog toga.  To jest Gospod vidi, da se covek na taj nacin ne miri sa grehom, i On svojom silom resava problem.  Eto zasto, kada se cini da nista vec ne pomaze, biva korisno tugovati.

Dop:  Apostol Pavle je pisao: “I da se ne uznosim…dat mi je zalac u telo, angeo satanin da me kusa… Tri puta sam molio Gospoda za to, da odstupi od mene, ali Gospod mi je rekao: dosta ti je Blagodat Moja, jer se sila pokazuje u slabosti”.

Svest: Da, ali mi cesto uospte nemamo trpljenja: hocemo odmah i u potpunosti.

Dop:  Osobina ljudske prirode…

Svest:  Ne, to je osobina ljudske bolesti.

Dop:  Ali, to je skoro jedno te isto: gde je priroda, tamo je i bolest.

Svest: Ne, nasa priroda je predivna, visoka, kakvom ju je Gospod stvorio. A to su vec posledice bolesti, naseg nenormalnog stanja.  Ponekad je korisno istrpeti taj zalac u telu.  A ponekad, kad je problem vec resen, mi to prosto ne vidimo. U jednoj knjizi se govori o tome sta je to stvarna istorija.  Svestenik se zajedno sa parohijanima pomolio za kisu, i ona je pala.  Ali bacuska govori pastvi: nemojte da mislite da je kisa pala samo zbog vase molitve. I drugi su se takodje molili.  Postoje dva tasa sa svojim tezinama: na jednom su - nasi gresi, a na drugom - nase molitve i dobra dela.  I eto, drugi su se toliko molili, da je preostalo da se na taj tas doda suvi listic ili peruska , kako bi pretegao.  A nije pretegao dosad, zato sto se mi jos nismo molili.  Neko je moze biti prinosio kamen na taj tas, a mi smo samo stavili svoju slamcicu. Ja zaista tako mislim, da u duhovnom delanju postoji to sto se moze nazvati principom nagomilavanja. Kao i u medicini, mi jos ne vidimo spoljasnje projave, a proces ozdravljenja vec tece.  Ne treba tugovati; nije sve tako lose.  Treba imati veru u Boga, trpeti, i samo pretrpevsi do kraja - spasti se.

Razgovarao: И.ИВ�?�?ОВ

http://www.mrezha.ru/vera/432/12.htm

 

Pročitano: 2797 puta