MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DA LI JE LAKO BITI MONAH...



Sveti Teofan Zatvornik je prevodeći Dobrotoljublje na ruski jezik preskočio iz njega “Reč monasima Indije” Svetog Jovana Karpatijskog. Pretpostavlja se da to nije uradio slučajno. Ta “Reč…” je upućena podvižnicima koji obremenjeni iskušenjima padaju duhom, gledajući dobrodeteljni i očito srećan život mirjana i već sumnjajući u pravilnost izabranog monaškog puta, težinu monaškog života, njegovu unutrašnju i spoljašnju neuređenost, “muku, grižu savesti, nevolju, smućenje, poniženost” (Reč monasima Indije, p.3), smatrajući mirjane bogougodnijim. Istina, tako i jeste u stvari, ali da bi se to prihvatilo bez štete po dušu, monah ne samo da treba da bude podvižnik, već treba da postigne određeni stepen smirenja. Čini se, da Sveti Teofan nije uočio dužno smirenje među svojim savremenicima monasima, kao što uostalom nije znao ni za veliki broj onih koji se podvizavaju.
 
Postoje tri razumna razloga za izbor monaškog puta. O njima piše prepodobni Jovan Lestvičnik, a to su: ljubav prema Bogu, želja za Carstvom Nebeskim i iskrena želja za pokajanjem. Ukoliko toga nema u samom početku, onda je sve ostalo po pravilu samo parodija monaškog života. Tim pre on postaje farsa, ukoliko se onaj koji dolazi u manastir rukovodi samo neskromnom željom da ne bude “kao ostali ljudi” (Lk.18, 11).
 
Takvo je naše stresno, napeto vreme, da duševni porivi, prelepi ili prelesni, ili potpuno iskreni, postaju ono što menja ljudski zivot u samoj osnovi. Sve postaje moda, pa samim tim i monaštvo. Ali moda brzo i prolazi. Klobuk i mantija mogu da se obuku tako brzo, kao što su se nekad oblačile popularne u svoje vreme klosirane pantalone i neukusne čizme. Ako čovek koji nema naviku da leti, želeći da zadivi svoje prijatelje, seda za volan aviona, onda je malo verovatno da će srećno sleteti na aerodrom. Malo je verovatno da će monaški postrig doneti nešto dobro, ukoliko u tome ima čak i najmanje zrno sujete. Dobro je ukoliko se pored nesrećnog letača nađe iskusni pilot, a pored monaha početnika – iskusni duhovni učitelj. Još pre pola veka Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je pisao, da takvih učitelja danas skoro i nema.
 
Zaista, živimo u teško vreme. Teško je u istoriji čovečanstva setiti se tolikog moralnog pada, kakvo je moguće primetiti u poslednjih nekoliko desetina godina. I tako iz tog grešnog sveta ljudi odlaze u manastir: ne padaju s Meseca, ali ne dolaze ni iz porodica utvrđenih u Pravoslavlju (takav slučaj je redak) – dolaze duhovno i fizički obogaljeni narkoticima, okultizmom, sverasprostranjenim razvratom. Dolaze kao u bolnicu. Ali i od bolnice nema mnogo koristi, ukoliko u njoj nema lekara, pa sami bolesnici treba istovremeno da budu i bolničari. Monaštvo je – naročit put – pre izuzetak, nego pravilo. Ne sme se ići u manastir samo zbog toga što je bolje ići nekuda. Bezumna zamisao je ako neko ne završi ni srednju školu, a pokušava da studira fakultet. Ali upravo takvim tikvanima-studentima su slični oni koji nisu uspeli ni da se ocrkove, a već su obukli monašku odezdu, ni sami ne shvatajući šta žele da nađu u monaštvu. Nije slučajno da se sastav mnogih manastira – i muških i ženskih, koji su otvoreni pre nekih deset godina – promenio skoro potpuno. Stvar je u tome, što je zaista teško biti monah: neprijatelj ljudskog roda se velikom žestinom usmerava čak i na lenje monahe, i sa divljenjem posmatraš na one koji istrajavaju do kraja, i sve češće počinješ da misliš da je to moguće samo naročitom Božijom Milošću. Jedan poznati lavrski arhimandrit, predavač Moskovske Duhovne akademije, ispitujući vanredne studente, često postavlja pitanje o vremenu njihovog boravka u monaštvu i sveštenstvu, i saznavši da je to vreme – znatno, naročito se raduje i daje ocenu skoro ništa i ne ispitujući. O težini stvari može da sudi samo onaj koji ispituje. Ako čovek dođe u manastir i počne na neki način da se podvizava, tada i počinje to o čemu piše Sveti Jovan Karpatijski: ”tuga velika, uninije, uzdisanje, muka, suze” (Reč monasima Indije, p.3). Dešava se, međutim, i drugo: neženjeni i neudati ljudi u rasama prosto jedu, piju, spavaju, ponegde putuju, rade i odmaraju se, ili nešto suprotno: manastir postaje sličan sovjetskom logoru koji reglamentira (prihvata kao pravilo – prim.prev.) sve što se može usvojiti. Ranije, u vreme komunističkih gonjenja, kada su manastiri zatvarani, monaštvo se pojavilo u svetu. Danas se javlja drugi fenomen: mirjani u monaštvu. Dobro je još ukoliko slab podvižnik priznaje svoju nemoć. Gore je kada mladi jeromonah počinje sebe da smatra starcem samo zbog toga što su na tom mestu gde se on našao živeli duhonosni starci.
 
Šta se sve može videti u savremenim manastirima! Nekoliko stotina ponovo otvorenih manastira se pune praktično ničim – nekim amorfnim, još sasvim nedavno ateističkim nastrojenim intelektualcima i bivšim kriminalcima, magovima, rezervnim vojnim licima i jučerašnjim đacima, studentima, seminaristima i Bog zna još kim… I ako su ranije, u starim manastirima, smireni podvižnici činili čuda – sad u savremenim – jednostavno začuđuju druge. Popularne stvari su na primer, proračunavanje kraja sveta, borba sa identifikacionim brojem, novim pasošima i sličnim dokumentima. I dobro je još ukoliko se sve završava na unutrašnjim sređivanjima; češće se javlja nešto nečuveno, što smućuje ne samo celu okolinu, već i ljude koji izdaleka dolaze u manastir radi svojih duhovnih potreba, a ne šteta. Spremni su da u lik svetih uvrste čak i Staljina, i to sve iz jednog razloga: da se pokaže da smo i mi patrioti i da nešto znamo i o svetosti. U nesmirenim dušama je epidemija prelesti kao – epidemija gripa. Sve se prevrće naglavačke: nekada su manastiri bili oslonci Pravoslavlja, a danas moramo da govorimo o tome da oni neretko postaju rasadnici raskolničkih nastrojenja.
 
U zavisnosti od nahođenja moguće je potpuno odustati od duhovnog života i manastir pretvoriti u neko uzorno domaćinstvo; i to se i dešava kada njime upravlja nastojatelj koji je ranije bio sovjetski rukovodilac ili novi ruski biznismen.
 
Sve je u savremenom monaškom životu nekako maglovito i nejasno. Zna se da se treba moliti, živeti po “svetim Ocima”, ali kada čovek koji je nedavno prišao Crkvi počinje to da ostvaruje u praksi, dešava se da se život pretvara u neku neprekidnu zbrku, u istinsku samosvrsishodnost, naročito ako je taj čovek – savremeni poluintelektualac, koji je navikao da veruje svom mišljenju. Uopšte, veoma je teško smiriti se, što znači da je teško biti monah, jer monaštvo pre svega i jeste život u smirenju. Ako monah širi svoju mantiju po uzoru na rastvaranje farisejskih riza, to onda nije monaštvo, već nešto njemu sasvim suprotno. Ne želimo da takvo monaštvo uopšte i postoji, no ne želimo ni nešto drugo: da manastiri uopšte više ne postoje. Ruska istorija već poznaje proces njhovog razaranja, i to je istovremeno bio i proces razaranja narodnog života. Želimo da manastiri postanu drugačiji, bolji, ili idealno rečeno: da postanu đubrivo koje će nahraniti pupoljak, i na kome će na kraju izrasti prekrasni duhovni cvetovi.
 
Uostalom, to ne može da se desi iz veoma prostog razloga: vreme ide unapred, a ne unazad, i ne može se zaustaviti nikakvim neprihvatanjem identifikacionog broja. Ali iz ovoga može da sledi da treba sedeti skrštenih ruku. Na kraju krajeva, svako je prizvan da spasava svoju dušu, čemu upravo treba da teže i svi manastiri, čak i oni isti kao sadašnji, koji su želimo da verujemo bolji nego nikakvi…
 
“Kada se govori o nečem velikom, onda je dovoljno to želeti”, - glasi stara mudrost. Čoveku je svojstveno da teži boljem. I monah, kao i hrišćanin, treba po potrebi da se rukovodi tim duhovnim instiktom, koji ga je u svoje vreme priveo Crkvi i koji ga do danas drži u njoj. Na kraju krajeva, Bog nas je preodredio ne za gnev, nego za spasenje kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je umro za nas, da bismo mi, bili budni ili spavali, živeli zajedno s Njim (1 Tes.5, 9, 10).
 
Gospod nas zaista spasava i zar nije to jedino što je potrebno – ne smetati Mu u tome ne samo lenjošću, već i svojom grozničavom revnošću, jer je to skoro uvek isto sto i glupost. Grešni čovek je – toliko izopačeno i nesavršeno biće, da praktično ne može ništa da uradi, a da ne napravi grešku.
 
Važno je to shvatiti i smirivati se. Savremenom neofitu, čak i ako njegovu glavu krasi klobuk, nije uopšte obavezan da to primeni na sve i svja – jer to po pravilu dovodi do najtužnijih rezultata. Za početak bi trebalo navesti poredak u sopstvenoj duši, pri čemu ako se ne teži miru, a ono treba težiti barem duševnom zatišju, što je i bez reči – najbolja propoved.
 
Danas žanjemo plodove svoje brzopletosti. Ljudi, koji su prvi put pročitali Jevanđelje pre nekoliko godina, i koji se još nisu potpuno ocrkvenili, izjavljuju da mogu da rešavaju pitanja koja se tiču crkvenog života, tako lako i bez odgovornosti, kao što su i navikli da rešavaju bilo kakva pitanja. I gde danas da se nađe takav odvodni kanal, u koji može da se slije taj potok histerije, pećinske neobrazovanosti, a takođe i javnih provokacija?
 
Kako se spasti u haosu savremenog života ako čak i unutar Crkve nema saglasnosti? Na to pitanje nema drugog odgovora sem onog koji je Gospod dao Svojim učenicima: ono što je nemoguće ljudima – moguće je Bogu (Lk.18, 2).

Jeromonah Danilo (Gridčenko)
 
Prevod: Radmila Maksimović
 04 april 2009 god

Pročitano: 8127 puta