MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

1. Šta je to krštenje i zbog čega se krštavamo?
 
Krštenje je – dokaz ispovedanja hrišćanske vere, istinskih Božijih poslušnika, pravih gradjana Carstva Nebeskog, članova Tela Hristovog, i saglasno tome, naslednika večnog života.
 
Božansko Krštenje prema pravoslavnom (i samo) veroučenju je povratak u prvonačalno naše ustrojenje prema liku i podobiju Tvorca našeg, i saglasno tome, obnavljanje naše ličnosti.
 
Gospod naš upravo na tome insistira, govoreći u Svom otkrovenju: «Ko veruje i krsti se, biće spasen» (Mk. 16, 16). Krštenje je uspostavljanje našeg prvobitnog stanja, a saglasno tome, nasušna neophodnost radi povratka izgubljene bogopodobnosti našoj prirodi. Krštenje je odbacivanje i opraštanje praroditeljskog greha i tih njegovih posldeica, koje su nastale u našoj prirodi kaznom i osudom.
 
Krštenjem u ime Presvete Trojice, Boga istinitog, mi se privijamo ka Samom Tvorcu našem, kako bi ipostasno bili pričasnici Božanskih zaveta. «Kao što si Ti Oče u Meni, i Ja u Tebi, tako i oni da budu jedno u Nama» (Jn. 17, 21). Krštenjem postajemo naslednici Oca i sunaslednici Njegovog Sina.
 
Naravno, samo Krštenje bez dobrih dela je nedovoljno, i opet, bez Krštenja nikakvo dobro delo nas ne može opravdati. To je bila i ostaje do danas zapovest Gospoda, istinskog našeg Spasitelja, upućena nekada Njegovim učenicima, koje je On poslao da nastave Svoje delo – spasenje ljudi: « Idite, dakle i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da poštuju sve, što sam vam zapovedio» (Mt. 28, 19).
 
Pravoslavnim Krštenjem u ime Trojedinog Boga postajemo čeda Božija i učestvujemo u žrebu svetih. Ali osvećujemo se i dobijamo Božansku blagodat ne od stvari kao takve, korišćene u Tajni Krštenja, već silom trostrukog prizivanja Boga, kako su nam predali sveti apostoli i bogonadahnuti učitelji naše Crkve.
 
Postoje i druge vrste krštenja, nepravoslavne: u svakoj sekti ili jeresi svoje. Medjutim, postoji samo Jedan Bog i Jedna Istina, samo istinski vernici postaju pričasnici blagodati i bogousinovljenja.
 
2. Kuda čoveka vodi istinsko pokajanje?
 
Blagodat Čovekoljupca Boga je jedna, ali bez obzira na to, ona deluje na verne na razne načine.
 
U onima, koji su tek počeli sa pokajanjem i nisu se izbavili od strasti, ona deluje ukrepljujuće, kako oni ne bi bili malodušni i da ne odstupe.
 
Onima, koji su već napredovali i snažno se podvizavaju, ona, pojavljujući se povremeno, daqje im hrabrost u teškoćama.
 
One, koji su još više napredovali u praktičnom delanju i ukrotili osećajne strasti, ona prosvećuje Božanskom svetlošću.
 
A kod onih, koji sa najvećom brižljivošću čuvaju od čula od nerazumnih i strasnih načela, um se u značajnom stepenu prosvećuje Božanskom svetlošću; blagodat rukovodi njihovim pomislima, tako da su njihov misleni izbor i postupci uvek razumni i bogougodni.
 
Nepostižna i zadivljujuća za ljudsku logiku tajna, kako kažu sveti Oci, kada um s najvećom pažnjom ukroćuje razumu protivne sklonosti i kretanja čula, logos duha i života, obuzdavajući ih, pronalazi u njima mir, i tada blagodat dolazi u vlast vladajućeg uma, i sjedinjuju se ta dva savršena načela, što čini savršenog čoveka celinom.
 
Pri punom pokajanju, kada je prolazno pogaženo životom i um zajedno sa Božanskom blagodaću zapečaćuju vaskrsenje, nastupaju osećanja i znanja mimo prirode, i samim delom počinje služenje punoći Crkve.
 
Iako je blagodat jedna, ona prebiva u svojim sasudima, osvećenim dušama, na različite načine i daje «svakome po meri dara» (Ef. 4, 7). Jednome daje premudrost, drugome ponašanje i dar da bogoslovstvuje, trećemu – dar proroštva, četvrtome – dar isceliteljstva, petome – dar služenja – sve prema potrebama, radi ustrojenja crkvene punoće. I danas, a ne samo u ono vreme, nastavlja se i deluje obećanje Gospoda našega, da nas nikada neće ostaviti same.
 
Ta stanja, koja su svojvrsna forma duhovnog napredovanja onih, koji brižljivo čuvaju savest, su neprekidna; ali i oni koji ih doživljavaju, ne mogu ta stanja da kontrolišu, «kako bi preobilna sila bila pripisivana Bogu, a ne nama» (2 Kor. 4, 7).
 
Nekima, kada je to celishodno, daju se vidjenja po Božanskoj blagodati. I ipak, onaj koji prolazi to stanje, ne može da ga kontroliše: kada, kako i koliko. Ono obično nastaje zahvaljujući molitvi, ali ne tada kada to želi onaj koji se moli, iako bi on to veoma želeo.
 
Čovek nikada ne može apsolutno da kontroliše dejtsvo blagodati, jer postoje odredjene granice koje su postavljene Božijim Promislom i koje su skoro nepromenljive. Mi imamo pravo da molimo, ali ne i da naredjujemo. Spasenje ljudske duše je ono što je ugodno Božijoj volji, i ako tome smeta neka uteha, onda Bog nikada ne uslišava molbu za nju.
 
3. Praktična sredstva koja vode ka pokajanju i doprinose mu.
 
Pošto je pokajanje ispravljanje sagrešenja delom ili mišlju, prvo što je potrebno je da se udaljimo od predloga i uzroka koji ih prouzrokuju.
 
Zatim sledi da donesemo hrabru i čvrstu odluku – stvarm koja uopšte nije strana našem karakteru i volji – da ne ponavljamo više to u čemu smo prethodno grešili. Tu odluku treba sjediniti sa neprekidnom prizivanjem Božije pomoći, i tako ćemo povratiti Božansku blagodat, koju smo rastužili i prognali od sebe svojim gresima.
 
Suština pokajanja i isceljenja koje potom sledi a za kojim čovek toliko žudi je u uzimanju na sebe mnogih trudova, duhovnih i fizičkih.
 
Trudovima se smanjuje i poništava slastoljublje koje je oživljeno našim samoljubljem i projavljuje se u raznim vidovima, jer «svaki prestup i neposlušanje pravednu platu prima» (pogl. Jevr. 2, 2). To je primer toga kako se ispunjava Božija pravda, koja odvraća od nerazumnog načala, koje je dejstvovalo zbog narušenja zakona i principa postojanja naše ovozemaljske ipostasi.
 
Kao što smo gore napomenuli, nesposobnost naše prirode da donosi verne sudove neuzbežno povlači za sobom i neadekvatan odnos prema svetu koji nas okružuje.
 
I tako mi odmah mnogo puta grešimo, i kao osnovna posledica greha dolazi do slastoljublja koja je majka smrti. Drugog leka i sredstva za borbu sa tom opasnošću, sem spasonosnog trudobljublja, nema.
 
Iz tog razliga duhovnici daju pravila onima, koji idu putem pokajanja. Tako oni pobudjuju kod svojih duhovnih čeda nevoljno trudoljublje, kao sredstvo borbe sa slastoljubljem, koje je nastalo zbog prestupanja zapovesti.
 
Tome, ko prebiva u stanju neprekidnog i istinskog pokajanja veoma pomaže duboko razmišljanje o našem prednaznačenju. Ko smo bili od početka našeg stvaranja, kada lukavstvo i njemu podobne strasti još nisu zarobili dušu, gde smo pali i gde treba da težimo uz Hristovu blagodat?
 
Ako budemo imali ovakva i slična razmišljanja i ona budu deo nas, nikada se nećemo prepustiti gnevu i iskušenju, koje nam se šalje od nerazumnog početka i zakona izvitoperenosti.
 
4. Radi čega je neophodna ispovest?
 
Ispovest je prvi element pokajanja. Njen značajk uvidjamo u priči o bludnom sinu: « Ustaću i idem ocu svojemu, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i Tebi i već nijesam dostojan nazvati se sin Tvoj» (Lk. 15, 18).
 
Rečju «ustaću» on pokazuje svoje ispravljanje prethodnog pada, raskid sa bezakonski učinjenim prethodnih izborom i grehom. Priznanjem «sagreših» - moli oproštaj. Sledeći element istinskog pokajanja je – smirenje, koje poništava strast, u kojoj nalazi pribežište egoizam i visokoumlje zabludelog. «I već nijesam dostojan nazvati se sin Tvoj!». Dobrovoljno priznanje toga da nema više te veze sa ocem je neophodan dokaz svesti o svom postupku i povratak čoveka u njegovo prirodno stanje.
 
Razna mesta iz Pisma ukazuju na neophodnost ispovesti, kao na praktičan dokaz pokajanja. Ispovešću čovek otkriva svoj poraz, izdaju i odricanje od svojih obaveza, zbog čega je i došlo do pada i pogibije. On shvata svoju krivicu i samim tim odstranjuje uzroke i sve to, što ga je dovelo do pada, a zatim se konačno vraća Ocu s Kojim je prekinuo vezu zbog greha i prestupa.
 
Za svaki postupak i za svaki prestup čovek nosi dvostruku krivicu: telesno, osećajno i dušom zajedno sa umom, odakle i počinje pad. Pokajanje bez ispovesti nije moguće, kao i ispovest bez pokajanja. To su bezuslovno dva nerazdvojna sredstva koja vode ka spasenju.
 
Osnovni uzrok čovekove zablude je lažni sud, koji donosi um. Pokajanje znači obraćenje uma ka pravilnom rasudjivanju i pravilnom načinu razmišljanja, kako ne bi bilo mesta za nerazumna načela. Bog je po Svom čovekoljublju primio taj povratak čoveka u stanje duhovne ravnoteže i učinio pokajanje najvećim dobrom za našu prirodu, posle izgubljene rajske bogopodobnosti.
 
Ne treba prenebregavati pokajanje, jer prema rečima Pisma, «ko se radja čistim od nečistoga? Niko» (Jov. 14, 4-5).
 
Ko je u stanju da opiše veličinu Božijeg čovekoljublja i dobrote u odnosu na čoveka, kada ga Bog prima, ukoliko Mu se on obraća sa pokajanjem, bez obzira na to koliko velika bila njegova izdaja i prestup?
 
I ko može da opiše ubogost i pomračenje zabludelog čoveka, kada on poništava i odbacuje dar, koji priziva odstupnika i izdajnika u krilo Ljubavi i očinskog zagrljaja, izbavljajući ga od večne i strašne osude?
 
U stvari, kada nam Božije čovekoljublje ne bi dalo pokajanje, ništa nam tada ne bi dao ni sam domostroj Spasitelja našeg, pošto bismo mi zbog izopačenosti koja deluje u mana uništili sve, živeći ceo život u gresima i prestupima. I zato neka niko od Adamovih potomaka ne prenebregava da u svom životu koristi taj najveći dar pokajanja, kako ne bi bezvredno plakao u budućem životu.
 
Plač i suze (u ovom životu) su najvažnije i najkorisnije orudje istinskog pokajanja i neka oni koji se pravilno kaju, ne odstupaju nikako od njega.
 
5. Šta je to plač i kakva je korist od njega za vernika?
 
U Svojoj propovedi na Gori Gospod teši one koji plaču odmah posle onih siromašnih duhom, to jest smirenih. Istinski smiren čovek ima neprestani plač, jer u svemu oseća svoju ništavnost i s bolom u srcu moli se Svemogućem bogu da ga spase.
 
Plač se radja od osećanja beznačajnosti, ništavila i nemoći. On je – najverniji zastupnik koji može da podari spasenje i zastupništvo pred Bogom, jedinim našim Utešiteljem.
 
Dok je čovek prebivao u krilu Ljubavi i bogousinovljenja, plača nije bilo. Već posle pada on je postao sredstvo za urazumljenje čovekove svojevoljnosti.
 
Ne mislim da za pokajanje postoji neko drugo blagodatno sredtsvo, koje daje brz rezultat.
 
Prvo, s čim se susreo prvostvoreni čovek posle izgnanstva iz Raja, bili su plač i nevolja, i svi mi kao Adamovi potomci nasledili smo plač. On je – plod naše nesreće, njega je okusio Sam Gospod naš, iako nije plakao zbog Sebe, već je oplakivao našu izopačenost i to žalosno stanje u kome smo se našli.
 
Dakle, prvi plodovi koje smo zatekli u dolini plača bili su plač i nevolja. Ne mislim da ima rodjenog čoveka na svetu koji nije okusio taj plod.
 
Taj isti otrov naše kazne mi možemo našim pokajanjem predivno da preobratimo u spasonosni lek, i tada ćemo biti nazvani blaženima. Naravno, svi koji žive na zemlji imaju nevolje i plaču, ali utehu imaju samo oni koji imaju veru i pokajanje.
 
Plač ima svoje predloge i uzroke, a to je osećaj naše krivice i grehovnosti, kao i sve ostalo što nam ukazuje na našu ubogost u poredjenju sa onim za šta smo bili stvoreni. Našu savest, a kao posledicu i srce, povredjuje ne samo to što narušavamo svoju obavezu, već i opasnost od strane Božanske pravednosti. Najpre se srce steže od nevolje, zatim nastaje stanje plača, i tada, ako dodamo molitvu i samoukoravanje, što je neophodno u datoj situaciji, potećiće suze, pretvarajući prvobitni otrov samoljublja u spasonosni lek od bolesti, i verujući se udostojava pohvale zapovesti blaženstva: «blaženi koji plaču jer će se utešiti» (Mt. 5, 4).
 
Svako stanje tuge, koje se radja zbog pokajanja, je korisno, nezavisno od toga da li posle njega slede nevolje i suze. Medjutim, opit otaca nas uverava u to, da je nemoguće da nemaju nevolje i plač oni koji se usrdno kaju, i posebno oni koji su okusili Božansku ljubav i Očev Promisao.
 
Kao što brižno pokajanje i strah Božiji zajedno sa preciznim poštovanjem zakona radjaju i podržavaju plač, tako život pun veselja, rasejan, zajedno sa neuzdržanjem ubija ga, izazivajući u čoveku duhovnu suhoću i zastoj. Uzmite na sebe podvige – to je smisao našeg krsta i najvažniji element, koji podržava plač.
 
Iz tog razloga naši oci, delatelji pokajanja, nikada im u svom životu nisu pribegavali. Oni su često imali takve podvige, koji se nama mogu činiti nezamislivim. Ali da li postoje još neka druga tesna i uzana vrata i put, koji vodi u život, sem gore navedenog, zbog čega je potpuno tačno rečeno, da ga «mali broj nalazi»?
 
6. Šta je to vera?
 
Vera je – zajednica tvari sa svojim Tvorcem Bogom i sredstvo, koje nas povezuje sa Njegovim spasonosnim Promislom. Bog se kroz veru otkrio tvari, i čovek je spoznao svoje prednaznačenje.
 
A nismo li kroz veru spoznali i Božansko milosrdje koje nas je privelo ka obnavljanju prirode i spasenju?
 
Ljudska priroda je posle pada lišena svih svojih dostojanstava i potčinila se truleži i smrti. Ispravljanje bi bilo nemoguće bez vere. Nije nam ostalo nijedno drugo sredstvo za našu utehu i isceljenje, sem vere u Tvorca.
 
Njega smo se odrekli prestupom i Njega ponovo prizivamo verom i privlačimo k sebi svemoguću Božansku blagodat, i verom živimo, poštujući Božije zapovesti. Neverje je odricanje delom, a vera je to ispovedanje, kojim možemo da obnovimo ravnotežu i poredak.
 
Prema apostolu Pavlu, vera je «ostvarenje očekivanog i uverenost u nevidljivo» (Jevr. 11, 1). Vera je prihvatanje onoga što mi u stvari ne možemo da istražujemo i uporedjujemo. Verom prihvatamo sve natprirodne pojave, čak i Samog Boga, Koga znamo u Njegovim energijama. Verom očekujemo i nadamo se nasledimo Božanska obećanja, koji su naš cilj i nada. I nama, koji se sada podvizavamo vera daje nadu i uzdanje.
 
Proizilazi da je vera za sve nas sredstvo koje nas povezuje sa našom istinskom otadzbinom. Naši preci su pravedno dobijali nagrade za svoju veru. «Poverovao je Avraam Bogu i to mu se uračunalo u pravednost» (Rim. 4, 3). Sledeća mesta iz Pisma «Bez Mene ne možete ništa činiti» (Jn. 15, 5) i «sve možemo u Njemu» (pogl. Flp. 4, 13) ukazuju na veru kao sredstvo veze sa Bogom.
 
Postoje dve vrste vere. Kao prvo, postoji vera u istine, koje je Bog otkrio Crkvi, to jest u dogmate. Nas to sada ne zanima.
 
A kao drugo, prema ocima, postoji još «vera sozercateljna». Ona nam je neophodna kako bismo se održali u ravnoteži, jer se nalazimo u dolini izgnanstva.
 
Svedržeća sila Božija se projavljuje u vidu delovanja Božijeg Promisla, kojim Bog čuva i drži vaseljenu. Tu silu mi prizivamo u svakoj nuždi i verujemo da će nas Bog uslišiti. On, bodreći nas, kaže: «I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete» (Mt. 21, 22), «ako možeš vjerovati: sve je moguće onom koji vjeruje» (Mk. 9, 23) i «vera tvoja spasla te» (Mt. 9, 22).
 
Dakle, vera je bezuslovno spasonosni krug u nesrećama, i neka ga niko nikada ne prenebregava. Verujući u očinski Božiji Promisao, Koji kaže: «Molite, i biće vam dato; tražite, i naćićete; kucajte, i otvoriće vam se» (Mt. 7, 7), mi Ga usrdno prizivamo i izlazimo na kraj sa svim teškoćama koje nas snalaze.
 
7. Koja je veza izmedju hrabrosti i vere?
 
Gospod, kao što smo gore napomenuli, ukazuje sa je «sve moguće onome koji veruje». Onima od nas, kojima je neophodna hrabrost u predstojećoj borbi, treba dublje da se ukrepljuju u svojoj veri. Ona je – izvor hrabrosti, kao što i hrabrost nju ukrepljuje na odredjeni način.
 
Ima smisla detaljno razmotriti šta je to hrabrost, zbog toga što je to naša snaga za delovanje. Verujući u naše buduće obnavljanje i besmrtnost, nama je neophodno da samim podvigom ispovedamo tu našu veru.
 
U teškim trenucima života, kada stradamo zbog sopstvene nemoći ili prolazimo kroz iskušenja, ili smo podvrgnuti napadima satane, koji na nas vojuje neprekidno, jedino naše oružje i pomoć koja nam ostaje je – hrabrost. Kao rezultat naših ličnih napora, ona nas pobudjuje na borbu i straženje.
 
Mi verujemo, da nismo sami, već sa Bogom, Koji nas je prizvao u Svoju vojsku. Mi smo po sopstvenoj volji doneli odluku da se potčinimo Bogu, smatrajući potčinjavanje našom obavezom i ostvarujući ga u praksi. Orudje volje i njena pokretačka snaga su – revnost po Bogu i hrabrost.
 
Znajući to, djavo pokušava da ih paralizuje, stavljajući na videlo naše propuste i pregrešenja. On razobličava čovekove prestupe, plašeći ga, kao «sudija»: «Eto! Ti si prestupnik! Opet si postao izdajnik! Ni za šta nisi sposoban! Zbog čega da preduzimaš sve te napore kad ništa ne možeš da postigneš?»
 
Ceo taj zatvoreni krug djavolskog lukavstva izaziva, posebno kod neiskusnih, smanjenje snage i dovodi do nedelovanja. Eto zbog čega podvižnik treba da bude veoma pažljiv, kako ne bi dospeo u sataninu mrežu i izgubio sav svoj trud, saglasivši se sa verolomnim djavolskim predlozima.
 
Na osnovu toga, što je podvig pokajanja mnogoobrazan i prepreke mnogobrojne, potpuno je prirodno da podvižnik odstupa, pošto i strasti i navike žive još u njemu i projavljuju se. U toj situaciji djavo predstavlja Boga kao strašnog Sudiju, Koji poziva na odgovor onoga koji je prestupio zapovest. I poslednji, kao i odstupnik, koji već nema predjašnju hrabrost, predaje se, gubi svoju hrabrost i revnost po Bogu.
 
Bogonosni naši oci, koji su se dobro podvizavali i ovenčali vencima slave, uče nas opitu, kojim su poništavali satanino lukavstvo i odbijali njegove napade. Mi već ne smatramo Boga strašnim Sudijom, kako se neprijatelj lukavo trudi da nam Ga predstavi, već u Njemu vidimo našeg Oca, i tako odgovaramo obmanjivaču: «Idi od mene satano! Nemam potrebe za sudijom! Pred Bogom sam sagrešio, Bogu, Koji je radi mene postao čovek i usinovio me, a tebe porazio, ću i dati odgovor. Neću se ubojati Oca moga nikada, neću Ga se odreći niti Ga izdati. Moje neiskustvo i tvoje lukavstvo mi stavljaju prepreke. Ali tvoje lukavstvo je Bog uništio Svojom blagodaću, a mene će nagraditi, zbog toga što me je On za to i predodredio».
 
Ovim rečima pokazujemo kako podvižnik treba da se bori i da se ne predaje, čak iako mu se desi da padne ili odstupi.
 
Kraj pokajanja je po blagodati, a ne po našim zaslugama, sjedinjenje s Bogom i Ocem i oboženje, kako to opisuje Gospod naš: «Kao što si Ti Oče u Meni i Ja u Tebi, tako su i oni u Nama» (Jn. 17, 21) i «hoću, da tamo gde sam Ja, i oni budu sa Mnom» (Jn. 17, 24).
 
Krajnji (najmanji) stepen pokajanja je kada čovek koji se kaje, koliko god se predavao neradu, čuva pravu veru u Boga i ne odriče se hrišćanskog ispovedanja. To što on čuva veru i ne odriče se ispovedanja Hrista, znači da on prebiva u stanju pokajanja i medju onima je koji se kaju. Bog sa Svojom blagodaću prebiva s njim, očekujući njegovo budjenje iz mraka očajanja.
 
To stanje se smatra Božijim milosrdjem za ispovedanje vere i tako Bog, Koji očekuje obraćenje bolesnih i nemoćnih, podiže ga jer ovaj nije ostavio do kraja pokajanje. Naše spasenje nije ugovor, već pitanje vere i ispovedanja Onoga, Koji spasava one koji veruju u Njega i koji od Njega očekuju neizrecivo sastradanje i čovekoljublje.

8. Šta je to molitva, kakva ona treba da bude, i kakvi su njeni plodovi?

Molitva je osnovno sredstvo koje sjedinjuje sva razumna bića sa njihovim Tvorcem Bogom. Ona će biti i u novom životu njihovo osnovno zanimanje i obaveza.

Molitva je neposredna veza i neprekidno sredstvo opštenja angela i ljudi s Bogom.

Molitva je – izlazak iz naših prolaznih okova u oblast beskonačnosti, ona nas izvodi van tih žalosnih predela, kojima smo ograničeni, i daje nam osećaj bezgraničnog i natprirodnog.

Nestaje prostor, mesto, način, i mi osećamo delovanje Božanskih svojstava. Ako i želimo da opišemo prirodu i suštinu tog natprirodnog dara, shvatamo da taj trud prevazilazi naše snage. Ograničićemo se samo na to kako u nama deluju njeni rezultati i plodovi.

Taj Božanski dar tvari je toliko veličanstven, da je i Sam Darodavac pribegavao k molitvi, boraveći u našem prolaznom svetu. Apostol Luka kaže da je Gospod «probdio celu noć u molitvi Bogu» (Lk. 6, 12).

Ponekad je Njegova molitva bila u vidu ispovesti, a ponekad kao izuzetno moljenje ili blagodarenje i molba Tvorcu Svetova, Ocu; samim tim gospod je želeo da pokaže neophodnost i značenje tog najvećeg dara. «Oče! Zahvaljujem Ti što si Me uslišio» (Jn. 11, 41), «Oče Sveti! Sačuvaj ih u ime Svoje...one koje si Mi dao sačuvah, i niko od njih ne pogibe osim sina pogibli... Ne molim samo za njih, nego i za one koji Me uzvjeruju njihove riječi radi» (Jn. 17, 11, 12:20).

Najbolji i najpotresniji primer je getsimanska molitva, u kojoj On tri puta moli Oca posle primanja na Sebe isceljenje celog sveta.

Gde god da usmerimo našu pažnju: od momenta stvaranja tvari i potom, molitva je svuda prisutna. Na taj način, molitva je veza i jedinstvo sve tvari sa Bogom i Tvorcem i njihova projekcija u večnost.

Koliko je molitva bliska razumnim bićima, može se videti iz toga što ona počinje sama od sebe u slučajevima nužde i posebno u trenutku opasnosti, pokrećući članke neosetno i nesvesno.

Ona je najsavršeniji instrument, koji daje tvari, čoveku posebno, mogućnost istinskog opštenja sa njegovim Tvorcem. Uz pomoć nje čovek može da moli i dobije ono što mu je potrebno, da utiče na izmenu kazne, koju Božija Pravda stavlja na njega, da dobije preizobilni blagoslov, da sazna to što ne zna, da podrži bližnjega moleći Boga za to, i uopšte kroz molitvu čovek može da postane pričasnik mnogih svojstava Boga našeg i Oca.

Uostalom, nemoguće je opisati rezultat i preimućstvo ove dobrodetelji nazvane molitva, u odnosu na druge. Pridjite svi, umorni i obremenjeni, koji prebivate u tom mestu opšteg izgnanstva, u krilo majke svih vrlina – molitve, i ona će vam dati mir više od toga što ste očekivali ili molili.

9. Šta je to umna molitva, zbog čega se ona tako zove i kako je sticati?

Molitva, iako po svojoj prirodi jedna, ima, kao što se vidi iz istorije, razne načine i vidove. Toj vrlini nad vrlinama se daju razni nazivi, koji uostalom nose jedan te isti smisao, a reč «molitva» je samo opšti naziv.

U zavisnosti od cilja i po tome kako se izvršava, ona se naziva: moljenjem, prozbom, obraćanjem i čak i vapajem, ako nas na to primorava neodložna potreba. Molitva u stanju današnjeg našeg izgnanstva ne samo da je obavezna, već je i neophodna, u šta nas uverava Sam Gospod, govoreći da «bez Mene ne možete ništa činiti» (Jn. 15, 5). I možemo da budemo saučesnici Gospodu u našem sopstvenom spasenju, sledeći jevandjelsku reč: «Molite, i daće vam se, tražite i naćićete, kucajte i otvoriće vam se» (Mt. 7, 7).

Pravilnoj molitvi nas uče sveti oci, koji su i sami bili njeni delatelji i udostojili se da stiču njene darove i milosti. Svako obraćanje i uznošenje uma ka Bogu jeste molitva. Što je ona spokojnija i mirnija, to donosi veći plod.

Najrasprostranjeniji način molitve kod hrišćana je pesmopojanje u crkvama prema posebnim službenim knjigama, drugi način je – nasamo ili sa dvoje-troje drugih ljudi, koristeći molitve raznih svetih otaca ili Davidove psalme.

Još jedan način, veoma rasprostranjen je – potpuno usamljena molitva sa pažnjom i usredsredjenošću, kada čovek koji se moli skrušeno ispoveda svoje grehe i upornim moljenjem umoljava Čovekoljupca Gospoda da mu bude snishodljiv.

Postoji još drugi način molitve, kada se čovek obraća unutar sebe, čemu su učili i što su praktikovali sami naši monahujući oci. To jest da bi se um uzdržao od lutanja, treba ga svesti u srce, istovremeno izgovarajući jednosložnu molitvu: «Gospode Isuse Hriste, pomiluj me».

O tome, da je spasenje nemoguće bez vere i prizivanja spasonosnog imena Gospoda našega Isusa Hrista, Sina Božijeg, prvi nam govori apostol Pavle. Tom jednosložnom molitvom molimo za pomoć Božiju i predajemo se Hristu. Kao Petar ispovedamo da je Gospod Sin Božiji. Toj molitvi saprisustvuje Sin Božiji, jer «niko ne može da nazove Isusa Gospodom, samo Duhom Svetim» (1 Kor. 12, 3). Ali moliti se tom molitvom je teško iz razloga što je naš um zarobljen mnogim besmislenim navikama, koje tako lako ne odstupaju zbog čega je i potrebna upornost i napor kako na to poziva apostol Pavle: «Neprekidno se molite».

Pri svoj svojoj istrajnosti naša molitva nailazi na različite prepreke i to više puta. One nastaju ili od prirodnog zamora, po navici, ili zbog delovanja djavola. Na njih ne treba obraćati pažnju, jer je naš cilj Hristos, naš Život.

Kada neko počne uporno da priziva presveto Ime Gospodnje: «Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me», oseća da ga bole ramena i glava. To se objašnjava zavišću satane, koji ima za cilj da onemogući naš pokušaj da se molimo. Ali mi imamo zapovest: «neprestano se molite» (1Sol. 5, 17) i znamo da «zapovesti Gospodnje nisu teške» (1Jn. 5, 3). Kako u stvari još shvatiti reči Gospodnje, da «bez Mene ne možete ništa činiti» (Jn. 15, 5) i «prizovi Me u dan nevolje i izbaviću te» (Ps. 49, 15).

Naši opitni oci uče da je nekad potrebno izgovarati sve reči molitve, a opet drugi put, posebno to važi za početnike, zbog nemoći našeg uma da zadrži značajan broj reči, te treba izgovarati: «Isuse, Sine Božiji, pomiluj me». Ne treba često menjati reči u molitvi i jednom izgovarati ovako, a drugi put drugačije, radi izbegavanja besmislene navike. Ovom molitvom se treba moliti s vremena na vreme, čas glasno, čas tiho, čas šapatom, kako bi um mogao lakše da se uzdrži od smućivanja spoljašnjim svetom, a ponekad i u mislima. Oba načina su neophodna i korisna.

Snažna želja da se stekne ova molitva privlači dejstvo blagodati, koja pripomaže u molitvi, postepeno je um sve lakše zadržava, dobija blagodatnu utehu, realno oseća Božiju pomoć i tako ukrepljen, nastavlja.

Okusivši Božansku utehu, zahvaljujući svojoj upornosti, un već sam zadržava molitvu, imajući k njoj unutrašnje raspoloženje. Šapat već nije potreban, a um se moli s manjim trudom nego ranije, jer se po blagodati izbavio od smućivanja.

Ako i dalje bude prebivao u molitvi, tada ga Bog prosvećuje, on kontroliše misli i odbacuje besmislena ubacivanja, koja predstavljaju neodvojivi deo starog čoveka. Tada mu blagodat otkriva Carsvto Božije, koje se nalazi «unutar nas» (Lk. 17, 21), kako je učio Gospod. Takva molitva, ako je praktikujemo, naziva se umna.

Ako čovek uporno, neprekidno i bez žaljenja nastavi da tvori ovu molitvu, tada će Božanska blagodat neprekidno prebivati u umu i srcu takvog podvižnika. Tada već neće biti potrebni nikakvi napori, a molitva će teći neprekidno sama od sebe, čak i u snu. I nikada podvižnik neće prestati da se moli neizrecivim uzdasima, moleći Boga ne samo za sebe, već i za sve nevolje i namučene, i za sve ljude uopšte. On bez napora postaje saučesnik sveopšte boli, «plače sa onima koji plaču i raduje se sa onima koji se raduju» (Rim. 12, 15).

Jednosložna molitva može da se izgovara na svakom mestu, u svako vreme i pri svim okolnostima, kako nalazeći se u društvu, tako i nasamo. Ona ni u kom slučaju nije zabranjena mirjanima, kako neki tvrde, iako je više praktikuju monasi. Svako, gde god bio, može u mislima da priziva i obraća se Imenu Hristovom. Molim i vas ljubljeni, probajte sami, i ubrzo ćete osetiti plodove tog delanja. Ime Gospoda našega nije samo reč, Njegovo Ime je – sila, energija, vaskrsenje i život.

Onaj ko je rešio po blagodati da se bavi ovim delanjem, neka ne upada u malodušnost, neka ne sumnja i njegova nagrada će biti velika, i to ne samo na nebu, već će i ovde na zemlji osetiti korist. Nezamislivo je da nas prezre Gospod, Koji je «umro za nas, kada smo još bili grešnici» (Rim. 5, 8), kada Ga tako uporno molimo, i da nam ne daruje to što je obećao. Ako je On uslišio demone, koji su Ga molili da ih ne salje u bezdan, i ako je izbavio od kazne faraona koji Ga je razgnevio jer je ugnjetavao jevrejski narod nezamislivo je da ne usliši nas koji Ga prizivamo sa onoliko dnage koliko imamao? Neka molitva, kao neophodna naša obaveza, bude uvek sa nama, nemoćnima, i tada ćemo prema Pismu dobiti «neuporedivo više nego što molimo, ili što pomišljamo» (Ef. 3, 20)

10. Šta je to pohvalna smelost pred Bogom?

Pohvalnu smelost pred Bogom nije lako sresti, jer se javlja samo u slučajevima izuzetne duhovne budnosti i samopožrtvovanja. Bog je samo tada prima, ako je taj čovek velikodužan sam po sebi. Smelost je – poništenje stida i uporan zahteva da učini nešto nezakonito! Da, ja narušavam zakon, ali hoću da me poslušaš! U tome je istinski smisao tog pohvlanog zahteva, koji mogu da zatraže samo heroji milosrdja i sastradanja.

Gospod naš i Spasitelj Isus Hristos je žrtva naše smelosti i upornosti, kojima Ga umoljavamo i primoravamo da promeni Svoju prvobitnu osudu. «Da, Gospode moj, ispovedam svoju krivicu. Moje zablude i gresi su uzrok ovog žalosnog stanja u kome se trenutno nalazim. Ali se kajem i pripadam Ti, i molim Te: ostavi moja sagrešenja, ne uzmi mi za krivicu moj prestup. Nemoj me predati urazumljenju i kazni koja mi dolikuje. Prostri milost Svoju i pokri me, da ne upadnem u iskušenje i ponovo Te razgnevim».

Eto tu pohvalnu smelost treba da koristimo, slično Jevandjelskoj udovici, koja je kako nam Gospod kaže, neprekidnim dosadjivanjem iznudila od prema njoj ravnodušnog Sudije da je posluša i da joj po pravdi.

11. Kako čovek da spozna Božiju volju?

Njenim upornim traženjem i odricanjem od sopstvene volje, jer se i Gospod odrekao Sebe, stavivši se u apsolutno poslušanje Ocu.

Bog nije podvrgnut ni strastima, ni greškama, niti Ga pokreće neka skrivena misao, jer je On – svemoguć. Znajući sve unapred, On bez greške otkriva Svoju volju ili delimično, ili u potpunosti, u zavisnosti od nastale potrebe i imajući u vidu podržavanje čoveka i bezopasnost dela.

Zbog nesavršenstva i prethodne prirode podvrgnute promenama, tvorevina se suočava sa božanskom voljom, ali često ista nije u saglasnosti sa njihovim interesom i ciljevima. Kao tvorevina od Prauzroka, tvari same po sebi, van Tvorca ne mogu da dostignu najbolje, savršeno stanje. Taj, ovaploćen u delu, Promisao savršen po svojoj prirodi, pošto proističe od svesavršenog Boga još se naziva i Božijom voljom.

Zbog iskvarenosti i promena, kojima smo se podvgrli, Božija volja, nalazeći se u sferi domostroja, postala je fleksibilna i može da se menja, ali se ne može poništiti, već samo preobraziti, što se i dešava radi naše nemoći, dok ne dodjemo u stanje ravnoteže.

U odnosu na našu razumnu prirodu Božijoj volji je ugodno, da se «svi spasu i dodju u poznanje istine» (1 Tim. 2, 4). Medjutim čovekova ravnodušnost ili slabost, ili ograničenost uma primoravaju Božiju volju da menja svoje namere u odnosu na nas, što neiskusne dovodi u stanje nezadovoljstva i uninija. Znajući da je Božija volja nepogrešiva, mi ne treba da budemo nezadovoljni ili da ropćemo, već da priznamo svoje grehe i da se sa verom potčinimo Promislu.

Ako «nijedna jota i nijedna titla iz zakona neće nestati» (Mt. 5, 18) i ako «su vaše dlake na glavi izbrojane» (Mt. 10, 30), kakvo imamo pravo da se žalimo na neke prividne nezgode, koje nam se dešavaju u ovom žalosnom stanju? Kako to opisuje apostol Pavle: «Tako li ste nerazumni? Počevši Duhom, sad tijelom svršujete?» (Gal. 3, 3)? Mi vidimo samo toliko, koliko nam vid dozvoljava i sve odluke i planove donosimo na osnovu naših sopstvenih sudova i zaključaka.

Bog tako ne radi. On, Koji promišlja o svoj tvari, ne menja Svoje odluke, ali menja način delovanja odvojenih komponenti i čak odvojenih ljudi, kako bi sve uredio za našu najveću korist. Poznanje Božije volje zavisi u značajnom stepenu od naših ličnih napora u traganju za njom, od toga koliko smo se odrekli sopstvene volje, nesavršene i strasne, i koliko sledimo savet Crkve: «Pitaj oca tvog, i on će objaviti starcima tvojim i oni će ti reći» (Utor. 32, 7).

Čista savest i odlučnost da se sa najvećom preciznošću ispunjava to što smo obećali Bogu, jer ništa ne promiče «srcu i utrobi koja ispituje» (Ps. 7, 10), daju nam mogućnost da često spoznajemo Božiju volju, pošto u oba slučaja približavamo k sebi milost Božiju. Ako čovek ima istinski strah Božiji, sastradanje i milosrdje, jednom rečju, sve što je Bogu ugodno, tada On ne skriva Svoju volju od onih, koji žive ljubavlju jer je i Sam Ljubav.

Bilo bi dobro da čovek izbegava da na grub osećajan način moli Boga da mu otkrije Svoju volju, kako nažalost neki postupaju, jer zbog naše gordosti možemo lako da se sablaznimo i poverujemo toj informaciji koju nam daje satana.

12. Koje su osobine blagorazumnog čoveka?

Blagorazuman čovek je slobodan od besmislenih osećanja, strasnih raspoloženja i pokreta. Zahvaljujući tome on vlada nad razumom, držeći ga pod kontrolom, zbog čega ima pravilan odnos prema svemu. On je krotak, nezlobiv u opštenju sa bližnjima, smirenomudar, sastradalan, milosrdan i dobar prema svima. Opisujući karakter takvog savršenog čoveka, shvatamo da je to tačno opis Prauzroka, Gospoda našeg, zbog toga što je samo On vratio celovitost našoj prirodi. To su bezuslovno dokazali svi, koji su bili Hristovi, koji su se obukli u nebeski lik i «da život proždere smrtno» (2 Kor. 5, 4).

Medjutim podvlačimo, da bez pomoći Božanske blagodati pali i skrušeni čovek ne može da povrati to što je izgubio.

13. Zbog čega Božanska blagodat ponekad kuca na vrata ljudi koji su prema njoj ravnodušni i nebrižni?

Saglasno Svom domostroju, Bog «želi da se svi ljudi spasu» (1 Tim. 2, 4) i daje nam time ili povod za budjenje, ili čak upozorava na opasnost, koja je posledica njihove sopstvene neobazrivosti i zle naravi.

Na nesreću, značajan broj ljudi ne biva urazumljen time, i za njih je kazna neizmenjiva, ali većina dobija korist i postaju misionari Božijeg čovekoljublja, noseći vest onima, koji o Njemu ne znaju.

Dovoljno često su tokom istorije zli ljudi pokušavali da čine prestupe, pa tako i na mestima posvećenim Bogu, ali bi se desilo neko čudo koje ih je u tome sprečavalo i umesto toga da učine zlo, oni su se obraćali u veru i menjali svoj život. To, što nisu mogli da učine ni zdrav razum, ni ljudski odnos prema tim ljudima, dešavalo se po čovekoljubivom domostrojstvu Božijem ljubavlju, a ne upozorenjem.

Ponekad se to dešava i po molitvama drugih ljudi, ispunjenih vrlinama, koji mole Boga da prosvetli zle ljude, koji se zbog sopstvene krivice nalaze u zabludi, kako bi spoznali istinu. Ponekad se dešava i to da zli ljudi imaju na nebu svetog srodnika koji se moli Bogu za njih, prema reči Pisma: «Blažen je onaj koji ima seme u sionu i srodnike u Jerusalimu» (Is. 31, 9).

U svakom slučaju, sve to je delo beskrajnog čovekoljublja Božijeg, koje uporno priziva bezosećajnog čoveka da se probudi i pobudjuje ga na ispravljanje. Naravno, bolje je ako se čovek sam postara da se ispravi nego da čeka bezbrojna dobročinstva.

14. Šta je to Hristova prostodušnost?

Teško je govoriti o toj ne jednostavnoj, već pre bogopodobnoj vrlini, o kojoj mogu da nam govore samo oni, koji su je sticali. O blažena prostodušnost, odelo bestrasnosti i samo savršenstvo, obitelj, prijatna Bogu!

O njoj nam je govorio Gospod, i nju je tražio u ljudima, ali ju je našao samo kod dece, prostodušne i nezlobive.

On nas je upozorio da ako je ne zadobijemo u ovom životu, neće nas primiti u Svoje Carstvo. Sva svojstva Ljubavi, kako to opisuje apostol Pavle, su ispunjena prostodušnošću. Pre pada u čoveku je postojao njen kvasac, i zato u njemu nije uopšte bilo lukavstva, koristoljublja, kalkulacija, visokoumlja, i prokletog egoizma.

Onaj, koji traga za prostodušnošću i želi je, neka počne hrabro i brzo da iskorenjuje iz sebe egoizam i sve što predstavlja strast koristoljublja i samozadovoljstva, mračno bogohuljenje i njemu slične strasti. Taj podvig treba da ima u svojoj osnovi čvrstu veru u Boga i On će se pobrinuti o nama i podržaće nas, a takodje će nam darovati i snagu da pobedimo licemerje, pretvaranje, prenemaganje – sve te pogubne strasti, koje nas svakodnevno vrebaju.

 15. Šta je to smirenje?

Odgovor na ovo pitanje prevazilazi ljudske sfere i kriterijume shvatanja. To nije prosto vrlina, koja bi ležala u sferi ljudskih poimanja, već nešto natprirodno, što se može opisati samo onome ko je prosvećen sijanjem Božije blagodati.

Smirenje je lik i podobije Božanskih osobina i oni koji su dostigli oboženje su ga pravedno nazvali «odejanijem Božanstva». Smirenje je – osnova nepodložnosti strastima, pečat savršenstva, stanje čovekove nepromenjenosti, i mnogo toga drugog, svojestvenog Božanskom svesavršenstvu.

U svemu, u čemu se projavljuje Božanska veličanstvenost, uvek blagouha smirenje, zbog čega je pravedno rečeno, da «Bog smirenima daje blagodat» (Jak. 4, 6).

S dolaskom prokletog egoizma i gubavog visokoumlja – bolesti satane, koje su pogibeljne za njega samog, - čovekova priroda je bila poražena. Proizilazi, da nije uzalud što se Bog protivi gordima, i ko će se održati tamo gde On, Koji obuhvata Vaseljenu, protivdejstvuje?

Smirenje priliči i prati sve osobine Svedržitelja-Boga, njime se zapečaćuje zakon i uzrok nepromenljivosti i punoće Božanske volje i svespasavajućeg Promisla. Kao dokaz punoće te Božanske osobine služe Njegove sopstvene reči, da je Bog «krotak i smiren srcem». Ali ako Sam Bog priznaje da je On smiren srcem, ne znači li tada to, da smirenje može da bude svojstvo svake razumne ličnosti, i tako nije strano ni našoj prirodi, već predstavlja suštinu života?

Neko može smireno da razmisli, da ako je izopačenje pogubilo i uništilo čudnu i presvetlu angelsku lepotu i dostojanstvo, ne znači li to da smirenje nije samo neka spoljna forma i prilagodjavanje, već čovekovo svojstvo i suština?

Evo, gde je rešenje pitanja o tome, zbog čega je čovek odstupio od Boga i pao. Koren i začetak svakog pada ili sagrešenja je odsustvo smirenomudrenosti. Posledice odbacivanja smirenomudrenosti, u kojoj obitava Bog i Njegova volja su – koristoljublje, svojeglavost, samozadovoljstvo, nezavisnost, neposlušanje, anarhija i tome slične projave egocentrizma.

Ako nam je otkriveno da je Bog po Svojoj prirodi smiren, tada već nema mesta pitanjima, zbog čega je smirenje neophodno da se razvraćeni svet isceli i dovede u ravnotežu.

Onima, koji osećaju sopstvenu nemoć i doživljavaju neuspehe, savetujem da što brže pribegnu smirenomudrenosti, kako u mislima, tako i u postupcima, i tada ćemo sebi vratiti sve što smo izgubili i nećemo bludeti u moru apstraktnih i satanskih učenja, koja radjaju smrt.

Milioni onih koji su se podvizavali krvnim i beskrvnim podvigom, kako nam je poznato iz istorije Crkve, postupali su u svemu sa smirenjem, podražavajući našem Sladčajšem Spasitelju.

Oni, koji žele da se vrate u Nebeski grad, čiji je Tvorac Bog, neka prigrle blaženu smirenomudrenost, koja će ih preobraziti i pokazati naslednicima večnosti.

nastavice se ...

prevela sa ruskog sestra Radmila

Izvor: