MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Izraz života! 
Manolis Melinos: Na vrhu Simonopetritskih stena, vodimo razgovor sa preblaženim igumanom Jelisejem.

  “Došavši na zapad sunca” na mesto gde sam imao sreće da pronađem med među stenama, život večni među kamenjem i strašnim stenjem orošenim suzama nekadašnjih ali i sadašnjih podvižnika – simonopetritskih otaca.
  Ovde se prisećamo reči Svetog Josifa Isihaste koji je govorio: “Med se nalazi u tami da ne može svako da ga vidi”. Ako mesto osvetliš naći ćeš ga. Ako ga staviš u staklo ( = staklenu kutiju) potamneće. Ovo je paradigma monaškog života...”.

  Mesec je visoko na nebu i obasjava Aton.

  - M.M.: Blagoslovite, sveti igumane. Veoma sam radostan što se nalazim ovde kraj vas, kako bih mogao da okusim nešto od vašeg iskustva koje se osniva na toliko mnogo godina vašeg monaškog života – blizu četrdeset – pored vašeg starca, veoma poštovanog Emilijana.

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Neka te Gospod blagoslovi u sve dane života tvoga. I za mene je velika radost što smo se ovde susreli, jer mi je veoma dobro poznata vaša ljubav prema monasima i posebno prema svetogorcima.

  - M.M.: Starče, Želeo bih da porazgovaramo o nekim temama. Da pođemo praktičnim redom:

  “Monah” prema velikom poznavaocu monaštva Svetom Vasiliju Velikom “radi svojim rukama, obezbeđujući sebi hleb svoj”. Čak i kada ne uzima učešće u bogosluženju ili za trpezom ili u podučavanju on “radi svojim rukama”. Monasi uvek imaju neko poslušanje /neko služenje/. Šta je zapravo, služenje /διακονημα/?

( * Ova reč ne može da se adekvatno prevede na srpski. Njeno bukvalno značenje je “služenje”, ali ne bilo kakvo služenje, nego služenje sa jasnim crkvenim, odnosno duhovnim značenjem – prim. prev.). Koji je značaj služenja i koliko ono vremenski traje? Mislim da postoje teža i lakša služenja. Koliko vidim, u manastiru se zbog toga niko ne ljuti. Razumem koji je značaj rada ovde, pošto sam da čuo da monahu koji nema posla, đavo uvek pronađe “posao”!

  Molim vas da nam kažete nešto o služenju?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Kao što je poznato ova reč označava služenje, posluživanje. To je crkvena reč i označava služenje bratu. Da bi smo bili jasni, možemo da kažemo da ovo služenje predstavlja služenje bratstvu. Ovo služenje se prinosi bratstvu bez ikakve uzvratne nagrade. Ovo predstavlja naročito preimućstvo monaštva. Ono što se čini, ne čini se očekujući nešto zauzvrat. Zbog toga i ne postoji nikakav poredak u služenjima. Na primer, ako si prošle godine imao ono služenje, naredne godine treba da dobiješ nešto bolje, nešto lakše itd. Služenje dakle ne zavisi od godina, tako da nekada možeš dobiti služenje koje je naizgled manje važno i značajno. U skladu sa poretkom koji važi na Svetoj Gori, služenje se menja svake godine. Svakako, postoje i drugačija pravila koja nalažu da se služenje menja svakih šest meseci ili svake sedmice. Ono što želimo da naglasimo je da monah ne treba da se veže za svoje služenje. Njegova duša, dakle, ne treba da se strasno veže za bilo šta što on radi u manastiru.

  U skladu sa pozivom koji ima ili sa onim što naloži iguman svakog manastira u vezi sa služenjem, mnogo je onih koji ne žele da kao služenje obavljaju ono što su radili u svom svetovnom životu. Ovo je istiniti odnos monaha prema svom služenju. Čovek, dakle, treba da se oslobodi svega, čak i u manastiru, što ima veze sa onim što je radio u svetu. Kada se čovek oslobodi od strasti, kako to kažemo monaškim rečnikom, tada manastir može da mu da da kao služenje da obavlja onaj posao kojim se bavio u svetovno životu. Onda on može da obavlja ono što je radio u svetu i da to bude korisno i za manastir i za njega samoga. A za njega samog je sasvim sve jedno da li radi to ili nešto drugo. On, dakle, nema strast prema tom poslu. Zbog toga je sloboda iznad svega i iznad posla i iznad svih strasti. Takođe treba da podvučemo da je Sveti Vasilije Veliki - koji je bio veliki ustanovitelj kinovitskog monaštva i pravi utemeljitelj manastirskih kinovija – govorio da čovek treba da radi posao koji zna, jer kada radi takav posao – ma kako jednostavan – ne postoji nikakva promena koja bi odvlačila njegovu pažnju, nego taj posao za njega postaje nešto o čemu ne misli mnogo objekat. Ovo mu omogućava da se nesmetano posveti molitvi, pošto mu njegov posao ne odvlači pažnju. Zbog toga Vasilije Veliki savetuje da čoveku dajemo posao u skladu sa njegovim pozivom. Ako ovo ne bi bio razlog da mu se daje posao kojim se bavio /u svetu/, to bi značilo da je razlog strast i zavisnost od tog posla. Danas postoji mnoštvo poslova koji mogu da se savršavaju, u skladu sa potrebama bratstva.

  - M.M.: Kažite nam, molim vas, još neke činjenice o služenju...

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Rado. Jedno od osnovnih služenja /poslova/ je gostoprijemnik. On dočekuje poklonike i posetioce i uslužuje ih prema potrebi. U ličnostima posetilaca gostoprijemnik vidi Gospoda Koji – kako je zapisano u Svetom Pismu – traži od nas da budemo gostoljubivi. Zbog toga se za strance odvaja najbolji deo manastira – arhondarij – i daje im se sve ostalo što im je potrebno. Drugo služenje, malo manje poznato - to je vratar. Vratar se nalazi na vratima, i on je prvi i poslednji koji susreće posetioce. Zbog toga on treba da bude jedna od najozbiljnijih osoba u manastiru. U davna vremena, kada nije bilo sigurno ko sve može da se pojavi na manstirskim vratima, vratar je bio taj koji je procenjivao da li onaj ko dolazi može ili ne može da uđe unutra. Sledeća služba je ekonom. On se stara o upravi ( = administraciji) i o spoljašnjim poslovima manastira. Tu je zatim pekar. On se brine da u manastiru ima dovoljno hleba. Tu je, takođe, i prosfornik, koji takođe ima veze sa pećnicom, ali se on time bavi samo petkom kada priprema prosfore. Kolibar je onaj koji se brine o kolibama. Tu je i kuvar kao i onaj koji se bavi trpezarijom, koji poslužuje i kasnije sve dotle sklanja. Tu je još jedna manje poznata služba govedara – to je onaj koji se bavi manastirskim životinjama kao što su mazge, magarci, konji. Takođe imamo i dohiarija /δοχειο – sasud/ koji se bavi sasudima u kojima se nalaze namirnice manastira, kao i burad sa vinom, ali i ulje, kao i suve namirnice za potrebe manastira. Sledeća služba manastirksa je briga o odeći. Tu je i επιστημοναρχης epistimonarhis (“upravitelj znanjem”) čija je služba da prati čitav život manastira, liturgijski i duhovni život monaha unutar manastira. On ih ne ispoveda ali ih savetuje o načinu manastirskog života.

  - M.M.: Da se malo osvrnemo na sabornu crkvu vašeg manastira. Tamo susrećemo mnogo službi koje su danas sasvim nepoznate čak i mnogima među nama koji imamo izvesno crkveno obrazovanje. Molim vas da nam to malo pojasnite jer se mnogi od nas začude različitim stvarima kao što je na primer neprestano kretanje tokom bogosluženja. Na nas je ostavilo utisak, što na primer jedan monah pokazuje drugome šta da čita ili šta da peva. Tako, u jednom trenutku neki monah pali neke sveće malo potom gasi neke druge...

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Savršavanje bogosluženja je u svakom slučaju veoma važno. Mnogo časova je monah zauzet bogosluženjima, a sve što se događa u hramu određeno je tipikom. Bogoslužbeni život monaha predstavlja čitav jedan krug. Onaj ko upravlja praktičnim stvarima u hramu i kome je to njegova služba /posao/ naziva se eklisiarh. Kažimo da se on stara o svim službama /poslovima/ koji se odvijaju u crkvi.

  Crkvenjak je onaj koji je stalno u hramu i on svoje poslove obavlja u mandiji. To je odeća monaha koji služi /tj. koji svoj posao obavlja/ u hramu.

  - M.M.: Šta tačno simvolizuje mandija?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Na postriženju monaha govorimo: “Primio je veliku...”. Na umu se ima to da će sa ovom odećom da se služi čitavog monaškog života. To je odeća kojom se monah odeva na početku i koju nosi sve do konca. Kada monah dođe do časa smrti koja je život on sa sobom nosi upravo nju ( = mandiju). Ona označava da je on umro za svet i da se obukao u smrt. Odeven tako u odeću smrti on hodi po zemlji. Mi monasi, kada umremo, sahranjujemo se bez pogrebnog kovčega, umotani samo u mandiju. Tako odlazimo majci zemlji čekajući na vaskrsenje mrtvih, gde ležimo čekajući da se pridružimo “Gospodu u vazduhu...”. Jedna druga osnovna služba u hramu jeste tipikar, koji podseća. On se brine o bogosluženju. Zbog toga možete da vidite da sve zavisi od njega. Ovde na Svetoj Gori - bez da se time umanjuje veličina i značaj starac – tipikar je veoma poštovan. Tipikar upravlja svime u hramu. Čak i kako starac treba da nešto kaže, tipikar će mu pokazati kada i kako. On se, dakle, brine o bogosluženju, i nastoji da sve održava u skladu tokom čitave službe. Ovo znači da može da promeni pojce, da im kaže šta da rade itd...

  - M.M.: Da li treba da im kaže šta baš tada da rade ili da im to saopšti malo ranije?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Zavisi. Uglavnom im govori šta baš tada treba da rade. Ne može ranije, nego im u odgovarajuće vreme govori šta treba da čine. Na primer, kada želimo nekome da ukažemo čast, daćemo mu da poje “Časnija od Heruvima...” To je jedna počast koju odajemo Bogorodici ali i onome koji to poje. To odabire tipikar, pošto on zna mogućnosti svakoga, na primer ko je dobar čitač, ko lepo poje, ko treba da čita... Tipikar je taj koji uspostavlja jednu ravnotežu. On takođe određuje ko će i kada da gasi ili pali određena svetila. Svakako da postoji tipik, ali tipikar može sa određenim razlogom da ga uskladi potrebama. Izraz “kako blagoslovi starešina” u stvari znači “kako blagoslovi tipikar”. U drugim epohama i u drugim prilikama, tipikar je prosto bio član crkve koji se starao o bogosluženju i u njemu učestvovao tako što je čitao perikope iz Proroka ili pojao lakše tropare itd...

  - M.M.: Starče, nešto što je na mene ostavilo utisak u sabornim crkvama svetogorskih manastira jeste to što tokom večernje, koje se uglavnom savršava van svetog oltara, oni koji služe okače svoj eptrahilj na časne dveri i stavljaju ga samo onda kada treba nešto da kažu...

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Poznato vam je da svako bogosluženje ima mesto na kome se savršava. Tako se na primer večernje savršava u sabornom hramu, povečerje se savršava u pronaosu ( = prednji deo vizantisjkog hrama), jutrenje i sveta liturgija u sabornom hramu. Svakako, u mnogim manastirima gde to prostor zahteva, može u jednom hramu da bude jutrenje a u drugom liturgija.

  Sveštenik je jedan saslužitelj na Svetoj Liturgiji. On nije izvan bratstva. On svakako prima poštovanje zbog svog sveštenstva. Među braćom oni koji su sveštenici i đakoni nisu pastiri ostalima nego njihovi saslužitelji.

  Vratite me na ovo, da bismo rekli još nešto o drugim službama. Tu je, da kažemo jednostavnim rečnikom, mnogo toga, kao što je na primer staranje o kandilima, o vrtu, o vinogradu, bibliotekar i mnogi drugi...

  - M.M.: Kažite nam nešto o ustrojstvu svetogorskih manastira. Na čelu je iguman, starac. Ali on nije sam. Tu je i gerundija (veće staraca). epitropi itd... Kažite nam nešto o tome.

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Uvek, još od osnivanja manastira, Starac je delao zajedno sa “savetom”. To je bio savet prezvitera koji su većali o tome šta treba činiti. To je uglavnom bivalo tako, ali su usled problema nastajala i drugačija rešenja. Ovde pre 1924. nije bilo uređeno stanje, ali se sve odvijalo u skladu sa sveštenom savešću upravitelja i u skladu sa svetim predanjem. Sada imamo jedno određeno ustrojstvo ovde na Svetoj Gori ali se ono pomalo razlikuje od manastira do manastira. Manastiri imaju savete staraca koji se sastoje od šest, osam ili deset otaca koji se nazivaju sterešine (προισταμενοι). Oni predstavljaju telo moje donosi odluke. Predsedava Starac. Veće staraca je, kao što smo rekli, telo koje upravlja. Obično se biraju i epitropi kojih ima dva ili tri u skladu sa potrebama manastira. Svakako, starac može da odredi nekoga od starešina da se brine o nečem posebnom, kao na primer o manastirskim šumama. Gostoprijemnik takođe treba da bude neko od strašina jer je to veoma ozbiljna služba.

  - M.M.: Starče kako ste došli ovamo, kako ste postali kandidat za monaha? Da li postoji neki određeni period iskušeništva?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Svaki psihički zdrav čovek koji želi da postane monah je dobrodošao u manastir. Ovo ne znači da će u svakom slučaju da ostane niti da će ga manastir zadržati. Sveti Jovan Lestvičnik govori da postoje mnogi vidovi božanskog priziva. Zbog toga želimo da naglasimo da je radi dobra te osobe potrebno da postoji jedan period iskušeništva, kako je ranije kazano. Kada postane siguran da to želi tada piše pismeni zahtev veću staraca i oni mu odgovaraju. Uobičajeno je da neko kao iskušenik provede od jedne do tri godine. Ako neko, na primer, nema crkveno obrazovanje od ranije, treba da u iskušeništvu provede tri godine a ponekad i duže...

  - M.M.: Kada je moguće da neko bude iskušenik manje od jedne godine?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Moguće je u nekim posebnim slučajevima. Kada neko ima crkveno obrazovanje i kada je utvrđen, onda može. Jer iskušeništvo ne postoji radi sigurnosti manastira nego radi sigurnosti te osobe.

  - M.M.: Šta znači menjanje imena monahu prilikom postriženja?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Monah koji je došao odbacuje sve. Svega onoga što mu je u svetu bilo svojstveno monah se odriče, kao na primer roditelja, profesije, društvenog položaja... Svega ovoga se on odriče na zbog mržnje nego iz ljubavi prema Onome koji daje svako dobro – Hristu.

  - M.M.: Starče, neki govore da monasi napuštaju svet zbog toga što ga mrze! Drugi ističu da u manastir odlaze nesrećni, nezadovoljni ljudi, koji nemaju drugi izlaz. Molim vas da odgovorite na ovo.

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Nema smisla da na ovo odgovorim tako jednostavno. Ima smisla da otkrijem – ako mogu i ako moj život to potvrdi – utehu za čoveka: Boga. To mogu svojim delovanjem, svojim življenjem, svojim načinom. Ovo treba naglasiti. Nema veće stvari nego da nekome otkriješ ono što on zaista traži. Ako monasi ovo čine onda su dostojni ako i ništa drugo ne čine. Kao što je vama svetovnjacima potreban svet tako je i nama potreban manstir., pošto mi delamo kao udovi jednog tela. Monah, dakle, ima svoje mesto u jednoj zajednici, a ta zajednica, u krajnjoj analizi je crkva. Predanje kaže da monasi predstavljaju nervni sistem crkve. Oni predstavljaju unutrašnje čuvare crkve.

  - M.M.: Starče, kažimo nešto o nepristupačnosti Svete Gore za žene. Koliko mi je poznato, zakon koji ovo reguliše potiče iz vremena cara Konstantina Monomaha, od sredine jedanaestog veka. Saznao sam za predanje koje kaže da je tokom turske vladavine, jedan turski službenik, gazeći zakone koji zabranjuju ulazak ženki životinja, doveo u Kareju stado koza, ali se mleko koje su one davale pretvorilo u krv. Ovde prema predanju, nema životinja ženskog roda?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Nije sasvim tako. Ne možemo uopšteno reći “ženskog roda”.

  - M.M.: To da žene ne mogu da ulaze na Svetu Goru opšte je poznato. To pomaže monahu da bolje izvrši svoje delo. Sa druge strane, mogli biste ovde da imate kokoške da ne morate da kupujete jaja izvan Svete Gore.

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Postavimo ovu stvar uopšteno. Postoje razlozi zbog kojih je Sveta Gora prihvatila ovo predanje. U svim manastirima, od početka postoji zabrana ulaska i za muškarce i za žene. Ovo je važno i predstavlja osnovnu pretpostavku za normalno funkcionisanje manastira. Sad, zbog čega to? Ako se to sagleda iz ugla činjenice da se monah prilikom postriženja odriče svega – to ne stavljam u etički kontekst – čak i sveštene zajednice kakav je brak, prirodno je da se odbacuje mogućnost susretanja sa drugim polom. Jer Sveta Gora je monaška oblast i ona treba da da najbolje mogućnosti za monaški život. Zbog toga postoji odricanje od svega. Zbog toga ne dopuštamo ženama ulazak, ne zbog toga što ih mrzimo, nego upravo iz suprotnih razloga! Ovo činimo iz najboljih namera, da bi monaški život ovde bio potpun i sveobuhvatan, isto onako kako to i žene rade u svojim manastirima. Bilo bi lepo da postoji i jedna Sveta Gora za žene. To bi bilo veoma dobro. Kada je ovakav stav (o nemešanju polova) uzet kao opšti, došlo je do zabrane pristupa i ženkama životinja ovde na Svetu Goru. Ovo naravno nije sasvim tačno, jer se ne ostvaruje uvek. Ovde ima mnogo i životinjskog i biljnog sveta muškog i ženskog roda. Samo je određeno da životinje koje žive u manastiru, koje su tu radi manastirskih potreba ne budu ženskog roda. Kada je Sveti Atanasije Atonski doveo goveda i krave i druge životinje u svoj manastir, podvižnici su se tome usprotivili. Kasnije, prema Cimiskojevom tipiku, bilo je dozvoljeno da životinje budu samo u Velikoj Lavri, prvom manastiru po redu.

  I ovo se kasnije promenilo, kako i mnogo toga. Ponavljam još jednom, kada je u pitanju ova zabrana ulaska na Svetu Goru – to izvire iz monaškog predanja.

  - M.M.: Starče, ranije ste nam govorili o organizaciji manastira. Sada bih vas zamolio da nam kažete nešto o organizaciji Svete Gore uopšte. Kako je organizovana Sveta Gora i kako se njome upravlja?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Da počnemo nešto šire. Monaštvo je započelo kao monaštvo određenih oblasti. Sveti Antonije je bio u blizini svoje otadžbine. Otišao je, usamio se itd... Prvi koji su otišli daleko od sveta, u pustinju, bili su nahoreti ( = pustinjaci). Malo po malo stvrile su se lavre, koje su u sredini imale hram a okolo su se nalazile grupe monaha. Postojale su i druge grupe monaha koje su nalazile okolo i koje su imale jednog Starca. Kućice podvižnika građene su oko kućice starca. To su bile grupe anahoreta.

  Sveta Gora nije mogla za jedan dan da postane ono što je danas. Postojao je period kada je od pustinje nastao jedan središnji centar. Pre manastira su postojali podvižnici ili grupe podvižnika i to je bio tip monaštva koji je postojao u Palestini u Egiptu u Maloj Aziji i koji je i ovde počeo da se javlja. Postojali su starci koji oko sebe imali monahe, ali ne kao u kinoviji, nego su živeli u različitim kućama. Tada nisu postojale lavre kakve danas znamo (u Palestini i na drugim mestima), nego su one bile mnogo jednostvnije. Postojali su ovde onde anahoreti koji su se povremeno sastajali. Upravo je to na početku bio Protos Svete Gore. Postojalo je Veliko Središe koje je nazvano Kareja. Postojao je jedan centar u Kareji – naravno ne u današnjem obliku – gde su se okupljali podvižnici iz različitih grupa da bi porazgovarali o određenim temama koje su se ticale svih. Kada je na Svetu Goru došao Atanasije Atonski – koji je bio anahoret a ne osnivač kinovije – on je na Svetoj Gori ostvario spoj kinovitskog duha, koji je na jedan hraizmatski način afirmisao sveti Pahomije u pustinji, sa podvižničkim duhom. Tako su nastali manastiri, lavre, kinovije, ali je gledao da oko njih uvek bude po pet šest podvižnika. Ostavio je pismo u kome je stajalo da ih ne uznemiravaju ni zbog čega nego da ih ostave u neprestanoj molitvi. To su bili isihasti manastira. Ovo što je on ustanovio, nastvilo je da se kao predanje održava na Svetoj Gori, tako da danas imamo ovakvo stanje gde na Svetoj Gori postoje svi vidovi monaštva. Tokom vremena se to pomalo menjalo tako da danas imamo manastirkse kinovije ( = opštežića) (koje mogu biti organizovane i kako idioritmije, što predstavlja vrstu lavre koja svakako nije toliko zasnovana na predanju), kelije, skitove koji predstavljaju jenu lavru sa sabornim hramom a naokolo se nalaze podvižnici. Takođe postoje i podvižnici koji ostaju sami i tako se podvizavaju. Uvek je i u malim grupama postojao duh zajedništva sa starcem i njegovim učenicima, koji se zasnivao na vrlinama i poslušanju. Oni koji žive sami, anahoreti, ponekad, na neki način u nekim stvarima... preteruju. Kada se jednoj oblasti da potpuna sloboda onda dolazi do preterivanja. Preterivanje se ovde leči duhom zajedništva koji je prisutan u svim vidovima monaštva...

  - M.M.: Maločas ste pomenuli poslušanje. Razumeli smo, sveti igumane, da duhovnik nikada ne teži tome da svog učenika podčini svojoj volji. Kako smo razumeli, podvižnička borba onoga koji duhovno rukovodi je veća od onoga koji je duhovno rukovođen, zbog velike odgovornosti koju ovaj prvi ima pred Bogom. Ali ova odgovornost njemu ne prestavlja teškoću, osim ako ga učenik sluša a da to sam nije odabrao. Oprostite mi što sam se udaljio od teme, usuđujući se da pred vas iznosim svoje mišljenje. To sam učinio da bih tako postavio osnovu za svoje sledeće pitanje: možemo li i od starca dobiti pogrešne savete koje će učenik poslušati. Da li je duh preterane poslušnosti prisutan u našoj epohi?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Kao i sve druge stvari i ovo može imati svoje naličje. Nekada su ljudi bili više podvižnici, snažniji, poslušniji. Starac je u stvari i sozercatelj za svoje monahe. Ovo znači da neke stvari ne moraju da izgledaju kako da su danas takve i takve a da one to u stvarnosti jesu. Kada se volja učenika podčinjava volji starca, to je jedan bolan proces, i starac zna da je to tako. O svemu ovome starac brine. Na Svetoj Gori sam imao prilike da vidim veoma teške situacije. Ponavljam, od starca zavisi na koji način će da savrši svoju pastirsku pedagogiju ( = rukovođenje).

  - M.M.: Usudiću se da vam postavim još jedno pitanje, služeći se jezikom praktičnosti? Ko starca ... ispituje ( = proverava)?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Ne zavisi od njegove vrline ili od njegovog iskustva njegovo starčestvo, nego je to blagodat Božja. Ovo starac ne dobija zbog toga što je ispunjen vrlinama, nego je to dar Božji. To je harizma kojom on služi drugima. Starac biva ispitivan ( = proveravan) od čitavog bratstva. Oni ga svi zajedno prihvataju. Kao doživotni otac bratstva on može i da ne bude oblagodaćen. Možeš da pomisliš da je prost, ali Bog će mu dati mudrost uprkos njegovoj prostoti. Ako neki čovek /starac/ dobije verodostojnost ( = autnetičnost, potvrdu) od Boga, on se slobodno neće potčiniti monasima u njihovom mišljenju, nezavisno od toga šta je u pitanju i koje je njegovo iskustvo, nego će činiti sve da sačuva ono što mu je Bog potvrdio kao svoju volju.

  - M.M.: Da sada skrenemo temu na manastir Simonopetru. Kažite nam nešto o vašem manastiru.

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Na početku želim da kažem da su oci imali veliki entuzijalazm, kada nas je promiso Božja 1973, dovela na ove stene. Dvedeset blagoslovenih starčića su držali predanje ovog manastira noktima i zubima, u poodmaklim godinama i nakon mnogogodišnjeg podvizavanja. Oni su ovde proveli toliko godina, ami smo kao sveža krv, ušli u njihov trud. Oni su sa velikim požrtvovanjem držali predanje koje su nama predali. Ovo je za mene veoma važno, što su nam oni “nešto” predali. To su nam predali na jedan sasvim životan i nimalo teoretski način. Bili su, da tako kažemo, oci porodice, sa nama kao braćom.

  Na početku su, što je i prirodno postojale izvesne teškoće. Te poteškoće smo primili kao vrstu pedagogije koja nam donosi korist. Ovi oci su nam sa ljubavlju dali sve, i tako je nastalo sve ovo što vidite, sve što osećate, (i da kažem iako on to nikada ne bi rekao) i što se vidi i na izrazu lica našeg starca oca Emilijana. Kada sve ovo spolja gledate to izgleda lako dok je u stvarnosti teško. Nije lako ljudima da žive u našem manastiru pošto postoji neograničena sloboda. Veoma je teško da živiš potpuno slobodno. Da sve što imaš kažeš otvoreno, vrlo je teška stvar, koju imamo ovde u Simonopetri pored sveg otvorenog duha u koji su se mnogi posvedočili. Kažite mi onda, kako to da ovde dolaze toliki mladi da se priključe ovom bratstvu? Ovde nas, blagodaću Božijom ima već osamdeset. Svaki čovek odlazi tamo gde mu odgovara, na mesto koje mu pomaže u njegovom duhovnom životu. Ovo je bitno. Ovo svakako nije nikakvo poređenje ili preuznošenje u odnosu na druge manastire. Svaki od manastira je zapečaćen ličnošću svoga starca i crkva sve ove ličnosti drži u sebi i one predstavljaju deo njenog predanja. Sve ove posebnosti nalaze svoj izraz u okviru crkve – osim svakako jeresi – način podvizavanja, blagočestivost, napredovanje... Upravo zbog toga postoji jedna harmonija...

  - M.M.: Starče, iz vašeg iskustva, pošto ste imali mnoštvo susreta sa omladinom. Rekli ste da ste optimisitčni kada je omladina u pitanju?

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Imam optimizma iako se ne slažem sa prenaglašavanjem koje prisutno kod njih. Omladina je obično takva u svakom vremenu.

  - M.M.: Omladina je sutrašnjica Crkve, naroda, društva...

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: To je tako, ali ne treba prevideti da crkva nema godine!

  Govoreći o optimizmu koji imam za našu omladinu želim da kažem da to nije bez osnova. Onoliko dobrih stvari koje omladina dobije u vreme detinjstva, to kasnije cveta kada počne da traži svoje mesto i da menja svoje vreme. To se događa i ovde na Svetoj Gori. Ali i u svetu se dešava isto, kada mlad čovek nađe svoje mesto i počne da se brine o svom vremenu... Nikada nije kasno da ponovo počne da se stara... Svakako, kod današnje omladine primećujem više ozbiljnosti i obrazovanosti, nego što je to bio slučaj u naše vreme. Danas su mladi veoma pametni, veoma dobro obavešteni. Niko ne može da uopšteno osuđuje ljude. Često mnogo toga u dubini duše zavisi od javljanja Boga. Ovo je dar koji Bog daje ljudima. Čovek poseduje mnogo veće snage nego što mislimo. On takođe ima snage i da se vrati. Može se desiti da se nađe na ivici provalije i da se vrati nazad. Ne dopadaju mi se ove nazadne priče koje sa prevelikim oduševljenjem govore o drugim naraštajima...

  Čovek ima svoje ličnosno mesto u jednom Telu, koje je crkva i zajednica.

  - M.M.: Da ostanemo, sveti igumane, kod vašeg manastira. Vaš manastir ima veze sa ženskim manastirom Ormilijom koji je pod duhovnim rukovođenjem vašeg starca Emilijana. Kako mi je poznato, između otprilike osamdeset simonopetritskih otaca i sto dvadeset sestara Ormilije, postoje i porodične veze nekadašnjih bračnih drugova, oci, majke, braća, sestre... Kažite nam nešto o ovom blagoslovu, odgovarajući na taj način i “hrišćanskim” roditeljima koji se boje da im deca ne odu u monahe...

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Zaista postoje porodice koje su se razdelile između ova dva manastira ali bih ja to pripisao Nekom Drugom. Drugim rečima, Bog podeli neku porodicu i opet je na jedan drugačiji način ujedini. On je ponovo vaspostavi! Ove porodice, koje su na ovakav način razdvojene, žive životom mnogo srećnijim nego što su živele u svetu. Oni su “podeljeni” ali su suštinski ujedinjeni u manastirima, u imenu Hristovom, i ovo ima velikog uticaja na ostalo bratstvo. Ti ljudi osećaju porodični život u kinoviji. Oni kako da svoj brak nastavljaju u dva odvojena manastira, sjedinjeni u crkvi.

  - M.M.: Strače, mnogo vam blagodarim na mislima i podacima koje ste izrekli.

  - Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: I ja vama mnogo blagodarim. Neka nas Hristos sve blagoslovi. Amin.

 Sa jelinskog preveo: Aleksandar Đakovac

Preuzeto: VERUJEM 

A+ A-