MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ljudi od vere uvek su znali: bez Boga ne možemo ništa činiti, a ako nam je Bog pastir i pomoćnik, “ako je Bog s nama” - znao je iz iskustva jos psalmopevac David, a i apostol Pavle - “ko će protiv nas”.

Srbima je poznata ili treba da je poznata uloga i mesto Hilandara u duhovnoj i materijalnoj istoriji srpskog naroda, od njegovog osnivanja za vreme Svetog Save i Stevana Nemanje - Simeona Mirotočivog, do naših dana.


Ktitori Hilandara, Sv.Sava I Sv.Simenon

Istorija jednog naroda uči se u osnovnim školama i gimnazijama, a za one koji su istoriju posebno zavoleli i na fakultetima. Najupečatljivije se, međutim, uči, odnosno i nauči istorija svoga naroda, u prisustvu žive slike. Otud, istoriju antičke Grčke, mladi Grci najbolje nauče na Akropolju, u Delfima i na Olimpu, hrišćansku i pravoslavnu u crkvama Soluna i u vizantijskim manastirima Grčke.


Iguman Irinej (zamenio oca Jeliseja u manastiru Trojici), vladika Pavle i arhimandrit Simeon (trojički monah, kasnije arhimandrit studenički)

Najlepše i najimpresivnije časove iz srpske istorije slušao sam od već davno, blaženo u Gospodu usnulog arhimandrita Simeona (Vasilijevića) u manastiru Studenici. Inteligentan i obrazovan teolog, duševan i duhovit, otac Simeon Sima tokom niza godina svoga kaluđerskog života u Studenici, pričao je s ljubavlju i znalački srpsku istoriju, vodeći mlade ljude od freske do freske, kroz sve tri crkve predivne naše neveste, uvek mlade Studenice. Nikad ga nisam čuo, dolazeći godinama sa mojom Jelenom u manastir, da je svoju pravoslavnu srpsku besedu na isti način ponovio. Jedna je bila priča za osnovce, druga za gimnazijalce, treća za studente. A freske hrišćanskih svetitelja scene iz Starog i Novog zaveta, kao i portreti srpskih vladara - inspirisali su oca Simeona uvek novim nadahnućem i otud, uvek novim kazivanjem o Srbiji i pravoslavlju. Studenica je tada, u najateističkijem dobu u srpskoj istoriji sa oštroumnim i energičnim, duboko religioznim igumanom, kasnije arhimandritom Julijanom (Kneževićem) i njegovom idealnom dopunom, tihim i meditativnim arhimandritom Simeonom, pretpostavljala, zajedno sa Hilandarom, čvrsto uporište, neosvojivu tvrđavu i poslednje pribežište sveg srpskog pravoslavlja.


Freska u manastiru Studenica

Ovaj opširniji uvod bio mi je potreban, ne samo da se sa blagodarnošću setim manastira Studenice, i u njemu, u Bogorodičnoj crkvi freske Raspetog Hrista (kakvu nisu imale ni najpoznatije vizantijske crkve 13. veka) kao i duhovnih razgovora sa ocem Julijanom i ocem Simeonom koji su nas vraćali izvorima srpske istorije i Izvoru sveg života, već i da bih načinio prirodniji prelaz na manastir Hilandar, koji, zajedno sa Studenicom (jer i po zajedničkim utemeljivačima i organizatorima manastirskog života) predstavlja srpski "ugaoni kamen" koji i dalje poziva zidare da nastave davno započetu i nikad završenu gradnju pravoslavnog srpskog života, ili da ga nesmotreno izgube i prepuste novim zidarima.

I Studenica i Hilandar doživljavali su kroz uvek nemirni, a i tragični hod kroz spsku istoriju " svetle i tamne praznike", svoje uspone i padove, opustošenja i " hododarja". Nije drukčije ni danas, na kraju 20. veka. Jedva sa nekoliko iskusnih i prekaljenih kaluđera u Studenici, i sa malo više sličnih u Hilandaru, ove dve naše kule svetilje, na dobro valovitom, muljem i algama uzmućenom moru srpskom, udaljene jedna od druge više nego što bi trebalo, mogu li odoleti olujnim noćima koje dolaze i dnevnom pomračenju sunca koje se sprema?


Vavedenje Presvete Bogorodice, manastir Studenica

Ljudi od vere uvek su znali: bez Boga ne možemo ništa činiti, a ako nam je Bog pastir i pomoćnik, "ako je Bog s nama" - znao je iz iskustva jos psalmopevac David, a i apostol Pavle - "ko će protiv nas". Što bude više ljudi u Srbiji koji će svoju pravoslavnu veru kvalitativno popraviti, i uznegovati, veća je i nada svih nas da će se i u Studenici, i naročito, u Hilandaru pojaviti novi blizanački parovi odani molitvenom i aktivnom životu, i da će iz njih onda poteći "reke žive vode" prema svima Srbima koji će ih tražiti. Umesto teško zamislivog spoja, podjednako delatnog, kao i molitvenog bića, u jednom pravoslavnom, srpskom duhovniku, realnije mi izgleda da zamislim, danas i u budućnosti, komplementarni par duhovnika, od kojih će jedan, vođen Božjim i " nedremanim Okom" i svojom urođenom prirodom (temperamentnom i karakterom) spontano i voljno biti okrenut ljudima, dok će drugi pokrenut, i dalje, upućivan od istog Božjeg Oka, sklon mističkom životu, postati vrstan ispovednik i molitvenik. Nikakve suprotnosti između ove dvojice Božjih izabranika nema, oni su u manastiru ono što su bile i ostale u svetovnom zivotu - Marta i Marija.
Razlog zašto je ovakvih idealnih parova duhovnika u srpskim manatirima bilo kroz istoriju tako malo je u odsustvovanju mističkog reda " staraca" u srpskoj crkvi i s, tim u vezi, ne uvek dobro usklađen odnos, kod nas, između nacije, i vere, Crkve i Države, politike i religije.


Sv. Nil Sorski u svo skitu na reci Sori

Naravno, za malu srpsku, pravoslavnu crkvu, ne bi se mogle primeniti iste mere i isto procenjivanje, kao za pravoslavnu crkvu Rusije, na primer, koja je imala tu sreću da je još početkom 16. veka (preko sv. Nila Sorskog i mistične struje " starčetstva") bila u snazi da prejakom uticaju, pa i pritisku carske državne moći suprotstavi " mistični kaluđerski red staraca" koji su u prvom redu hteli da budu i ostanu pravoslavni hrišćani, a onda tek i Rusi (ne negirajući, naravno, svoju naciju). Za razliku od ovakve povoljne mogućnosti razvoja u Rusiji, koja je, dakle, pored već, donekle, institucionalizovane "državne" crkve, imala i takvo monaštvo koje je stalno bilo " mističko telo Hristovo" pravoslavna crkva u Srbiji (naročito od vremena Prvog srpskog ustanka, mada najvećim delom i u toku turskog ropstva) uvek je bila i ostala nacionalna crkva. Ona je takva i danas.

Ne ulazeći ovom prilikom u raspravu o zagonetnoj sklonosti (ili nesklonosti) nekih naroda mistici (grčkog, ruskog i mozda rumunskog naroda, s jedne strane, srpskog, bugarskog naroda, s druge strane), nipošto ne želeći da neprirodno razdvajam naciju od vere, ali vazda ubeđenja da ateista Srbin, nije dobar Srbin (prema narodnoj poslovici: Ne bio ti čovek bez pameti putovođa, ni Srbin bez vere ortak) da je pravoslavni Srbin prirodno i dobar Srbin - ali samo patriota, mnogo manje nacionalista i nikad šovinista - idealno zamišljajući dva hilandarska duhovnika podjednako jakih i ubeđenih pravoslavnih hrišćana (pre zdravim doživljajem, nego tradicijom ubeđenih) oslanjajući se na njihovu ekstravertovanu i introvertovanu prirodu, dodeljujem im različite uloge u odnosu na one Srbe koji dolaze u Hilandar (i Studenicu), znajući zašto tamo odlaze.


Sv. Vladika Nikolaj Velimirović


Šta Srbima danas (a prema vladiki Nikolaju Velimiroviću i ranije i mnogo ranije) najviše i najpreče treba? Ne govorim kao političar, ekonomist, evropski progresist, srpski nacionalist, niti kao pripadnik bilo koje svetske ili domaće organizacije, osim moje pravoslavne, hrišćanske srpske Crkve kojoj jedino pripadam. Govorim samo kao pravoslavni Srbin (samo patriota?), onoliko koliko sam kao takav, do ovih mojih poodmaklih godina, upoznao svoj narod. Srbima su danas najpreča dva zbivanja: ispovedanje i kajanje za svoje grehove i međusobno mirenje.

Kada govorim o ispovedanju i kajanju Srba, ne znam da li je potrebno podsetiti Srbe (ateiste, agnostike i teiste) koji stvarno cene i vole Nikolaja Velimirovića, možda zbilja najvećeg duhovnika koga smo posle Svetog Save imali, na ona brojna mesta u njegovom Delu (vec je trinaest knjiga dostupno srpskom čitaocu svakog obrazovanja) koja pozivaju Srbe na ispovest i pokajanje zbog mnoštva učinjenih grehova (vladika doslovce i ubedljivo navodi i kojih) pre Prvog svetskog rata, izmedju dva svetska rata i posle Drugog svetskog rata; dovoljno je pročitati samo nekoliko ovakvih stranica kod vladike Nikolaja, pa da dobronameran, objektivan, i naravno, najpre, pravoslavan srpski patriota, (a ne, najpre, srpski nacionalista, tradicionalno, znači običajno, znači polupaganski, pravoslavan vernik) ublaži u sebi, ili, i sasvim prestane sa idealizovanjem " nebeskog srpskog naroda", najboljeg, najčestitijeg i najpravednijeg, od Boga "izabranog naroda", a da pri tom ne prestane da i dalje voli i ceni taj isti narod...
Zar treba jos trošiti reči o mirenju srpske zavađene braće od Kosova do danas? Da li smo bar nešto naučili od mudrih srpskih poslovica - zreo plod našeg izvornog drveta - od kojih jedna kaže: Složna braća nove dvore grade, a nesložna stare razgradjuju!

Ko je danas najviše pozvan da miri zavađenu srpsku braću od pravoslavnih srpskih duhovnika? Završavam ovaj članak - hvala svima u " Književnim novinama" koji se blagovremeno i blagočestivo setiše manastira Hilandara i tako nam dadoše priliku da nešto prozborimo u ovom jubilarnom broju molitvama upućenim Bogu da nam danas pošalje u Hilandar (i u Studenicu) dvojicu novih Zlatousta, od kojih će se onda umnožiti dobro seme Istih. Jedan Jovan (zar nije Jovan na Hristovim grudima vesnik budućeg pravoslavlja, Hrista ljubavi o kome je i Dostojevski sanjao!), molitvenik Jovan, ispovedaće, pričešćivaće i moliti se za sve bolesne Srbe koji će mu dolaziti radi pokajanja, i - drugi Jovan, ne manje Hristu odan i molitven od prvog Jovana, ali i lično obdaren i sposoban da miri sve zavađene: muževe i žene, sinove i očeve, kćeri i majke, braću i sestre, susede koji se do krvi posvađaše zbog zida u stanu ili parčeta njive u selu, partizane i četnike, Srbe u dijaspori i Srbe na Balkanu.


Aleksej Stepanovič Homjakov

Utopijski san? Ne, jer ako imamo veru kao "gorušično zrno", činićemo čuda i veća od Hristovih (to nam sam Hristos poručuje), a usplamtelo zaraćenim, opijenih prolivenom krvlju, koji bi da i dalje prolivaju krv Sina čovečjeg, Aleksej Homjakov (1804-1860) u članku "Srbima: Pismo iz Moskve", poručuju sledeće: "Vera je delo duhovne slobode i ne trpi prinudu; istinska vera pobeđuje svet, a ne traži mač svetski radi svoje pobede. Zato uvažavajte svaku slobodu savesti i vere tako da niko ne može da vređa istinu govoreći da se ona pribojava laži i da ne sme da se s lažju takmiči oružjem misli i reči".

VLADETA JEROTIĆ