MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

У часопису „Пут, Истина и Живот”, у рубрици „Манастирска хроника”, објављивали смо сведочанства о чудесним исцељењима и духовној утеси коју су поклоници осетили после молитве пред чудотворним иконом Пресвете Богородице Лепавинске..

..Часопис више не излази, али се исцељења милошћу Божјом и даље дешавају. Као што Богородичин извор целебне воде у нашем манастиру не пресушује ни током најсушнијих месеци, тако се и струја исељујуће благодати непрестано излива на душе свих који са вером и уздањем дођу пред пречисти лик Богородице Лепавинске. Нова сведочанства захвалних поклоника доносићемо на wеб-страници, а ако Бог да поново и у часопису. Као увод у ову рубрику преносимо текст Високопреосвећеног Митрополита Г. Јована из предговора књизи „Чуда Пресвете Богородице Лепавинске”.

 

О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЉЕЊИМА

У Библији - у Светом писму Старог завета и Светом писму Новог завета - описани су многи догађаји који су изнад природних закона, и њих називамо чудима. У средњевековним рукописима описана су чудеса светих: чудо о нерукотвореном лику Христовом, Вероникин убрус или чудесно исцељење едеског цара Авгара, Плаштаница (Торинско платно), вериге апостола Петра, чуда светог оца Николаја, светог великомученика Георгија и других светитеља. У српским житијама - жтију Светог Симеона Мироточивог (Немање) од Стефана Првовенчаног, житијама од Доментијана, Теодосија, архиепископа Данила ИИ, Григорија Чамблака… - читамо изузетно лепе животописе са чудесним догађајима као из Библије.

О чудесним исцељењима и знамењима у старим српским животописима писали су наси историчари, о старим чудесним оздрављењима и светим лекарима у старом српском сликарству код Срба писали су и медицинари. У Охридском прологу од Владике Николаја имамо преглед годишњег круга светаца, цео календар, са многим чудесима. У својој Номологији или науци о законима владика Николај излаже своја казивања о Закону Божјем, и тамо где хоће Бог уклањају се закони које је Он сам створио, мењају се онако како Он хоће. (…) У апологетици, богословској науци о доказивању постојања Божјег, има номолошки доказ у коме се указује на Законодавца у свету, у свемиру, у материји, у живим бићима. Ко посматра случај са водом приметиће да је она непослушна, да излази из оквира физичких закона, јер прелази из течног стања у пару приликом загревања, а на хладноћи се мрзне и шири; ђаци онда у школи питају своје учитеље: па како то, када се сва тела на топлини шире, а на хладноћи скупљају? Зар то није чудо?

Па то често гледамо! Једино то може за утеху да се одговори. Ово је тешка и одговорна тема и није лако дати потпун и задовољавајући одговор, поготово онима који су склони да се оптерећују окултизмом, астрологијом, магијом, картама, сановницима и стогодишњим календарима, хиромантијом, читањем судбине из дланова и којекаквих црта ("животних кривуља"), факирима, дервишима, спиритистичким сеансама, сомнабулизмом (месечарством), црном магијом, урокљивим очима и слично.

У исцелитељним молитвама - молитвама духовне медицине, када се свештеник моли Богу за своје верне који страдају од духова нечистих, кад врши егзорцизме (изгони нечисте духове из оних који су им се препустили да их опседну) - свештеник се моли Богу, Пресветој Богородици и Светима да истерају нечастивог из болесника, из свих делова његовог тела, и унутра и споља, и да злог и лукавог сатану Господ отера на дно адово, у бездан ада, јер је нечастивом најтеже тамо где не може да саблажњава, било да је посреди један или цео легион. “Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом” (Мк. 29), рекао је наш Спаситељ.

Ако нас снађу невоље и страдања, болести било телесне или душевне, послушајмо поуку светог апостола Јакова када каже: “Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ, и ако је гријехе учинио, опростиће му се”. А ако нам је тешко да поверујемо, онда усликнимо са оцем оног еванђелског болесног младића говорећи: “Верујем, Господе, помози моме невјерју!” (Мк. 9, 24).

Митрополит загребачко-љубљански и епископ лепавински Г. Јован.

 

СВЕДОЧАНСТВО 31. Сестра Јасмина 19.05.2009

Помаже Бог Оче Гаврило,

моја породица и ја имамо велику жељу да посетимо Ваш манастир. Молим се драгом Богу и Пресветој Богородици Лепавинској да нам милошћу својом  отворе пут да дођемо и лично се упознамо са Вама. Велика ми је част да могу на овакав начин да контактирам са Вама. Када смо разговарали телефоном била сам тако узбуђена и имала јако позитивну трему сва сам дрхтала док сам слушала Ваш умилни и топао глас, говорила сам у себи : Хвала ти Господе на милости овој. Осећам према Вама велико страхопоштовање а у исто време захваљујући Вашој духовитости имала сам осећај као да се годинама познајемо.

Наш проблем је настао јула прошле године када је наш син до тада потпуно здраво дете, спортиста,оболео од улцерозног колитиса. За нас је то био шок. Данима,месецима била сам утучена, депресивна,разочарана,дан започињала и завршавала сузама.Данима уплакана а покушавала безуспешно да то своје стање сакријем од сина.И стално сам се питала, ЗАСТО. Ноћима и данима сам лутала по интернету ,читала духовну литературу покушавајући да нађем одговор на моје питање.Подсвесно сам знала да морам да верујем, да се молим,јер сам у јакој вери и непрестаној молитви видела наду за спас мога детета и веровала у Божју помоћ и исцељење мога сина. А онда сам једне ноћи ,само и само милошћу Божјом, пронашла сајт манастира Лепавина.Искрено,опростићете ми Оче, до тог тренутка нисам знала за Ваш дивни манастир. Била сам одушевљена дивним садржајем и духовним богатством вашег сајта.Читала сам задивљено духовне беседе,поуке,одусевила се вашим манастирским издавањима, часописима...радио Благовести...Била сам сва усхићена.

Врхунац мог усхићења била је рублика чуда Божја као и исповести људи који су доживели лична исцељења молитвама драгог Оца Гаврила пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске.Мојој срећи није било краја.Говорила сам себи :има наде,чуда ипак постоје.Стално ми  се у глави вртела мисао да се чуда дешавају онима који у чуда верују.А онда сам се загледала у лик Пресвете Богородице Лепавинске.Гледајући њен благи и мио лик говорила сам у себи: Мајчице Божија,помози моме детету, молим те. Данима и ноћима сам се молила Господу да нам помогне да икона Пресвете Богородице Лепавинске уђе у наш дом,и да се пред њом молим за оздрављење мога детета.Драги Бог је милостив, примио је моје искрене и са сузама изговорене молитве,и кроз пар дана иконица Пресвете насе Мајчице ушла је у наш дом.Присуство ове свете иконе унело је спокојство и духовни мир у наше животе.Иконицу нам је поклонио отац Радован свештеник у нашој цркви коме смо бескрајно захвални на разумевању.Нека га Господ чува и подари свако добро.Да изненађење буде веће, после неколико дана добили смо још једну малу иконицу Богородице Лепавинске.Данима и ноћима клечала сам пред иконом Богородице Лепавинске и са сузама се молила за спас и помоћ  моме сину.Колебала сам се,да ли позвати Оца Гаврила и замолити га да се и Он помоли за моје дете,али сам се устручавала да реметим Очеве манастирске активности и духовни мир.Знала сам, да нисам ја једина са проблемом, колико је само нас.У међувремену мом детету је стање варирало. Од {условно речено} делимичне стабилизације до врло непријатне појаве сукрвице и осталим проблемима са пробавом.Била сам очајна али сам се непрестано молила Богородици и њеној милости.

Коначно сам сакупила снаге и телефоном позвала манастир Лепавину.Нисам имала среће, нико се није јављао а ја сам молила Бога и Пресвету Богородицу да ми помогну да разговарам са Оцем Гаврилом. Божјом промишљу и милошћу Божјом,после пар покушаја са друге стране жице јавио се мио,благ,топао глас Оца Гаврила.Толико сам била узбуђена и збуњена да сам се плашила да нешто не изговорим погрешно,да се не забуним.Али ми је смирујући Очев глас враћао концентрацију. Велика је част за мене да лично разговарам са тако великим и цењеним духовником.Причали смо о свакодневним проблемима савременог човека. Испричала сам Оцу за наш проблем и Он је обећао да ће се помолити за мога сина.Недељу дана после разговора отишли смо на контролни преглед у Београд на клиници у Тиршовој.Вече пред преглед стање је било не промењено.Била сам скептична, признајем опростите ми Оче, али  сам се молила,молила,и само молила Мајчици Пресветој.На самом прегледу,доктор пријатно изненађен. Налаз ПОТПУНО НОРМАЛАН.Ми у чуду,доктор такође.И јесте чудо,али Божије чудо.Ја у налету емоција почињем да плачем,да се крстим и захваљујем Царици Небеској,Пресветој Богородици Лепавинској на милости,доброти и љубави коју нам  шаље.Захваљујем се,бескрајно се захваљујем Оцу Гаврилу на труду,разумевању,и свему што чини за нас недостојне и грешне.

Моје дете је сада,хвала милом Господу и Владичици Небеској добро.Има благих осцилација, али ја се и даље молим, и само молим и захваљујем Пресветој Богородици Лепавинској на милости коју нам је указала. Њен благи лик ми пружа мир и спокојство.Као да ми говори: Бице добро,све це бити добро и у реду. Драги Оче Гаврило,моја породица и ја,а мој син  Стефан највише , бескрајно смо Вам  захвални на Вашем труду и молитвама које сте упутили Богородици за мог сина.Нека Вас драги Бог и Пресвета Богородица Лепавинска чувају ,нека Вам подаре  добро здравље, дуг век и свако добро.  Како би казала деца у вртићу у коме радим ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА! ХВАЛА!  Замолићу Вас да прочитате молитву захвалности Господу и Мајци Божјој и помените молим Вас, у својим молитвама за здравље и нас: Стефан, Зоран и Јасмина               

Нека Вас Бог чува Оче!

P.S. Супруг и ја желимо,да симболичним новчаним прилогом,колико смо у могућности, допринесемо обнови Вашег манастира,па ће мо ових дана уплатити на рачун манастира .
Вечерас сам поново,хвала милом Господу,после вишедневне паузе слушала уживо радио Благовести.


Сестра Јасмина
19.05.2009 године, Јагодина



СВЕДОЧАНСТВО 30. Брат Жељко Јовишић 13.05.2009

Помазе Бог Оче Гаврило,

Мој Отац је био код вас у Манастир Лепавини , по савету пријатеља који су знали за Чудотворна исцељивања у вашем Манастиру. У нади за помоћ због породичних проблема , по повратку из Манастира мој Отац је донео освештану Воду , коју сам и ја употребио. Три дана после узимања воде, на послу сам осетио јаке немире и душевне тегобе.Имао сам осећај да се Молим , кад се нисам Молио лоше сам се осећао. Исто тако да идем у Цркву да се молим за Спасење. И Хвала Богу убрзо сам кренуо са Очем код вас у Манастир , на светој Литургији сам осећао влику тежину на телу.

И питао сам се шта сам коме сагрешио да овако патим . На путу назад за Беч осетио сам чудотворно исцеливање на телу, крајници са којима сам имао проблема од детинства су ми нестали , сутра дан сам осетио исцеливање на плућима. Ја сам пушио око 8 година и то  је оставило трага на плућима. После исцеливања на плућима нисам осетио никакав терет .Плућа су ми била путпуно чиста као да никад нисам пушио. После исцеливања сам поново запалио цигарету и плућа и крајници су ми се поново вратили на старо.

На другом доласку у Манастир Лепавину на светој Литургији поново сам осетио исцеливање , после свете Литургије и светог Причешце, осетио сам велику Љубав Пресвете Богородице Лепавинске. И Молитвама вашим надао се спасењу. Сад је прошло годину дана од моје задње посете вашем Манастиру. Пратио сам ваше Духовне Поуке у току васкршњег Поста на Радио Благовести, које су ми помогле у духовном напредовању и да видим грехе своје. И наравно даље пратим ваш Радио Благовести.
Молите Бога за мене грешног и за нас грешне

Бог вас сачуво оче Гаврило и Братију Манастира Лепавине

Жељко Јовишић ,
13 мај 2009 године, Аустриа

______________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 29. Брат Жељко Косановић, 19.04.2009

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ, драги оче Гаврило и братство манастира Лепавина!

Оче Гаврило,опростите што Вам нисам писао,чули смо се пре 4 год. први пут, Господу се захваљујем што ми је дозволио да с Вама разговарам. Био сам у Лепавини, јако сам срећан због тога, иначе ја сам из Инђије,а пре две недеље сам упознао брата Николу, по којем сам вам пренео искрене поздраве, јер ви у мом срцу заузимате посебно место...

Господу се захваљујем, МАЈЦИ ЛЕПАВИНСКОЈ и Вама и Вашим молтвама,које су читане за моју сестру, пре четри године, када сам се први пут чуо с Вама. Она је тада оперисана од канцера дојке, Слава Господу и Мајци Лепавинској она је сад добро, здраво! Почињао сам много пута да Вам пишем, све сам мислио да ћу да погрешим, да нећу наћи праве речи, а кад сте ми били потребни нисам се пуно предомишљао, опрости оче!

Оче, нема дана кад не помислим на Вас, желим вам пуно здравља да вас Господ и Мајчица Лепавинска чувају,и сво братство манастира, свако добро вам зелим и надам се скорашњем сусрету с вама! С БОГОМ !!!

Жељко Косановић

19. Април 2009 , Инђија

_____________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 28. Брат Маринко Душанић, 14.04.2009

Помаже Бог Оче Гаврило.

Желим од свег срца да вам се захвалим на братском гостопримству и љубави Хришћанске што носите у Вашем Чистом Срцу. На Лазареву Суботу дана 11.04.2009-е године био сам у Манастиру Лепавина по први пут у животу, надам се ако Бог да не задњи пут. Зовем се Душанић Маринко, живим и радим у Грацу, на поклоњење у Манастир Лепавина сам дошао са болесном мајком и пријатељима мојим.

Моја мајка већ 10 година је психички болесник и имали смо врло много проблема са њеном болешћу, чак је у Манастир дошла болесна. Разлог мога јављања је тај зато што се јавно морам захвалити Пресветој Богородици на Њеној Помоћи, пошто ми је мајка скоро потпуно оздравила, била је тужна, без воље за живот и није могла уопште да спава, чак сам размишљао да ју одведем на Психијатријско лијечење овдје у Грацу, сада то више не морам - ХВАЛА ДРАГОМЕ БОГУ И ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ- Медјутим то није све ја лично од прије три Године нисам осјећао два прста од лијеве руке тј.мали прст и домали прст, били су такорећи обамрли, да Бога има и да помаже Свој Народ сам одувјек знао али искрено речено ја сам дошао са надом и вјером да ми мајка оздрави.

На Литургији догодило се још једно Чудо , ја сам осјетио када сте Ви Драги Оче читали молитву пред Иконом Пресвете Богородице некакво пецкање на лијевој руци, било је тако као да ми неко иглице забада у руку моју, рука ми је утрнула сва била. А исто тако сам добио некакву Надљудску снагу , Мир и Радост, Сада се осјећам Богу Хвала много боље.

Поздрав у Христу Вама

Маринко Душанић
14. Април 2009 , Грац , Аустрија

______________________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 27. Сестра Миљка Весић, 27.03.2009.

Поштовани оче Гаврило!

Осећам потребу а и захвалност према Пресветој Богородици Лепавинској и према Вама оче Гаврило зато и хоћу да напишем о једном Божијем чуду излечења.

Дана 21.3.2009. године била сам са групом из Београда у Вашем манастиру. Већ неколико година желела сам да посетим манастир Лепавину, пошто сам из ових крајева (из Вировитице), али нисам имала прилике. Овај за мене врло срећан долазак омогућиле су моје ћерке Невенка и Љубица и сестра Ленка на чему сам пуно захвална драгом Господу и Пресветој Богородици што су ми то омогућили. Морам прије свега да споменем и једну нашу верницу, Слађану Зечевић, коју волим као своје дете. Она ми је и донела лек, Свето уље из Вашег манастира.Од обољења кичме болујем већ дуго година. У задње време су ми отицале ноге, па сам теже ходала. Прибојавала сам се како ћу издржати тако далек пута, али по повратку од Вас отеклина на ногама више није било.

Пре пар година изашла ми је једна кврга на десној руци, почела ме је и болети та рука. Слађана ми је дала једну флашицу уља, што је донела из Вашег манастира. Помолила сам се Господу и Пресветој Богородици. Овако сам се молила: „Пресвета Богородице из мога родног краја, кога ја можда више никада нећу видети, помози ми!“ Намазала сам руку два до три пута и та је израслина нестала и моја рука је, хвала Господу и Богородици Лепавинској, оздравила. И даље се молим Господу и Богородици и постим постове и причешћујем се.Овај долазак код Вас за мене био је величанствен, а онакво срдачно дочекање не може се заборавити.

На крају Вам се пуно захваљујем на свему посебно на Вашим искреним молитвама и желим да још који пут дођем у Ваш манастир, ако Господ услиши моју молитву јер имам 71. годину.

Миљка Весић
27 април 2009 , Нови Београд

____________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 26. Сестра Нада Спасојевић, 12.03.2009.

Поможе Бог Оче Гаврило,

надам се да ћете ме се сјетити, јављала сам вам се проше године и тражила вашу помоћ, вашу и од наше Пресвете Богородице. Славна Мајка ме је спасила, те сам дошла до краја моје трудноће и родила сам 11.1.2009 сина Стефана, захваљујући Богородици и Исусу Христу све је прошло добро и желим да вам се захвалим пошто сам сигурна да је и ваш труд ми помогао. Не усуђујем се да вас назовем, бојим се да вам нећу сметати. Знам да има пуно вјерника којим су потребне ваше поуке мада бих волела да попричам са вама и да ме утјешите и поучите о многим темама. Била сам код вас у Лепавини прошле године у прољеђе а надам се да ћу и ове године доћи са комплетном породицом на поклоњење нашој Славној Дијеви када будемо ишли у Републику Српску.

Када и ако можете помените нас у вађим молитвама (Стефана, Тању и Дамјана, мога мужа Младена и мене Наду). Унапријед хвала, Бог цувао вас и цитаву васу братију.

Нада Спасојевић
Беллинзона Тицино - цх ,Италија , 12.03.2009.

_____________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 25. брат Зоран, 01.03.2009.

Помаже Бог оче Гаврило,

Јуче смо били у манастиру Лепавина и пуни смо утисака послије посјете овог светог мјеста. Посебно смо сретни што смо Вас упознали и што смо се сликали с Вама.Једино ми је жао што нисам могао остати дуже. Да Вас подсјетим, Мирјана је на сликама директно уз вас с десне стране а ја сам онај ћелави, четвртасте главе у црној јакни. Рекли смо Вам тада да имамо млађег сина Предрага који не чује. Поред осталих дарова Бог му је дао дар да лијепо слика иконе па смо Вас питали за савјет да ли да га усмјеримо у том правцу.

Оно што се мени догодило у манастиру је Божије чудо. Цијело вријеме на светој Литургији кроз мене је струјала некаква енергија и топлина а на крају и кроз главу. У пар наврата нисам се могао контролисати , плакао сам и текле су ми сузе. Послије тога је дошло до попуштања па ме и глава мало болила. Резултат је да сам био опуштен, радостан,лаган и имао сам осјећај да могу полетјети. Бистри ми се мозак. Данас сам читао ПРОЛОГ и боље разумијевам него раније и имам бољу концентрацију. Нестало ми је притиска у глави и у очима и видим пуно пуно боље. Магла је скоро нестала.Кажу да су очи стање душе. Да сам наставио овако живјети вјероватно бих ослијепио. Ја сам оче много грешан јер сам цијели живот био одвојен од Бога. Зато и јесам у блату. Хвала драгом Богу да је тако јер у супротном да ми је боље сигурно не бих одлучио да промијеним правац у животу. Припремајући се за пут у манастир на 2 странице сам написао исповјед и покајање али сте рекли да се сви исповједимо код својих свештеника у мјесту живљења. Једино ми је жао што нисам и Вама макар оставио та 2 листа да прочитате касније.

Молим Вас оче да ме благословите да ми Бог да снаге да кренем на тај трновити пут Такође Вас молим да се помолите за здравље моје супруге Мирјане, старијег сина Миодрага и посебно за млађег сина Предрага да му Пресвета Богородица подари слух. Идући пут када будемо долазили доћи ћемо с дјецом а тада ћемо за Ваше здравље, уз Ваше допуштење, донијети домаће црно вино што смо обећали.Поздрављамо цијело братство, сви су дивни и у складу са природом. Вама посебно нека Бог подари пуно здравља и дуг живот на добробит свих људи којима је потребна Ваша помоћ. Останите с Богом.

брат  Зоран
01 март 2009 године, Бања Лука

_____________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 24. сестре Радмиле из Копривнице 02.12.2008.

Моји проблеми почели су 1997.године када сам осјетила да ми нешто није у реду са ногама. Имала сам болове у ножним зглобовима и отежано ходање. Доктор ме је послао на физикалну терапију коју сам примала у неколико наврата тако да сам укупно примила око 90 терапија и уз стално узимања разних љекова. Здравље ми се и даље погоршавало. Љечници су ме упућивали на разне претраге и снимања и постављли су ми разне дијгнозе остеопороза, артроза , гихт али су то увијек стављали под упитник. Здравље ми се и даље погоршавало тако да сам се морала кретати уз помоћ штапа, столице и других помагала и нисам више могла да се крећем по степеницама. Здравље ми се и даље погоршавало тако да се више нисам могла сама ни устати из кревета ни са столице.Љечници су ми отворено говорили да ћу морати у колица.

Супруг ми је предложио да идем са њим у манастир Лепавину код чудотворне Богородице Лепавинске и о. Гаврила камо је и он већ одлазио од 1993 године и гдје се и њему догодило исцјељење невоље. С обзиром да сам знала за његово исцјељење јер се са његовим исцјељењем и мени олакша ово земаљски живот прихватила сам његов приједлог и отишла сам са супругом у манастир Лепавину. О. Гаврило се молио пред Богородицом Лепавинском за моје здравље. За вријеме молитве ја сам морала сједити јер нисам могла да стојим.

Молитве о.Гаврила пред Пресветом Богородицом Лепавинском мене су вратиле на ноге тако да сам могла да се крећам без помагала. Чим сам осјетила да могу ходати од тада стално одлазила на литургије у манастир Лепавину да се захвалим господу Богу, поклоним Пресветој Богородици Лепавинској и о.Гаврилу. Моје здравље се стално побољшавало без помоћи доктора и сада већ неколико година стојим и ходам без тешкоћа.

Ово чудо је дар Божји, плод молитава и вјере, моћна рука Божја која показује на правилан пут у животу.

Радмила Милошевић
02.децембар 2008 , Копривница
_______________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 23. сестре Татјане из Београда 02.12.2008.

Помазе Бог оче Гаврило, благословите,

желим да посведочим о чудесном исцељењу моје бабе Олге након молитве пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. У касно лето 2006. године моја баба Олга, сада стара 94 године, доживела је мождани удар и потпуно онемоћала. До тада витална жена више није могла ни да хода, па чак ни да седи, нити разговетно да говори. Непрестано је плакала од страшних снова и виђења, а лекари су рекли да је то крај. Имала је крварење у мозгу које није било могуће да се заустави. У време када се то догодило, ја сам била на путу у иностранству и само сам молила Господа да моја баба не умре док је не видим и да је удостоји да се пре смрти причести.

Чим сам се вратила у Београд одмах сам отишла у болницу и молила болничког свештеника да је што пре исповеди и причести. Било јој је толико лоше да сам мислила да неће доживети следеће јутро. У болницу сам јој однела малу икону Пресвете Богородице Лепавинске и ставила јој на болнички сточић код узглавља. Позвала сам телефоном манастир Лепавину и замолила Вас да се пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске помолите за њено здравље. Била сам уверена да ће јој Пресвета Богородица помоћи, а и ја сам се свакодневно молила Господу за њено оздрављење. Сутрадан се моја баба, Богу хвала, причестила, и на наше запрепашћење после Светог Причешћа за свештеником потпуно разговетно поновила благодарну молитву, иако до тада није могла ниједну реч да изговори разумљиво.

Од тада се њено здравствено стање почело сваким даном све више поправљати, а лекари нису могли да поверују и сами су тврдили да се догодило право чудо, јер је крварење у мозгу престало, што је било немогуће да се догоди, посебно имајући у виду њене године. Желим да се и на овај начин захвалим Пресветој Богородици чији ми преблаги лик са њене чудотворне иконе Лепавинске увек пружи утеху и спокој.

Јос једном велико хвала Вама оче Гаврило, захваљујући чијој молитви је моја баба још увек ту са нама.

Татјана Бабић
02.децембар 2008, Београд

_______________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 22. брат Никола из Копривнице 02.12.2008.

Живим 15 километара од манастира Лепавина, који сам посјећивао од моје младости. Моје посјете су тада биле везане за свјетовни младеначки живот, а јако мало за вјерски живот. У мојој младости живио сам у временима када се јако мало или никако није говорило о вјерском животу. Све што сам тада успио да научим о њему било је од мојих родитеља. Поштовао сам своје родитеље, па сам запамтио њихове ријечи које су ми стално одзвањале у глави: „Има Бога!“ Прву помоћ господа Бога са великом милости затржио сам у вријеме мог студирања. Тада сам увидио да ми Бог узвраћа благодаћу на моје молитве. Ово ми је пробудило вјеру и потврдило све моћи Божје у овоме свјету. Од тада сам редовито, али у тишини одлазио у цркву и обраћао се молитвама Богу за помоћ и здравље и захваљивао се господу Богу за исказану помоћ и љубав.

Од године 1991. почео сам доживљавати велика искушења. Наиме, од 1991. године свакодневно сам добивао више пријетећих порука путем телефона. Поруке су биле застрашујуће и доводиле су ме до руба психичке издржљивости. Једне недеље 1993. године, саопштио сам мојој жени и мајци да идем на Свету Литургију у манастир Лепавину. Њима је то било велико изненађење, јер до тада тамо нисам ишао. Да будем искрен, тога дана нисам ни ја знао зашто сам одлучио да идем баш у тај манастир. Нисам ни знао тко служи Литургију. По звршетку Св. Литургије, упознао сам оца Гаврила. Дуго сам остао у манастиру, разговарајући са њим. Од тог тренутка, доласци у манастир Лепавину постали су саставни дио мог живота. Разговори са о.Гаврилом и његове молитве пред чудотворном иконом Пресвете Богородице постали су извор снаге и радости у мом животу.

Долазио сам на Литургију у манастир Лепавину и обавезно по њеном завршетку, желио сам да наставимо наше разговаре што је и он прихватао. Овај велики духовник, Богу хвала, ме је у тим разговорима уводио у вјерски живот. Из његових ријечи осјетио сам очинску љубав, иако сам ја био годину дана старији од њега. Једне недеље, почетком 1994.године, пожалио сам се о. Гаврилу да имам све више пријетњи телефоном које већ тешко подносим. Молим стално господа Бога и Богородицу Лепавинску да ми помогне да издржим те пријетње, та искушења. Како ме је до тада већ добро упознао, рекао ми је да дођем по њега аутом и да га одвезем у моју кућу, а да ми послије тога више нитко неће пријетити телефоном. Признајем да сам то прихватио са малим неповјерењем: како то да ми више нитко неће пријетити, кад сам свакодневно имао по неколико пријетећих телефонских позива?!  Кад смо дошли у моју кућу, Отац је посветио са светом водом све просторије и телефон. Од тога дана није било више нити једног претећег телефонског позива! Тада сам схватио да ме је Господ упутио у манастир Лепавину гдје сам нашао чудотворну Богородицу Лепавинску и о. Гаврила који Божијом Промисли преноси вољу и љубав Господа Бога на све нас. Захваљујем о.Гаврилу на сусретљивости и љубазности коју ми је указао у свакој прилици када сам требао помоћ, као и осталим житељима манастира.

Овим написом желим употпунити сведочанства у књизи „ЧУДА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ЛЕПАВИНСКЕ „ уз захвалност о.Гаврилу, који је главни свједок ових збивања.

брат Никола Милошевић
Копривница, 02.12.2008 године

__________________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 21. сестра Драгана, Градишка, 25.11.2008.

Помаже Бог, оче Гаврило,

данас читајући Ваш сајт о чудесним исцјељењима, добих поново жељу да Вам пишем о помоћи Господа Бога и свете Богородице Лепавинске. Прошле године у октобру мјесецу, успостављена ми је дијагноза да имам рак на десној дојци.  Шокирала сам се и почела да плачем и да се питам: “Господе, што си ми дао ту опаку болест кад се не могу с тим да борим, ионако сам психички слаба…”

Моја породица је била у великом шоку и страху за мене . Тад су ме звали и пријатељи и они који то нису да ме утјеше.  За мене није било ни једне праве утјехе и подршке.  Знала сам да ми родитељи, од кад су за то сазнали, јако пате, патиле су и моје рођене двије сестре, мој муж Душан и моја дјеца су ме гледала уплакану и сломљену. Подршке је било од мојих најближих, али та подршка ме још више растуживала , јер сам гледала њихова забринута и тужна лица . Хтјели су да помогну, али у тој ситуацији нису могли.

Кроз два дана од те вијести, требала сам да кренем у Нови Сад на заказани преглед код хирурга који ме требао оперисати. До мог поласка за Нови Сад, ја сам на кољенима читала молитве испред иконе свете Богородице Лепавинске. Читала сам акатист светој Богородици, Јеванђеље и Псалтир . Уз те молитве сам плакала и молила да ме света Богородица спаси да тако не страдам.

Дошао је и тај дан кад сам требала да пођем на преглед у Нови Сад . Доктор ме прегледао и објаснио мом мужу како ће операција бити изведена. Рекао ми је да идем кући и да дођем за два дана да ми се уради магнетна резонанца дојки, након чега ће ми заказати операцију.

Дошла сам сломљена кући и наставила са молитвама Пресветој Богородици, икони мојој Лепавинској. Прије мог другог одласка у Нови Сад на институт у Каменици, нашла сам телефонски број од манастира Лепавина и назвала. Био је 21. октобар прошле године. Јавила ми се Ваша телефонска секретарица и ја сам плачним гласом молила да ми отац Гаврило чита молитве за здравље. Рекла сам да сутра идем у Каменицу да ми закажу операцију.

Одмах сам осетила олакшање у души. Знала сам да ће ми отац Гаврило очитати молитву за здравље. Сутра сам дошла у Каменицу и урађена ми је магнетна резонанца, а ја сам се и у тој комори молила Господа Бога да ме помилује . Снимање је било завршено након 45 минута, након чега је ме докторица прозвала и рекла: “Жено, па ти немаш рак!”. Ја, мој муж , сестра и зет смо плакали, а ја, од превеликог изненађења и среће нисам знала шта бих. Понијела сам моје налазе до главног доктора, који ме требао оперисати. Кад је видио снимке, са осмјехом је рекао:”Хајде кући, тебе је сунце огријало!”

По повратку кући, ја сам замолила мужа да свратимо у манастир Гргетег да се поклоним светој и чудотворној икони Богородице Тројеручице, и да се захвалим Богу и свим свецима за чудо које ми се догодило. Знам да је то било чудо свете Богородице и Господа Бога и Ваше молитве, оче Гаврило за које сам сигурна да сте измолили!

Кад сам дошла кући, упутила сам писмо фаxом у манастир Лепавина да Вам испричам то чудо од Бога и да захвалим за молитву. Од тог мог случаја, још више сам се учврстила у својој вјери, постала сам још побожнија. Знам, оче Гаврило, да је то чудо Божије нада мном, а и велика опомена мени за мој дотадашњи живот, јер га нисам живјела исправно хришћански. Од тог 22. октобра, ја сам постала друга особа у сваком случају, првенствено у духовном. У мени је велика вјера и нада у Бога, свету Богородицу и све свете наше. Трудим се веома да своју дјецу упутим на прави пут ка Господу и да им усадим клицу љубави наше вјере.

Молим Вас оче Гаврило, да ми опростите на мојој опширности, али ми писање ствара мир у души, јер знам да ћете бар једно од ових мојих писама прочитати, па ме благословити и Вашим писмом. Благословите ме оче Гаврило, мене и моју породицу: Драгана, Душан, Миљан и Јован и ако може, да нас поменете у молитви за здравље и мом сину Јовану, да се поправи вид на десном оку .

Бог нек Вас чува Оче и сво братство манастира Лепавина.

сестра Драгана
25. 11.2008 ,Градишке

Захвалност сестре Драгане за услишене молитве
Благословите, поштовани оче Гаврило.

Управо сам прочитала на страници Чуда Свете Богородице Лепавинске и моје писмо, у којем сам се на овај начин жељела захвалити и никад не заборавити помоћ и чудо Свете Богородице ЛЕПАВИНСКЕ. Сузе су ми потекле као киша, јер сам знала, поштовани и драги оче Гаврило, да је кроз то писмо, моја искрена испвијест и захвалност стигла до Ваше племените душе и срца.

Ево, показала сам и мом мужу да бескрајна вјера у Ваше искрене молитве није узалудна, мада ме је са невјерицом гледао кад сам плакала пишући Вам, оче Гаврило. Сад сам му посвједочила да моја исповјест није отишла у заборав, већ на мени истинито свједочанство, да и други људи, кад утону у велику таму, вјерују у помоћ Господа Бога и Пресвијетле Мајке Божије. Ја знам, драги оче, да су услишене Ваше молитве, које сте упутили Мајци Божијој за мене.

Још бих рекла, оче Гаврило, да док сам читала разговор који сте синоћ водили са мном, био је присутан и мој сестрић З..... Он често посјећује интернет клубове и Бога молим да у мору страшних ствари, које се налазе на нету, пронађе и ову свијетлу страницу Вашег сајта, па да му она буде водиља и излаз из таме у свијетлост. Нека Вас Господ Помилује, а Света Богородица нек Вас чува још много година .

сестра Драгана

01.12.2008 , Градишка

________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 21. брат Владимир Србљак, 26.11.2008
Оче Гаврило Благословите,

Пре неколико недеља сам Вас замолио да се молите Богу за насе рођаке и моју стрину која је била тешко болесна. Ово је емаил који ми је сестра послала јутрос:

:) само да ти јавим да је мама добила резултате и иша на контролу, и рекли су јој да нема више трагова тромбова у крвним судовима оба плућна крила, мада је остао неки ожиљак, али у сваком случају је феномен, једна од 1000 која се тако добро опоравила! Хвала Богу!
Нема речи које би могле да достојно да изразе нашу захвалност Господу и Пресветој Богородици и Вама. Није ово први пут да сте нам помогли, мени сте лично неописиво много помогли у мојим душевним превирањима и искушењима. Хвала Вам и нека Вам Господ подари свако добро и све што вам је по вољи молитвама Пресвете Богородице, а нама и мени грешном искрену захвалност коју сада осећам до последњег даха, не само до последњег даха него вечно.

Оче Благословите. сЉубављу

брат Владимир
Адреса:673 Арцадиа Рд, Ридгеwоод, Њ, 07450, УСА 

__________________________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 20. прото-ставрофор, хаџи Милан Пајкановић 30.10.08.

МИОМИРИСНИ КАД У КУЋИ ЛАЗИЋА

Када се најмање надамо, када помислимо да нас носи вртлог данашњице и да смо далеко од Бога, Господ нас домакне прстом своје љубави и пројави милост посјетивши народ свој чинећи неко знамење, неко чудо. Тиме нас Он подсјећа да је међу нама, да је увијек присутан и да нас непрестано гледа својим свевидећим оком.У посавској равни, радних и благочестивих домаћина, истиче се патријахална породица Стеве Лазића из Баткуше.

Задојени духом вјере, они редовно посјећују храм Божији, труде се око узрастања светиње Божије и држе до свега што црква препоручује. Није чудо ако се у таквој кући пјави неко Божије знамење. А оно се догодило управо најмлађем члану породице – малој Милици.

Милица је ученик петог разреда, најбољи ђак у свом одјељењу, чист сасуд коме се пројавила милост Пресвете Богородице. Наиме, непосредно прије Крстовдана 25.септембра 2007. године, Милица је у својој соби радила домаћу задаћу. Изненада, осјетила је благоухани мирис који је почео испуњавати њену собу. Била је веома изненађена, знајући да је сама у соби. Затечена, окренула се према Лепавинској икони Мајке Божије, којој се она свако вече пред спавање моли. Угледала је како Пресвета Богородица , као жива, десном руком кади, а из кадионице излази миомирисни кад који је испунио собу.Запрепашћена приказним чудом истрчала је и позвала мајку и баку. Када су укућани ушли у њену собу и даље се осјећао јак мирис тамјана из кадионице којом је кадила Пресвета Богородица. Од умиљења, свима су потекле сузе, а укућани су прослављави Бога што их је удостојио таквог дивног догађаја.

Још једном, Господ је показао да човјек у овом свијету није искра која сине а затим заувјек нестане. Он се брине за нас и непрестано нас призива на спасење. Стога је пројавио и ово чудо, од небројених чуда која се свакодневно пројављују на васцијелом свијету, да нам буде на духовну корист и задобијање Царства небеског.

прото-ставрофор  хаџи Милан Пајкановић

30.10.2008.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 19. Породица Јеличић, 13.10.08.

Помаже Бог оче Гаврило ! Шаљемо Вам нашу исповест за књигу !

У септембру ове године смо ,први пут посетили манастир Лепавину. Дошли смо са великим проблемом и још једном једином надом у моћ молитве пред Иконом Пресвете Богородице. Наш проблем,као што сам већ споменула, је изненадна болест насе девојчице. Морам да кажем,да је све почело пар дана пред нашу крсну славу, Св.Николу.

Почела је да пије неконтролисано много воде. Дете,од две и пол године је попило пет литара воде за један дан..У страху смо се обратили лекарима за помоћ.Након свих претрага у болници су нам рекли да је здрава, и да је просто умислила жеђ. Добили смо лек који је требао зауставити жеђ, међутим, убрзо поново завршавамо у болници због тровања тим леком. Урадили смо мегнетну резонанцу главе, која је била предвиђена у склопу претрага , снимци су били запањујући, имала је мноштво промена ткива по целом нервном систему као и по највиталнијим деловима на мозгу. Пошто нису знали порекло тих промена које су се видели на снимку урађена је и биопсија главе.У међувремену су нам лекари постављали диагнозе које су биле све једна горе од друге.За све време ћеркица је била добро расположена што је додатно збуњивало лекаре ,јер им се њена клиничка слика није поклапала с дијагнозом што су је били постављали .

За нас су ти дани били пакао, стално су нас страшили с разним њиховим предвиђањима о току болести ,а њу су мучили стало вадећи крв, пунктирајући ликвор ,и јос разноразне инвазивне методе које су траумирале наше дете. Давали су некакве хормонске лекове мада нису били сигурни ста лече.Пред сам Ускрс је добила едем мозга првог степена и пребачена је на оделење интезивне неге. Лекари су нам рекли да је јако озбиљна и тешка ситуација. Пошто су констатовали да су те промене на мозгу туморског типа, укључена је хемотерапију тј. дали су јој поред хормонске терапије и цитостатике. Пошто нитко од лекара није дао коначну дијагнозу,слали смо снимке и ван земље, на многе клинике, али одовор је био исти, нити један лекар тако нешто није видео. Успркос великим напорима лекара дајој помогну,њој је било све горе.

Све дијагнозе су биле погрешне и сви лекови уместо да помогну ,њој је било само горе.Неколико пута смо је пробали довести кући,али већ би јој други дан позлило да нас је хитна помоћ под ротацијом враћала у болницу. Видели смо да јој лекари више немогу помоћи.

Престала је да једе и повраћала је све па чак и воду коју је пила. Лекари су предлагали експериментална лечења која би била на њој први пут испробана у нашој земљи. Нисмо пристали на то. Тада смо схватили да јој више нико неможе помоћи и да је једино воља Божија шта ће се десити.Сво време смо се молили наши Светцима , Св Василију Острошком, Св Николи, што нам је и породична слава, Св Козма и Дамјану, Св Петки, Пресветој Богородици и другим Светцима, који су нам давали наду и храброст да све то издржимо.Водили смо је у Манастир Остог и скоро све манастире на Фрушкој Гори.

Тако смо се обрели и у манастиру Лепавина.

Дали смо јој манастирске воде да пије, чим смо дошли и одвели је на Свету Литургију. У току Литургије је заспала . После се причестила и уз благослов оца Гаврила кренули смо кући. Пар дана након повратка из Манастира Лепавина почела је и да једе. Од тада је све боље и боље.Почела је да једе,да се смеје…и хвала Пресветој Богородици, у болницу се више нисмо враћали.Кроз нашу патњу смо се уверили да увек Бог стоји уз човека и кад сви путеви буду затворени Божја сила отвара наду , а овом причом хтели би охрабрити и друге да се и у најтежим ситуацијама наставе борити и да траже помоћ од онога тко једино може да прави истинска чуда и да тако Утврдимо веру у нашег Створитеља !

Бог вам помогао оче Гаврило!

Породица Јеличић
13.10.2008 , Апатин

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 18. Сестра Оливера, 13.10.08.

Помазе Бог, оце Гаврило, посебан је осецај кад сте овде на добро свих људи, хвала вам..пре пар година водила сам у вас манастир зену из Пригревице, Гордану Парабуцки.

Имала је болесне руке од родјења све у ранама и коза која се љусти до меса.После васе литургије и кад је опрала руке док ссмо стигли куци све је нестало,ни трага од теске козне болести. Једног дана кад је њена вера мало пала, казе она мени ма то је оља од воде излецено и осване ујутру са истим ранама на рукама као нозем ситно сецкано,напуклине из којих иде по мало крви ја била на слави у манстиру Сланци и донели воду из лепавине,однесм јој и она опет одрави,сада сведоци свима о њеној болести и исцељењу. Добро,за пример другима,обицне прице људи а корисне на благодат сваком.

Пролетос смо моја пријатељица и ја биле у мантиру В.Ремета спавле и кад смо излазиле из собе видимо на столу фласу пластицну на којој пие вода из Лепавине,хајд да питамо монахиње да узмемо мало,увек се надје неко болестан. Монахиња казе узмите целу фласу,путовале возом из Н.Сада вода у торби поред нас,и бас ту удари ауто на прелазу без ознаке у нас вагон и то место где смо седеле нас две и њен син.Вагон е заљуљао једва остао на синама,изасли после напоље ауто који је ударио у воз пресецен,на пола потпуно одсецен а људима ниста ни огребани…

Прастајте, мени гресној,само сам хтела да буде на корист.

Свако добро оце, дивне духовнике има наса вера.

Сестра Оливера

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 17. Сестра Сандра Матиц, 09.10.08.

Помаже Бог, драги оче Гаврило!

Драги оче, ја осјечам дужност, да вам саопштим, да је сину Дејану сваки дан боље. Послије ночних мора и непреспаваних ночи, веч неколико дана мирно спава и једно јутро када се пробуди каже: “ХВАЛА ДРАГОМ БОГУ” ! Ја га питах за што, а он каже, тако сам лепо и мирно спавао. О Хвала Драгом Богу и Пресветој Богородици, кажем и ја њему! Дат че Бог, да нам буде опет љепо!

Драги оче Гаврило, ја се Вам не могу рјечима захвалити, за све Ваше молитве и помоч, али се сваки дан молим за Ваше здравје. Ускоро чу опет дочи у Лепавину, да се поклоним пред Чудотворном иконом наше Пресвете Богородице Лепавинске, која нам је велика заштитница и помочница у најтежјим тренуцима нашег живота и да ју даривам.Кроз сва досадашња искушења у задњих 8 година, од када долазим у манастир Лепавина, научила сам барем то, да зло никада не почива. Увјек до сада, када сам се мало опустила и мислим Хвала Богу сада нам је боље, брзо наиђе ново и “још теже искушење”, зато само шутим и не веселим се превише, него се захваљујем и молим. Знам да је једино важно, да се не престајем молити, него да се још
више молим ко до сада за спас свог дјетета, али када дођу тежка изкушења као што је било ово задње, када је наш јединац одлучио, да не може више живјети, да га нешто вуче и туши, да му није добро у
глави...., тада моје молитве нису биле довољне.

Драги оче Гаврило,без Ваших молитава и посредством молитава Пресвете Богородице Лепавинске, мога сина Дејана данас можда више не би било.

БОГУ ХВАЛА И ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ ЛЕПАВИНСКОЈ И ВАМА ОЧЕ ГАВРИЛО ЗА ВАШЕ МОЛИТВЕ И ПОМОЧ!

Свако добро од Бога и поздравите све Ваше братство манастира Лепавина! Помените у молитвама мога сина ДЕЈАНА, мужа Милана и мене грешну.

Сандра Матић
09.10.08.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 16. Сестра Миланка и Роса, Минхен, 07.10.08.

Помазе Бог наш драги Оче Гаврило, овде су сестра Миланка и Роса,

Ево да Вам се јавимо и ми из Минхена и да вам се уједно захвалимо на лепом дочеку у Манастиру Лепавина просле седмице на дан Воздвижења Часног Крста (КРСТОВДАНА).

Овај дан и ово поклоничко путовање за нас пар поклоника који путују већ дузе време са нама из Минхена било је од посебог значаја, а нарочито за нашег вођу пута Росу Сантрач. Она је ова поклоничка путовања организовала по први пут тачно пре три године, 24.09.2005 што значи да је ово наша трећа годишњица ових наших поклоничких путовања за манастир Лепавину. Њеној захвалности нема краја и радости да је успела да јој је Пресвета Богородица Лепавинска отвори пут и помогне у остварењу њене највеће жеље да почне организовати поклоничка путовања за манастир Лепавину из Минхена и да може тако да се захвали на брзој помоћи Пресвете Богородице Лепавинске. Пресвета Богородица она јој је пружила помоћ и помогла да оздрави, јер је она пре четири године имала тумор на штитној жлезди и после тог првог доласка у манастир Лепавина осетила је побољшање и по повратку за Минхен и на контроли код доктора речено јој је да тај тумор се повукао и да операције неће бити.

Њеној захвалности Пресветој Богородици Лепавинској и оцу Гаврилу нема краја нити ће бити. Са својим тим првим доласком пре четири године Роса каже да је тад осетила да припада ту и да има жељу да почне уз помоћ Пресвете Богородице да организује поклоничка путовања за манастир Лепавину из Минхена да би Пресвета Богородица помогла и другим верницима у њиховим проблемима и болестима, Молитве нашег драгог оца Гаврила пред Иконом Пресвете Богородице Лепавинске чине чуда у која смо се и ми сами уверили. Хвала вам оце Гаврило. Надамо се и молимо Пресвету Богородицу да це и убудуће омогуци нам да долазимо у што већем броју на поклоничка путовања за манастир Лепавину са великом надом и вером.

Хвала вам оце Гаврило још једном и вашој братији манастира и нека Вас драги Бог и наша Пресвета Богородица чувају и нека вам подаре здравље и дуг живот. БОГ НЕК ВАС ЧУВА.

СВЕДОЦАНСТВО 15. Сестра Бојана, УСА, 27.09.08.

Драги Оче Гаврило,

по повратку из Србије, зелим да вас обавестим и да вам се безграницно много захвалим за све молитве Васе упуцене Богу насему и Пресветој Богородици Лепавинској.

У Јуну месецу сам хитно отпутовала за Београд због тек родјеног сестрица који је имао теску срцану ману.По великој милости Бозијој, дете се после операције осецало добро, а данас лепо расте и напредује. Хвала Богу милостивом и Вама драги оце на свим молитвама!

С Постовањем,

Бојана Поповић.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 14. Породица Митровиц, Беч, 24.09.08.

Драги о.Гаврило,посјетама манастиру и васе молитве пред иконом Пресвете Богородице Леповинске нас зивот је постао много лакси и лепси,цак смо добили насе дуго оцекивано 3дете хвала Богу.Ми би радо лицно посетили манастир,али оцекујемо насе 4дете,па имам компликације и морам лезати,али насе друго дете Стефан је бистар и добар децак само у задње време нема вољу и снагу за уцење,па вас од свег срца молим ако имате времена да се за насег сина молите пред иконом Мајке Бозије.

Спомените и нас у васој молитви: МИТАР;РУЗА;СТОЈА:СОФИЈА и СТЕФАН.Ми цемо првом приликом посетити свети манастир.Вама хвала унапред и свако добро вам зелимо од Насег Господа

Породица Митровиц.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 13. Сестра Бојана из Бања Луке, 16.09.2008.

Свједочење о чуду Мајке Божије Лепавинске Помаже Бог драга браћо и сестре!

Желим да са вама подијелим ово искуство кроз које сам прошла у нади да ће ово моје свједочење бити на корист свима онима који су обузети страшћу пушења дувана, о томе како је ми је одлазак у манастир Лепавину и само послије једног читања акатиста Мајци Божијој Лепавинској помогао да престанем да пушим цигарете. Испричаћу вам како је Милостиви Господ помиловао и избавио молитвама Пречисте Своје Матере Богородице Дјеве Марије Лепавинске мене грешну и недостојну слушкињу од тешког ропства зависности од пушења дувана, а и погрешног начина живота. Слава Му и милост!

Десет година сам била роб страсти пушења цигарета која ме је све више заробљавала, како душу тако и тијело. Моја нормална тјелесна текжина износи од 56 – 58 кг, а тако заробљена имала сам једва 49 кг., јачи би ме вјетар одувао, кожа ми је била земљано-жуте боје, поглед мутан и чудан. Пушила сам 3 кутије дневно и увијек страховала да не останем без цигарета. Храну сам узимала да ме не би желудац мучио, а на спавање сам одлазила са мишљу: Када ће осванути да запалим цигарету? Какав ужас!

Све то сам чинила и не слутећи коме служим и какав гријех чиним. Није без разлога изрека: «Ради шта хоћеш, ал нећеш докле хоћеш.», тако је и томе дошао крај. Пошто је Господ милостив и дуготрпељив и воли сва створења Своја и све зове на покајање и свима пружа Чашу Живота, тако и мени недостојној пружи прилику да исправим грешке своје, да се поправим и пођем правим путем.

Прије двије године, на Цвјетну недјељу пођем грешница у манастир Лепавину да се поклоним и помолим Пресветој Богородици, али ми тада није ни пало напамет да молим Пресвету да ме избави од дувана. Послије Свете Литургије отац Гаврило је благословио кафу, и знајући да у манастирском дворишту нема пушења изађем ван капије и запалим цигарету. Тада у мојемисли дође некакав глас «Како те није срам у светињи да пушиш?» Али по грешности и маловјерју не придадох томе значаја. Купила сам икону Чудотворне Богородице Лепавинске и Акатист . У повратку кући почела сам осјећати некакав неодређен страх.

Велика недјеља је пред Васкрс. Једне вечери сједим тако и дуваним и чекам да моји оду на спавање па да се на миру помолим и прочитам Акатист Пресветој Богородици Лепавинској за који нисам претходно узела благослов да могу читати. И не слутећи какава искушења могу да наиђу помислим овако: «Сад ћу испушити цигару па ћу се молити» Ужас! И то пред иконама! Боже опрости ми! По свом духовном сљепилу и грешности не знајући шта чиним, запалих ту цигарету. Како је Господ дуготрпељив, дозволи ми да је испушим и би ми последња коју сам запалила.

Почела сам читати Акатист и док сам читала поче срце јако да ми лупа, осјетим језив страх, несвјестицу, а затим некакав унутарњи глас да одустанем од молитве. А онда, одједном се сјетих ријечи једног од Светих Отаца да у тим ситуацијама молитву треба појачати, односно усрдније се молити како би неваљали одступили. Хвала Богу што ми посла помоћ!И тако читајући сави ми се тијело до земље од свих искушења и почех читати стојећи а заврших чучећи. Отишла сам на спавање, а искушења све већа. На очи ми дођоше најгоре приказе, поче ме нешто гушити, мисли све црње и црње, а срце лупа 180 откуцаја, тијело поче сво да се тресе од грознице и да одскаче од постеље. Мислила сам да умирем. У таквом беспомоћном стању почнем да читам «Оче наш» и «Богородице Дјево», сва проблиједила и сва дрхтим, и сјетих се и да окадим кућу и себе.

По маловјерју свом попијем Бенседин од 5мг, легнем у кревет и опет исто. Тад ми дође помисао: -ГОСПОДЕ, МОЛИМ ТИ СЕ ДА ПРЕЖИВИМ И ДА БУДЕМ ЗДРАВА НЕЋУ ВИШЕ ПУШИТИ ЦИГАРЕТЕ!- Поче тијело да се смирује, али од силних помисли неће сан на очи. Тада опет стиже помоћ када почех пјевати химну Светом Сави. Слава му и хвала!

Заспала сам и када сам се пробудила, још у постељи, онако мирна умјесто молитве ја опет помислим: -Сад ћу запалити једну уз кафу и више нећу ни једну...-, нисам ни завршила ову помисао кад срце поче да лупа истом јачином као протекле ноћи. Као да ме нешто ошемари, сјетих се да сам дала завјет и да не смијем то погазити. Од тада више не путшим, хвала Богу

За опомену и урзумљење добила сам тахикардију, тј. лупање срца које су установили љекари, а која није органске природе, него је болест попуштена по гријесима мојим на спасење душе, хвала Богу! Интензивно лупање срца је трајало 2 године.Добила сам упутницу за Београд да се установи узрок тог лупања срца, а повремено и застоја у раду срца односно пауза у трајању од 2,5 секунде. Никоме није било јасно, на ултразвуку срце јако, здраво, а озбиљне проблеме ствара. Нико ни слутио није да је то Рука Божија која поправља и исправља заблудјеле синове и кћери Своје.

На Ваведење Пресвете Владичице Богородице у Београду на Институту за КВБ урађено ми је Електрофизиолошко испитивање и утврђена ми је Синусна Тахикардија која потврђује и говори о њеном настанку о којем сам вам и испричала. По гријесима мојим.

Драга браћо и сестре Пресвета Мати узела је мене изгубљену у наручје и отргла ме од пакленог ропства, пружила утјеху и наду за спасење, јесте драга браћо и сестре, Пресвета је пружила Милост Своју и Мени недостојној и грешној слушкињи Божијој. Слава Господу у светима Својим! Пресвета Богородице спаси нас!Амин.

С љубављу Бојана Михајловић из Бања Луке

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 12. Сестра Весна и брат Ацо из Беча, 01.09.2008.

Помазе Бог, оце Гаврило!

Ево јос једног сведоцанства о брзој помоци Пресвете Богородице. Као сто знате, отисли смо куци на годисњи одмор и припремање за прославу венцања и свадбе насе кцери. У све припреме је припадала и куповина разлицитих поклона и дарова за сватове, кумове итд.

Посли смо ујутро од куце с намером да обавимо куповину потребних ствари, уз пут да одведемо оперисану мајку на редовну заказану контролу код лекара на ВМА у Београду и да заврсимо јос неке обавезе и послове које смо имали у граду. По договору смо маму оставили код насе родјаке док ми обавимо у медју времену пословне обавезе. Паркирали смо ауто на јавном отвореном паркингу у близем центру града и отисли у установу по податке и потврде које су нам биле потребне.  Након непуних двадесетак минута се врацамо – аута нема. Само то место је празно, сва остала паркинг места су попуњена… казем Аци да су нам украли ауто. Не мозе да верује, мисли да га је подигао паук. Питамо две младје зене које су ту седеле – немају појма. Ту су десетак минута, казу, ауто није био ту… пријавимо нестанак аута у задузеној полицијској станици. Аци се смуцило, зло му је… Молила сам га да се смири, да ниста није вредно као здравље и присебност, тесила га да це све бити у реду. С мало вере у себи, рекао ми је како је лако да ја прицам, али аута нема, као да је мени све једно. Но ста сам могла да радим. Поцела сам да се молим Богу умном молитвом, молила Пресвету Богородицу да нам да постојање у разуму… Сва долази од Господа. Искусење!?! Сигурно тако треба да буде. Господ је милостив, то знам поуздано. Казем:"Ко зна засто је то добро”, но Ацу ниста не мозе да уразуми и умири. Ја сам се молила најпре Пресветој Богородици лепавиској, а онда Брзопомоцници и страдалној. Аца је клонуо духом.Казе да не мозе ни да се моли. Но ја сам се молила са вером у брзу помоц јер то сто је њега снасло не би се добро по његово здравље заврсило. Цовек нема мира нигде… Сви му говоре да се смири, но то не помазе… Једног тренутка сам и ја заплакала – када сам се сетила да су у ауту остали сви дарови и опрема за кицење сватова мог првог детета.

Питала сам се – засто? Засто све мора тако да буде? Тренујтак људске слабости. Но, Богу хвала, даде ми снаге да се молим и у молитви добијем утеху. Требало је бити присебан и обавити све сто нас оцекује ових наредних дана. Близи се дан свадбеног весеља… јос три дана.Морамо бити и спремни и располозени и неуморни. О ауту никаквих вести. Савладао нас је и умор и мисли и обавезе… Таман смо заспали, кад десет минута пред поноц звони телефон. Позив је био од дезурног инспектора за криминал и крадје из опстине Савски Венац у Београду – ауто је пронадјен, рекао је инспектор после провере с ким разговара и рекао да додјемо по ауто. Када смо стигли рекао је да смо имали срецу, велику срецу. Мозда се то и зове среца, казем ја, али ја знам сигурно да је то била молитва Пресвете Богомајке и помоц самог Госпда, на њену молитву. Аца је то рекао инспектору.Инспектор се слозио да се ниста не десава слуцајно, да постоји „горе” неко ко о свему брине и уредјује вукуци потезе тамо и амо… Рекла сам отворено, Господ све то ради по милости својој. Захвална сам Пресветој Богомајци и Господу да услисе моју молитву и ауто нам се вратио вец у наредном дану.
Драги оце гаврило, помјаните нас гресне у васим узвисеним молитвама поред Пресветом Богородицом лепавинском, а ми цемо с Бозјом помоцу ускоро и сами доци и лицно јој се захвалити на милости и љубави.

Поздрав свој братији манастира,

Весна и Аца из Беца

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 11. Сестра Зивана. 27.08.08.

Драги оце Гаврило,

О васем манастиру и цудотворној Богородици,цула сам од своје церке,која је велики верник и зиви у Канади.Упутила ме је на вас,јер би ми много знацило да ми растумаците сан који сам скоро сањала.

Сањала сам да сам са својом сестром,стигла до васег манастира,где раније нисам била.Присла сам Богородициној икони..помолила се,и одједном сам видела како сузе из њених оцију капљу,толико,да сам знајуци колико су драгоцене,зелела да их сакупим ,тразила сам фласице..али нико није имао..на крају сам својом руком брисала те сузе…

То сам својој сестри исприцала,она је била у углу собе.Нисмо имали никакве паре да дамо прилог,нити куци да се вратимо..али помогли су нам добри људи… мозете ли да ми дате објасњење за овај сан?Десава ми се да сањам Богородицу,у предивној светлости,Исуса… Хвала на одговору.Била бих веома захвална да све моје молитве упуцене Богородици,за љубав коју саље насој деци,унуцицима,целој фамилији,ви,оце Гаврило пренесете. Много вам Хвала,

Бог вас благословио.

Живана Костић

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 11. Сестра В. 25.08.08.

Вец цетири и по године долазимо са поклоницким групама из Беца насој Пресветој Мајци Лепавинској и медју тим поклоницима има висе њих, на десетине цак који су дозивели исцељење посредством молитве пред цудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске..ево неких од њих:

   1. Брацни пар из неготинске крајине, девет годинабез порода - покусавали су лецење на разлицитим клиникама у земљи и иностранству, али безуспесно. Тада је са нама у манастир Лепавину досао брат Н. обратио се оцу Гаврилу за савет. Питао га је о. Гаврило где му је супруга. На његов одговор да је остала у Бецу, рекао је нека додје и она. Следецег пута су досли заједно, молили се, о. Гаврило је цитао молитву као и обицно. На крају нам је свима дао благослов и сликали смо се. Просло је месец дана када су нас назвали и рекли радосну вест - зена је затруднела. После се родила Анастасија. Данас она има две и по године.
   2. Сестра Даница је дозивела исцељење рака на плуцима, захваљујуци молитвама о. Гаврила и насих молитви Пресветој Мајци Лепавинској.
   3.  Пример децака Стефана који је родјен са слогом цитаве десне стране, вец у повратку куци је показао знаке исцељења. Данас, после две године, од прве посете и молитве Мајци лепавинској, Стефан хода, прица и оцекује сестру. Хвала Богу и Мајци Бозијој, децак је уз молитву и милост Бозију све “постигао” без икакве лекарске интервенције и операције које су биле предвидјене, висе нису биле потребне. Хвала Пресветој Мајци Лепавинској, али хвала Богу на вери и упорности Стефанове мајке.

Постоји јос дирљивих зивотних прица о исцељењима и милости Бозјој и молитвама Мајци Бозијој лепавинској, но висе не могу да писем. Данас сам исто после свете Литургије имала дугацак радни дан. Слава и хвала Богу на свему. Бице прилике да о томе дискутујемо, ако Бог драги да да се објави и нова књига о исцељенима пред Пресветом Богородицом Лепавинском.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 10. Сестра Д., 25.08.08.

Помаже Бог, оче Гаврило!

Прије свега желим захвалити Мајци Божјој Лепавинској и Вама, оче Гаврило, Бог вас све благословио. Моје име је Д., удала сам се и живим у граду О. Са супругом имам два сина. Моји коријени потјечу из Босне.Још као дијете од годину дана повјерена сам баки с мајчине стране на чување и одгој до своје пете године, јер су моји родитељи тек почињали живот у мјесту К. те им је било доста тешко и нису се уза сав посао могли бринути још и за мене. Потјечем из радничке обитељи. Крштена сам у осмој години живота. Бака и деда су ме водили на крштење јер су то моји родитељи због обима посла потпуно заборавили и занемарили, тако да крштењу нису ни присуствовали. Жао ми је што морам то написати, али моји родитељи никад нису имали времена да се посвете вјери управо због свог посла, али поштују Божји закон и славе Ускрс и Божић.

Моја мајка је болесна на живце и то траје годинама. Од најраније доби памтим њене испаде бијеса и хистерије у свађама с оцем. Мој отац је добар и осјећајан човјек, те и данас живи с мајком и још увијек јој удовољава у свему само да не буде свађе, јер ако она није у праву у кући настаје прави пакао. Завршила сам школу и почела радити у истом подузећу у којем ради и моја мајка, и ту почиње моја прича. Имала сам 17 година, била наивна и неискусна. Наиме, с мојом мајком ради жена с именом Х., за коју сам се од драгог Бога увјерила да није добра особа.

Једнога дана доживљавам удес док сам ишла на посао, а то јутро код татиних у Босни умире овца која није ни била болесна. Почињем сумњати да се нешто чудно догађа. Та жена се чак дрзнула и посјетила ме у болници. Двије године након тога на исти датум долазим на посао, а та жена пада у кухињи испред мене. Остале раднице је износе ван блиједоплаву као смрт. Кад се мало прибрала, између свих оних жена она дозива мене и говори ми да сједнем мало крај ње, иако нисмо нити мало блиске. Плачем, молим се и бјежим, тај дан нисам радила.  Исту ноћ сањам ту жену у црним димијама како се свађа са мном те испред нас пада чаша и остаје читава. Тада сам већ неколико мјесеци покушавала занијети с мужем, међутим безуспјешно. Тједан дана након тог ексцеса сам занијела. Такођер, неколико дана након тога, док сам резала месо на послу, осјетила сам да ме нешто гребе по руци. Тек кад сам мајицу детаљно прегледала, нашла сам у шаву десног рукава забодене нокте.

Осјећала сам се страшно, мислила да лудим. Убрзо престајем радити због трудноће и у кући сам далеко од свег зла. Мислим да је та жена у многочему крива и за понашање моје мајке, јер већ неколико година су у јутарњој смјени само њих двије. Ни моја свадба није прошла у најбољем реду, свекар и свекрва ме не воле јер сам православка, али ме то не брине јер ме муж воли и поштује моју вјеру као и ја његову.

Рођење првог сина, нешто најмилије. Почињу проблеми. Свекрва жели глумити мајку и своме и моме дјетету, а кад је требало помоћи ограђују се од нас. Настаје свађа унутар обитељи између свекра, свекрве и мене, мој муж стаје на моју страну. Они одлазе у Славонију, у мјесто гдје живе. Мало помало попуштам и све им опраштам. Ја и муж одлазимо тамо на одмор на неколико дана. Све је прошло добро, изузев што сам једном приликом видјела код свекрве смотак моје косе у шаци. Кад смо се вратили својој кући, размишљала сам о томе и ухватио ме осјећај страха. Проблеми су се поново почели гомилати, свађе су поново настале између нас и свекра и свекрве, јер су се огријешили и о мене и о мог мужа, њиховог сина. Наш дјечак постаје несношљиво дијете, непослушан, агресиван, немиран, још и данас је такав. У незнању, због свих проблема у кући и с имовином (ауто се сам од себе запалио; ја и муж пијемо каву, на столу се пепељара одједном разлети у стотине комада а да ју нитко није ни дотакао, само је стајала и наједном се разлетјела и сл.) - одлазимо код хоџе. Жао ми је што тада нисам покуцала на права врата, Божја врата. Мислила сам да ће он помоћи, а муж је као увијек и тада био уз мене. О, како ли сам се само преварила! Кајем се што сам икад ишла тамо. Он живи у Бихаћу, и три пута смо требали ићи тамо на сеансу, за што нам одмах наплатио 300 еура. На први посјет или сеансу код тог злог човјека, тако ћу га назвати, возио нас је мој рођак, јер њима је хоџа као пуно помогао па ће и мени. Кад смо стигли, хоџа је почео нешто мрмљати на арапском или каквом ли већ језику, сва сам се тресла. Упита он мог мужа како је, каже му добро, упита мене, а ја плачем, скичим кроз зубе, ужас!
Затим је над нашим главама салијевао олово у некој води, те опет мрмљао на ном језику, а једино што смо ја и муж разумјели било је да непрестано понавља ријеч шејтан. Дао нам је воду да је пијемо и перемо се без брисања ручником, те је опет уз оно своје мрмљање убацивао неке записе унутра. Ево и сад се стресем кад се тога сјетим. Моме мужу није могао ништа, јер је чврст и јак у својој вјери, а ја сам му се сва предала и вјеровала да ми чини добро. У једном дијелу сеансе он запали неке записе, рече мом мужу и тетку да ме држе и даде ми то да удахнем.

Боже, тешко ми је написати што се тада догодило, то су ми описали муж и тетак јер се тог дијела не сјећам. На трен као да ћу заспати, а онда одједном као да ће ми се груди распући, почињем режати, колачити очи, причати гласом мушкарца, хистерија, плавило тијела, зуби су искочили ван. Он је тада побјегао из собе остављајући мог мужа и тетка да ме држе и смирују ме. Вратио се кад сам се смирила, сијече ме погледом и виче водите је, водите је. Муж га је питао зашто се то догађа само мени а не и њему, а он му је одговорио да то може изазвати и код њега, након чега га је устао пред неки зид и почео му викати у ухо на том свом језику опет спомињући шејтана. Мени су клецала кољена, а кад је питао мужа како му је, он му рече добро. Касније ми је муж причао да је све вријеме сеансе молио Оче наш. Пут кући сам цијели преспавала. Ту ноћ код куће ја и муж нисмо спавали, мене је било ужасно страх, кад одједном нешто пукне у зиду поред нас, и то тако јако да је пробудило дјецу. У наш живот тек сад се увлаче немир, страх и неповјерење. Муж је и даље био уз мене, макар му је било тешко. Други посјет. Моје тијело и душа као да се опиру том путу, осјећам немир, повраћам. Долазимо тамо те опет добивамо воду са записима, чекале су нас већ спремне хамајлије, даје нам и записе које морамо палити и удисати. Муж поново пита хоџу како то да њему није ништа а на мене сеанса тако јако дјелује, јер је још за првог посјета читајући из неке књиге „дијагностицирао” да је црна магија и на мени и на њему. Хоџа му каже зато јер је јачи од мене и да је на мени тежи облик. Боже, како сам само била у заблуди. Све више се повлачим у себе, бојим се свега, чак и свог малог сина. С мужем нема више интиме јер се бојим и тога, сва сам некако укочена, пуна фобија.

Требало је отићи у Бихаћ и трећи пута, али мужу је тада било доста. Позвао је локалног жупника да дође нашој кући. У разговору с њим схваћам своје гријехе те му дајемо и воду и записе и хамајлије.
Те ноћи молили смо се заједно са жупником у нашој кући, коју је он посветио и рекао да је сретан што је спасио своје стадо. Касније нам је још рекао да је исте вечери звао бискупа да му каже што се догодило, те да је исте ноћи све уништио и поново ишао у цркву молити за наше спасење. Осјетили смо велико олакшање. Након неколико тједана поново проблеми. Муж даје отказ у својој фирми, у жељи за бољом зарадом одлази у другу. Креће кривим путем, јер сада сваке ноћи избива из куће, а дјеца су мала, старији син је јако немиран. Немирне ноћи за све нас. Спас налазим у молитви. Чуо ме драги Бог, хтио је да дођем на права врата и затражим помоћ од Вас, оче Гаврило, и од Мајке Божје Лепавинске. Као што знате за снове старијег сина, да га ноћу док спава прогони вук, па се и за најтоплијих ноћи покрива преко главе, тако су и мога мужа прогониле потпуно исте море све до његове дванаесте године, кад га је побиједио. Нисам вјеровала у те приче и колико се муж бојао све док једне ноћи тај вук није напао и мене. То је било нешто између сна и јаве, знам само да је скакао по кревету и хтио ускочити испод покривача, између нас, а ја панично вучем покривач на нас. Трзнула сам се и нашла мокра у кревету. Опет сам све рекла жупнику, он је опет дошао и заједно смо се молили. Имало је успјеха. Опростила сам родитељима мога мужа што ми нису нити честитали кад се млађи син родио, што су нас опет без разлога нападали, и отишли смо им у посјет. Кад смо били тамо, у Славонији, муж ми рече да има један манастир код Ораховице и упита ме желим ли ићи. Наравно да смо, хвала Богу, отишли.

У манастиру Светог Николе нас је примио добри и драги тац Јован. Све смо му испричали, молио је за нас и исповједио и мужа и мене. Казао нам је да, кад већ путујемо кући, одемо до манастира у Лепавини.
Нисам знала за тај манастир, нити да је у њему икона Мајке Божје која је чудотворна.Муж због свађе са својим родитељима није био у свом крају двије године, па се тада стално налазио са својим старим друштвом, пио је и био свадљив. Свекар и свекрва су били пресретни када ми је почеоприговарати и препирати се, али ипак ме је послушао и вечер прије поласка натраг није отишао у кафану. Била сам болесна на женске болести, изразито нервозна и хистерична све док нисам осјетила Милост Божју.

Дана 13. 8. 2008. били смо у Лепавини. Откад смо били код Вас, оче Гаврило, у манастиру Лепавини, више не болујем на женске болести, нема ружних снова, муж је схватио куда га води нови посао и људи који га окружују те је дао отказ и вратио се на стари. Тек сада смо видјели да је, умјесто боље зараде, цијела обитељ била у минусу. Сада је муж према мени добар као прије и волимо се, једино је наш старији син остао какав је и био, немиран, агресиван, злочест, понекад као да намјерно жели напакостити. Нарочито кад се упали тамјан, он почне пљувати и зато Вас овим путем молим, оче Гаврило, да нас имате усвојим молитвама, тако Вам Бог помогао. У нади за скори сусрет с Вама и с Мајком Божјом Лепавинском желим вам мир и свако добро.

Поздрав Манастиру Лепавини и свима који у њему Богу служе.

Д.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 9. Сестра Дубравка, Ванкувер, 20.08.08.

Хвала Оце Гаврило:

Ја могу одмах да написем несто о томе како се десило да ми се изгубљени новцаник врати и како верујем да се то десило по љубави молитвама васим и других сестара и браце са Виртуалне Трибине.

Једног касног после поднева отисла сам до банке да проверим стање на мом пословном рацуну и понела са собом новцаник у коме се налазило подаста докумената укљуцујуци пословну банковску картицу и цек исписан на 300 долара ( на име моје мајке). Када сам изасла из банке кренула сам низ Давеy улицу поред неких продавница и погледом застала испред Старбуцкс Цоффее где се продаје кафа и колаци, али нисам усла.

На дну улице (то је Давеy улица у Ванкуверу) поциње морска обала-рива и ту је и марина за рекреативне и спортске јахте. Продузила сам поред обале и носила новцаник све док нисам стигла испод Цамбеи моста и онда сам застала и наслонила се новцаником на ограду и посматрала воду у заливу и камење са морским дагњама које је било излозено јер је била велика осека. Потом сам се повратила мало од обале и села накратко на клупу. Кренула сам убрзо одатле даље поред обале према истоку и крају залива. Пролазила сам кроз мали сумарак и ту мало посела на једном пању. Онда сам досла до једног дока и усла у једну велику егзибициону зграду где су се некад одрзавале пословне конференције-тамо сам пре зато долазила. Сад ме је занимало засто један налицкани портир стоји испред и засто тамо хрле стари Кинези и Јапанци, и њихиве господје и други људи. Усла сам и видела да је то Казино и схаватила засто касно увеце одатле допиру сарена светла-светла која подсецају на Токио или Лондон или Хонг Хонг. Одмах сам изасла и моје располозење је било промењено. Била сам помало љута а помало сам се осецала превареном.

У том казину нисам се здрзала висе од 10 секунди, изасла сам цим сам схватила да је то казино. Никад ни пре ни касније нисам била у казину.Не сецам се да ли сам имала новцаник уза се. То је била инаце једина ствар кјоју сам носила али сам била престала да размисљам о томе ста радим. Мало после те егзибиционе зграде застала сам у једној полу-сикари и на једном пању провела добрих петнаест-двадесет минута посматрајуци један изолован бродиц кији је лицио на стари хусарски брод и размисљала о томе да и сама направим један такав брод. Мозда?

Но, устала сам и кренула куци јер сам становала недалеко од места где Давеy улица силази на обалу, у улици Маринасиде Цресцент али према западу. Када сам постала свесна да се врацам куци схватила сам да немам новцаника. Убрзано сам пресла сва места на којима сам била тразеци свој новцаник али га нисам насла. Нисам имала идеју да ли сам га оставила на клупи или ми је испао у море или ми га је неко узео у касину на брзину или сам га оставила у сикари на пању-нигде га није било. Отисла сам поново у банку и блокирала рацун и понистила цек, и наруцила нову пословну карту. Нису могли да ме покраду али ми је фалио мој новцаник са мојом возацком дозволом, СИН , здравствена карта и сто ми је било најзалосније неких двадесетак иконица које сам цувала у том новцанику-то су мале иконице 5цм високе маx неке од њих ламелиране неке картонске а неке обицне папирне. Ту је била и икона Пресвете Богородице Лепавинске и Христова икона и икона Св. Илије и Св. Георгија и јос неке.
Јавила сам се мајци телефоном и она ме је испреслисала али ниста није могла да помогне. Рекла ми је да морам брзо да пријавим властима да ми је нестао новцаник са документима али ја то нисам ни зелела да уциним нити сам веровала да га некако нецу наци. Јер ту су све те иконе а унутра моји документи и неко це насавси га пронаци мене и вратити новцаник. Моја мајка је то исприцала и некој њеној пријатељици и она је рекла да це се молити да ми врате новцаник.

Пролазило је време, просло је, мислим 10-15 дана. Тог реподнева-петак преподне сам се после неког дузег времен прикљуцила на Виртуалну Трибину Манастира Лепавина. Веома сам била обрадована јер су сви уцесници на Трибини изразили добродослицу а Отац Гаврило ме је благословио. Тог послеподнева сам отисла код мајке на руцак и када сам се вратила куци насла сам поруку милиционера да су насли мој новцаник-направили неки фајл са бројем и оставили телефон да се јавим.

Ја сам их назвала телефоном, то је био петак вец веце и они су ми рекли да то није код њих вец мозе бити у једном одељењу-депоу- где се цувају изгубљене-надјене ствари. Отисла сам до Централне Милиције у улици Маин и они су ми објаснили да је сад крај рада и да цу то моци добити тек у уторак јер сад је вец наступио викенд-и то ЛОНГ wеекенд са ПРАЗНИКОМ). Цула сам се са мајком телефоном и она се скоро изгаламила на мене како сад јос оцекујем и да ОДМАХ надјем новцаник, добро је сто су га насли уопсте, па ста јос тразим. Ја сам јој вец била исприцала пре него сто сам исла у улицу Маин у Главну Милицију да су ми насли новцаник и да сам тог преподнева била у контакту са Оцем Гаврилом и са другима са трибине и веровала сам да сам одмах добила благослов за помоц која ми је тада била потребна. Уопсте нисма ниста висе сумњала. Цим сам спустила слусалицу док сам прицала са мајком јавио се Милиционер-и питао мозе ли доци кроз пола сата са својим колегом да ми донесу новцаник. Само су ме претходно “идентификовали"- проверили да сам то ја. После 20 минута стигли су и звонили на вратима зграде. Сисла сам у хол и два педантна полицајца-врло уљудна и пријатељских лица прузили су ми новцаник и рекли да погледам унутра да ли је све на месту. Ја сам јос док сам отварала исприцала како сам вец понистила банковску карту и цек и добила нову. Али, кад сам отворила новцаник СВЕ је било на месту, све иконе и цек и документи.

Новцаник је насао њихов СЕФ- Сеф милиције и све је било како треба. Сви смо били срцени јер смо несто урадили како ваља а ја сам СХВАТИЛА да су ми помогли благослов Оца Гаврила и Пресвета Богородица. Јер мој новцаник је стигао мени -ОДМАХ како сам с њима ступила у контакт без обзира сто ме најпре није било куци а потом сам беспотребно исла за њим и само схватила да је празник поцео. ОДМАХ, ОДМАХ ме је услисила Пресвета Богородица. Онда сам назвала своју мајку и рекла јој да Пресвета Богородица и Христос Бог нас помазу одмах када их позове молитва и не маре за Канадске празнике и моју немарност и неспретност.

Збогом, Молите се за мене Оце Гаврило, увек ми је потребна милост Пресвете Богородице,

Дубравка

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 8. Сестра Јелена Дјукиц, 07.08.08.

Писала сам својевремено о свом малом сестрицу Влади, теској болести која га је снасла са непуне 2 године због цега сам Вас замолила да у свом обрацању Богу поменете и ту напацену дусу. Вец сам Вам једном писала о његовом бољитку. А данас могу да Вам казем да је децак и потпуно здрав! Казу да је терапија коју је примао све ово време однела победу над подмуклом болесцу а ја мислим оце да је Бог погледао ово мало цедо и цуо Васу молитву. Зелим да Вам се захвалим од срца и да Вам позелим дуг зивот и добро здравље. Сто се тице прилога за манастир, ја сам пренела тетки број зиро рацуна манастира и она је обецала да це ових дана тај прилог и озваницити; прилог це бити од Новаковиц Радмиле из Београда а ја и супруг цемо исто првом приликом такоде дати нас прилог обнови светиње.

Збогом.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 7. Брат Зоран, сестра Миља, брат Видоје, брат Милан и сестра Марија, 04.08.2008.

Помазе Бог оце Гаврило,

” Достојно јест” казати хвала на молитвама пред иконом пресвете цудотворне Богородице Лепавинске ...

Само укратко цу вам описати реакцију Милана:

У Недељу око 6 сати предвеце скинух завој са повредјене десне ноге и бацим је. Питам га ста то радис? Одговор: Па доста сам је носио.. Исто веце око 22,30 сати одједном сав пун радости узео лопту и титра и титра ...

Казе па престало ниста ме не боли.. Питам га кад те престало: Казе незнам па као и да нисам био повреден.. Могао сам данас да играм .... Понедељак доде на тренинг без завоја:Тренер и Физиотерапеут запрепасцени у цуду питају : (Бист ду верüцкт), у преводу (јеси ли ти полудео) Где ти је завој итд…

Он објасни престало ниста висе не боли, па како те престало болити, па то је немогуце тотраје данима и данима.....

Али хвала Господу Богу све је могуце..

Опет бих замолио за молитву код иконе цудотворне Пресвете Богородице Лепавинске.

Зоран-Миља-Видоје-Милан и Марија.

Са Поздравом, Достојно јест..

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 6. Сестра Војслава, Аустрија, 04.08.2008.

Поштовани оце Гаврило, ја сам била данас у васем манастиру, и волела сам да поприцам за вама. То ми је била једна велика зеља и зеља моје маме. Назалост ми нисмо успели да поприцамо. Па сад морам да вам се исповерим. Моје мама је теско болесна, а њена зеља је била да ја прицам са вама. Зато сам ја њој рекла, да сам један тренутак са вама прицала. Молим вас да ми опростите. Нисам могла да је разоцарам. Овај проблем постоји: моје друство је мени бацало магију. Борила сам се вец години дана и нисам знала ста се за мном десава. Све је кренуло наопацке.Одкад пијем воду из манастира, поцела сам да се по мало разбиструјем и пуно ми је то помогло. Ова борба је тако теска, да сама висе не знам како да се изборим.

Назалост није ми нитко пружио сансу, да објасним. Било је ту пуно лази. Много људи успевају у зивоту на такав нацин. Јуце је било бас теско за мене, јер сам осетила ту магију. Покусавам да будем јака. Од данас кад сам била у васем манастиру, повратила ми се снага. Пуно се у мом зивоту променило. Мислила сам да све губим. Изгубила сам оно што ми је било најдразе. Ја се никад нисам бавила црном магијом и то не зелим. Бог ме је зацувао. Али поред свега сто сам дозивљавала, ипак мислим да сам победила. Јер сам остала уз Бога, и сацувала сам свој карактер и моју добру дусу. Изборицу се и то мало јос, али на добар и фер нацин. То ми је велика зеља и надам се, да це ми опет лепо кренути у зивоту.

Сестра Војислава,
04.08.2008.

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСТВО 5. Рајко Дујмиц, Загреб
 



Некадашњи фронтмен “Нових фосила” Рајко Дујмић у православном манастиру успео да се излечи од опаке болести

Тачно две деценије Рајко Дујмић је предводио “Нове фосиле”, бенд који су волеле све генерације бивше нам заједничке државе - Југославије. Милиони га данас памте као аутора великих хитова “Е, мој Саша”, “Милена, генерацијо”, “За добра стара времена”, “Скитница”... Поред тога, Рајко је сарађивао на албумима чувених бендова попут “Прљавог казалишта”, “Сребрних крила”, “Парног ваљка”, групе “Аеродром”, а давне 1989. његова песма “Роцк ме бабy”, у извођењу задарске групе “Рива”, победила је на Евровизији. Овогодишње такмичење Дујмић је пратио из позиције бившег лауреата и учесника, а о њему каже:

- Продукција је отишла големим корацима напред, али је музички квалитет доста пао. Када су “Фосили” 1988. били шести, победила је једна Селин Дион! Годину дана касније били смо први, с “Ривом”, и то фуриозно. На овогодишњем такмичењу, осим српске песме, која има мелодију, главу и реп, остали су се уздали на акробатику и сценски наступ. Позитивно је то што је Јоксимовић певао на свом језику и није се, као многи други, увлачио некаквом “енглештином”. Он је стварно суверено владао сценом и нису му били потребни јефтина еротика и циркус, као другима.

Како коментаришете тринаесто место хрватског представника?

- Мислим да је песма завредела бољи пласман, објективно, не зато што сам ја Хрват. Наша песма је била лагана, без икаквих сценских штосова и зато је било тешко изборити бољи пласман.

Потписали сте у животу 1.821 дело и желите да наплатите њихово емитовање у Србији. Ангажовали сте и адвоката у Београду?!

- Па, је! Мој адвокат Љубиша Живадиновић помоћи ће ми да добијем новац на име ауторских права за емитовање мојих песама у Србији и Црној Гори. У питању је последњих десет и више година и то ће бити, ја мислим, једна фина сумица. Мада, не сумњам да ћу морати прилично да се намучим да бих остварио своја ауторска права.

Зашто су се после 20 година постојања распали “Фосили”?

- Ми смо били група која свира позитивну музику. Почетком рата на Балкану било је узалудно свирати док се ратује. Није нам било морално да свирамо док људи које познајемо гину! Ја сам рођен у Југославији и навикао сам да будем у добрим односима са свима. Нисам могао да се смејем док се крв пролива…

Ипак, песму “Моја домовина”, коју сте својевремено урадили, најблаже речено, можемо окарактерисати као домовинско-патриотску песму?

- Та песма је емитована при првој ваздушној узбуни у Загребу. Писана је да људи добију осећај да не разарају било коју земљу, већ моју и нашу земљу. Намерно је урађена да буде универзална и да “моја домовина” може бити Хрватска, али и Словенија, Србија, Македонија…

У међувремену, однели сте победу у борби против тешке болести.

- Имао сам карцином на дебелом цреву величине мушке шаке! То је било пре три године и, ево, успео сам да преживим. То није плод медицинске умешности, већ једног чудесног исцељења, које се догодило у Православном манастиру Лепавина, где по предању постоји чудотворна Госпа Лепавинска. Медицина је могла само да одреже карцином и да чекамо кад ће опет да порасте. Остало ми је само да се молим Богу, и само небу могу да захвалим што сам преживео ту болест. Имам проблема и са срцем. То је неки синдром који је имао и светски тениски шампион Бјерн Борг. Не смета ми, али не смем много да се нервирам.

Сигурно сте у каријери имали доста нервирања…

- Од 13. године професионално свирам и зарађујем. Три деценије сам у овом послу и било је пуно стресова и издаја најближих људи. Углавном су ме блиски људи остављали кад су ми највише требали. Осим посла, преживео сам и личне трагедије, када су ми умрли Ђурђица и Мока, два бивша члана “Фосила”, двоје људи које сам много волео. Али, остао ми је Владо Калембер, на чију смо идеју и покренули “Четири аса”, у којима сада свирам.

20. Јул, 2004.

_____________________________________________________

СВЕДОЧАНСТВО 4. Љиљана, Б. Београд

Моја првобитна зеља да Вам писем била је да Вас похвалим и да Вас замолим да се помолите за здравље моје породице, а онда се догодило несто друго о цему зелим да Вам писем, јер када се цудо догоди треба га поделити са другима.

Дана 6. априла 2000. одем до цркве да купим цасопис, био је то број 6/99. Тога дана сам имала много обавеза, тако да сам само прелиставала цасопис. Ујутро, односно сутрадан 7. априла запалим кандило пред иконом св. Николе, насе крсне славе, и других икона које имамо, јер су биле Благовести. Мој муз и синови одосе свако на свој посао, а ја и снаја остасмо саме. Тада узмем да у миру и тисини процитам цасопис и извадим бросуру коју сте ставили унутра о цудима пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске и молитвама оца Гаврила. Процитавси бросуру, додам је снаји са рецима: “Ста мислис, да написем оцу Гаврилу и потразим ако је икако могуце да нам посаље копију иконе Пресвете Богородице Лепавинске?”

Тог поподнева ја и мој супруг одлуцимо да одемо у цркву Покрова Пресвете Богородице (на Булевару). Црква препуна народа. Богослузење врси седам свестеника. После обављене слузбе и добијеног миропомазања, један од свестеника нас обавести да цемо добити јелеосвеценско уље и брасно за здравље у насим домовима. Док се мој муз молио пред иконама, ја подјем да купим свеце. У тој великој гузви продјем поред зене која је дрзала неку фасциклу. Бацивси поглед на њене руке, испод фасцикле угледам круну Богородице Лепавинске. Зауставим је и питам: “Да ли је то сто носите икона Пресвете Богородице Лепавинске?” Она одговори: “Да”. Ја упитам: “Где сте је купили?” (помисливси да се мозда ту у цркви продаје). Она ми одговори да је добила и продузи даље. Са купљеним свецама покусала сам да пронадјем муза и опет налетим на господју са којом сам разговарала, зауставим је и замолим, уз извињење сто је узнемиравам, да ми казе како је досла до иконе. Господја ми укратко исприца да је имала великих искусења и да је ступила у везу са братством манастира Лепавине, и да јој је један од монаха донео неколико икона, да је две задрзала за себе, а остале донела да поклони цркви. “Ево вам једне”, реце господја, “али ми обецајте да цете је урамити и ставити на зид, а не у неку фиоку”. И јос реце да су све освецене, па се не морају остављати у цркви. Ја се захвалим од срца, збуњена и у исти мах пресрецна сто сам икону добила. Када сам стигла куци, мозете мислити које је изненадјење било. Да ли је слуцајност или се цудо догодило, просудите сами. После пар дана сам је урамила у лепи златни рам и она стоји поред других икона, лепа и доминантна (34x43) сија у моме дому.

Љиљана Б., Београд

_____________________________________________________

 

СВЕДОЧАНСТВО 3.  17. априла, 2008. год.

Поштовани Оче Гаврило и остала манастирска обитељи! Пре свега да се захвалим Пресветој Богородици и вама што сте ми помогли у мојој болести. Имала сам злоћудни рак на штитњачи, који се у кратко вријеме проширио и достигао трећи супањ..Дошла сам из Аустрије да се поклоним Пресветој Богородици Лепавинској, и да ми ви читате молитве. На жалост, нисам из побожне фамилије. Поклонила сам се пред Пресветом Богородицом и молила се колико сам знала.

Када сам устала гледала сам право у очи Мајке Божије, из њих су ме гледале живе људске очи. Уплашила сам се и нисам сама себи вјеровала, још једном сам погледала и уверила се да је то истина. После тога сам се вратила у Аустрију. Доктори су ми извадили крв и нису веровали, у крви се није ништа познавало. Отишла сам у болницу на операцију. Операција је била компликована и трајала је три и пол сата, мјесто сат и пол. Извађена ми је цијела штитњача и линфне. Приликом операције су ми оштетили лијеву гласницу и јако тешко сам говорила, још сам једном морала у болницу, на додатне терапије. После три дана дошла сам у стан. Морала сам посебно спавати тједан дана због љечења.Прву ноћ док сам спавала у свом кревету, сањала сам да је зид у којег гледам док лежим сав прекривен шареним лишчем са дрвећа. На том зиду се отворио један мали прозорчић, из њега се промолила икона Пресвете Богородице, насмејала ми се и нестала.

То сам све испричала мужу и ћерки. Када ми је било мало боље, опет ме муж довео у манастир. Сваки пут док сам се приближавала манастиру мени је срце јако куцало, а из очију су ми текле сузе, као киша. Људи у храму су ме чудно гледали, али мене то није ништа сметало.Два пута када сам се вратила из манастира, почело ме је нешто у врату боцкати као игла, послије тога сам у грлу осјећала као да ми се копче од операције отварају. Тако сам кашљала да сам мислила да ћу се угушити, послије тога је мој глас био све бољи.Сада знам, поштовани Оче Гаврило, да сам у нашем лепавинском манастиру пред Пресветом Богородицом и уз вашу помоћ добила исцељење.

Захваљујем се драгом Богу, Пресветој Лепавинској Богородици, и вама Оче Гаврило и свој манастируској обитељи.

Сада говорим као и прије операције и добро се осећам.

Љубица

_____________________________________________________

 

СВЕДОЧАНСТВО 2.  17. април, 2008. год.

Поштовани Оче Гаврило,

Ово писмо пишем у име моје ћерке Душанке. Имала је једног дечка 5 година и раставила се од њега. Послије тога се јако разбољела. Рекла ми је да је са тим дечком ишла код хоџе, да је била млада и да није знала због чега је ишла к њему. Није могла спавати нити јести.

Рекла ми је да јој се мозак не може смирити и да има осјећај да ће полудити. Нисам знала шта да радим, сјетила сам се да Душанка има један прстен од свог бившег дечка који је био код мене, узела сам прстен и ставила га на крст којег имају у стану. Ту ноћ је успјела уз Божју помоћ мало да заспе. Точно у дванаест сати у ноћи скочила је из кревета сва уплакана вичући, мама води ме у цркву. Хоџа код којег сам била са дечком је умро и ја ћу умријети. Уплашила сам се, па се нисам одмах сјетила шта да радим, сјела сам сва уплакана јецајући, молима сам драгог Бога да нам помогне, помогао ми је. Нашла сам у једној књизи из манастира ваш број телефона. Узела сам телефонску слушалицу и назвала сам вас дрхтајући, јер сам и сама била болесна од рака, јецајући сам на телефонску секретарицу рекла што се дешава. Послије пар дана моја је ћерка посјетила неуролога и сада пије таблете и боље се осјећа.

Прстен сам узела са крста и оставила га у манастиру и нисам га више никад узела. Од свег срца вам се захваљујем, што сте спасили моју ћерку Душанку и мене. Долазит ћу у манастир кад год будем могла да се захвалим вама и да се поклоним нашој Мајци, Пресветој Богородици Лепавинској.

Љубица и Душанка

_____________________________________________________

СВЕДОЦАНСВО 1.
Приликом доласка групе поклоника из Београда и Вршца у манастир Лепавину, после Свете литургије и молитве пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске, заједништво се наставило за трпезом љубави и духовним разговорима у манастирској трпезарији.

Између осталог, могла су се чути и нека сведочанства о чудесним исцељењима…

о. Дојчило: - Благодаран сам Пресветој Богородици Лепавинској и оцу Гаврилу на гостопримству, на пријему у ову свету обитељ. Кратко и јасно, по вери вашој нека вам буде. Да ли знате да једна кап уља из кандила, ако имате вере, учиниће се чудо… Хананејка која је 12 година имала течење крви, имала је такву веру да ако се дотакне хаљине Господа Исуса Христа – јер је чула да Христос чини чуда – само ако се дотакне… То можемо да повежемо са (нама) – са таквом вером Хананејке само ако одемо у Лепавину, да целивамо Пресвету Богородицу и да јој кажемо: «Смилуј се на мене грешног, молим Ти се». Али мора да се иде из срца; не само језиком, него да се завапи пуним срцем, јер Господ је рекао: «Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом снагом својом, свом мишљу својом, свим умом својим.» Мора се тако завапити, и са сузама, и сигуран сам у таква исцељења. Као што је овом брату Пресвета Богородица помогла, дубоко верујем да је то тако, јер је имао веру, он и дом његов. Тако исто и ви, надам се да сте данас овде са вером дошли. Али, поједини нажалост долазе… То «ако» и «али» из Београда не треба ни кретати. Ни за Острог, ни за Лепавину, ни за било коју свету обитељ, али та радозналост је таква каква јесте. Још једном кажем, имате прилике да се уверите у чуда. Чуда се дешавају свакодневно. Ми смо такав народ, а и човечанство данас уопште вапи за чудима, а чуда су свакодневна. Највеће чудо у историји рода људског од Христовог Васкрсења јесте Благодатни огањ у Јерусалиму, који се спушта у један сат на Гроб Христов, Кувуклију, када се пале свеће на Гробу и код појединих (верника)... Нема већег чуда! Највеће чудо јесте да Господ после 2000 година спушта благодатну росу и чине се чуда. Многа су чуда, у Кијево-Печерској лаври, код Нектарија Егинског, Силуана Атонског, Арсенија Кападокијског, на Андросу, на Лезбосу, Митилини, код Јована Руса Евијског, милион, два милиона људи се окупи кад је прослава његових светих моштију. Само ако имамо вере, ништа није проблем. И кући ће се код вас десити чуда само ако истински станете на молитву и завапите из срца. Али, ако се не молимо – ја сам у аутобусу, слушали сте, говорио сатима – ако нам је преча ТВ-кутија, идолопоклонство, шпанске серије, будалаштине… нема ту Господа. Ако срце дамо овде на земљи на било коју пролазну слабост, страст, ту нема чуда. Морамо да дамо срце Господу и да истински вапимо и верујемо, и да се истински Пресветој Богородици молимо. Она нама данас највише помаже, верујте. Преко Богородице се долази до васкрслог Господа. Ја сам то у Стјенику осетио и доживео и зато желим да свима вама то кажем. И да набавите акатисте Пресветој Богородици и да Јој се молите са јаком вером, на коленима и са сузама. То је вера и то је молитва. Нека би благодат Пресвете Богородице Лепавинске била са нама и са свим православним, и са свим хришћанима, и са свим људима на овој Земљи. Још једном благодарим оцу Гаврилу на овако дивном гостопримстви и монаштву. Нека је Пресвета Богородица са нама у све векове векова. Амин.

Сведочење: Ја сам јако захвална Пресветој Богородици на овој милости и оцу Гаврилу… Прошле године сам сасвим случајно добила часопис и оно упутство за поклонике у Лепавину. Нисам ни знала за овај манастир, са таквим значењем… Тог момента кад су ми ставили (часопис) на стол, један свештеник ми је то случајно послао, мене су сузе облиле, ја сам почела плакати. Девојке које раде са мном – ја имам радњу у Новом Саду – питају ме шта се десило. Кажем: не знам, нешто ме тера, морам да зовем и да идем у Лепавину. Назвала сам Александру, она је рекла да не зна хоће ли бити још два места… Онда сам назвала снајку: молим те, морамо ићи. Била су два места, и дошле смо. Хвала Богородици, и оцу Гаврилу на молитвама. После месец дана моја снајка мени вели да је можда трудна. Одлазим с њом код доктора, он каже: да, изгледа да јесте, али дођите за недељу дана. Ми дођемо код доктора, па идем и ја, кад већ иде она, да видим. Долазимо, и докторка каже: млада, трудни сте, имаћете бебу. Кажем да бих и ја хтела да се прегледам. Докторка ме прегледа и каже да је све у реду. «Ја сам сад сретна, пет година ме нећете видети, морам унуче да храним». Она каже, онда да мало боље погледам. И тада каже: сам Бог ми је рекао да Вас сад прегледам, морате хитно на операцију, имате тумор.» И позове још једног доктора, и тај примаријус потврди да морам из истих стопа на операцију, каже, сам Бог Вас је послао данас к нама, јер нисте долазили (на прегледе). Била сам на операцији… Хвала милом Господу и Пресветој Богородици, и оцу Гаврилу, опоравила сам се тако лепо, као да уопште нисам била на операцији. И унуче ми се родило. Не знам шта друго да кажем него да сам пресретна и желим свима да од срца верују.

Сведочење: Ја се зовем Мирјана Божић из Бешке. Идем по нашим манастирима у Срему, а највише тамо где је наша Тројеручица, код оца Доситеја. И пошто треба да путујем 19. у Свету Земљу, одем код мајке игуманије Анастасије (у манастир Свете Петке, нап.) да јој се јавим. Овде сам изненада дошла, то је преко ноћи (испало) да дођем, а желела сам да посетим Лепавину, јер сам од попадије и оца Уроша стално слушала о исцељењима од чудотворне иконе Лепавинске – и кад сам рекла мајци игуманији да ћу ићи к вама, она се заплакала и рекла: «Чедо моје, добијам часописе од њих, и кад сам год у некој невољи, довољно је само да часопис узмем у руке и мени буде лакше и боље. Молим те, понеси овај коверат и оцу Гаврилу га лично предај, захвали му се на часопису и», каже, «нека нас узме у молитвама.» Оне су тамо саме…

Ишла сам на поклоњење Тројеручици у Солун, у Грчку, водио нас је владика Атанасије (Јевтић). Имали смо мало неприлика путем, кад смо дошли на македонску границу. Македонци нису хтели да нас пусте, јер владика мора да скине мантију и онда може да прође, и ми са њим. А владика каже: не, ја сам за ово заклетву дао пред Богом, каже, главу дајем, али мантију не. Њега су извели, и он је наставио пут авионом, и опет је, хвала Богу, дочекао Тројеручицу… Кад смо ми дошли, каснили смо, очима сам својим видела: мајка је водила сина, нема лекара којег није посетила због њега. Има затворену шаку, хирурзи нису смели да се усуде да то оперишу. Каже, дошла сам, и ако ми Мајка Тројеручица не помогне, е не знам ко ће ми други помоћи. Ми смо са стране посматрали, ја сам била заинтересована, јер је она тако упечатљиво и убедљиво говорила. Она је ушла са сином, ми смо је пратили, игуман који је био код Тројеручице његову (болесну) руку је преко иконе и та се рука, кад је трећи пут прешао, сама отворила. Није било никавог мириса, као да је (све време) била нормална рука. Када смо изашли, она је плакала и рекла је: «Не може ме нико више разуверити, само Бог, Мајка Света и наши светитељи могу помоћи!» Тамо смо се задржали, било је јако много исцељења, што смо својим очима видели…

(...) Велику милост осећам где год одем, али кад сам овде дошла, ја сам пришла Мајци… као да ме је у струју неко укључио, сва сам продрхтала. Мислила сам, ако сад устанем, ја ћу пасти; клечала сам, молила Јој се, и кад сам се окренула одједном сам добила олакшање и смирење. И за све који су ми рекли да се помолим за њих, Мајка Света чује, осетила сам као да летим и код свих тог часа била и да су они сви одједном у духу били са нама. Морала сам да клечим, а као да нисам клечала. Захваљујем Мајки Светој, и вама, нека вас Бог дуго поживи…

Сведочење: - (...) Мој брат, живи у Минхену, четири је пута оперисао кичму. Болела су га леђа и ја назовем да питам како је, кад његова жена Ката каже: «Станко мора на операцију» - «Па како на операцију, како ће пети пут да му оперишу кичму?!» Каже: «Готово је, не може да иде, не може мокраћу да задржава, ништа не може...» Још док сам причала са њом ја сам плакала, а и после сам наставила да плачем. Испред мене је био телефонски именик. Ја не знам, погледам Мајку Божју Лепавинску, јер сам (ставила на зид) како сам је добила… И још док сам плакала, узмем телефонски именик… О. Гаврило као да ме чекао. Назовем, и о. Гаврило се јави. Кажем да бих требала о.Гаврила, он каже: ја сам. «Оче Гаврило, мој брат треба пети пут да се оперише. Четири пута је кичму оперисао, задњи пут је једва остао жив.» О. Гаврило каже: «Неће бити оперисан.» Мој брат је већ ишао на снимање, папири су били готови, само да дође сутрадан и да иде у болницу. Кажем: «Али папири су му готови.» О. Гаврило понови: «Неће бити оперисан.» Ја сам се захвалила, јер више нисам могла да говорим, бризнула бих у плач, само сам рекла: «Хвала, молите се за њега.»

И зовем ја други дан, јави се моја снаха весела. Иначе није била таква, већ се није знало како ће остати, кад је он толико пута био оперисан. Питам је: «Шта радиш?» - «Пијем кафу.» - «Па с ким пијеш кафу?» - «С мојим мужем.» - «Зар он није у болници?» - «Није, и неће ни бити оперисан.» А ја не смем да кажем шта се десило, само рекох: «Ма ајде, молим те...» - «Ево, он ће ти боље објаснити.» И питам брата зар неће бити оперисан, каже: «Нећу. Ја сам отишао код доктора, он је извадио моју мапу» - ја сам то видела, то су снимке, «написао је упутство, седели смо и причали о тој операцији како и шта, кад он одједанпут гледа у мене, и онда узме упутство и поцепа. И каже: Станко, да пробамо још са ињекцијама, па ћемо видети...» То су некакве вруће ињекције. Мој брат ни дан-данас није оперисао кичму, недавно је отишао у бању, он се креће, а није могао ни да се креће, ни мокраћу да задржава, имао је болове… Сад нормално иде, путује, помало и да ради. Ето, није био оперисан, а све је већ било готово, само да узме папире и оде на операцију. Ја сам захвална Мајци Божјој и оцу Гаврилу, који да нам дуго живи и моли се за нас грешне.

гђа Танкосава: - Оче Гаврило, да ли Ви имате искушења, да ли ми можемо Вама помоћи нашим молитвама?

о. Гаврило: - Молите се, за вас и за мене, и за целу братију лепавинску… И код нас има искушења. Ја у шали кажем како сви они демончићи када читам молитве пред Иконом – а долазе нам аутобуси, некад по четири, пет или шест, буде много људи – беже у шуму, у пуста места и камење, а онда се после враћају из шуме и скакућу овуда… Зато је у манастирима потребна непрестана молитва, а и ваше молитве за братију…

о. Дојчило: - О. Гаврило вам говори да се треба стално молити. Не тако да смо дошли овде, помолили се, и сад је крај. Дакле, имате молитвеник, имате све молитве, јутарње и вечерње… То је битно. Искрено веровати и стално се молити. И здушно се молити. Не само да би се прочитало, већ као што сам вас данас гледао у цркви, како сте се здушно молили. Па ћете видети како ће вам се живот променити, како ће вам Бог и Богородица помоћи. Потпуно ће вам се променити живот…

гђа Танкосава: - Наш о. Гаврило, и о. Дојчило, и остали наши часни оци, они су молитвеници за нас, али и они су људи, и њима су потребне молитве. Значи, не само да се молимо: помози, оче Гаврило, него: Пресвета, помози и Ти нашем оцу Гаврилу и братији његовој, да има ко врата да нам отвори, да имамо где да дођемо, да има ко да се моли за нас. (...)

Извор: магнетофонски записи личних сведочанстава из 2006. године.

A+ A-