MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Putevi ka utopiji: Pravoslavni manastir
(150-ti jubilarni prilog na mom internet dnevniku)
 

Ja ne vidim svetiji cilj kome treba težiti do ostvarenja istorijske utopije. Na pomen reči utopija danas se gotovo sa podsmehom odmahuje rukom i počinje priča o realnosti i prihvatanju realnosti. Šta je realnost? Realnost je ono za šta se izborimo. Čini mi se da mnogi danas realnost mešaju sa prinudom koja izvire iz principa da je pravo u sili. Dostojanstven čovek ne može da prihvati da bude prinuđen silom na nekakvu realnost. Dostojanstven čovek je slobodan čovek. Primena principa da je pravo u sili ima za cilj da prevaspita čoveka da prihvati realnost kakvu ne želi. To je prinuda. Ko može da se oseća dobro ako je prinuđen silom da se ponaša na određeni način? Ja mislim samo onaj u kome je u velikoj meri smanjen osećaj slobode. Uporna i sveobuhvatna primena principa da je pravo u sili ima za cilj ne samo da prevaspita čoveka da prihvati realnost da je dobro živeti neslobodno radi održanja golog života, već i da zamrzi slobodu i da zavoli ropstvo. Zato je princip da je pravo u sili zao princip.

Priča o prihvatanju realnosti nas vodi ka tome da treba da prihvatimo razne oblike nesavršenstva uz manja ili veća opravdanja. Zato se na pomen utopije često sa podsmehom odmahuje rukom i postavlja pitanje gde je to i kada ostvarena utopija. Onaj koji postavlja takvo pitanje verovatno želi da kaže da utopija nikada i nigde nije ostvarena i da treba da prihvatimo realnost. Ja tvrdim da je istorijska utopija ostvarena i da i dan danas postoji i da je jedna od njih - pravoslavni manastir. Da, pravoslavni manastir je istorijska utopija.

Život u pravoslavnom manastiru je neka vrsta praslike sveta kakav je nekada bio. Život u pravoslavnom manastiru je svojvrstan pokušaj da se iskorači iz istorije i da se dodirne večnost.

Pokušaću da analiziram život u pravoslavnom manastiru i da pokažem da je moguće takav život sa određenim izmenama voditi i u svetu sa ciljem da se napravi bolji svet.

Jedan od osnovnih principa života u manastiru je - princip dobrovoljnosti. Dobrovoljnost je - dobra volja. Dobra volja je volja za činjenjem dobra. Dobrovoljnost je, takođe, princip slobodnog čoveka. Čovek koji nije slobodan ne ponaša se dobrovoljno, već se ponaša po prinudi. Dakle, da bi se započeo život u manastiru potrebno da je čovek bude slobodan i da se dobrovoljno odluči da živi u manastiru. Manastir je hrišćanska komuna. U manastiru niko ne poseduje nikakva materijalna dobra osim ličnih stvari, kao što su odeća, obuća, knjige, crkveni predmeti i slično. Sve ostale stvari u manastiru su zajedničke i svi se brinu o tim stvarima. Dakle, ljudi koji su dobrovoljno otišli da žive u manastir, dobrovoljno su odbacili da poseduju gomile stvari i dele sve stvari u manastiru. Ljudi koji žive u manastiru rade. Ali, oni ne primaju platu za svoj rad. Oni tamo ne rade samo za sebe, već rade i za opšte dobro svih koji žive u manastiru. Ljudi koji žive u manastiru nemaju ništa i imaju sve što im treba za život. Dakle, može se dostići dobro, samo ako se hoće, ako postoji dobra volja za dostizanjem dobra, ako postoji dobrovoljnost, ako postoji sloboda da se izabere put dobra.

U manastiru postoji hijerarhija. Ta hijerarhija se sastoji iz dva dela. Prvi deo čini starešina manastira, a drugi deo su svi ostali, to jest monasi ili monahinje. Starešina manastira nije svetovni vladar, već duhovni starešina. To je ključ. Dakle, manastirska hijerarhija je duhovna, a ne svetovna. Pored toga što je starešina manastira duhovni vođa, on upravlja i materijalnim stvarima u manastiru, to jest određuje zaduženja monasima ili monahinjama koji žive u manastiru. Ali, ono što je važno istaći je to da starešina manastira u upravljanju materijalnim stvarima nije vođen voljom za moć, već duhovnim principom, a taj duhovni princip je briga starešine manastira, kao duhovnog oca, za duhovni napredak monaha ili monahinja koji žive u manastiru. Rad, takođe, predstavlja jedan aspekt duhovnog života i zato svako u manastiru ima svoje zaduženje u skladu sa svojim sposobnostima. Dakle, sve što se dešava u manastiru, i duhovni i materijalni život, sve ima podlogu u duhovnom principu i sve je podređeno duhovnom principu.

Svako ko je bio u manastirima može da potvrdi da su manastiri lepo sređena mesta i da u njima vladaju red i mir. Sve što se radi u manastiru je Blagosloveno, to jest iza svega stoji duhovni princip. U manastirima se sve radi s ljubavlju, a to znači dobrovoljno, bez prinude. Postoje zaduženja, ali kao raspodela posla, a ne kao posao koji se odrađuje sa mukom prinudnog tereta.

Da bi se živeo život u manastiru potrebna je slobodna volja slobodnog čoveka koji želi da utroši svoje velesilije (energiju) na dobro. Dakle, potreban je, pre svega, duhovni napor, želja za dobrim, želja za promenom na bolje. Čovek koji odluči da živi u manastiru odbija da prihvati realnost sveta koja mu se nameće prinudom. To je velika odluka. To je odluka dostojna deteta Božijeg, jer je Bog dao čoveku slobodu.

U manastirima nema jurnjave za profitom, nema marketinga, nema konkurencije, nema inflacije, nema iskorišćavanja ljudskog rada. Zato je manastir svojevrsna istorijska utopija.

Manastiri postoje u okviru država, ali to je realnost koje se ne može izbeći. Manastirske zajednice su na određeni način izolovane zajednice, jer u njima važe drugačiji zakoni nego što su zakoni u svetu. Tu se postavlja važno pitanje, a to je pitanje - kome se privoleti carstvu, carstvu Duha ili carstvu ćesara. Duh je večan i On postoji odvajkada. Carstvo ćesara, to jest država ne postoji odvjakada i ona nije večna kategorija, ona je istorijska kategorija. Ljudi koji žive u manastiru svesno ili nesvesno žele da iskorače iz istorije i to je jedan od najdubljih duhovnih poriva u čoveku. Ljudi koji su otišli iz sveta da žive u manastiru žele carstvo Duha, a ne carstvo ćesara. Carstvo ćesara, to jest država, je prinuda. Mi možemo da govorimo o primerima gde je saglasje između svetovne i duhovne vlasti bilo manje ili više uspešno, ali na kraju je, ipak, došlo da rušenja duhovnih vrednosti, što je rezultiralo i u propasti države. Zato sam ja u principu protiv snishođenja u odnosima državnog i duhovnog ustrojstva. Da bi se dostigla istorijska utopija, treba ići beskompromisno, ali ne u smislu spoljašnje revolucije, već treba preduzeti unutrašnju duhovnu revoluciju. Unutrašnja duhovna revolucija je - isijavanje unutrašnje, duhovne svetlosti. Nepristajanje na realnost ovog sveta, nepristajanje na političke i ekonomske organizacione modele modernog društva je jedini način kako se može ostvariti istorijska utopija. Akt nepristajanja je dobrovoljni akt. Akt dobrovoljnog nepristajanja je akt slobodnog čoveka koji teži ka dobru.

Cilj je raj na zemlji. Praslika raja živi u svima nama i sećanje na njega nas doziva iz velike udaljenosti...

Da bih osnažio svoje reči, citiraću velikog mađarskog mislioca Belu Hamvaša. On govori o arhaičkoj ili drevnoj zajednici i o istorijskoj zajednici. Po Hamvašu osnova te arhaičke ili drevne zajednice je duhovna, a osnova istorijske zajednice je prirodna.

"I onda, ako nam je uspelo da u nekoliko osnovnih poteza ocrtamo zajednicu izgrađenu na prirodi i da povučemo liniju razdvajanja, ispostavlja se: osnova arhaičke zajednice nije priroda, već duhovna hijerarhija."

To je upravo ono o čemu sam pisao u vezi pravoslavnih manastira, gde je unutrašnji manastirski poredak zasnovan na duhovnoj hijerarhiji. Dakle, manastirska zajednica je na neki način odraz praslike arhaičke zajednice. I ja to nazivam utopijom, kao terminom koji je, možda, razumljiviji današnjem čoveku. Utopija kao savršeno stanje ljudske zajednice.

Evo šta dalje kaže Bela Hamvaš.

"Savremeno društvo se obično deli na klase. Klase su: seljak, radnik, zanatlija, građanin, intelektualna srednja klasa, aristokratija po rođenju i finansijska aristokratija: vladajuća klasa. Ove klase nemaju duhovni poredak vrednosti. Ovo raščlanjivanje, kao što se kaže, nastalo je po prirodi i prirodno je. Što je samo drugi izraz da odgovara materijalnom poretku života koji sledi i smatra ga ispravnim čovek novog doba. Ovim klasifikovanjem čovek novog doba priznaje nad sobom poredak prirode, i prećutno prihvata onaj zakon prirode da o redosledu i o stupnjevima vrednosti uvek odlučuju jači. Dok je aristokratija jača, aristokratija je vladajuća klasa; ako je građanin, onda je građanska; ako je jači seljak ili radnik, onda su oni vladajuća klasa. Jači je katkada istovremeno i brojniji. To je zajednica izgrađena na poretku prirode.

Hijerarhijska zajednica svoje poreklo ne uzima odozdo, svoj poredak ne gradi odozdo i svoje bivstvo ne zasniva na materijalnoj prirodi."

Upravo je tako u pravoslavnom manastiru. Ne imovina, ne imati, ne gomilati, ne takmičiti se ko ima više, ne otimati od drugoga da bi imao više. A opet u manastiru ljudi imaju. Imaju dovoljno. A nemaju ništa svoje. Sve je zajedničko. I sve cveta i miriše. Manastirski život kao odsjaj praslike arhaičke, drevne zajednice u kojoj je život bio organizovan na duhovnim principima, što znači da je postojala duhovna hijerarhija.

Opet ću da citiram Hamvaša.

"Ako vlada duhovna klasa, sudbinom pojedinog čoveka upravlja jasan smisao, oblik države je kraljevina; poredak odgovara metafizičkom redu, moral počiva na apsolutnim vrednostima, podela je hijerarhična. Ako vlada delatna klasa, strast delatnosti nosi i državu i to je osvajačka država; moral je viteški, podelu će odrediti viteške vrline. Ako vlada privredna klasa, sudbinom pojedinog čoveka upravlja bogaćenje i pribiranje imanja, oblik države je građanski; vladajući moral je da je u pravu bogat čovek, siromašan nije u pravu. Ako vladaju robovi, ljudska sudbina je prepuštena nesvesnim silama i ove sile samovoljno utiču na čoveka, oblik države je despotizam; vladajući moral je mržnja prema svakom individualnom uzdizanju.



Potpuno je isključeno da ljudska zajednica živi u građanskom poretku, i da istovremeno jasan smisao vodi ljudsku sudbinu; kao što je potpuno isključeno i to da oblik države bude despotizam i da u zajednici vlada duhovni moral.

...

Smisao života duhovnog reda jeste hvatanje zakona sveta. To je prvi poredak, jer zakon sveta, bez znanja dharme, nije ljudska zajednica, nego zajednica rulje i ološa. Duhovni red je čuvar istine, duhovni red čuva baštinu, duhovni red omogućuje čovečanstvu da svojim životom učestvuje u božanskom bivstvu. Brahman je pričesnik; on trajno održava vezu s božanstvom, on predstavlja čoveka pred Bogom i Boga pred čovekom."

Dakle, pravoslavni manastir pokušava da povrati arhaičku, drevnu zajednicu i njen način života.

I opet Bela Hamvaš.

"Kada su se vratili kući posle velikog praznika bogova, Jen Hui je upitao učitelja Konfučija: "Zašto si uzdisao za vreme praznika?" Učitelj Konfučije je ovako odgovorio: "Kada su veliki gospodari još hodali po zemlji, nisam živeo; ali sam poznavao baštinu o njima. Dok je na zemlji vladao Tao, svet je pripadao svima; za vođu je biran onaj koji je za to bio najpogodniji; svi su govorili istinu i negovali slogu... Nisu znali za laž i prevaru; nije bilo lopova i razbojnika. Na kućama nije bilo vrata, ali niko se u njih nije uvlačio. To je bilo vreme Velike Zajednice. Ali se potom Tao skrio, a svet više nije zajednički, nego je individualno vlasništvo. Grade se zidovi i kule kako bi se obezbedili gradovi... Javila se prevara i laž, i pojavilo se oružje... Ovo vreme se naziva Malo Blagostanje."

Brzo se gubi znanje koje se odnosi na drevna vremena. Jedino preostaje mutna uspomena o zlatnom dobu; nostalgija koja želi da održi u ravnoteži sve veću podivljalost života."

Dakle, nema više Konfučijeve Velike Zajednice, ostalo je samo nejasno sećanje na blistavi život arhaičke, drevne zajednice. Pravoslavni manastir je odraz ljudske žudnje za tim drevnim vremenima i u pravoslavnom manastiru možemo da osetimo sjaj tih davno minulih dana. Duhovna hijerahija, očinstvo i usinovljenje, neimanje ličnih materijalnih dobara, zajednička svojina, dobrovoljnost, samopregor, duhovna budnost, uzdržavanje i samoograničenje, rad u slavu Boga, jednom rečju - praslika nekadašnjeg drevnog čovečanstva.

Izvor:  http://svetlostvostoka.blogspot.com/2009/04/blog-post_9909.html