MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ovo su priče – o smrti. Ispričala ih je medicinska sestra koja radi na odeljenju reanimacije u Prvoj gradskoj bolnici Elena Vasiljevna Krilova. Imena koja se pominju u ovim pričama su istinita. Vi takodje možete da se pomolite za ove ljude.

“Vitalij Vasiljevič je imao tromb u arteriji donjih ekstremiteta. On je bio dosta star – 69 godina, a stradao je još I od dijabetesa. Imao je jednu operaciju, tromb je izvadjen, ali proces nije bio završen: pojavio se novi tromb, I ekstremiteti su počeli da se hlade. Morao je na još jednu operaciju.

S njim su neprekidno bile njegove dve ćerke. U životu je moguće videti ljubav prema roditeljima, ali ovo je prosto bila neobična ljubav. Ja sam radoznao čovek i uvek želim da vidim šta je iza čega, jer ljubavi nema na pustom mestu. Kada su Vitalija skinuli sa veštačke ventilacije pluća, počeo je normalno da diše i mogla sam da porazgovaram sa njim.

Shvatila sam da deca ne mogu a da ga ne vole jer je on zaista predivan. Kao prvo, on je veoma oštrouman, kao drugo trpeljiv, kao treće veoma mudar i o svim stvarima rasudjuje istinski I o svemu govori sa ljubavlju. Kada mu pridješ on se obraća sa “draga”. Zadivljujuće trpeljiv. Sve vreme je ležao na krevetu odvojen, da svojim prisustvom nikome ne smeta. Upravo iz ljubavi prema drugom čoveku. To je bilo očigledno jer sam sve vreme morala da ga pitam da li ga boli. On je uvek odgovarao: “Naravno da me boli ali trpim”.

Kada sam ga upitala da li je verujući ili ne, on je rekao: “Jas am prekovan od komunista”. To jest on je u početku bio komunista, i to mislim veoma iskren, a potom je tokom života shvatio kakve vrednosti postoje na belom svetu. Interesantno je da se izražavao može se reći crkvenim jezikom. “Jas am, - kaže on, - verujući, ali ne crkveni”. A na moj predlog da pozovem sveštenika, kako bi mogao da se ispovedi i pričesti, odgovorio je: “Naravno jednom se treba susresti sa Bogom!”. To je bila fraza čoveka koji shvata stvari. Više mu ništa nisam govorila. Ostatak noći smo proveli u očekivanju Pričešća.

Kada počne lekarska vizita, ja govorim o svakom bolesniku, a načelnica odeljenja ih obilazi, pregleda. Prišla je Vitaliju Vasiljeviču i odjednom reče: “Devojčice on je prestao da diše!”. On je duboko zaspao zbog jakog leka za ublaženje bolova tako da je prestao da diše. Brzo smo mu stavili aparat za veštačko disanje. Potom smo se svi rastrčali, počeli da ga drmamo, ne bi li se probudio. I on se slava Bogu probudio. Kada sam ga predavala drugoj sestri u 9 ujutru, rekla sam: “Održi ga do pričešća! Nešto s njim radite, drmajte ga”. Devojčice su plakale u hodniku. One su takodje verujuće – i jedna i druga. I zaista su ga održali u životu do pričešća! Otac Jovan ga je ispovedio, pričestio, i Vitalij Vasiljevič je umro te noći, a na Trojicu mu je služeno opelo. Ostao je zadivljujuće svetli osećaj od njega.

***
Sećam se još jedne priče sa Aleksandrom B. On je imao saobraćajnu nesreću I nije na njemu bilo živog mesta. Trebalo je da umre a imao je samo dvadeset I nešto godina. I njega sam pitala da li veruje u Boga, a on je rekao: “Ne poričem postojanje Boga, ali ne mogu da shvatim zbog čega je On tako surov”. Pokušala sam dam u objasnim da On nije surov, da postoji razlog zbog čega se to dešava, ali on ipak nije mogao da primi to da Bog dopušta da ljudi stradaju. To pitanje ga je mučilo sve vreme.

Potom su Aleksandru počeli da rade intoksikaciju. U toku nje, bolesnici postaju hiperaktivni. Ustao je iz kreveta, pošao ka hodniku, nije imao snage, pao je I počelo je krvarenje. Bila je zima I kod nas u crkvi je u to vreme bio otac Andrej iz crkve svetog Nikolaja u Kuznjecu. Odjednom zovu crkvu iz odeljenja za reanimaciju i kažu za Aleksandra: da li je moguće nekoga pričestiti? Otac Andrej je pristao I ja sam ga povela do sobe. Otac Andrej naravno nije mogao da otkrije tajnu ispovesti, ali je rekao da je pokajanje bilo istinsko, i da Aleksandar veoma duboko sve oseća i shvata. Shvatio je zbog čega su mu bila data sva ta stradanja i očigledno je odgovorio na pitanje koje ga je mučilo. Otac Andrej je posle ispovesti izgledao nekako neobično produhovljen. Posle toga je zamolio da ga obaveste šta se dešava sa Aleksandrom jer je video da je on bio na granici života I smrti. I tačno posle 24 sata Aleksandar je umro. Na krevetu je ležao potpuno miran, čist, svetao čovek. Očigledno mu je Gospod oprostio, duša se stradanjem očistila i otišla ka Gospodu. Oca Andreja su specijalno pozvali.

Želim da ispričam još jedan veoma tužan slučaj, jer su dvoje dece ostali siročići. Krivi su hirurzi. Tatjani D. (njoj je bilo svega 35 godina) su uradili laringoskopiju u Zelenogradu, i odstranili žučni mehur. Posle toga su joj pomodreli ekstremiteti, i lekari su pomislili da je to tromboembolija plućne arterije i uputili su je kod nas u kardiovaskularni centar. Tu ju je boleo stomak, temperatura joj je porasla. Davali su joj analgin, narkotike. U istoriji bolesti ništa nije bilo napisano o izjavama. Ali kada je doktor otišao u sobu da poseti bolesnicu čim je ugledao naredio je da je prevezu na reanimaciju, jer se zadihala, pojavili su se otoci, bolesnica je bila bledo-žuta, a krajevi prstiju su poplaveli. Bilo je prosto nemoguće prebaciti je sa nosila na krevet – jaukala je od bolova. Prebacili su je i prevezli. Malo je počela da diše, uključili su kiseonik, i hirurzi su se okupili.

Pitala sam je da li hoće da se ispovedi i pričesti. Rekla je: «Imam krstić u sobi». – Krstić – naravno, a da li želite da se ispovedite i pričestite? – Ja to nikad nisam radila». Rekla sam: «Sada će doći sveštenik. Porazgovarajte s njim, možda će vam biti lakše i operacija će dobro proči». Rekla je: «Dobro». Pozvala sam oca Jovana i on je brzo došao, počeo da je ispoveda i to veoma dugo, detaljno (obično to biva brzo). Otišla sam i vratila se a otac je još razgovarao s njom, i to veoma lepo. Pričestila se i kroz pola sata su je odvezli u operacionu salu. Pokazalo se da su joj pokidali crevo tokom laringoskopije. Tatjana je osam dana živela sa peritonitom! Tokom svih tih dana je trpela. Drugi neko bi na njenom mestu napravio skandal: zar ne vidite da umirem! Skoro svi mladi danas primaju svoju bolest kao nešto što treba sve ljude da obrne naopačke. A Tatjana je bila mirna: ovo je moja bol, moja bolest, ja moram da je iznesem, drugi može samo da pomogne, ali nikako ne može da preuzme na sebe tu težinu.

U operacionoj sali su naravno učinili sve što su mogli i odvezli su je u sobu ali je njeno stanje bilo još teže. Tešila ju je misao da je ipak slava Bogu uspela da se ispovedi i pričesti. Doživela je do sutradan, opet su je odvezli u operacionu salu gde joj je srce stalo. Intoksikacija je bila prejaka za osam dana. Nisu mogli da je reanimiraju i dovezli su je kod nas. Srce je još malo radilo i ona je potom umrla sa Bogom. Potom ju je muž zvao tokom noći i nije mogao da veruje da je umrla ...
U crkvi carevića Dimitrija u oltaru se nalazi sveska u kojoj su zapisana sva imena umrlih na reanimaciji i drugim odeljenjima Prve gradske. Navodimo odlomak tog pomjanika, u kome iza svake smrti stoji sopstvena priča.

Aleksandra – 20 godina. Krštena tren pre smrti.
Svetlana – ubijena, 26 godina.
Natalija – glumica, oko 35 godina stara. Krstila se, umrla na reanimaciji u vreme krštenja njenog muža u bolničkoj crkvi.
Evgenije – 35 godina. Umro u vreme čitanja razrešne molitve.
Georgije – 21 godina, umro od raka. Često se pričešćivao, poslednji put na dan smrti.
Anatolij – umro na drugi dan Vaskrsa.
Darija – krstila se nedelju dana posle smrti, umrla na Lazarevu subotu.
Aleksej – pričestio se nekoliko sati pre smrti i posle pričešća je došao k svesti.
Georgije – 37 godina. Krstio se, nekoliko puta se pričešćivao, želeo je da postane naš parohijan i duhovno čedo oca Aleksandra.
Elena – preživela kliničku smrt, došla k svesti, ispovedila se, pričestila, i kroz nekoliko dana umrla.
Mihail – umro u peta Svetle sedmice a prethodno se pričestio.


nastavice se ...
preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=3&section=6&article=10
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović