MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Mitropolit Antonije Suroski

U Svom Jevandjelju Gospod i Bog naš govori: Kada dodje vreme da se dete rodi, biva teško: kada se rodi – nastaje radost jer je novi život došao na svet ... I kada se rodi dete svi okolo se pitaju: kakva će biti sudbina tog deteta? Rodjenje deteta je – samo njegov prvi dan; kakav će biti duga čreda dana koji čine ljudski život? I kakav će biti njegov poslednji dan koji će biti suma sumarum svega što je bilo u životu tog čoveka?

Danas proslavljamo Rodjenje Majke Božije; i naša misao je obraćena ka Njoj. Ona se rodila – ponovo, kako kaže Jevandjelje, - ne od telesne pohote i ne od muževljeve želje; Ona se rodila od Boga. Ona se rodila kao poslednji, završni deo dugog niza ljudi, muškaraca i žena, koji su se tokom cele ljudske istorije borili: borili su se za čistotu, za veru i punoću, borili su se za ciljnost, borili su se da bi na prvom mestu u njihovom životu bio Bog, i da bi Mu se poklonili u istini i poslužili Mu sa svom vernošću. U tom dugom nizu ljudi bilo je i grešnika, u čijim životima je bila možda samo jedna crta koja je iskupljivala njihovo postojanje; bili su u njemu i sveti u čijim životima jedva da je postojao neki nedostatak. Ali svi su oni morali da se bore, i svi su oni imali jednu zajedničku karakteristiku: oni su se borili u Ime Božije – protiv samih sebe, ne protiv drugih – radi toga da bi se prosdlavio Bog. I postepeno, iz veka u vek, oni su pripremali Naslednicu svog roda, Koja je trebalo da se rodi kao i svako dete, u nizu dobra i zla, greha i svetosti, ali bila bi takvo dete koje bira dobro od samog početka i Koja će živeti u čistoti i u sveceloj vernosti svojoj ljudskoj veličini…

Danas se rodila Majka Božija; danas počinje prevazilaženje te deobe koja je postojala izmedju Boga i čoveka od trenutka pada; rodila se Ta Koja će postati Most izmedju Neba i zemlje; Ta Koja će postati Dver Ovaploćenja, vrata koja se otvaraju na Nebu. Radujmo se danas jer je nastupio početak spasenja; počnimo da razmišljamo o Njoj sa nežnošću, da Joj se divimo i molimo Je da nas nauči – možda ne da se upodobimo Njoj, jer većina od nas ne može na to da se nada, ali da Je volimo sa strahopoštovanjem, da Joj se poklanjamo tako da bismo bili dostojni da budemo iz Njenog roda: roda ljudskog od koga se rodio Bog, jer je Ona projavila takvu savršenu vernost. Amin.