MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Objavljeno u ruskim novinama, 4.septembra 2008. godine
Devojčice vode dnevnike u svim vremenima. Ane, Maše, Rutke, Helge, Tanje, Dene,…Zašto pišu? Zato što dnevnik odjednom postaje “jedini i najverniji prijatelj, čuvar duševnih tajni”, - objašnjava Rutka. A ovo je Ana:”…sve mogu da poverim tebi kako nikome dosad nisam poverila. Ni sa kim ne mogu otvoreno da porazgovaram, potpuno sam stešnjena”. (Orfografija i punktuacija autora). Trinaesto- i petnaestogodišnjaci se osećaju usamljenima, bez obzira na prisustvo prijatelja, bez obzira na to što su pored njih mama, tata i sestra. I to je razumljivo: još juče si bila “bezbrižna devojčica”, predvodnik svake družine, a danas zamišljeno posmatraš svoju novu refleksiju – zar si to ti u ogledalu? Drukčije ruke, figura, nepoznat izgled … Promena raspoloženja: te nikoga ne želiš da vidiš jer si “od njih umrona, ionako te niko neće razumeti”, te se odjednom pojavljuje osećaj toga da “voliš sve, i da je tvoje srce spremno da se raspukne od te ljubavi”. A potom nepoverenje: “A šta ako mi se on smeje?” Ali kako bih želela da naša deca (o neka ih bude mnogo-mnogo!) imaju njegov osmeh!” To još nije ljubav već samo njen predosećaj, otkriće sebe i sveta. One još ne znaju, te pametne devojčice, da se tako budi osećajnost, ženstvenost, ali one shvataju da je to čudo, da je to – tajna. I one skrivaju to čudo radjanja sposobnosti da vole od tudjih očiju, poveravajući se samo njemu, dnevniku, obraćajući se zamišljenoj prijateljici Kiti ili Vozljubljenomu. Ili naprotiv svima, svima, ali celomudreno sakrivši se za čudnom fotografijom, koja se gubi u beskrajnim prostorima mreže – Snezhnika 13, Agunia, Pepsicolka, Angelia_sea…

Nije lepo čitati tudje dnevnike. Verovatno je s tačke gledišta njihovih mladih autora to čak i prestupno. Ali postoji razlog zbog koga te dnevnike treba svi da pročitaju. I to pažljivo.

O čemu one pišu? Naravno, ima tu mnogo toga dečijeg: o milom mačetu Mavriku (to je Ana), o tome da je juče našla svoj stari rezač u obliku helikoptera, i da je tako poželela da se vrati u detinjstvo (Agunia). O školi, o tome da voli Šekspira i Mickeviča, (to je Rutka ona je iz Poljske Silezije) i da ne voli algebru i geometriju (a to je i Ana i Agunia). One pokušavaju da odgovore na pitanje: «Ko sam ja?». «Ja sam prosto čovek...I nažalost ja veoma volim...», - Agunia. Ili evo Snezhinka 13, o sebi, rečima prijateljice: «Lepa, ...hladna, u početku sa raznim crtežima u uglu (u smislu karaktera), ali zavisi u kakvoj je sredini. Uvek mi je osmeh na licu, neprekidno hoće da me drže u «ladicama»..». Skoro sve se žale na roditelje:»...teško je naći zajednički jezik», «oni se prema meni odnose kao prema detetu, i to je strašno uvredljivo». I opet o ljubavi, i nevažno, Rutka citira Šekspira, a Snezhinka 13 stavlja na stranicu dnevnika roler obožavane Zemfire «Zadihala sam se od nežnosti...». Ko kaže da je dnevnik jedne devojčice obavezno samo debela sveska sa koricom? Oni su ipak svi slični, dnevnici tih raznih devojčica.
Naravno, razmatrajući šta se dešava u njima samima, one pišu i o tome šta se dešava oko njih. “Svet je sišao s uma”, - to je Helga. I Rutka, i Ana, i Angelika_sea…I dalje prepliću to sa zapisima o Peteru, o bombardovanju, o tome da su “čitave ulice pretvorene u grudve od šljunka, ida će trebati dosta vremena da se izgrade sve porušene kuće… Deca lutaju po ulicama i traže očeve i majke. I sada se naježim kada se setim svega što nas je upozoravalo na opasnost od pogibije”. To je Ana, oktobar 1942-e godine, Amsterdam.

Ili o Otadzbini, o tome što se danas dešava, to je Angelika_sea: “Boli me sve to što se dešava. Rodjena sam na Kavkazu, i volim i ove i one i sećam ih se kako su igrali”.

Pišu naravno o majkama, ponekad nastavljajući svoj unutrašnji spor sa njima. Evo Ane, pred nama je ličnost sa svojim već formiranim pogledom na svet, pročitajte: “Posle Nove godine – drugi veliki raspust – moj san… Posle njega sam shvatila svoju tugu zbog prijatelja: ne zbog devojčice-drugarice, već druga-dečaka …Otkrila sam sreću unutar sebe i shvatila da su moja lakomislenost i veselost samo zaštitni pancir. Postepeno sam postala smirenija i osetila sam bezgraničnu težnju ka dobru, ka lepoti. I uveče ležeći u postelji, kada zavrašavam molitvu rečima: “Blagodarim Ti za sve dobro, milo i prekrasno”, - sve u meni likuje. Sećam se svega “dobrog”: naše spasenje, moje ozdravljenje, potom svega “milog”: Petera i potom se sećam svega “predivnog”, - u celom svetu, u prirodi, u umetnosti, u lepoti – u svemu što je predivno i veličnastveno.



Tada ne razmišljam o tuzi već o tom čudesnom što postoji pored njega. Evo u čemu je osnovna razlika izmedju mene i mame. Kada je čovek u tuzi, mama mu savetuje: “Razmišljajte o tome koliko u svetu ima tuge, i budite blagodarni, što vi to ne morate da preživljavate”. A ja savetujem nešto drugo: “Idi na slobodu, pokušaj da nadješ sreću u sebi, u Bogu. Razmišljaj o onom predivnom što se odvija u tvojoj duši i oko tebe i budi srećan”.
A evo šta Agunia kaže o majci: “Danas je praznik … Praznik koji je za mene prestao da postoji samo zato što više nema Mame…A kada je ona bila, bilo je drugačije. Uopšte sav život je bio drugačiji. Srećniji, bez obzira na sve…A sada mi nedostaje kao nikada. Prošle su četiri godine i bolno je isto kao i tada, možda i jače.

Sećam se skoro svega, šta je bilo u školi…Ali se ne sećam potpuno šta je ona govorila, šta sam ja njoj govorila, da li sam joj rekla da je volim, iako je ona to uvek znala, verujem …Nikada sebi neću oprostiti što sam je tada poslušala i otišla, tačnije izašla …Ostavila sam je a ona je ostala …Ne sećam se šta je uradila …I već 4 godine se borim sa tim…”
Anina mama, Edit Frank, umrla je 6 januara 1945. godine u Osvencime, a Agunina mama – u Beslanu.

Pišu o drugaricama. Ana: “Juče uveče, kada sam već zaspala, odjednom sam kao na javi ugledala Liz. Stajala je preda mnom – skrhana, iznurena, sa upalim obrazima. Njene krupne oči su bile obraćene k meni sa ukorom, bukvalno je htela da kaže: “Ana, zašto si me ostavila? Pomozi mi! izvedi me iz ovog ada!”. A ja nikako ne mogu da joj pomognem, ja sam dužna da skupivši ruke gledam kako ljudi stradaju i ginu, i mogu samo da molim Boga da je sačuva i da nam da da se ponovo vidimo…Sudila sam o njoj nepravilno, dečije, nisam shvatala njene strahove. Ona je veoma volela svoju prijateljicu i bojala se da ja mogu da ih posvadjam. Ponekad bih na trenutak razmišljala o njoj, ali sam tad iz egoizma odlazila u svoj radosti i žalosti. Užasno sam se ponašala i sada ona stoji preda mnom, bleda, tužna i gleda me očima koje mole …Ako bih ja mogla nekako da joj pomognem! Gospode, kako to – meni je sve dobro a nju čeka strašan udeo! Ona je verovala u Boga ništa manje od mene i uvek je svima želela dobro. Zašto je meni sudjeno da živim, a ona će možda uskoro umreti? U čemu je razlika izmedju nas dve? Zašto sam razdvojena od nje? …Ah Liz nadam se da ćeš uvek biti zajedno sa mnom samo ako preživiš rat! Ja bih za tebe uradila sve na svetu, sve što sam propustila…”

A evo i Agunie, i iskreno govoreći duša mi se ledi od takve sličnosti: “A još danas je Dzeročki rodjendan … Danas je napunila 18. Oni bi svi zajedno veselo slavili i ona bi bila srećna! Ona bi verovatno studirala na našem Vladikavkaskom institutu mode, a možda bi otišla u Piter ili u Moskvu …Ali sva njena maštanja su ukradena, a potom su streljani i spaljeni, kao i ona sama … U ovom životu je sve nepravedno …Oprosti mi Dzera …Oprosti mi što sam ti se često smejala za sitnice, oprosti što te nisam dobro poznavala, oprosti što ne mogu da sprovedem u život naše dečije planove, oprosti za to što radim u svom životu, oprosti za to što TI a ne ja …Oprosti svima nama što te nismo spasli, što si ti ostala u školi a mi smo svi otišli …Uvek ću te se sećati i voleti te.

Dok je Ana tek učila da čita i piše u Nemačkoj su na vlast došli nacisti i bezumna teorija vladavine jedne nacije nad drugom je postala državna politika. Kada je Ani njena omiljena baka poklonila olovku sa zlatnim perom “njenu prijateljicu, saradnika”, već su bili izgradjeni konclogori, u kojima će poginuti i Anina majka i Peter, koji je imao tako čudesan osmeh, i njena sestra Margo, i sama Ana. Od cele njene porodice Frank samo će njen otac Otto čudom ostati živ. 1947 on objavljuje dnevnik svoje mladje ćerke. Taj dnevnik će postati jedan od najpronicljivijih dokumenata koji razobličavaju ljudsku mržnju i prirodu fašizma. Kao i dnevnici Rutke Liblih, spaljen u Osvencimi, Helge Den – u logoru Sobibor, Tanje Savičev iz blokiranog Lenjingrada.

Devojčice u svim vremenima vode dnevnike. Verovatno nema ničeg zadivljujućeg zbog njihove sličnosti – devojčice u svim vremenima žive sa predosećajem ljubavi, čekaju je, već su za nju spremne …Jednom je Rutka Liblih, bez obzira na uzrast kao pravi poeta u svom dnevniku uporedila sudbine ljudi sa pahuljicama koje nestaju pod nogama prolaznika …Negde u svetskoj paučini su se izgubili dnevnici Aginije, Angelike, …

Majčina molitva Angelu Čuvaru za decu
Sveti Angele, Čuvaru moje dece (imena), pokrij ih tvojim pokrovom od demonskih strela, i svakoga zla i sačuvaj njihovo srce u angelskoj čistoti. Amin.