MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Da li stradate od nesanice? Bezutešno stanje! Kako se izbaviti od njega? Kako s njim izaći na kraj?

Ali samo ne žurite sa “izbavljenjem”! Ništa u životu ne biva slučajno. Tako je i sa bolešću i sa nesanicom. Sve je svrsishodno, sve služi tajanstvenom prednaznačenju, iz svega treba izvući lekciju. Sve nam donosi svoj dar i bilo bi nerazumno uklanjati se od tog dara. Zbog čega ga ne prihvatiti? Nestrpljivi samovoljnik je onaj koji želi da brzo “ode” od neprijatnog. Životna mudrost postupa drugačije: ona želi da prihvati i neprijatnost! A možda je upravo to najdragoceniji dar … Evo kako se projavljuje i nesanica…Samo ne treba imati nikakav strah od nje …inače će duša biti zgrčena. Samo je ne treba savladjivati … jer će se direktno utvrdjivati. San uvek dolazi lako. Podjimo i mi u susret nesanici na najlakši način …I primićemo od nje darove i lekcije.
Naša volja ima granicu – to je prva lekcija nesanice. Niko od nas nije neograničeni vlasnik svog života. Naprotiv, mi moramo da se suočimo sa neospornim karakteristikama naše prirode: moramo da im se prilagodimo i pokorimo, kako bi se oživelo Božanska klica u nama, kako bi Ona u nama pronašla stvaralačku ravnotežu i pokoj. Ukoliko to ne uradimo gubimo zdravlje, ravnotežu, san dotle dok se oni ponovo ne uspostave “sami od sebe”. “Sami od sebe” . tako zvuči duboka, precizna Aristotelova reč …Ali sada treba da pričekamo dok se san sam ne povrati. Ne birnite se! Ona liči na dosadu: ona je tu samo da bi prestala. Ona će ostati samo dotle dok ne ojača potreba za snom.

Tako da je bolje sredstvo za san u tome da se ne smeta nesanci, da joj se čovek preda, i da se ispije kao prineseni pehar. Najbolje od svega je zaboraviti da je vreme ili čak da je davno bilo vreme za spavanje; uopšte ne treba misliti o svojoj nesanici, o njenim mogućim posledicama, već se čista srca i neposredno treba predati životnim sadržajima, koji nam se bezobzirno motaju po glavi i progone san. Ostali svet može da spava a ja ću se predati svojoj nesanici i njenim skrivenim sadržajima, za koje “nemam vremena” u toku dana. Ostajem sam sa sobom …

Tako mi nesanica donosi svoj drugi dar – sposobnost da podnesem samoću. Tamo gde su me svi napustili; gde su svi udubivši se u sebe, zaboravili na ceo svet i mene, gde sam sasvim sam, ostavljen samom sebi, ležim i uveren sam u to da sam samo ja u stanju sebi da pomognem – počinje neobičan, napet život. Taj život je često previše intenzivan, da bi bio dosadan; naprotiv, on je često tako neočekivan i porazan, da se u meni budi prava radoznalost; i često je tako ispunjen nekim smislom da osećam kao da sam u surovoj školi samoće, samostalnosti i samokontrole. Ah, koliko ljudi na svetu su u besanim noćima prvi put osetili i postali svesni svoje duhovne i duševne samoće, i iz te bezutešne samoće su zavapili Bogu na nebesima i našli Ga! Jer je On najbliže od svih onima koji stradaju od nesanice. Tamo gde se život čini potpuno bezutešnim, odmah se pojavljuje uteha. Tamo gde čini se gineš od svoje samoće najlakše od svega nalaziš put ka Bogu. A to je nesumnjivo najblagorodnija uteha i najvredniji dar …

A sada – treći vredan dar nesanice. U toj noćnoj budnosti se učiš da predstaviš i oslušneš skriveni smisao sopstvenih nesvesnih i polusvesnih tajni. I to ne samo razočarenja i tuga, već i grešaka, grehova i rana skrivenog Ja – jesam. I ne samo njih, već i svetih i isceljujućih zraka svetlosti savesti. Jer ništa nije tako prijemčivo za te svetlosne zrake kao sumračno stanje polumraka nesanice. Tamo gde se gasi dnevna svetlost i svetlost svesti, gde se povećava sposobnost primanja unutrašnjih zraka i gde mračna slika svakodnevnog života tuguje po novoj, neiskazanoj svetlosti …Ah, ima tako mnogo ljudi koji su samo u besanim noćima doživeli prosvetljujuće dobro od griže savesti i isceljujući blagoslov pokajanja, gorkog, umirujućeg pokajanja! Nije li to dragoceni dar? Nije li to uteha, koja nastaje od neutešnosti? Da li su u pravu plašljivi ljudi, koji pokušavaju da izbegnu te darove i tu utehu i koji pribegavaju lekovima iz straha da ujutru ne bi bili “bledi”?

Nesanica nas uči hrabrosti. Hrabrosti pred licem prirode, pred samim sobom, pred svojom savešću. Hrabrosti za prebivanje u samoći i za uznošenje molitve.
To je njen poslednji dar i njena najbolja uteha.