MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KARULJA



Takva pusta mesta kao što je Karulja na Svetoj Gori uzalud nazivaju «Bogom zaboravljena».

Brod prilazi ka pristaništu. Pred nama se uzdiže ogromna, skoro okomita litica. Ona je okrenuta ka jugu i dobar deo godine je osunčana. «Lastavičina gnezda» (kelije) monaha su kao prilepljene na kamenu vertikalu. Čini nam se da se do njih ne postoje čak ni kozje staze. Da li pored njih ima i pedalj zaravni?! Da nisam ovde bio ranije, pomislio bih da je ovde sasvim nemoguće živeti ... Kada posmatramo visine monaškog asketizma sa valovite površine životnog mora, stiče se uitisak da su ti vrhovi apsolutno nedostižni. Ali s Božijom pomoći sve je moguće.

Vidimo nakrivljeno drveće koje se uzdiže nad provalijom, i liči na svojeručno izradjen kran. Odatle se prema moru nekada spuštalo uže, i ribari koji su plovili pored su stavljali u korpu maslinke, i dvopeke. Takav način snabdevanja otšelnika je nazvan «karulja». Dovezenim namirnicama su dodavani plodovi opuncije (kaktusa), koji rastu na litici, pa su tako korišćeni i akridi, veoma lepe mahunarke. Ukoliko se one pažljivo sažvaću, onda se dobija suva, skoro slatka masa. Takve mahunarke rastu takodje i u Palestini. Na Svetoj Gori su nam rekli da se upravo tim arkidama hranio sveti Jovan Krstitelj.

Evo i tipične karuljske kalive (kelije). Teško je reći od čega je napravljen taj kućerak. Zardjali gvozdeni listići na krovu su pričvršćeni oblutcima. Nešto više se nalazi kamena ograda. Nedavno se odozgo otkinuo deo litice, pao na zid, kamenčić je bukvalno preskočio kalivu i pao dole. Otac Mihail Bugarin koji se nalazio unutra nije ni na sekundu prekinuo svoje molitveno pravilo.

Danas se nad njegovom kalivom nalazi još jedan blok. Monasi kažu da je to korisno za podsećanje na smrtni čas.

A gde se nalazila kelija oca Stefana? Evo izgorelih ruševina. Izmedju crnih vrhova i betonskih delova se izdvajaju cvetovi kao veoma svetle mrlje. Zadivljujuće je kako su oni preživeli u požaru!

Tog Karuljca, koga su ovde često zvali «papa Kralj», smo zatekli pre nekoliko godina u punoj snazi. Potom smo saznali da je kelija oca Stefana izgorela. Ploveći jednom pored karuljske obale, videli smo ga na obali. Čak se iz daljine videlo kako je ostario i omršao. Srce nam se steglo jer smo ga zapamtili kao sasvim drugačijeg. A potom smo čuli novu vest da je 2001 godine starac predao dušu Bogu. Desilo se to u Srbiji, u manastiru Slanci kod Beograda, na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice u Hram.

Danas na tom zgarištu (tu se čak štaviše nekad podvizavao učenik starca Siluana, otac Sofronije Saharov) počinje da gradi keliju moj dugogodišnji poznanik, jedan ruski monah. On gradi osnovu kelije, koja polazi od mora, ali cveće, koje je otac Stefan toliko voleo, i koje je zasadjeno na zemlji koju je sam doneo će ostati netaknuto.

Novi domaćin kelije kaže: «Sada ću vam pokazati gde je starac lovio ribu». Vidimo da se na kraju litice nalazi nešto što podseća na karulju.

- Odavde se kanap sa udicom spuštao na desetine metara naniže.

- Zar se sa takve visine može nešto uhvatiti!

- I te kako! Pored same karuljske litice se nalazi beskrajno duboka morska uvala koja je puna ribe.

image


Ulazimo u razrušenu crkvu. Odatle je (očigledno zbog sveće koja je pala) i počeo požar. Pored se nalazi pećina u kojoj su ranije bila dva jezerca. Sada su ona skoro osušena. Vatra je probila liticu, i voda je ušla unutra.

Navirala su sećanja: «U stvari, - govorio je starac, - telo treba lečiti palicom, a dušu – krstom».

- A znaš li priču sa zmijom? – pitao je monah.
- Jel o tome kako ju je otac Stefan presekao na pola?

- Da, ulazi on u svoju pećinu i vidi da u polumraku visi nešto kao gumeno crevo. Odakle ono? Uhvatio ga je rukom, kad ono – zmija. Presekao ju je na pola. I još je rekao: «Ko ti je dozvolio da ovde dopuziš?!» Taj čovek je imao fenomenalnu snagu u rukama, i veliku veru u duši.

Neki su za oca Stefana smatrali da je u prelesti, i obraćali su svoju strogu pažnju na njegove brze reči, i reklo bi se nervozne pokrete ruku. Zamerali su mu zbog navike da zvižduće, kao i zbog druželjubivosti. I zaista, sve to spolja ne odgovara klasičnom liku shimnika. Ali on je u našim srcima ostavio zadivljujuće svetle utiske.

Kakav je bio otac Stefan pred Bogom, poznato je samo Gospodu.

Karuljski kozak

Jedini grčki stanovnik Karulje je poštovani monah Hariton. Snažno čeljade jasnih crta lica i guste lepezaste brade. Njegovi spori pokreti svedoče o unutrašnjem monaškom miru i «levantijskoj» prirodi. Kod njega je sve tiho-tiho.

image


Otac Hariton je veoma raznolika ličnost. On je za proteklih nekoliko decenija toliko pronikao u ovdašnje staroruske tradicije, da čak i svoje ime neobično izgovara.
Nekada se uz osmeh predstavlja kao kubanski kozak Haritoška! Tačnije, karuljski! On je jedan od onih Grka koji je nekada služio u specnazu i čuvao predsednika republike, i koji se prema našim sunarodnicima odnosi sa ljubavlju. Najstariji stanovnik Karulje, koji se seća veliih ruskih staraca koji su se ovde podvizavali, otac Hariton je čuvar jedinstvene arhive ...

Sa izbledelih snimaka nas posmatraju zadivljujući likovi predjašnjih kuruliota. Ti ljudi su preobraženi i spolja i iznutra. Medju svetinjama koje se čuvaju u keliji se nalazi i glava prepodobnog Teodosija Krausljskog. A evo i njegovog naprsnog kiparisovog krsta. Bivši inspektor Vologodske seminarije, on je došao na Svetu Goru 80-ih godina XIX veka. U duhovnoj borbi sa grehom gneva, on se predao na poslušanje starcu, koji je imao veoma strog, zahtevni karakter.

Ovde ima i dosta dokumenata, koji su povezani sa zadivljujućom sudbinom starca Nikodima. Revolucija 1917 godine ga je kao unter-oficira carske vojske zatekla u Makedoniji. Ne želeći da živi u Rusiji koja je svrgnula cara, on se peške uputio na Svetu Goru. Podvizavao se u ruskom manastiru i njegovim skitovima, a zatim se po blagoslovu starca Siluana naselio na Karulji, i živeo u poslušanju kod oca Teodosija. Poslušanje, govorio je, ne treba da bude samo spoljašnje, već i unutrašnje, zasnovano na najdubljem poverenju prema svom starcu.

Nedugo pre smrti otac Nikodim je govorio: «Sve sam zaboravio sem: «Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog»». Starac se upokojio 1984 godine, pričestivši se iz ruku oca Stefana.

Otac Hariton je danas poznat i kao dobar fotograf. Njegov fotoalbum, koji je izdat u Grčkoj, je van svake sumnje najbolji zbornik svetogorskih snimaka. Otac Hariton ima blagoslov da snima one koji obično izbegavaju fotoobjektive, i koji se zatvoreni u svojoj samoći, nikada ne sreću sa poklonicima. Takvi monasi shvataju da škljocanje dugmeta na fotoaparatu može da «uključi» i gordost.

Jednom smo organizovali svojevrsan kreativan susret sa gledaocima oca Haritona u Moskvi. On je prikazivao slajdove. Ljudi u sali su gledali i netremice slušali. A po završetku projekcije sam saznao da su ocu Haritonu upravo saopštili o smrti brata koga je mnogo voleo. Monah ni na koji način nije pokazao svoju tugu i završio je obećani susret do kraja ... Ali kakve smo likove videli na tim snimcima, kakve smo priče čuli o Svetogorcima koji su i danas živi ili su se nedavno upokojili! U nekom smislu to i jesu «nevidljivi starci» koje smo s Božijim blagoslovom videli na fotografijama oca Haritona. Sveukupan portret starca je sledeći: on je više od pola veka neprekidno živeo na Svetoj Gori, nikada se nije kupao u moru, ali je od njega uvek dolazila zadivljujuća svežina, pri postrigu je dobijao brojanice, i s njima u rukama je i umro ...Zadivljujuća životna jednostavnost tih nikome poznatih monaha.

Karuljski lanac

image


Bio je to kraj vidljive Karulje, a ispred je bila unutrašnja. A evo i granice izmedju njih. Kamenita staza koja se spušta nadole, a mi se nalazimo na vrhu predivne litice. Ona se čini se skoro strmo spušta prema smaragdnom moru. Stazica postaje neprekidna tačkasta linija. Njen kraj se ne vidi jer je litica pomalo grbava. I od toga što ne znaš kolika je dužina te vertikale, bivaš van sebe. Koliko ima odatle do mora? Dvesta metara ili trista? Dovoljno je i sto – mračno odgovara «unutrašnji glas».

Našavši se ovde prvi put, mislio sam da neću ići dalje. Ali monah koji nas je pratio se već spuštao. Posmatrajući bele pruge od osušenog znoja na poledjini njegovog podrjasnika, počinjem da ga pratim. Nervozno skidam lanac. Treba nogom napipati malu zaravan na litici ...Evo je! Veličine je možda vrha flaše. Takve zaravni su uglačane. Pošto mora da se gleda nadole, prema provaliji, srce sve jače kuca. Prvi put nisam zapamtio koliko je sve to trajalo. Potom se pokazalo da se na taj način treba spuštati svega trideset metara. Niže se nalazi mesto koje se ne vidi sa vrha i na kome se (o sreće) može stajati obema nogama.

Još niže se nalazi poveća zaravan. Tu je mračan otvor – ulaz u dovoljno veliku pećinu. Kada se oči priviknu na polumrak, vidiš da je ona sva prekrivena slojem rdjaca. Kažu da svetogorski ikonopisci uzimaju tu boju upravo ovde. Danas se u pećini podvizava srpski monah. Visok, lep čovek zagasitog i jasnog lica. On je jedan od onih koji je napustio srpski Hilandar ne pomirivši se sa tim da je promenjen drevni ustav njegovog osnivača, svetog Save. Taj ustav, koji je dala Sama Bogorodica kao Igumanija manastira, je činio manastir nezavisnim od bilo kakve ovozemaljske vlasti.

Monah nam preporučuje veoma ukusan hlepčić koje peku u Hilandaru. Pored nas su ovde još dvojica poklonika-Srba. Na stolu, tačnije na daskama koje su postavljene izmedju nas se pojavljuju riblje konzerve, bob i vino.
Još pod utiskom spuštanja lancem, mahinalno smo sve pojeli. Čak nismo ni pomislili na to da smo očigledno pojeli sve rezerve hrane gostoprimljivog pustinjaka. Uostalom čini se da je Srbin zadovoljan nama kao sagovornicima, kao i time što možemo da razgovaramo o masonskom nasilju u svetu.

Pokušavajući da se očistimo od prašine, ustajemo. Opasan put još nije završen.
Nastavice se ...

Preuzeto sa http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=1069
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 2670 puta