MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Mnoge crkvene postavke nisu dobijene Sviše, već su zasnovane na Svetom Pismu i crkvenom Predanju, koje potiče još od apostola. Nažalost, u današnje vreme većina ljudi koji sebe smatraju pravoslavnim, nikada nije ni uzela u ruke Sveto Pismo, a da ne govorimo o delima svetih Otaca Crkve. Pokušaćemo da razmislimo da li je to ispravno?

Priča starijeg čoveka

U mladosti nisam bio ateista, već pre ravnodušan prema pitanjima vere. Privlačilo me je sve ono što privlači omladinu – drustvo, zabave, vesele večere, ali sve u granicama pristojnosti. Posle nekog vremena sam stekao novog poznanika, i naše poznanstvo je prešlo u prijateljstvo. Kada sam posle svega proanalizirao njegov uticaj na mene, shvatio sam da se on na sve načine trudio da me učini ciničnim, surovim, razvratnim. Ali mi se u to vreme činio kao oštrouman i ekstravagantan čovek, a šta omladina ceni nego to? Jednom smo otišli kod mene kući i ušli smo u sobu. Ja sam nastavio da brbljam nekakve gluposti, ali je moj prijatelj bio veoma napet i činilo se, da je prestao da me sluša. Konačno me je prekinuo: - Slušaj, ti i ja pričamo gluposti, a ovde na stolu leži Jevandjelje. Nije dobro ponižavati svetinju – iznesi ga, molim te.

Ja sam tek tada primetio Jevandjelje na stolu – očigledno ga je moja sestra ostavila. Začudio sam se takvom strahopoštovanju svetinje od strane mog prijatelja, koji se više puta nepažljivo izražavao o njima. Misleći, da želi da me ismeje, rekao sam šaljivim tonom:

Iznesi ga sam, ako ti smeta, - i s tim rečima sam uzeo Jevandjelje i ćušnuo ga prijatelju u ruke. On je u tom trenutku nestao ... Nekoliko sekundi sam stajao začudjen, a zatim sam se onesvestio. Dok sam padao, porušio sam neki nameštaj, i zbog lupnjave su iz susedne sobe dotrčale majka i sestra. Našli su me samog, kako ležim na podu u dubokoj nesvesti. Pored mene je ležalo Jevandjelje. Iz moje sobe se moglo izaći samo kroz hodnik, kroz koji su one odmah potrčale, ali nikoga nisu videle. Treba li reći kako je ovaj dogadjaj snažno uticao na moj život?

Sasvim kratko o Svetom Pismu

Svaki hrišćanin, koji je pri zdravoj pameti, ima obavezu da čita Sveto Pismo. To se nikako ne sme smatrati opterećenjem, pošto niko od njega ne zahteva da čita mnogo. Možete pročitati i pola stranice dnevno, samo da to bude redovno i sa razmišljanjem.

Knjige Svetog Pisma su sabrane u jednu – Bibliju. Taj naziv se tako i prevodi kao «Knjige». Biblija se deli na dva dela: Stari Zavet i Novi Zavet. Stari Zavet čine knjige koje su napisane pre Hristovog Rodjenja. To je u suštini istorija odnosa izmedju Boga i ljudi: stvaranje čoveka, njegovo otpadanje od Boga, i nadalje beskrajno ponavljanje istorija odredjenih ljudi i čitavih naroda – napora da se živi sveto i gorkih padova u bezdane greha, Istorija svega što je Bog učinio za palo čovečanstvo, kako bi ga obratio ka pokajanju, kao i odgovori ljudi na to. Čitanje i razumevanje Starog Zaveta je u naše vreme usložnjeno ne samo zbog opšteg duhovnog neiskustva, već i zbog masovne nepismenosti po pitanjima istorije. Zbog toga je u prvo vreme upoznavanja sa istorijom Starog Zaveta bolje ograničiti na njegovo kratko prepričavanje u udzbenicima Zakona Božijeg.



Oni koji tek prilaze veri neophodno je da počnu od novozavetnih knjiga, a u prvom redu od Jevandjelja. Ta reč se upotrebljava u jednini iako se sastoji od četiri knjige Novog Zaveta. Uostalom, kada se govori upravo o knjigama, koje su napisali četvorica apostola, onda je moguće upotrebiti reč «jevandjelje» u množini, ili je zameniti rečju «četvorojevandjelje». Jevandjelje u prevodu sa grčkog znači «blaga vest», vest o tome da Bog tako voli čoveka da je radi spasenja njegove duše predao na krsnu smrt Svog Jedinorodnog Sina. Blagodatna sila Jevandjelja se ne projavljuje naravno samo u čudesnoj sposobnosti odgonjenja spoljnih napada nečiste sile, već čitanje Jevandjelja prosvećuje čovekov um i srce iznutra, ako se tako može kazati. Ono što je bilo nejasno, postaje jasnije od dana; ono što se činilo neostvarljivim, postaje prirodno i jedino moguće. Poznat je veliki broj slučajeva, kada su se ljudi izbavljali od teških poroka i očajanja, uzevši sebi za pravilo da čitaju Jevandjelje. Jedna reč iz Jevandjelja, koja je ostajala u duši je privodila raskajanju okorele grešnike, i činila velikim svetiteljima najobičnije ljude. Običan vojnik je u ruševinama Staljingrada pronašao Jevandjelje i čitajući ga odbranio poznati dom Pavlova te strašne sudbonosne jeseni 1942-e godine. Naposletku je postao veliki starac našeg vremena, kome su se tokom desetina godina obraćali ljudi iz cele Rusije.

Jevandjelje je napisano običnim pripovedačkim jezikom. Ali savremenom čoveku, koji nije vaspitan u pravoslavnoj tradiciji biva teško da razume i tako jednostavno izlaganje. Pored toga, neiskorenjiva je i sklonost da se o svemu sudi po svojoj izopačenoj prirodi. Sve to podstiče na otvaranje nove rubrike, u kojoj će za razjašnjavanje pročitanog biti moguće obraćanje crkvenim autoritetima.

Autoritativno mišljenje. Kako razumeti odredjene reči

«Ne oskvernjuje čoveka ono što ulazi u usta, već ono što iz njih izlazi», - to mesto iz Jevandjelja kao i njemu slična, naprimer: «hrana nas neće opravdati pred Bogom», - vole da citiraju ljudi koji ne žele da poste. Ali Crkva nikada i nije smatrala da hrana može da iskvari čoveka. I više od toga: bilo je u istoriji i takvih ljudi koji su neku hranu smatrali skvernom – oni su smatrani jereticima. To da je Gospodu ugodno da mi postimo, vidi se i iz toga, što je i On Sam postio i tome naučio i apostole. A to je rečeno radi toga da se posteći ne bi samo ograničavali telesnim postom, već da bismo i svoju dušu držali u postu, suzbijajući ispoljavanje njenih strasti. To je ono najvažnije, a post služi kao moćno sredstvo za to.

Kada savest govori da je post neophodan, a ljudi žele da je umire, tada navode tri isprike:

1. Ja na drugi način nadoknadjujem to što ne postim;
2. Postim kada želim, a ne u toku ustanovljenih postova;
3. Meni post šteti.
Prva isprika je neumesna. Ako neko izadje iz ognja neoprljen, on rasudjuje kako se bez posta mogu pobediti strasti. Druga isprika je takodje neumesna, jer je Crkva – jedno telo, i odvajanje u njoj od drugih, protivureči Njenom ustrojenju. Udaljavanje od opštih činova Crkve je moguće samo izlaskom iz nje. Treća isprika sadrži senku istine. Tačno je da se po crkvenim pravilima posta oslobadjaju oni na koje post deluje štetno, jer on nije ustanovljen da ubija telo, već da umrtvljuje strasti. Ali ako pažljivo nabrojimo takve slučajeve onda ćemo videti da njih ima jako malo. Ostaje samo jedan uzrok -. Ne postoji zelja za postom, i protiv toga se ne može sporiti jer se ni u raj ne ulazi protiv volje. Samo kada budeš osudjen na ad moraćeš ići hteo, ne hteo ...

Iz dela sv.Teofana Zatvornika

Preuzeto sa http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=906
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-