MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Dvanaest koraka iz ada u život



Kako je nastala i šta radi pravoslavna grupa anonimnih alkoholičara i narkomana bratstva „Radonjež”
Jeromonah Anatolij (Berestov) razgovara sa bivšim pacijentima (narkomanima). Krutickoe podvorje, Moskva.

«Kako razviti srce? Zamišljaj sebe na mestu drugih. Kako raširiti srce? Evo kako: kada nam Gospod pošalje nekog čoveka treba prema njemu da se odnosimo s pažnjom, da se postavimo u njegovu situaciju i da mu posvetimo delić svoga srca. Tako će postepeno novi i novi ljudi ulaziti u naše srce, i ono će se širiti. Sve možemo voleti samo kroz Hrista».  (pravedni Aleksej Mečev)

Jednom je moj školski drug, član društva anonimnih alkoholičara, doveo kod nas u Crkvu rukovodioca centra “Kovčeg”, psihoterapeuta Aleksandra Golomazova. Na njegovu inicijativu je u Samari nastalo društvo anonimnih alkoholičara. On je jedan od malobrojnih psihoterapeuta, koji priznaje realnost duhovnog sveta i duhovnog života, kao i to da lekari treba da prepuste svoje pacijente psiholozima, a ovi potom – sveštenicima. Drugog načina nema. Inače se pacijenti od psihologa opet vraćaju lekarima, vrteći se u krugu, i na to se gubi ogroman novac. Nekada se to radi zbog nerazumnosti, a nekada – veštački: narkomanu prosto produžuju život, malo ga izlečivši, kako ne bi umro. Rade mu reanimaciju i njemu su ponovo potrebni narkotici. Iskusni lekari i psiholozi već znaju: zavisni ljudi se ne mogu spasti samo uz pomoć medicine i psihoterapije. Tim ljudima je potrebna Božija pomoć, koju Crkva daje u svojim Tajnama.
Aleksandar Golomazov je ispričao da kod njega u “Kovčeg” dolazi mnogo predstavnika raznih konfesija i sekti i odvode uglavnom pravoslavne ljude k sebi, i predložio je da se formira pravoslavna grupa za podršku, koju smo nazvali grupa duhovnog rasta. Tako je nastalo bratstvo „Radonjež”. Okupljamo se svake nedelje u Crkvi, u četiri sata uveče na večernjem Bogosluženju sa pevanjem akatista ikoni Majke Božije „Čaša koja se ne ispija”, a zatim postavimo stolove u samoj Crkvi i počinje rad u grupi. Možda to izgleda neuobičajeno, kada u zapadnom delu Crkve stoje stolovi, na stolu gori sveća, postavljene su bombone i hlepčići, nasut čaj, a za stolom sede muškarci i žene, mladići i devojke. Na začelju sede rukovodilac grupe (jedan od bratije) i sveštenik. Rad grupe se odvija u Crkvi, jer zbog nemaštine nemamo nikakvih drugih prostorija. A možda je u tome poseban Promisao: niko sebi u Crkvi ne može da dozvoli proizvoljno ponašanje i nedozvoljene teme, što se često dešava u neocrkovljenim grupama. Na prvim sastancima većina u grupi su bili odrasli muškarci-alkoholičari. Zatim su došli i roditelji iz fonda „Drugo rodjenje” i roditelji iz društva „Roditelji protiv narkotika”. Roditelji su počeli da dovode svoju decu, počele su da dolaze žene, prijateljice, već je trebalo i klupe negde staviti. Odlučili smo da grupu podelimo na zavisne i suzavisne. Suzavisni su roditelji i žene, koji su dovoljno dugo vremena živeli sa alkoholičarima i narkomanima, i kod kojih je kao posledica toga opštenja došlo do deformacije ličnosti, - s njima treba imati poseban razgovor. Bilo je neophodno da se grupe podele: deca nisu mogla da budu otvorena u prisustvu roditelja, a alkoholičari – u prisustvu žena. Za suzavisne smo organizovali grupu koja je počela da se okuplja četvrtkom.

Kada su se suzavisni odvojili, pojavio se predlog da se grupa podeli samo na alkoholičare i samo na narkomane. Zajedničke grupe već ne postoje. Narkomani u svetu obično preziru alkoholičare, smatrajući da je napijanje i valjanje pod ogradom neprilično, za razliku od «blagorodnog» narkotičkog opijanja, ne shvatajući da oni vremenom mogu da degradiraju više nego alkoholičari. Alkoholičari sa svoje strane ne mogu da shvate kako je to moguće nešto njušiti, bosti se, za njih je to prosto poražavajuće. Na prvi pogled, nema ničeg što bi te ljude objedinilo u jednu grupu, a i starosna razlika izmedju njih je dovoljno velika. Na našu sreću, iznesen je jedan veoma razuman i trezven predlog. Jedan od odraslih alkoholičara je rekao: «Narkomani su nam po godinama kao deca, a to i jesu naša deca, i ako im mi očevi ne pomognemo, ko će im pomoći, zar da ih ostavimo tako napuštene?». Mi smo se odmah složili sa tom izjavom, i iskreno govoreći, već smo se toliko navikli jedni na druge, i nismo imali želju da budemo zajedno, već smo samo sledili tradiciju. Formiravši mešovitu grupu, bili smo na neki način inovatori, a sem toga deo suzavisnih su sa suzama u očima molili da ih uzmu kod sebe. S vremenom su se navikli i na njih, zbog čega su oni bili neizrecivo radosni.

Sednice bratsva «Radonjež»

«Kako razviti srce? Zamišljaj sebe na mestu drugih. Kako raširiti srce? Evo kako: kada nam Gospod pošalje nekog čoveka treba prema njemu da se odnosimo s pažnjom, da se postavimo u njegovu situaciju i da mu posvetimo delić svoga srca. Tako će postepeno novi i novi ljudi ulaziti u naše srce, i ono će se širiti. Sve možemo voleti samo kroz Hrista». (pravedni Aleksej Mečev)

Sednica grupe, koju smo postepeno počeli da nazivamo bratstvom, počinje sa zajedničkom molitvom. Obično pevamo «Carju Nebesni...» ili «Oče naš». Posle molitve se blagosilja trpeza. Rukovodilac čita preambulu. Evo kako ona glasi: «Bratstvo «Radonjež» je dobrovoljna zajednica ljudi, koji su u njoj iz uverenja da ih samo Bog preko vere u Sina Svoga Jedinorodnog Isusa Hrista u blagodati Duha Svetoga, a u krilu Pravoslavne Crkve može isceliti od bolesti alkoholizma i narkomanije.
Jedini uslov za učlanjenje u bratstvo je želja da se ostavi piće. Članovi bratstva ne plaćaju članarinu, već ona postoji zahvaljujući njihovim dobrovoljnim prilozima. Bratstvo predstavlja deo parohije Crkve posvećene Prepodobnom Sergeju Radonješkom. Njegovi članovi smatraju da je aktivno učešće u Bogosluženjima i Tajnama, kao i u parohijskom životu – neophodan uslov njihovog izbavljenja od bolesti. Naš osnovni cilj je da ostanemo trezni uz pomoć Božije blagiodati, koristeći mnogovekovnu pravoslavnu tradiciju, kao i metod «12 koraka», za izbavljenje od svoje pagubne strasti, kao i da pomognemo drugim alkoholičarima i narkomanima da vode trezan, bogougodan život». Posle preambule se čitaju «koraci». Svi čitaju po redu. Mi smo prihvatili ovaj program, jer on ne protivureči Pravoslavlju, ali smo im dali pravoslavnu i dublju interpretaciju. Navešćemo našu interpretaciju «12 koraka».

1. Priznali smo svoju nemoć pred alkoholom, i priznali smo da smo izgubili kontrolu nad sobom.
2. Došli smo do uverenja da samo Bog kroz veru u Sina Svoga Jedinorodnog Isusa Hrista u blagodati Duha Svetoga može da nam povrati zdrav razum.
3. Doneli smo odluku da se u potpunosti i bezpogovorno predamo volji Tvorca, Koji se javio u punoći Svete Trojice, postavši vernici jedne Saborne i Apostolske Pravoslavne Crkve.
4. Duboko i neustrašivo smo ocenili svoj život sa tačke gledišta njegove saglasnosti sa Božijim zapovestima i pravoslavnog načina života.
5. Priznali smo pred Bogom, pravoslavnim sveštenikom, kao i pred samim sobom istinsku prirodu naših zabluda, i iskreno smo se pokajali, učestvujući u Tajni Pokajanja.
6. Krotko i smireno, skrušena srca, iskreno smo žalili zbog toga što smo činili, nadajući se u Božiju dugotrpeljivost i mnogomilostivost, pripremili smo se za Tajnu Svetog Pričešća, moleći se da nas Bog izbavi od greha.
7. U svojim crkvenim i kućnim molitvama smo smireno molili Boga za obnovljenje naših duša i tela, kako bi um mogao da spozna Njegovu volju, i da je sledi.
8. Ocenivši dobrotu i milosrdje Božije prema svim ljudima i suštu suprotnost našeg prošlog života tome, sastavili smo spisak onih, kojima smo učinili zlo, i poželeli smo da ispravimo svoju krivicu pred Bogom i njima.
9. Trudili smo se da se pomirimo i da tražimo oproštaj od svih bližnjih, kao i da nadomestimo nanesenu im štetu, moleći Boga za pomoć u uspostavljanju mira i dobrog poretka. Neprestano smo se molili za zdravlje i sreću svih naših prijatelja-
10. Nastavljali smo da ulazimo u crkveni život i da se menjamo. Kada smo grešili, odmah smo odlazili na ispovest kod duhovnog Lekara i kajali se za grehe.
11. Trudili smo se da poštujemo Božije zapovesti, shvatajući da je samo bogougodan, pravoslavni život, molitva i dušekorisno čitanje, bogomislije – put ka našem treznom stanju i spasenju.
12. Ne gordeći se postignutim, nastavljajući duhovno usavršavanje i bogopoznanje, trudimo se da podelimo naše iskustvo sa drugim ljudima i da primenjujemo te principe u svim našim delima.

Po suštini, to je u Pravoslavlju poznata lestvica duhovnog napredovanja. Periodično čitamo onima koji žele da ostave piće, dvanaest saveta svetog pravednog Jovana Kronštatskog:

1. Probudi se iz sna neznanja i budalaština! Pogledaj šta se s tobom desilo! Kako mučiš sebe i svoje bližnje i koliko zla donosiš u svet!
2. Reci čvrsto i odlučno, bez trunke sumnje: «Odričem se tebe, satanino pojilo! Sjedinjujem se s Tobom, Gospode Isuse Hriste. Spasi me, iznemogao sam. Lukavi neprijatelj me savladjuje. Dodaj mi snage, odlučnosti i postojanosti u mojoj čistosrdačnoj odluci da se oslobodim od pijanstva. Neka bude volja Tvoja!» (Ili več ono što izlazi iz srca, svojim rečima.)
3. Ni u kom slučaju to ne odlaži za kasnije. Postavši svestan, odmah započni borbu sa neprijateljskom strašću i ne stupaj s njim ni u kakve pregovore, ne čini nikakve ustupke, ostvarujući samo jedan svoj zahtev: nemoj da piješ nikada i ni pri kakvim okolnostima, i ni iz kog razloga.
4. Medjutim, ne nadaj se samo u sebe, inače ćeš proigrati. Bilo bi nerazumno odbijati medicinsku pomoć u slučaju njene neophodnosti.
5. Kontroliši se i straži nad sobom neprekidno. To može da potraje i mesecima i godinama. Ne dozvoli sebi ni malo opuštanja. Trenutna slabost može ponovo da vrati sve na predjašnje pozicije. Ne gordi se svojom treznošću, inače ćeš se uzneti, posle čega ćeš neminovno pasti, što se i dešava onima koji smatraju da je već sve iza njih.
6. Ako odjednom padneš, ustani ponovo kao da ništa nije ni bilo. Kaj se i govori sebi: «Sve me je ovo stiglo zbog odvratnosti mojih grehova, nedovoljnog pokajanja, slabe volje i iskvarenog karaktera!». I ponovo započni borbu sa nevidljivim neprijateljem. Medjutim, obavezno izvuci iz onoga što se desilo potrebne zaključke i proanaliziraj svoje greške.
7. Beži od društva pijanica, «kalimova», koje isprazno provode svoje vreme, kao i od besposličara, kao od kuge. Čuvaj se bluda i pirovanja. Posebno se trudi da budeš trezan na praznike, na svoj rodjendan i dan dobijanja plate, a čuvaj se i drugih povoda za napijanje. Ti si svoje već sve popio!
8. Ne pij ni za svoje ni za tudje zdravlje. Od toga se ničije zdravlje nije poboljšalo, a tvoje će biti potpuno narušeno.
9. Pronalazi i bavi se korisnijim stvarima. Razmišljaj o poslu, trudi se, stvaraj. Nezaposlen um je djavolja radionica!
10. Odlazi na crkvene službe, posebno Božanske Liturgije, čitaj Sveto Pismo, prisajedinjuj se Svetim Tajnama. U tome nije samo zalog pobede, već i istinskog isceljenja duše!
11. Na sve načine iskorenjuj iz sebe egoizam, slastoljublje, gordost, samoougadjanje i sve svoje loše karakteristike.
12. Traži usrdno pomoć od Spasitelja, i On će te bezuslovno spasiti, progoneći vojske zlih duhova, koje su se uselile u tebe zbog tvog neuzdržanja, zbog nerada na sebi, zbog lenjosti i hladnoće u molitvi, zbog maloverja i neverja, zbog udaljavanja od Boga i od Crkve.

image

Novokršteni


Ljudi sa ovim porocima često prvi korak čine nesvesno, kada se u skoro pogibeljnom stanju iz duše stradalnika čuje vapaj: «Gospode, dokle? Gospode, pomozi, nemam više snage da trpim!». Možda je to prva molitva u životu, prvo obraćanje Tvorcu i Sazdatelju, koje će biti uslišeno. Kako je to teško shvatiti, da je bez Boga i Božije pomoći nemoguće savladati sopstvenu nemoć i bolest. To dovodi do smirenja sopstvene gordosti. Čovek obično pije ili se drogira, i pritom smatra da u svakom trenutku to može da ostavi, ali on to ne želi. I iz nekog razloga ne ostavlja, ponekad čak i do smrti. Sledeći koraci vode ka pokajanju, osmišljavanju svog života, promeni odnosa prema bližnjima, pomirenju sa Bogom kroz pokajanje. Čovek treba da se pomiri sa sobom, bližnjima i sa Bogom. On ulazi u crkveni život preko Tajne Ispovesti i Svetog Pričešća. Uči se da se u svom životu rukovodi Božijim zapovestima i crkvenim ustavom. Bratstvo je deo naše parohije, i članovi bratstva se po meri svojih snaga uključuju u parohijski život. Oni vremenom postaju iskusniji vernici, jer imaju mogućnost da vode razgovore o bogoslovskim temama, kao i da češće opšte sa sveštenikom. Članovi bratstva imaju jaku potrebu za duhovno opštenje. Oni su preživeli takve nevolje, koje su poremetile unutrašnji mir, i unutrašnje čovekovo stanje. A Gospod dopuštanjem nevolja kuca u naše srce, podsećajući nas na smrt i na večnost. Posle pročitanih koraka je prihvaćeno predstavljanje. Može se navesti svoje pravo ime, a može i izmišljeno, a najvažnije je da se iznese problem na koji se žališ. Zadivljujuće je posmatrati, posebno novima, kada se potpuno srećni, trezni ljudi redom predstavljaju, govoreći: «Andrej – alkoholičar, Aleksandar – alkoholičar, Volodja – narkoman, Marina – narkomanka, i kada dolazi red na novajliju, koji još pre pet minuta nije mogao sebi da prizna da je alkoholičar ili narkoman, i koji sada sa smirenjem za svima ponavlja: Oleg – alkoholičar, Vitalij – narkoman.

U grupi alkoholičara i narkomana postoji posebna etika ponašanja. Čovek govori otvoreno i njega niko nema pravo da prekida, da osudjuje njegove reči, da postavlja pitanja i daje savete. Svako iznosi ono što ga boli, i govori samo o sebi i ni o kome drugome. Etike takvog opštenja nema u svetu. Ljudi odmah počinju da se spore, da postavljaju pitanja i retko ko koga sluša. Ljudi u našem bratstvu po mnogo godina ne upotrebljavaju alkohol i narkotike, ali se nazivaju alkoholičarima i narkomanima, jer osećaju svoju nemoć i znaju da je teško izdržati bez Božije pomoći. Alkoholičar ne sme malo da pije, ni narkoman malo da se drogira. To se ne sme uopšte. Neka ljudi oko tebe žive onako kako znaju, svako treba da bude odgovoran za svoj život, i zato naša bratija govore samo za sebe: «Ja ne smem, ja neću».

U bratstvu svi pomažu jedni drugima. Dvanaesti korak to i podrazuemva: sam si se iseclio – pomozi i drugome. Ti ljudi na primeru svog života, pokazuju novajlijama da je njhovo predjašnje stanje savladivo. Oni su trebalo da umru, kao što su umrli mnogi njihovi vršnjaci. Oni su mnogo godina pili i drogirali se, ali su uz Božiju pomoć sve to savladali. To je živi opit, i to je – podvig. Dolazi narkoman ili alkoholičar i vidi pred sobom pobednika, a njega su plašili time da prekid starog načina života ne može izdržati. Najvažnije je da vide primer pred očima. A pošto oni razumeju jedni druge, jer alkoholičar može da razume alkoholičara, a narkoman – narkomana – može da razume njegova stanja i preživljavanja! Ako neko počne da se muči, onda će jedan od iskusnih članova bratstva obavezno porazgovarati sa njim. Često ni psiholog, ni sveštenik ne mogu da pruže to, što novajliji može da pruži izlečeni narkoman ili alkoholičar. Mi smo teoretičari i nismo preživljavali njihova stanja. Oni razumeju jedni druge sa pola reči.

Postoje pravila, kojih se članovi bratstva bezuslovno pridržavaju i koja prenose jedni drugima: alkohol i droga se ne smeju držati u kući; ne sme se ići tamo gde su sablazni i ne sme se opštiti sa takvim ljudima; ne sme se pristati na prvu turu ili prvu dozu; ne sme se biti povučen svojom željom; treba rastezati vreme; ima mnogo psiholoških promena, i ti hoćeš jedno, a dešava se nešto sasvim drugo. Posebno je važno zapamtiti da su alkoholizam i narkomnanija delo zlih duhova. Naša bratija često padaju, kada su se jedva sami malo otreznili i osetili radost života, jer trče da spašavaju svoje zabludele prijatelje. Mi ih uvek upozoravamo da iza ledja narkomana i alkoholičara stoji sam neprijatelj ljudskog roda, susret sa njim je opasan, i on uvek obmanjuje neiskusnu dušu. Spasi se najpre sam, kako je savetovao prepodobni Serafim Sarovski, a onda će se hiljade spasti oko tebe. Nerazumna težnja da se neko drugi spase se uvek isto završava – padom. Scenario je uvek jedan te isti. Članovi bivšeg društva, kada saznaju da je neko prestao da se drogira ili da pije, zovu ga telefonom ili dolaze kod njega, i dešava se da i on sam ide kod njih. Prve reči pri susretu zvuče blagorodno. Narkomani i bivši prijatelji pijanice počinju da hvale svog prijatelja koji se spasao, a pritom ga ubedjuju da i oni sami to žele, samo ne danas već sutra. Sutra će oni obavezno prekinuti zajedno ovakav nepotreban način života, ali će to biti sutra. A danas je tu još mala doza ili flaša. Dalje sledi nastavak: «Hajde da se poslednji put napijemo ili ufiksamo, a sutra ćemo otići tamo gde nas povedeš». I naš maloiskusni brat, imajući dobre namere, ostaje s njima, često ponovo zadugo.

Mi im savetujemo: ako vam se za pomoć obraćaju alkoholičari ili narkomani, dajte im adresu ili telefon onih, koji im zaista mogu pomoći, napišite im cedulju sa adresom pravoslavne Crkve, gde se nalazi bratstvo za borbu protiv alkohola, gde se može porazgovarati, ispovediti i pripremiti za Tajnu Svetog Pričešća. Ako čovek zaista želi spasenje, onda će on doći na datu mu adresu. Ako on, sam to često ne znajući, želi vas da pogubi, onda neka odgovara pred Bogom za svoj život. Držite se podalje od predjašnjih društava, bežite od greha, ne obraćajte pažnju na to, šta vam govore bivši prijatelji. Vi njima ne možete da pomognete, a oni vas mogu da sablazne zbog prethodnog života.

Duhovno iskustvo koje su preživeli bivši alkoholičari i narkomani je posebno iskustvo savladjivanja samog sebe, koje čoveka produhovljava. Oni su otvoreni do ispovedničke dubine, pričaju o svojim najdubljim padovima, kako bi pokazali: pogledaj s kakvog dna sam se ja podigao, a ti ćeš to moći tim pre. Mnogi od njih su neustrašivi ljudi, koji se malo čega i koga boje. Oni su toliko toga već preživeli u svom životu, i već su sahranili mnoge svoje prijatelje, rodjake, poznanike. I to da su sami živi je za njih pravo čudo i u tome vide Božiju pomoć. To je poseban put. Oni su preživeli svoje nevolje, a sada preživljavaju tudje. Oni su kao frontovci (neka se isti ne uvrede), upali u najveći pakao duhovne borbe, gde ne samo da ubijaju telo, već vode u večnu pogibiju. Vodi se borba za duše. Satana odvaja čoveka od Boga i vodi ga u nepostopjanje, na večne muke. Oni su to realno preživeli, kao bludna deca: umrli su i, - vaskrsli, poginuli i spasli se.

Prve dve godine smo razgovarali o smislu svakog koraka, što znači da smo razgovarali o veri, pokajanju, molitvi, Božijim zapovestima – drugim rečima pronicali smo u tajne Pravoslavlja i crkvenog života. Nismo nikoga primoravali da ide na Bogosluženja, niti da učestvuje u Tajnama. Govorili smo o tome da van Crkve nema spasenja. Postepeno je svako samostalno dolazio na prvu ispovest – kakav je to bio praznik! Kako je radosno bilo videti rodjena lica na Bogosluženju, pričešćivati ih, a potom venčavati.
Treće godine smo počeli da radimo po temama. Svaka tema je izražavala duhovnu suštinu nekog od koraka. Jedan razgovor je bio posvećen padovima. Pokušali smo da proanaliziramo u čemu je uzrok padova. Svi su razmišljali i ispričali svoje iskustvo. Na kraju smo došli do zaključka da je svakom padu prethodio neki greh, odvajanje čoveka od Boga, zbog čega blagodat napušta čoveka i počinju da se projavljuju njegove nemoći. Još jednom smo se uverili da je moguće savladati alkoholizam i narkomaniju, izmenivši ceo svoj život. Najvažnije je ugoditi Bogu, i težiti ka pravednosti, celomudrenosti i svetosti.

image

Kazna grešnih. Oznaka crkvenih vrata. XVI v. Vologda


Jednom je na sednicu došao čovek, koji se predstavio kao alkoholičar. Razmatrana je tema porodičnih odnosa. Kod mnogih alkoholičara i narkomana su se posle toga kako su počeli s treznim životom, pogoršali unutrašnji porodični odnosi. On je zatražio reč i počeo da priča o tome da kada je počeo da dolazi kući trezan, u njoj je bio potpuni nered: prljavi podovi, gomila neopranog posudja. Pokazalo se da njega niko ne očekuje i da se niko ne raduje njegovom dolasku. Svako živi sam za sebe. Pokušaji da se uvede red putem nagovarnja i saveta su stvarali razdražljivost i zlo oko njega i unutar njega. To je trajalo neko vreme, dok prema rečima našeg gosta, on nije shvatio da sam treba da opere prljavo posudje. I da on to ne treba da uradi radi prekora žene i ćerke, već radi sebe, kako ne bi postao zao, inače u suprotnom se neće dobrim završiti. On dolazi sa posla i počinje ćutke da pere gomilu prljavog posudja. To traje jedno veče, drugo … treće večeri u kuhinju stidljivo zaviruje ćerka, i kada je on uzeo metlu, kako bi počistio predsoblje, ona mu je rekla da je to već uradila. Žena je ispeglala pantalone i očistila cipele. Ova obična priča gosta, koji je svratio kod nas samo jednom, je otrkila duhovnu dubinu života po zapovestima Gospodnjim. Zapovesti kažu da se ljube neprijatelji i da im se oprašta. Pokazuje se da je to više potrebno nama, a ne neprijateljima. Ako ne budeš opraštao postaćeš zao, i srce će ti okameniti. Ako ne budeš davao milostinju, postaćeš sebičan. Sve što radiš u ovozemaljskom životu za druge, vraća ti se unutrašnjom čistotom i duhovnom radošću.

Za vreme diskusije, oni koji žele da kažu svoje mišljenje podižu ruke, i voditelj im daje reč. Može se nešto reći ne samo na tu temu, već i o onome što te boli. Diskusija obično traje od sat do sat i po. Ako ima pitanja za mene, onda ih onaj koji ima reč postavlja. Meni daju reč na kraju sednice. Trudim se da popravim pogrešne nastupe, da formulišem pravoslavnu tačku gledišta na razmatrano pitanje, i odgovaram na novopostavljena pitanja. U toku tih godina se formirao ceo ciklus nedeljnih razgovora.
Na kraju sastanka, voditelj čita sledeće reči: “U zaključku želim da dodam, da su mišljenja koja su ovde iznešena, samo mišljenja onih koji su govorili. Prihvatite ono što vam se svidelo. Priče koje ste čuli su ispričane u poverenju, i treba da ostanu tajna. Sačuvajte ih samo za sebe. Nekoliko reči za one koji su odnedavno sa nama: kakvi god da su vaši problemi, medju nama postoje ljudi koji su ih takodje iskusili; - ako pokušate da otvorite dušu, ovde ćete naći pomoć; - postepeno ćete doći do zaključka da nema toliko teške situacije koja se ne može poboljšati, i da nema toliko velike nesreće, koja se ne može umanjiti; - mi smo svi nesavršeni, i možda u našem gostoprimstvu nije bilo sve topline u odnosu prema vama, koja je u našim srcima; - vi ćete kroz neko vreme to otkriti, da iako vam se možda nisu svi svideli, da nas ipak volite, kao i mi vas; - pričajte jedni drugima i to iskreno do kraja makar samo sa jednim od nas, i neka tu ne bude medjusobne kritike; - neka razumevanje, mir i ljubav našeg programa rastu u vama iz dana u dan.

Ne zaboravljajte na sedmu tradiciju: bratstvo “Radonjež” je neprofesionalna organizacija, koja postoji zahvaljujući dobrovoljnim prilozima njenih članova. Sakupljena sredstva se koriste za kupovinu čaja, literature i druge potrebe bratstva. Svi koji žele mogu da mi se priključe u završnoj molitvi”.

U grupi anonimnih alkoholičara je prihvaćeno da se čita pojedinačna molitva, koja je donešena iz Amerike. Kada su mi je pročitali, čuo sam nešto već poznato. Pokazalo se da je to molitva Optinskih staraca. Nju su najpre preveli na engleski jezik, a potom opet na ruski, i ona je počela da se veoma razlikuje od originala. U našoj grupi se sastanak grupe završava molitvom svetitelja Filareta, mitropolita Moskovskog:
“Gospode, ne znam šta da tražim od Tebe. Ti jedini znaš šta je meni potrebno. Ti me više voliš nego što ja umem voleti sebe. Oče, daj slugi Svome, ono što ja ni sam tražiti ne umem. Ne usudjujem se da molim ni krst, ni utehu: samo stojim pred Tobom i srce je moje otvoreno. Ti vidiš potrebe moje za koje ja ni ne znam. Pogledaj i učini sa mnom po milosti Tvojoj: unizi i isceli, porazi i podigni. Trepetno stojim i ćutim pred voljom Tvojom svetom i nepojmljivim za mene sudovima Tvojim. Prinosim sebe na žrtvu Tebi. U meni nema druge želje, sem želje da ispunim volju Tvoju; nauči me da se molim; Sam Ti u meni moli se! Amin”.

Svi zajedno pevamo “Dostojno jest…”, zatim sve blagoslovim, saopštim raspored Bogosluženja i još dugo razgovaram pojedinačno sa onima koji imaju pitanja; neke koji to žele i ispovedam. Jedan sastanak nedeljno za početnike nije dovoljan, i zato smo zamolili blagoslov od vladike Sergeja da otvorimo slične grupe i pri drugim Crkvama. Trenutno u našem gradu postoje četiri pravoslavne grupe, koje se sastaju u različite dane. Glavni rezultat rada bratstva je ocrkovljenje. Važno je da bivši alkoholičari i narkomani postanu blagočestivi parohijani, i tada će Gospod sve urediti. Jednom je na sednicu bratstva došao poznati psiholog, koji specijalizira na radu sa narkomanima, ali se skeptično odnosi prema crkvenim bratstvima. On mi je posle sednice rekao da se po njegovom mišljenju samo nekoliko ljudi može smatrati zdravim, i nabrojao ih je. Kako me je samo obradovao! Nabrojao je one koji su se ocrkovili, koji redovno dolaze u Crkvu i redovno se ispovedaju i pričešćuju, i koji uredjuju svoj život prema pravoslavnim normama. Tako smo neočekivano dobili potvrdu ispravnosti našeg pristupa.

Molitva za izgonjenje zlih duhova

image


U dane, kada je nastajalo naše bratstvo, u samarsku zemlju je kod svojih duhovnih čeda došao arhimandrit Miron (Pepeljajev) iz Pskovske eparhije. Otac Miron ima blagoslov staraca Pskovo-Pečerskog manastira i arhiepiskopa Jevsevija da čita molitve za izgonjenje zlih duhova kod duhovno bolesnih. Uzeli smo blagoslov od našeg vladike Sergeja, arhiepiskopa Samarskog i Sizranskog, kako bi otac Miron očitao te molitve u našoj Crkvi. Postoji mnogo mišljenja po pitanju čina izgonjenja. On je za naše bratstvo povezan sa konkretnim sveštenikom – ocem Mironom. Otac Miron je iskusni monah, predivni propovednik, jednostavan i dobar čovek. Starčeva molitva, pomazanje svetim uljem i kropljenje svetom vodom je snažno sredstvo za budjenje duše. Savremeni čovek često ne veruje u realnost demonskih sila. Na molitvi za izgonjenje zlih duhova svako je na svoje oči video i čuo, kako zli dusi mogu da vladaju dušom i da je muče, kako je to strašno stanje i kako je neophodan podvig za zadobijanje slobode.

Kada čovek strada ili je posednut strastima, onda se prema Jevandjelju, bolesni duh, ili duh zlobe, izgoni postom i molitvom. Molitva, koju za nas uznose ljudi visoke duhovnosti je posebno strašna za zle sile. To je specijalni čin molebnog pojanja – zaklinjanje zlih duhova. Taj čin po blagoslovu staraca vrše posebno duhovni ljudi, koji su prošli mnogogodišnje iskustvo monaškog života. U Samari ima puno ljudi koji su posednuti raznim strastima: narkomanijom i alkoholizmom, duhovima zlobe, bluda, razdražljivosti. Posednutost se oseća kao sila koja iznutra upravlja čovekom i nije u njegovoj vlasti. I zato on često čini neke postupke ili govori nešto čega nije ni svestan, a potom razmišlja: “Gospode, šta sam to uradio?” Ali ne može da se uzdrži. Da bismo pomogli takvim ljudima, mi smo i pozvali oca Mirona u našu Crkvu. On se svojevremeno podvizavao na Svetoj Gori i nosio je monaški podvig u Pskovo-Pečerskom manastiru. O izgonjenju zlih duhova, otac Miron kaže sledeće:”Reč “otčitka” proističe od reči “otčet” (račun – prim.prev.). Čini se da svako ko učestvuje u tom činu daje odgovor (polaže račun) pred Bogom za svoj život. A onaj koji čita tu molitvu kao da odgovara za sve i uzima na sebe odgovornost. Čin izgonjenja zlih duhova predstavlja pomoć dušama koje su izmučene zlim duhovima, to je borba. Oružje u toj borbi su čitanje 12 Jevandjelja, psalmi cara Davida, zaklinjujuće molitve Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatousta, Grigorija Čudotvorca, sveštenomučenika Kiprijana i drugih svetih Otaca. Važna je i duhovna priprema onoga koji čita tu molitvu. On već treba da posti pre posta. Svešteniku je veoma teško bez pomoći samog bolesnika. A u čemu se sastoji ta pomoć? Prvo, treba shvatiti, da uvek i u svemu treba stražiti nad sobom. Manje pričati, ne odlaziti na svakojake večere i veselja, na kojima se podstiče greh. Svako treba da straži nad sobom. Treba živeti blagočestivo i razumeti da su post i uzdržanje neophodni. Post nije gladovanje, već telesno i duhovno uzdržanje. Treba jesti, ali samo vegetarijansku hranu. Trudite se da jedete dva puta dnevno: radi toga izbacite doručak. Pred samu molitvu kao i pred Pričešće je potrebno strožije postiti. Telesni post treba da bude propraćen duhovnim uzdržanjem. Od toga takodje umnogome zavisi uspeh. Bolje je potruditi se nikoga ne ismevati, ne ići ni na kakva veselja, i preseći praznoslovlje. Sve su to vrata zlih duhova u našu dušu i telo. Kada čoveku postane lakše, važno je setiti se Spasiteljevih reči: “Idi i više ne greši”. A ako budeš grešio, biće ti gore. Tada će se umesto jednog, u tebe useliti sedam zlih duhova.

Posle svake molitve za izgonjenje zlih duhova, sveštenik poziva sve ko to želi da dobije od njega savet ili blagoslov. On je mnogo puta učestvovao na sednicama našeg bratstva. Otac Miron već više od tri godine dolazi u Samaru, čita te molitve u našoj Crkvi i drugim Crkvama po celoj guberniji. Većina naše bratije priznaje, da im se duša probudila i da su prvi put osetili blagodat kao i da je njihovo ocrkovljenje započelo posle susreta sa ocem Mironom, posle molitve za izgonjenje zlih duhova.

Za narkomane i alkoholičare je korisno ako imaju mogućnost da učestvuju u činu izgonjenja zlih duohva. Samo treba upozoriti, da se za to nekada uzimaju ljudi, koji nemaju prava da se tim bave, a često su samozvanci ili vračevi. I zato u tom činu treba učestvovati samo ukoliko se on vrši u pravoslavnim manastirima ili u pravoslavnim Crkvama. Za učešće u tom činu je poželjno uzeti blagoslov parohijskog sveštenika. Ne idite kod baba, koje “skidaju urok”. To je direktan put ka posednutosti.
Mi možemo da kažemo da je taj čin doneo korist našim narkomanima i alkoholičarima. Ali glavno je da smo razumeli neophodnost posta i molitve kao sredstva za oslobodjenje od nečistog duha, da smo osetili korist učešća u crkvenom životu i pokloništva po svetim mestima, susreta sa iskusnim sveštenicima, monasima i starcima, o čemu nam je sve vreme govorio otac Miron.

Hodočašće

Jedan naš brat, alkoholičar, je vozio stari, mali autobus. On nam je za male pare omogućio da sa tim autobusom idemo na hodočašća po svetim mestima. Nema potrebe da se ide daleko jer u svakoj eparhiji postoje sveta mesta. U našoj eparhiji je najpoštovanije mesto Tašla. Selo se proslavilo time, što se 1917 godine tamo pojavila čudotvorna ikona Presvete Bogorodice “Izbaviteljka od nevolja”. Na mestu na kome se pojavila ikona, pojavio se i celebni izvor. U tom selu su i bila naša prva poklonička putovanja. Čitali smo akatist pored čudotvorne ikone, kupali smo se u izvoru, ispovedali kod uvaženog sveštenika, nastojatelja Tašlinske Crkve protojereja Nikolaja Vinokurova. Postepeno je maršruta našeg hodočašća prelazila granice naše eparhije. Naša bratija je posećivala Divjejevo i Sanaksarski manastir, svetinje Simbirske eparhije. Autobus je bio stari i često se kvario. Jednom rečju s njim se nije moglo daleko putivati. Jedna dobra duša od naših dobrotvora nam je dala novi autobus za hodočašće. Moskva, Peterburg, Pskov, Pečori – su samo neki od gradova u kojima smo bili na hodočašću.

Pre četiri godine se kod naših parohijana javila ideja da se ide peške na hodočašće u Tašlu. To je otprilike 90 kilometara. Prvi dan Petrovskog posta smo se već četrvti put pomolili i uputili ka čudotvornoj ikoni. Poslednji put nas je bilo dvesta, a polovina od njih su bili članovi bratstva “Radonjež”. Idemo tri dana s krstovima, ikonama i pevamo pesme. Nosimo na sebi naše nemoći, bolesti, žuljeve i nezemaljsku radost u duši i srcu. Kada se vratimo kući, ponovo čekamo sledeću godinu.

Roditeljima, koji su shvatili da su im deca postala zavisna od narkotika, savetujemo da hitno uzmu odmor i da odu sa svojom decom u manastir, ukoliko deca još hoće malo da ih slušaju, da budu tamo koliko je to moguće i da se zajedno sa manastirskom bratijom mole i rade. Ne vodite dete u stanju narkotičke opijenosti. Ako im je potrebna medicinska pomoć, onda sa lekarem otklonite fizičku zavisnost. Uradite analize na prisustvo narkotika u organizmu i na VIČ. Uzmite rezultate analize sa sobom. Biće još bolje, ako zamolite i za propratno pismo od parohijskog sveštenika. Poželjno je ići u manastire u kojima su straci, iskusni duhovnici, koji će vam dati duhovni savet kako da dalje uredite život i koji će vam pomoći da se pokajete za svoje grehe. Molite za njihove molitve. Ako vašu decu ostave da rade u manastiru, neka onda tu ostanu koliko mogu. Naša bratija najčešće odlazi u Sanaksarski manastir, koji se nalazi u Mordoviji, kao i u manastire Pskovske eparhije. Zahvlani smo namesnicima manastira i bratiji za strpljenje i ljubav prema nama.

Suzavisnost

image


Suzavisnima nazivamo ljude, koji žive sa alkoholičarima i narkomanima, i koji kao posledica toga gube svoj lični život. Život porodice, u kojoj žive alkoholičari i narkomani, počinje da se odredjuje ponašanjem ovih stradalnika, i znači direktno zavisi od ture ili doze. Drugim rečima, to je poseban vid zavisnosti od narkotika preko drugog čoveka. Suzavisnost je istovremeno i rezultat narkomanije i alkoholizma, i jedan od njihovih uzroka.

Koren te pojave je narušenost Božanskog domostroja u društvenim odnosima. Prema Svetom Pismu, glava porodice je muž, a mužu je glava – Hristos. Ako glava porodice živi po Božijim zapovestima, učestvuje u crkvenom životu, ukrepljuje se, urazumljuje i nadahnjuje Božijom blagodaću, savetujući se sa duhovnikom i od njega dobija blagoslov za dobra dela, tada takvu porodicu možemo nazvati “malom Crkvom”. Žena i deca, poštujući muža i oca, što zahteva i Sveto Pismo, preko glave porodice povezuju svoj život sa Bogom, a preko poslušanja i smirenja zadobijaju slobodu u Bogu. Ali ako muž ne poštuje Boga i ako je njegov život odredjen ograničenim ljudskim razumom, strastima, grehovnim sklonostima, svetskim sablaznima, onda on u takav neizrecivi plotski život uvlači i celu svoju porodicu. Porodica postaje zavisna od hira čoveka, koji može da bude alkoholičar ili narkoman, bludnik ili srebroljubac, vlastoljubac ili lažov. Zavisnost od ovozemaljskog u čoveku i jeste suzavisnost. U porodici mogu postojati i druge izvitoperenosti. Naprimer, kada žena počinje da upravlja porodicom i mužem, što protivureči Božijem ustrojenju porodice. U tom slučaju muž gubi svoju slobodu. Čak iako sa različitih tačaka gledišta spolja to bude prihvatljivo, duhovni nekomfor, kojega ljudi nisu uvek svesni, dovodi do raspada porodice. Gospod je tako ustanovio da glava porodice može da bude samo muž. Ako on nema to mesto, onda počinje da se muči. Rezultat tog mučenja može da bude supružnička prevara, pijanstvo i na kraju – raspad porodice. Najrasprostranjenija pojava u naše vreme je zavisnost roditelja od svoje dece. Ona se najčešće projavljuje u obliku nerazumne roditeljske ljubavi, kada roditelji ne shvataju ciljeve svog života i života deteta, i znači nemaju predstavu o njegovom vaspitanju, svodeći sve na podsticanje detetovih hirova, trude se da ga obuku, nahrane, ograde od svake teškoće, i učine mu život bezbrižnim.

Dete je po pravoslavnom shvatanju – Božiji dar. Pošto ga je Gospod dao, roditelj je onda obavezan da svoje dete privede Bogu. To predstavlja smisao vaspitanja i ispunjava vaspitanje konkretnim sadržajem. Pravoslavni čovek prilazi ka Bogu dolaskom u Crkvu. Vaspitanje se može odrediti kao proces ocrkovljenja. Dete se ne može učiti onome što ni sam ne znaš. Crkvena atmosfera, i blagodatni život u porodici postaje uslov pravilnog razvoja i duhovne izgradnje deteta.

Jednom smo na sastanak pozvali specijaliste iz centra “Porodica”. Postavio sam im pitanje, koje često uznemirava mlade roditelje: “Kako treba hraniti novorodjenčad: po satima ili kada traži?”. Za ljude, koji su dobili savremeno demokratsko obrazovanje, odgovor je bio očigledan. Skoro svi su rekli: “Treba ga hraniti, kada traži”. Tada sam ja postavio sledeće pitanje: “Ko uspostavlja red u kući, ko kime upravlja?”. Specijalisti su se zamislili i možda su shvatili da će dete nastaviti da insistira na svome i u daljem životu, da će primoravati roditelje da mu ispune sopstvene želje, plačem. Dete od prvih trenutaka života vlada u porodici, lišivši roditelje slobode, a to i jeste suzavisnost. Sveti Teofan Zatvornik savetuje da se roditelji pridržavaju rasporeda hranjenja, koji su sami uspostavili. Dete treba da se navikne da živi po roditeljskoj volji, da se uči trpljenju, slušanju, i podnošenju malih neprijatnosti. To je jedan od primera koji pokazuje da u dečijem vaspitanju nema sitnica. Roditelji ne treba da pronalaze svoje metode, niti da se koriste tudjim, već treba da se uče od majke Crkve i njenih Svetih kako sami da žive i kako da sačuvaju i ne povrede dušu svoje dece.

Roditelji zaboravljaju da dar slobode nije dat samo deci, već i njima takodje. Dete ima pravo da traži, a roditelj ima pravo da odbije, i dete to treba da prizna, i da uvaži pravo svojih roditelja da imaju svoje mišljenje i svoj život. U porodici treba da žive slobodni ljudi, koji su svesni svog položaja, svojih obaveza i svoje odgovornosti za život.

Na tom sastanku sam postavio još jedno pitanje: “Kada se porodica okupi za ručkom, kome prvome prinesete tanjir?”. Odmah se čulo nekoliko glasova: “Sinu”. Postepeno je nastupila tišina. “Ko je onda kod vas glava porodice?” – bilo je sledeće pitanje. Na tu temu se može dugo govoriti, što mi i činimo na grupama suzavisnih, koje se četvrtkom okupljaju u našoj Crkvi i predstavljaju neodvojivi deo našeg bratstva “Radonjež”.

Ko može da postane narkoman ili alkoholičar

image


Dugo vreme je bilo prihvaćeno shvatanje da su narkomanija i alkoholizam udeo odredjenih društvenih slojeva. Postojalo je mišljenje, da te pojave mogu biti čak i društveno korisne, kao sredstvo očišćenja društva od nepotrebnih elemenata. Naše vreme osujećuje slične predstave. Kako je rekao jedan naš iskusni brat alkoholičar, ta nevolja kosi sve. Mnogo dobrih ljudi sa dobrim obrazovanjem i dovoljno visokim položajem ne mogu da shvate, da ako drugi dozvole sebi čašicu-dve u prijateljskom susretu, a alkoholičar ne sme da uzme ni kap. Većina ljudi koji stradaju od bolesti, kao što je dijabetes, čir na želucu i druge, su prinudjeni da sebe ograničavaju u hrani, moraju da budu na dijeti jer shvataju da je za njih smrtonosan rizik da naruše ta pravila. Gospod je alkoholičaru stavio zabranu na alkoholne napitke; moguće je da On samim tim pomaže čoveku da se bolje realizuje, pošto je očigledno da je to mnogo lakše uraditi u treznom stanju.

Medju mladim narkomanima, susrećemo mnogo studenata, dece iz reklo bi se srećnih porodica. Ta nevolja nije mimoišla ni porodice ljudi na vlasti, funkcionere. Verovatno se time objašnjavaju aktivnosti u vezi borbe sa narkomanijom na državnom i regionalnim nivoima. Sablazan narkomanije, koja je povezana sa željom dobijanja novih osećaja, je nastala iz omladinske subkulture, koja se može nazvati orgijskom. Ona podrazumeva savremene plesove, muziku, diskoteke, noćne klubove, poseban stil odevanja, ponašanja, slobodnu komunikaciju, povećanu emocionalnu uzbudjenost. Pokazalo se da su toj “kulturi” svojstveni alkohol i narkotici. Istorija narkomanije u Rusiji kao društvenog fenomena počinje od 1980-e godine, kada je uništen tradicionalni način života, kada su moralne vrednosti, svojstvene našem društvu, podvrgnute ismejavanju i poruzi, to jest kada smo preživeli pravu duhovnu agresiju. U osnovi te agresije je – satanizam i okultizam. Sva simbolika mladalačke subkulture je – satanistička. Rušenje stadiona i koncertnih sala posle rok-koncerata predstavlja satansku energiju, koja zahteva ukrepljenje u vidu alkohola i narkotika.

Mi danas živimo po principu: čime da se dete uteši, samo da ne plače. U kući se nalazi kompjuter, videomagnetofon, muzički centar i nikoga ne interesuje šta dete gleda i čime se bavi u svom kutku. A u tom trenutku se možda narušava njegov unutrašnji mir, vrši se invazija na njegovu duhovnu sferu. Dete postaje bespomoćno protiv demonskih uticaja, i počinje da traži sve istančanije osećaje i doživljaje. Svaki čovek oseća duhovnu glad, i traži duhovnost, a u zamenu za to često ne dobija istinske već lažne osećaje, koji su često povezani sa smrtnim rizikom.

Narkomani su uglavnom razmaženi ljudi, koji nisu navikli da im se u porodici odbije ispunjavanje njihovih hirova, i koji nisu navikli da rade i da se opterete fizičkim i umnim radom. Vole diskoteke, rok-muziku, grupna okupljanja, ne odvajaju se od magnetofona, slušalica, puše, žele da imaju sve, a da pritom ne rade. Život bez diskoteka i lošeg ponašanja im nije zabavan. XX vek je uneo novi pojam – “zabava”. Taj pojam nije postojao u prethodnim vekovima, već se govorilo “odmor”, podrazumevajući pritom da se čovek odmarao od istinskog rada. Znamo da čovek koji se vrati kući posle posla, doživljava te trenutke mira kao rajske. Umornom čoveku je potreban mir i tišina. Njega ne privlače daleki krajevi, niti sablazni. Ako čovek želi da se odmori, a da pritom nije radio, o čemu u prošlo vreme nije bilo ni pomisli, onda je to traganje za zabavom. Zabava predstavlja razne hobije, sablazni za čoveka, punog životne snage, koju nije potrošio na bogougodna dela. Ta snaga mora negde da se ispolji i ispoljava se u savremenoj sablaznoj kulturi. Naše vreme je proizvelo celu industriju zabave, to jest sablazni. Za pravoslavnog čoveka je najstrašnije prazno gubljenje vremena. Vreme zabava i jeste to vreme.

U vreme razgovora sa mladim narkomanima u jednom rehabilitacionom centru, zadao sam im temu za razmišljanje. Ona je glasila otprilike ovako: “Vi se trenutno vraćate u normalan život, oslobadjate se od vlasti strasti i greha. Kroz neko vreme ćete se oženiti ili udati i dobićete decu. Kako ćete ih vaspitavati da oni ne postanu narkomani?” Skoro svi su odgovorili, a njih je bilo otprilike petanestak, da svojoj deci neće davati suvišan novac niti mnogo slobode.

Nažalost, na zabavu se ne navikavaju samo deca, već i roditelji. Očevi provode slobodno vreme u društvu prijatelja na ribolovu. Majke se kako kažu bave sobom ili posećuju prijateljice. Manje obezbedjeni ljudi se trude da više rade, kako bi bolje obezbedili svoju decu koja se zabavljaju. Kuća je opustela. Deca su postala siročići pored živih roditelja. Svi su prestali da budu domaći. U Engleskoj se kaže: “Moja kuća – moja snaga”, a u Rusiji su govorili: “Moja kuća – mala Crkva”. Svi mudri narodi su smatrali da je čovek u kući medju svojim bližnjima van opasnosti. Porodica, koja živi po zakonima ljubavi, sjedinjena blagodaću Svetog Duha u Tajni Venčanja u jedan duhovni organizam, čuva svakog svog člana ne samo od opasnosti ovoga sveta, već i od demonskih uticaja. Savremeni svet je izvitoperio mnoge istinske vrednosti. Jedna od glavnih vrednosti je – ljubav. Na jednom od susreta sa studentima Tehničkog univerziteta, mene je zainteresovalo da li oni vole svoje roditelje. Skoro svo su rekli da ih vole. Počeo sam da im govorim o tome da predstava o ljubavi kao osećanju nije sasvim verodostojna. Sveto Pismo svedoči o Božanskoj ljubavi. Gospod je govorio: “Ko Mene ljubi, taj zapovesti Moje drži”. Ljubav su naša dela, naš način života, koji izgradjujemo u saglasnosti sa Božijim zapovestima. Voleti roditelje ne znači otpremati ih na onaj svet. Kažemo da ih volimo, a istovremeno možemo da ne noćevamo kod kuće, izazivajući im srčani napad. Često ceo naš način života, naše neposlušanje, nepoštovanje starijih i roditelja govori o tome, da se još nismo naučili da volimo ili imamo lažne predstave o ljubavi. I roditelji mogu da pogreše. Mnoge majke smatraju da dete ne treba ni u čemu da oskudeva, i zato se trude da detetu daju sve, kako bi im ispunili želje. Odrastajući, dete počinje da misli da tako treba da bude ceo život, i da svi treba da ispunjavaju njegove želje. Kada se to ne dešava, ono se nervira i vrši pritisak: zar ne vidite da je meni to potrebno? A roditelji, kada dete odraste, već u stvari ne mogu ni da shvate šta ono želi. Deca postaju nezahvalna, i roditelji su često zbog toga tužni. Oni ne znaju da dete od detinjstva treba samo da shvati šta mu je potrebno, i da moli roditelje za to, koji uopšte ne moraju da mu ispune sve želje. Ako dete za nešto zamoli, i to i dobije, ono oseća zahvalnost i brigu za njega. A ako to nije molio, a dato mu je, onda za šta da bude zahvalno? “Brižni” roditelji, videvši da odrasli mladić sedi kod kuće, često ne podnose tu sliku i kažu mu: “Evo ti novac i idi negde prošetaj”. On uzima taj novac, za koji ih nije molio, a znači ni ne zna na šta da ga potroši, i izlazi na ulicu, gde će se obavezno naći savetnici, šta može da kupi i kakvo “zadovoljstvo od toga da dobije”.

Ako porodica ne živi duhovnim životom, ako ne privodi dete Bogu i ne uči ga da živi bogougodnim životom, ako se roditelji ne mole za svoje dete, već mu naprotiv pokazuju primer egoističnog, plotskog života, prenebregavajući svoje obaveze oca i majke, onda dete koje je faktički odbačeno može da dospe u loše ruke, gde će ga naučiti svakojakim porocima.

Koje prve korake treba preduzeti, ako ste shvatili da je vaše dete postalo narkoman

Saznanje da je dete postalo narkoman ne dolazi odmah. Roditelji prosto ne mogu i ne žele u to da poveruju. Simptomi su poznati: nenoramlno raširene ili maksimalno sužene zenice, nesiguran hod, bezrazložan smeh, besmisleni iskazi, sanjiv izraz lica, neadekvatno ponašanje. Sve te simptome roditelji mogu da vide, ali ih oni objašnjavaju na svoj način, smatrajući da se dete umorilo ili razbolelo. Oni počinju da shvataju o čemu se radi u dva slučaja: kada, po srećnoj slučajnosti, roditelji zatiču još neiskusnog narkomana u trenutku upotrebe droge ili kada dete počinje da krade i iz kuće nestaju vredne stvari.

Narkoman brzo menja svest. Roditelji prestaju da poznaju svoju decu. Pred njima stoji pali, lažljiv čovek, koji može da prevari i proda sve iz kuće, i da učini takve stvari koje se ne mogu ni očekivati. Roditeljima postaje strašno! I kako se samo te promene brzo dešavaju …

Narkoman postaje lažljivac, i zato su potrebni objektivni dokazi, kako bi se roditelji sami uverili koliko je sve daleko otišlo. Za to je potrebna analiza za prisustvo narkotika u organizmu. Često, kada roditelji imaju odredjeni položaj u društvu, gubljenje sopstvene reputacije je za njih strašnije nego detetovo stanje. I oni sami počinju da lažu, i da skrivaju šta se dešava u kući. Nema potrebe da to razglašuju, ali je potrebno da ostave sve svoje poslove, da uzmu odmor, i da zaboravljajući na sve, pokušaju da spasu svoje dete. Moraće mnogo toga da izmene u životu. Nekada se dešava da do izlečenja prodje mnogo godina, ali je potreban požrtvovan odnos prema razrešenju novonastalog problema. Razmišljam zbog čega Gospod dopušta tu nevolju na ovu ili onu porodicu? Možda radi toga da bi roditelji shvatili šta je u stvari njima važno u životu. Očigledno da nema drugog načina da se vrate kući i da nauče da vole svoje dete. Možda se to dešava zbog toga da bismo shvatili da se ljudskim silama ne može savladati nevolja, da bi se obratili Bogu i izmenili svoj život i stali na put spasenja. Šta da radimo i kako da spasavamo ljude ako oni već ne razumeju normalan jezik i ako su njihova srca očvrsla?! Nevolje nas bude iz duhovnog sna. Gospod nas čvrstom, voljenom rukom vraća sa pogibeljnog puta na put spasenja.

image


Prvi savet, koji daju sveti Oci, kada nastupe nevolje je da čovek treba da zahvali Bogu. Neocrkovljenom čoveku je to teško da shvati. Za početak ne treba očajavati, niti paničiti, niti zapadati u uninije. Dete je živo, i za to već “slava Bogu!” Govorili smo da je narkomanija bolest duše, i zato treba početi moliti se za dete. Ako to ne umete sami, onda zakažite u pravoslavnim crkvama molitve za zdrave, molebane za bolesne, kao i pominjanje na pola godine ili godinu. Saznajte adresu manastira i pošaljite molbu za molitvu. Kupite molitvenik, akatist Bogorodici “Čaša koja se ne ispija”, i čitajte ga svaki dan. Obratite se svom parohijskom svešteniku za savet. Ako u vašem gradu postoje pravoslavne grupe ili bratstva treznih, obratite se njima za pomoć. Molitva će u duši stradalnog čoveka probuditi želju da se isceli, jer bez te želje i bez volje samog čoveka njega je nemoguće spasti. Dalje, ako za to postoji potreba, treba uz pomoć lekara skinuti fizičku zavisnost. Za to postoji veliki broj centara, i lekara specijalista. Ima mnogo izmišljotina i mitova oko skidanja sa narkotika. Postoji mišljenje da je to teško, skoro nemoguće ostvariti, i u tome su se potrudila sredstva masovnog informisanja. Interesantan slučaj se desio u grupi centra “Nada”. Deca su donela novine u kojima je bio objavljen intervju sa nama. Imena su naravno promenjena, i sve je po njihovim rečima opisano pravilno, ali je dalje pisano:”A u to vreme se iz druge prostorije čuo dušerazdorni krik narkomana, koji je prolazio “skidanje sa narkotika”. Moji sagovornici su rekli da toga nije bilo. Ni ja sam nisam ništa slično čuo u tim centrima. U mnogim člancima se opisuju svakojaki užasi, u glavu narkonana se ubacuje da je sve to bolno, smrtonosno, neizlečivo, i da je to nemoguće savladati. U stvari narkomansko “skidanje” se po malo čemu razlikuje od mnogih bolesti – gripa, upale pluća sa visokom temperaturom, reumatizma, radikulita, koje i mi podnosimo, ne smatrajući ih smrtonosnim. Druga je stvar što razmažena deca ne žele da trpe jer nisu naučena da podnose neprijatnosti i stradanja.

Sledeći korak je: neophodno je skinuti psihološku zavisnost i stvoriti uslove za duhovno napredovanje, probuditi u narkomanu i alkoholičaru duhovni život. Današnja nevolja tih ljudi je duhovno siromaštvo i potpuno telesni život. Takvog čoveka je poželjno dovesti na ispovest i pripremiti za Tajnu Svetog Pričešća. Korisno je posećivati grupe podrške pri pravoslavnim Crkvama; ako takvih grupa nema, onda se može obratiti pravoslavnom psihologu. U naše vreme, nažalost, mnogi psiholozi prenebregavaju veru i Crkvu, i misle da je čoveku moguće pomoći samo psihološkim metodama, samim tim eksperimentišući na živim ljudima mešaju se u svest i dušu, koriste hipnotičke i okultne metode, koje imaju veoma opasne posledice. U toj fazi rehabilitacije je korisno da cela porodica boravi neko vreme u manastiru, i da opšti sa blagočestivim ljudima. Ako za to postoji mogućnost, dete treba ostaviti neko vreme u manastiru ili smestiti u pravoslavnu rehabilitacionu zajednicu.

Opasno je smestiti decu u sektaške zajednice. Osnovni cilj tih zajednica je kako pokazuje praksa – priprema sektaških misionara; cilj je da se specijalnim psihološkim dejstvom deluje na čovekovu svest kako bi se on otrgnuo od tradicije, u kojoj je živeo i bio vaspitavan, čime se formira negativan odnos prema tradicijama porodice, naroda, države. Menjaju se tradicionalni ciljevi, smisao i životne vrednosti. Povratak u normalni život postaje težak, i praćen je dovoljno čestim i teškim padovima. Prvi znak takvih zajednica je zatvorenost, izolovanost njihovih članova od svega, a ne samo od narkotika i od ljudi, koji ih okružuju. Izolacija naše dece od našeg društva, i prekrivanje naše zemlje sektaškim zajednicama je – glavni cilj sektaša. Drugi znak je zahtev da svi posećuju samo sektaške skupove, da prenebregavaju krst, da ne poštuju ikone, kao i bogohulan odnos prema Crkvi i Njenim Tajnama.

Povratak u svet je – sledeća i poslednja faza. To je prelaz od rehabilitacije ka socijalizaciji. Ovde možemo da formiramo razne uslove. Neko živi u preporodjenoj porodici, ocenivši i spoznavši njenu posebnu vrednost u životu svakoga od nas. Neko ostaje u manastiru. Nekome je potrebno društvo bratije koja se takodje spasava.

Nevolja narkomana je u tome što su se oni navikli da žive na račun drugih ljudi. Vratiti ih u normalan život, znači naučiti ih da rade i da se svojim rukama izdržavaju. Rad je čoveka uvek moralno preobražavao. Mi na samarskoj zemlji formiramo za njih radnu zajednicu i zovemo ih radnicima. Oni svojim radom na zemlji zaradjuju svoj hleb. Život u takvoj zajednici je sličan manastirskom, ali to ipak nije manastir, već pravoslavna radna zadruga, u kojoj postoji duhovnik, svoja Crkva. Zajednica, po blagoslovu duhovnika, sama odlučuje, da li da primi ili da ne primi nove radnike. Za razliku od rehabilitacionih zajednica i centara, gde ozdravele otpuštaju i neprekidno primaju nove ljude, u radnoj zajednici je dovoljno da postoji jedan te isti sastav ljudi, i to je kao jedna radna porodica, mala parohija. Radnu zajednicu tek formiramo, tako da nemamo dovoljno iskustva koje bi mogli da podelimo, ali možemo da kažemo da se u Pravoslavnoj Crkvi formirao dovoljno dobar sistem za pomoć alkoholičarima i narkomanima.

1 faza. Zajednička molitva, majčina molitva, molitva stradalnika. Lično učešće svakog čoveka u crkvenom životu i Tajnama. Molitva za izgonjenje zlih duhova, ukoliko je to moguće. Hodočašće po manastirima i svetim mestima. Ne treba prenebregavati medicinsku pomoć, ukoliko je ista potrebna.

2 faza. Crkvena grupa podrške ili bratstvo treznih. Nastavak ulaska u crkveni život. Grupa suzavisnih (roditelja, žena i bližnjih).

3 faza. Pravoslavna rehabilitaciona zajednica ili poslušanje u manastiru. Crkvenui, parohijski život, poseta grupi podrške.

4 faza. Povratak aktivnom životu. Crkveni život. Poseta grupi podrške onima kojima je to potrebno. Poslušanje u manastiru. Život u radnoj zajednici. Važan momenat je svest o tome da su alkoholizam i narkomanija – bolesti ne samo konkretnog čoveka, već cele porodice. I zato svi u porodici treba da uče da žive drugačije.

Primućuje se jedna značajna pojava. Kada neki članovi našeg bratstva daju krv za analizu na VIČ, onda su analize promenljive: čas su pozitivne, čas su negativne. Kada je jedan brat živeo u manastiru i tamo uradio analizu, dijagnoza nije potvrdjena, i morao je da se vrati u mirski život, jer je pronadjen VIČ. To se desilo i sa drugima: ako čovek živi crkvenim životom VIČ nestaje, a ako se otpadne od Crkve, sve postaje nepredvidivo. Očigledno, Gospod dopušta bolesti koje se bez Njegove pomoći ne mogu savladati, što znači da nas po Svojoj ljubavi i našoj nemoći priljubljuje k Sebi i time spasava za večni život.

Protojerej Jevgenije Šestun
Samara


Koliko puno lepote vidimo u ovom svetu. Prelepo zvezdano nebo u tiho, letnje vreme. Prelepe planine, prekrivene šumom i lugovi, puni cveća. Lep je i čovek – to je najlepše Božije stvorenje u ovom svetu. Lepota prirode je prirodna i uopšte ne zavisi od čovekove volje. Ali i sam čovek može da stvori lepotu: kada oko sebe gradi red, poštuje čistotu i urednost, kada ukrašava svoj stan, stvara kulturu polja, vrtova, rastinja, ovaploćava svoj unutrašnji mir u umetnosti, u pevanju, muzici i slikarstvu.
Što se tiče prve – lepote prirode, ona predstavlja ostatak te lepote, koju je Bog najpre stvorio, u početku stvaranja sveta: “I vide Bog sve što stvori, i sve beše dobro” (Post. 1, 31). Što se tiče lepote prirode koju stvara sam čovek, ona predstavlja proizvod tih duhovnih čovekovih darova, koji su čoveku dati od Tvorca, pri stvaranju sveta, kada je čovek stvoren po liku i podobiju Božijem. Ali predivan svet je iskvaren čovekovim grehom, greh je uništio lepotu sveta, ugušio je, izbrisao je, pomračio. Današnja lepota sveta je samo žalostan ostatak, odblesak čudnog, savršenog sveta koji je stvorio Gospod. A ako se i danas nasladjujemo lepotom, volimo je, divimo joj se, kakvo duhovno ushićenje bismo doživeli kada bismo ugledali lepotu prvobitnog sveta. Dakle, prava nama vidljiva lepota je sećanje na savršenost sveta, ona nosi u sebi pečat Božanske, nebeske lepote, zbog čega nam je prijatna i zbog čega nas privlači. I više od toga, imajući u sebi pečat višeg savršenstva, lepota je sposobna da nas oplemeni, omekša, unutrašnje preobrazi i privuče ka Gospodu, Izvoru svake lepote. Ljubite zbog toga braćo lepotu. Ljubite taj lepi cvetić i kada ga vidite, uznosite se mišlju ka njegovom Tvorcu – Gospodu Bogu. Ljubite to lepo, tiho, smireno pojanje, i kada ga čujete setite se pojanja Angela na nebesima, koji neućutno slave Triipostasnog Boga. Ljubite to slikarstvo, koje izobražava čovekovu vrlinu, i sami zagrevajte vaše srce za dobro delo. Ljubite svakog čoveka – on je Božije stvorenje, unesite se u njegov um, i u njegove duhovne darove i uznosite se mišlju ka Višnjem svetu.

Svetitelj Arsenije (Žadanovski)




kraj

preuzeto sa: http://vos.1september.ru/article.php?ID=200201404

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

Pročitano: 4617 puta