MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Da bi se dala potpuna slika Hilandara kao kulturne raskrsnice, moralo bi se pisati o njegovim vezama i dodirima sa Vizantijom, Jerusalimom, Srbijom, Rusijom, Bugarskom, Vlaškom, Moldavskom i sa Srbima u Austro-Ugarskoj. To bi premašilo granice ovog napisa i zahtevalo bi pisanje jedne obimne studije koja bi bila ne članak za časopis, već cela knjiga. Otuda ćemo se u ovom napisu ograničiti prvenstveno ali ne i isključivo na prikazivanje Hilandara kao kulturne raskrsnice izmedju Srbije i Rusije.

Na početku svog postojanja Hilandar je imao najviše veze sa Vizantijom što je  bilo savim prirodno, ne saamo zato što je bio na njenoj teritoriji,
već i zbog crkvenih i političkih veza Srbije sa Vizantijom u to doba.. Veze sa Rusijom, ako su postojale pre krštavanja Rusa, nisu posvedočene.
      Hristijanizacija Rusije je imala dalekosežne istorijske, kulturne, verske i političke posledice za tu najveću slavensku naciju. NJen izbor
pravoslavlja a ne ijedne druge forme hrišćanstva, bio je neosporno važan  činilac u njenom verskom i kulturnom razvoju, jer je bila prožeta
Istočnim - tačnije rečeno vizantijskim - a ne latinskim kulturnim pravcima i religioznošću. Osim toga, njena privrženost pravoslavlju i njena zaštita
istog mogli su takođe biti činioci u njenom prijateljskom odnosu sa pravoslavnim južno-slavenskim nacijama i njenom ne uvek prijateljskom odnosu
prema nepravoslavnim Zapadnim Slovenima. Najzad, nema sumnje da je pravoslavlje stvorilo nerazdvojnu vezu između ruskog i srpskog naroda, bez
obzira da li su ovi poslednji živeli na teritoriji Srbije, Crne Gore, Austro-Ugarske ili u Hilandaru na Svetoj Gori. "Zajedničko slavensko poreklo
Srba i Rusa (njihovo,MM) pripadanje istovetnom pravoslavlju, kao i upotreba veoma sličnog crkvenog jezika i azbuke, ćirilice, ovo su bili elementi koji
su kroz vekove održavali vezu između srpskog i ruskog naroda."2 Odnosi između ruske i srpske crkve i naroda bili su blagotvorni za obe te nacije. Međusobno pomaganje je bio dvosmeran proces. Za vreme nekih istorijskih perioda Rusi su bili primaoci srpske pomoći; u drugim periodima oni su bili dobročinitelji.
      Ruska pravoslavna crkva i Srpska pravoslavna crkva bile su uvek nerazdvojne kada se radilo o verskim, kulturnim, socijalnim, vaspitnim, pa
i političkim aktivnostima njihovih naroda. Ustvari, one su često bile važan faktor u ovim aktivnostima. Radi toga je nemoguće izdvojiti čisto verske i
crkvene odnose između ove dve crkve a ne dodirnuti ostale domene

                                          XII, XIII i XIV vek

      Ima naučnika koji tvrde da su prvi odnosi između ruskog i srpskog naroda, posle doseljavanja Srba na Balkan, uspostavljeni u jedanaestom veku,
pa i ranije. Međutim, ne postoje dokumenti niti ubedljivi argumenti koji bi poduprli ovu tvrdnju.
      Najraniji sačuvani istorijski dokumenti o odnosima između ruske i srpske crkve i naroda su iz dvanaestog veka. Poznato je da je bilo srpskih
monaha u manastiru sv. Dimitrija u Solunu i da su oni 1185. učestvovali hrabro u odbrani grada od napada Normana.3  Takođe je veoma moguće da je
srpskih monaha bilo i na Svetoj Gori, iako u to vreme tamo nije bilo srpskih manastira. Srpski monasi su verovatno bili članovi bratstva nekih
grčkih manastira i, skoro sigurno, bratstva ruskog svetogorskog manastira Rusikona, kasnijeg  sv. Pantelejmona. Kao dokaz da na Svetoj Gori nije bilo
srpskih manastira, može se uzeti molba svetoga Save vizantijskom imperatoru da mu dozvoli da sagradi "jedan manastir za srpske monahe" na Svetoj Gori.
Imeprator mu je dao dozvolu i 1198. manastir Hilandar je bio sagrađen.

      Može se sa sigurnošću pretpostaviti da su  dodiri između ruskih i srpskih monaha u ovom periodu, a i kasnije, ostvarivani i u Carigradu i
Jerusalimu. Osim toga, poznato je da su monasi sa Svete Gore posećivali dvor Stefana Nemanje, oca Rastkovog (svetovno ime svetoga Save). Vrlo je
verovatno da su neki od njih bili Rusi.

      Odlazak princa Rastka iz dvora njegovog oca i Rastkova odluka da se zamonaši na Svetoj Gori je događaj od ogromne važnosti za srpsku
parvoslavnu crkvu, srpski narod i za buduće odnose između ruske i srpske pravoslavne crkve i naroda.  Teodosije (13-14 vek), mlađi savremenik
svetoga Save i pisac njegove biografije kaže izričito u svome delu "Život svetoga Save"  da je jedan ruski monah iz manastira svetog Pantelejmona na
Svetoj Gori uticao na princa Rastka da se odluči da postane monah. Čak i ako ovo ne bi bilo tačno, jer neki izvori i naučnici tvrde da taj monah
koji je uticao na princa Rastka da dođe na Svetu Goru i da se zamonaši  nije bio Rus već Srbin, ostaje činjenica da je 1195 princ Rastko
napustio dvor svoga oca i otišao u ruski manastir svetog Pantelejmona na Svetoj Gori gde je zamonašen i dobio je ime Sava. Tako i ako je taj monah
stvarno bio Srbin a ne Rus, on je morao na neki način biti povezan sa ruskim manastirom svetog Pantelejmona.
      Činjenica da je sveti Sava, najuglednija ličnost srpske istorije i duhovni otac Srpske pravoslavne crkve i srpske nacije primio monaški čin i
duhovnu obuku u ruskom manastiru, među ruskim monasima, položila je čvrstu osnovu za buduće srpske odnose sa ruskom crkvom i narodom. Sam on je  svoju ljubav i odanost Rusima dokazao u mnogo prilika i na razne načine. On je zasnovao tradiciju ne samo prijateljskih, već i istinski bratskih odnosa
između Rusa i Srba. Njegovi dodiri sa Rusima nisu bili ograničeni samo na Svetu Goru. Poznato je da "kada je pri kraju svoga života otišao u
Jerusalim, on je boravio u ruskom (svetoga Mihajla, MM) manastiru zato što je, u izvesnom smislu, smatrao ruske monahe kao svoje sugrađane.4
      Kao što bi se moglo očekivati, svetome Savi je manastir svetog Pantelejmona, njegova "matica",  bio veoma drag i on je udario temelje
tradicionalnim bliskim odnosima i prijateljstvu između manastira Hilandara i manastira svetog Pantelejmona. Ovi i ovakvi odnosi postoje do dana
današnjeg. Prijateljski odnos između ova dva manastira se ogleda u prisustvovanju ruskih monaha iz manastira svetog Pantelejmona na pogrebu
svetoga Simeona (monaško ime  Stefana Nemanje) 1200. godine. Sveti Sava, u biografiji svoga oca, pominje da su ruski monasi, zajedno sa srpskim,
oplakivali smrt ovog svetog čoveka. Drugi dokaz bliskih odnosa između manastira svetog Pantelejmona i Hilandara je činjenica da je duhovni otac i
ispovednik Danila II (oko 1270-1337), koji je bio iguman manastira Hilandara u to doba, bio ruski monah iz manastira svetog Pantelejmona.
Osaim toga, za vreme napada Katalonaca na Hilandar, 1306. godine, Danilo II i, po svoj prilici, drugi monasi manastira Hilandara, sklonili su se u
manastir svetog Pantelejmona, kako je zapisano u delu "Život Danila II "  koje su napisali njegovi učenici.
      Ne samo sveti Sava, već i njegov otac, sveti Simeon, njegov brat Stefan Prvovenčani, kao i svi članovi dinastije Nemanjić, pokazivali su svoju
naklonost prema manastiru svetog Pantelejmona i bili njegovi dobrotvori. Za vreme tatarske okupacije Rusije "kada je ruski manastir na Svetoj Gori
izgubio veze sa porobljenom Rusijom, srpski vladari su počeli da izdržavaju ruske monahe."5 Ustvari, ne bi bilo preterano reći da je u to doba i sam
opstanak manastira svetog Pantelejmona zavisio od pomoći koju je primao iz Srbije. "Napušteni od svih, kada su prilike u njihovoj otaxbini bile teške,
Rusi svetogorci su se obratili za pomoć Srbima koji su im bili najbliži po poreklu i veri." 6 Darežljivost srpskih vladara i naroda prema ruskom manastiru svetog Pantelejmona je obimno dokumenotovana i priznata sa zahvalnošću.

     Autori istorije ovog zaslužnog, ruskog duhovnog čuvara (manastira svetog Pantelejmona, MM) u drevnom rasadniku pravoslavnog isposništva, nauke i umetnosti, odaju priznanje srpskom narodu kao jednom od svojih dobročinitelja u XII-XIV vekovima. Objavljeno je šesnaest sačuvanih povelja (hrisovulja) srpskih vladara i drugih Srba izdatih ovom manastiru.7 Najmoćniji srpski vladar, Stefan Dušan (1336-1355) bio je veliki dobrotvor manastira svetog Pantelejmona. "Kada je car Dušan, pošto je osvojio Dramu i serske oblasti, postao dobrotvor Svete Gore, on je uzeo Rusikon pod svoju zaštitu, snabdeo ga bogatim darovima i dozvolio do tada nepraktikovanu nezavisnost od svetogorskog prote." 8 Po smrti cara Stefana Dušana, kada je Srbija bila u teškom položaju,
njeni feudalni vladari, plemstvo i narod nastavili su da šalju pomoć manastiru svetog Pantelejmona. Među poznatim dobrotvorima manastira svetog
Pantelejmona za vreme XIV-XV veka bili su kralj Vukašin Mrnjačević, Despot Jovan Dragaš, plemić Konstantin i njegova majka Jevdokija, princ-mučenik
Lazar (+1389), monahinja Jevgeija, nekadanja kneginja Milica, zajedno sa svojim sinovima princom Stefanom i princom Vukom, kao i mnogi drugi
plemići, među njima plemić Musa i njegovi sinovi princ Stefan, princ Lazar,
Veseljko, plemić princa Stefana Lazarevića, urađ Branković, poslednji srpski vladar, i njegova kći Mara.
      Moralna i materijalna pomoć srpskih vladara i plemstva Rusima nije bila ograničena samo na manastir svetog Pantelejmona. Tako je zapisano u
@ivotu kralja Dragutina (1276-1326) da je on "često slao svoje poslanike ruskoj zemlji sa bogatim darovima svetim crkvama i manastirima tamo, kao i
obilatu pomoć sirotim i bednim, jer u toj zemlji on je imao svoga voljenog  prijatelja princa Vasilija."9
      Pored novčanih i drugih materijalnih darova, Srbi su pomagali Rusima i na druge načine. Na početku njihovih odnosa "duhovna pozajmica Rusima se
sastojala uglavnom u prepisivanju i (odnošenju, MM) u Rusiju srpskih književnih dela, kao i u odlasku pojedinih učenih Srba i njihovom radu na
duhovnom napretku."10 Ova vrsta pomoći je  za rusku crkvu bila isto toliko važna kao i materijalna pomoć koju je dobijala od srpske crkve i naroda.
Istovetna vera ove dve crkve i ova dva naroda, istovetna liturgijska praksa, isti biblijski, liturgijski i kanonski tekstovi upotrebljavani od
strane obe crkve, upotreba veoma sličnog ako ne istovetnog liturgijskog i književnog jezika i pokoravanje istim kanonskim pravilima - sve to je
uslovljavalo i pojačavalo međusobnu zavisnost ovih dveju crkava u snabdevanju ili dobijanju neophodnih rukopisa i knjiga sa duhovnim, liturgijskim,
kanonskim i verskim književnim tekstovima upotrebljavanim od strane obeju crkava.
      U početku, književni fond korišćen od strane ruske i srpske crkve sastojao se prvenstveno ako ne isključivo od tekstova prevedenih sa grčkog
jezika. Kasnije, kada su se pojavila originalna dela u Srbiji i Rusiji, mnoga od tih dela su postala "zajednički fond". Narodnost autora tih dela
ili nije ni označavana ili, ako je bila označena, bila je od drugostepene važnosti. Svi autori su pripadali podjednako svim pravoslavnim narodima i,
ako i kada im se ime pominjalo, glavna oznaka je bila "iže vo svetih oca našego" (našeg oca među svetima). Koliko su dela iz staro-bugarske,
staro-srpske i staro-ruske književnosti bila smatrana zajedničkom svojinom svih pravoslavnih naroda ogleda se u činjenici da nije  bilo ništa neobično
da se pojedine rečenice i čitavi pasusi iz jednog dela navode u drugom delu ne označavajući da je to pozajmica. Tako, primera radi, Domentijan u svom
delu "Život svetoga Simeona", napisanom negde oko 1264., pozajmio je u "Pohvali svetome Simeonu" nekoliko redova iz  "Pohvale svetome Vladimiru"
koju je sastavio kijevski mitropolit Ilarion, a uključena je u njegovom delu "Beseda o zakonu i blagodati", izgovorenoj i napisanoj u jedanaestom
stoleću. Pozajmljivanje od srpskih autora i dela od strane ruskih književnika je takođe vršeno.
      Nisu samo pojedine rečenice i odabrani pasusi, već su u pojedinim slučajevima i čitava dela pozajmljivana iz jedne crkvene književnosti u
drugu, ili malo prerađena ili bez ikakve prerade korišćena od strane crkve za prosvećivanje svojih vernika. Vrlo dobro je poznat slučaj  "Simeonovog
zbornika" koji je ruski pisar kada ga je prepisivao nazvao "Zbornik Svetoslava" promenivši prvobitno ime Simeon, napisano u originalu, na
Svetoslav.
      Drugi, nešto drukčiji slučaj je Krmčija svetoga Save, nomokanon koji sadrži crkvene i građanske zakone. "Tekst nomokanona sa komentarima
Aristinosa i Zonare, koji je nastao u Carigradu između 1159 i 1169 godine i bio preveden 1219 za Srbiju, trudom svetoga Save, ubrzo je prepisan od
strane Bugara za njihovu zemlju i crkvu kao najsavremenije delo u crkvenom i građanskom pravu, a Rusi su ga prepisali od Bugara za svoje potrebe."11
      Steva Dimitrijević tvrdi da je sveti Sava "poslao ovo delo kijevskom mitropolitu Kirilu II i da je, na zahtev Kirila III na saboru u Vladimirovu
1274 isti usvojen kao zvanični zakonik za administriranje ruske crkve."12 Polni pravoslavni bogoslovski slovar (Puni pravoslavni bogoslovski rečnik")
tvrdi da se "Krmčija" svetoga Save  pojavila u Rusiji već 1225, samo šest godina pošto je prevedena. Tamo se takođe navodi da je to delo često
prepisivano u trinaestom i četrnaestom veku i da je sačuvano u velikom broju kopija.13 [to je još važnije, ovaj nomokanon je bio zakonski
priručnik ruske pravoslavne crkve do sasvim nedavno.

                                           Petnaesti vek

      Posle poraza srpske vojske na Kosovu polju 1389. godine, srpsko carstvo je nekako preživelo i ugasilo se tek 1439. kada je palo Smederevo.
Tragičan i težak period za srpsku crkvu i narod je usledio. Članovi dinastije Branković su našli utočište u Mađarskoj. Turska okupacija Srbije
i Bugarske je nagnala izvestan broj južnoslavenskih pisaca, uključujući srpske, da napuste svoje zemlje i nađu utočište u Rusiji. Tamo su, svojim
književnim radom proizveli značajan uticaj na rusku književnost i umetnost,  opšte poznat kao "Drugi južnoslavenski uticaj", time što su
uneli ortografske i stilističke promene u starorusku književnost, proširujući i menjajući neke od njenih književnih rodova i obogaćujući je
dodavanjem izvesnog broja originalnih dela, naročito u žitijima ruskih svetaca. Ova hagiografska dela i neki od istorijskih radova napisanih od
strane južnoslavenskih emigranata u Rusiji u petnaestom veku imali su takođe snažan  uticaj na rusku nacionalnu svest i ulogu Rusije u
pravoslavlju i svetu. "Drugi južnoslavenski uticaj" je ostavio tragova i u ruskom ikonopisanju. Uopšte, prisustvo južnoslavenskih kulturnih
radnika u Rusiji u petnaestom veku je bilo veoma blagotvorno za Rusiju.
Među ovim kulturnim radnicima su bili i bugarske i srpske izbeglice.  Jedan od veoma značajnih pisaca čije je ime povezano sa "Drugim
južnoslavenskim uticajem" u Rusiji bio je  Srbin Pahomije Logotet. U istoriji stare ruske književnosti on je uvršten među najznačajnije ruske pisce.
      Prema orđu Radojčiću, Pahomije je došao u Rusiju za vreme vladavine Vasilija Vasiljeviča "Crnog" (1425-1433; 1434-1436; 1447-1462) sa Svete Gore
gde je bio jerođakon.15 I Božidar Kovačević tvrdi da je Pahomije  "došao u Novgorod sa Svete Gore 1440. godine."15 Bio je veoma plodan pisac. "Veliki
broj ruskih dela se povezuje sa njegovim imenom: 10 žitija svetih u 18-19 varijanata, četiri pohvale, četiri  pripovedanja u pet varijanata i 14
službi sa 21 kanonom."16 Može se diskutovati o kvalitetu ovih dela, stilskim odlikama i umetničkim metodama, ali nema nikakve sumnje  da su
njegova dela, a posebno žitija ruskih svetitelja doprinela buđenju nacionalne svesti Rusa. Ova dela, kao i njegov Hronograf položili su temelj ideji o
Moskvi kao Trećem Rimu i vodećoj ulozi Rusije u svetu. Najzad, Pahomijeva književna dela učinila su da je srpska istorija postala bolje poznata Rusima
i na taj način utvrdila ruske i srpske odnose. Pahomije je umro u Rusiji 1484.

                                  Šesnaesti vek

      Istorijski dokumenti pokazuju da je u u XII, XIII i XIV veku Rusija bila više u položaju korisnika pomoći od Srba nego njihov darodavac. Ove
uloge su se izmenile početkom šesnaestog veka i takve ostale sve do dvadesetog veka. Srbi koji su živeli na teritoriji Srbije, oni koji su bili
u Crnoj Gori i u  manastiru  Hilandaru u Grčkoj, kao i oni koji su se iselili u Mađarsku, zavisili su veoma mnogo od moralne i materijalne pomoći
Rusije. Srpska država je bila u ruševinama i Srbija je bila okupirana od strane Turaka. Srpski patrijarhat je bio ukinut. I Crkva i narod - ne može
se govoriti o državi u ovom dobu - bili su osiromašeni i nisu bili u stanju da pomažu srpske crkve i manastire čak i na teritoriji Srbije, a i da ne
govorimo o  manastiru Hilandaru na Svetoj Gori. U međuvremenu, kako je istakao dr Đoka Slijepčević, posle pada srpskih zemalja u plen Turaka, naše
sveštenstvo je počelo da gleda u pravcu Rusije, koja je bila u usponu, postala bogata i u kojoj je pravoslavlje postajalo sve snažnije. U pismima koja su slata ruskim vladarima od strane srpskog sveštenstva sve češće moleći za njihovu pomoć, ima ukazivanja na to da su u to vreme oni smatrali Moskvu kao TRE]I, pravoslavni Rim, a ruske vladare kao buduće oslobodioce (Slovena, MM) od Turaka. Niz molbi iz srpskih zemalja, koliko nam je danas poznato, započeo je beogradski mitropolit Teofan u 1509. godini. 17

      Teofan je poslao svoje pismo Vasiliju Ivanoviću (1505-1533), velikom knezu Rusije. Pismo su odneli Teofanovi izaslanici Atanasije i Joanikije.
      Angelina, supruga despota Stefana Brankovića, takođe je poslala molbu za pomoć princu Vasiliju. Ona je živela u Mađarskoj u velikoj bedi. Pa
ipak, ona je tražila materijalnu pomoć ne za sebe, već da bi mogla pomoći crkvi. Osim toga, u svom pismu princu Vasiliju ona se zalaže za ruski
manastir svetog Pantelejmona, podsećajući princa da je to bila  njegova "očevina" i obaveštavajući ga o teškoj finansijskoj krizi manastira.
      Kao što su srpski vladari pomagali manastir svetog Pantelejmona u prošlosti, tako su sada ruski vladari prihvatili na sebe ulogu pokrovitelja
manastira Hilandara i drugih crkava i manastira. Ivan Grozni je bio osobito darežljiv prema njima.
      Ivanovu darežljivost prema srpskim crkvama i manastirima su mogli podstaći mnogi razlozi. Njemu je svakako bila poznata srpska darežljivost
prema ruskim crkvama i manastirima u prošlosti pa je, u izvesnom smislu, vraćao dug. Međutim, izvestan broj srpskih naučnika veruju i tvrde da je i
njegovo delimično srpsko poreklo bilo razlog za njegovu darežljivost. Dr Radojčić ukazuje na to da je "...u Rusiji bilo poznato da je prvi ruski car
Ivan Grozni (1533-1584) bio srpskog porekla preko svoje majke Jelene, unuke vojvode Stefana Jakšića, člana feudalne familije koja je emigrirala u
Mađarsku."19 Ivanovo srpsko poreklo se pominje i kod Stevana Dimitrijevića20,  i S. Petkovića,21 ali svaki od ovih autora ukazuje  različito na poreklo.
      Kao što je već pomenuto, srpski monasi su imali dodira za ruskim vladarima i pre vladavine Ivana Groznog. Među njima možemo pomenuti starca
Isaiju koji je 1517. posetio dvor Vasilija III, Ivanovog oca i poklonio mu jedan rukopis koji je sadržao "@ivot svetoga Save" od Teodosija. Ovo žitije
svetoga Save je doprinelo proširivanju kulta svetoga Save u Rusiji. Ono je takođe imalo izvesnog uticaja na razvoj i oblik hagiografskog žanra u Rusiji.
      Pajsije, iguman manastira Hilandara, došao je u Moskvu krajem avgusta 1550. Sa njime su bila tri druga monaha iz manastira Hilandara. Ivan Grozni
ih je primio i tom prilikom oni su ga molili za pomoć ne samo za svoj manastir, već i za ruski manastir svetog Pantelejmona.  Kako je u to vreme
bio običaj, hilandarski monasi su doneli skupocene darove caru, a među njima ikonu svetog Simeona i svetog Save, obloženu srebrom i ukrašenu dragim
kamenjem, kao i delić Krsta Gospodnjeg umetnut u tu ikonu. Ovaj krst je pripadao svetome Savi u vreme dok je još bio na dvoru svoga oca. Takođe su
doneli ikone svetog Milutina i princa-mučenika Lazara i rukopise koji su sadržali crkvene službe tim svetiteljima. Najzad, oni su takođe doneli
delove moštiju svetog Stefana Prvomučenika u jednoj srebrnoj kutiji. Tom prilikom Ivan je izjavio svoju spremnost da uzme Hilandar pod svoju
zaštitu. On je takođe poslao pismo turskom sultanu Sulejmanu II, zauzimajući se za manastire Hilandar  i sveti Pantelejmon. "Ovo je bio prvi
dokument o ruskoj diplomatskoj intervenciji u korist stradajućih Slavena."22      U toku celog svog života Ivan je nastavio da bude dobrotvor manastira
Hilandara i srpskog naroda uopšte. U 1556. godini on je Hilandaru darovao kamenom izgrađenu kuću u Moskvi  da bude svojina i stan Hilandaraca. Takođe
je poslao bogato ukrašenu zavesu, koju je izradila njegova supruga Anastasija. Među likovima svetaca izvezenih na zavesi je i lik svetoga Save
i to na vidnom mestu. Ta crkvena zavesa se nalazi u manastiru Hilandaru do dana današnjeg. Ivanove poslanice Hilandaru, koje se čuvaju u manastirskoj
biblioteci, ukazuju na to da je Ivan davao obilatu pomoć ovom manastiru. Godine 1558, hilandarski monasi su doneli poklone Ivanovoj ženi i
sinu. Među tim poklonima je bila ikona Majke Božije, obložena zlatom i srebrom, koja je nekada bila svojina srpskog patrijarha Spiridona
(1382-1387).23 Ivan je uzvratio obilatom novčanom pomoću koja je omogućila hilandarskim monasima da otkupe nazad od Turaka svoj manastir koji je bio
založen za neplaćene poreze i dugove. Monasi su takođe bili u stanju da ponovo dođu u posed crkvenih sasuda koje su bili založili. Prilikom posete
dvora Ivana Groznog u 1558 godini, hilandarski monasi su "...molili cara da pošalje pismeni zahtev turskom sultanu (da odobri, MM) da se mošti svetoga
Milutina prenesu iz Sardike (Sofija, MM) u Hilandar, u glavnu crkvu koju je podigao Milutin."24 Ivanova darežljivost se nije ograničavala samo na manastir Hilandar.
Tako je, 1558 godine, darovao manastiru Mileševa u Srbiji, gde su mošti svetoga Save počivale, pokrov za grob svetoga Save i skupocen, umetnički
izvanredno urađen putir.
      Ivan je takođe bio dobrotvor Srpske pravoslavne crkve u Srbiji i Patrijaršije kada je vaspostavljena u 1557. godini. Ustvari, ima naučnika
koji smatraju da je Ivanova intervencija u korist Patrijaršije bila važan faktor u dobijanju potrebne turske dozvole za obnovu i vaspostavljanje pećke
patrijaršije.25 "Prvi dokument o direktnoj vezi između obnovljene pećske Patrijaršije i Rusije, sačuvan u ruskim arhivama, je od 31. avgusta 1586."26 Te godine je Visarion, mitropolit kratovski, koji je vršio dužnost patrijarha, došao u Moskvu u pratnji igumana Simeona.
      Ne samo ruski vladari već i Ruska pravoslavna crkva i njeni jerarsi su bili dobrotvori srpskih crkava i manastira u šesnaestom veku i kasnije.
Tako je, na primer, Jov, prvi ruski patrijarh, izdao  16. aprila 1591 dozvoluhilandarskim monasima da mogu skupljati priloge u Rusiji u toku od tri
godine (1591-1594). On je ovu dozvolu dao arhimandritu Georgiju koji mu je molbu uputio u ime manastira Hilandara.
      Pomoć srpskim crkvama i manastirima se nije sastojala samo u materijalnoj potpori. Rukopisi i štampane knjige su slate srpskim crkvama i
manastirima, ali u isto vreme, kako Stevan Dimitrijević ukazuje u to vreme (u šesnaestom veku, MM) naše stare štampane knjige i rukopisi su odnošeni u ruske zemlje, naročito u zapadne oblasti. Na drugoj strani, nije se niko od naših (Srba, MM) odande vratio bez rukopisa i štampanih knjiga koje su                se onda pojavile. I sada možemo naći u našim crkvama i manastirima najstarija ruska izdanja.28

      Pored toga, ruski pisci i pisari su pisali ili prepisivali rukopise za potrebe Srba, dok su neki srpski pisci i pisari činili to isto za potrebe Rusa. "Vasilj Nikoljski iz Zakarpatske Rusije napisao je, na traženje Stefana Jakšića, jedno polemičko delo protivu Latina. Delo je iz 1511."29 Drugi jedan Rus, Gavril Mstislavič, monah na Svetoj Gori, smatran je srpskim piscem. Isto to važi i za Makarija "Rusina" (16-17 vek) i ukrajinskog pisca Samuela Bakačića (17 vek).
      Neki tekstovi kojih nije bilo na Svetoj Gori prepisani su iz rukopisa. Tako, na primer, Grigorije "Bedni", sa imenom Vasilije u velikoj shimni, prepisao je u keliji u Kareji knjigu Josifa Mudrog (Flavija) "sa ruskog podloška" jer je uzalud tražio po celoj Svetoj Gori i u srpskim zemljama kopiju na starosrpskom jeziku.30
      Odnosi između Rusa i Srba u ovo doba, iako prvenstveno verski, crkveni i dobrotvorni po prirodi, imali su ipak i neke ideološke i
političke aspekte. Tako su, na primer, molioci u svojim ličnim dodirima sa ruskim vladarima njih uveravali da su Srbi spremni da se bore na strani Rusa
protivu Turaka. U velikom broju pismenih molbi poslatih Ivanu Groznom od strane srpskog sveštenstva "...oni su izražavali svoju želju da on, Sunce
pravoslavlja, postane vladar prestonice Konstantina Velikog i da spase celokupni 'Novi Izrailj'."31 Ruski vladari koji su nalsedili Ivana Groznog, kako i mnogi članovi ruskoga plemstva, bili su takođe dobrotvori srpskih crkava i manastira, a osobito manastira Hilandara. Među njima su bili car Fjodor, Boris Godunov,
Vasilije [ujski i mnogi drugi. Darodavne povelje  koje je Hilandaru izdali car Fjodor i Boris Godunov sačuvane su u manastirskoj arhivi do dana
današnjeg. Možemo još napomenuti da su svi ruski vladari, sve do cara Nikole II bili velikodušni dobrotvori srpskih crkava i manastira.

                                        Sedamnaesti vek

      Odnosi između Rusije i pećske Patrijaršije, koji su počeli u šesnaestom veku, nastavljeni su i postali su češći u sedamnaestom veku.

    Naročito je važno (patrijarha, MM) Pajsija (+1647, MM) naslanjanje na Rusiju. Povremeni dodiri između pojedinih Srba i Rusije su postojali i pre njega, ali u njegovo doba odnosi između srpske i ruske crkve  su bili ojačani i uče stani. Ne samo monasi već i neki jerarsi su odlazili tamo u posetu, molili za priloge za svoje manastire ili domove i odande su donosili liturgijske i druge knjige i skupocene crkvene utvari i odežde. Ruski carevi su izdavali 'darodavne povelje' mnogobrojnim manastirima,  dajući im ovlaštenje da šalju svoje monahe u Rusiju i da u određenim intervalima skupljaju darove.32

      U ovo vreme mnogi srpski mitropoliti i episkopi otišli su u Rusiju. Neki od njih su tamo ostali po nekoliko godina a neki su ostali zauvek. Tamo
su imali prilike da govore o porobljenim Srbima i da traže moralnu i materijalnu pomoć za crkve i manastire. Neki od njih su se istakli svojim
primernim životom i rodoljubljem. Mihajlo, mitropolit kratovski (1651-1660), koji se iselio u Rusiju, bio je jedan od njih.
      Može se napomenuti da su neki od srpskih jerarha koji su se iselili u Rusiju uzimali aktivno učešće u administriranju ruske pravoslavne crkve.
Naročito je zanimljiv slučaj Patrijarha Gavrila (1648-1655). Zbog svojih otvorenih diplomatskih i političkih aktivnosti i veza sa Vlaškim vojvodama
Matejom i Bogdanom Hmeljnickim u 1654., a osobito zbog toga što je poslao važna plitička obaveštenja caru Alekseju Mihajloviću, Gavrilo je bio stavljen
na crnu listu od strane Turaka i njegov život je bio u opasnosti. Odlučio je da potraži sklonište u Rusiji.  "Tamo je sa sobom odneo i dva rukopisa,
život i dela srpskih careva i patrijaraha' i 'Pobijanje latinske jeresi' Mihajla Kavasile"33 u nadi da će ovi tekstovi biti štampani a knjige biti
stavljene njemu na raspoloženje. Osim ova dva rukopisa on je sobom doneo i više rukopisa  da ih pokloni patrijarhu Nikonu. Među ovima je bio i jedan
svitak sa tekstom « Život svih svetih srpskih arhiepiskopa » i "Knjiga Kirila učitelja slavenskog". On je takođe doneo i tri štampana služabnika.34
      U vreme kada je Gavrilo stigao u Moskvu kuga je pustošila Moskvu, car je bio na frontu u ratu protivu Poljske, a patrijarhu Nikonu je  bilo povereno staranje za zdravlje i bezbednost carske porodice koja je napustila zaraženu Moskvu. Veliki broj sveštenika su umrli od kuge i nekoliko osoba iz (carskog, MM) dvora su pisali patrijarhu Nikonu i od njega tražili da opunomoći Gavrila da rukopolaže nove sveštenike.35
      Sa dozvolom cara patrijarh Nikon je to učinio. Iz Vjazme on je poslao po milosti Svetoga Duha svome bratu i saradniku Gavrilu, arhiepiskopu pećskom i patrijarhu Srbije, traženu dozvolu i uputstva koja se odnose na kanonska pravila važeća za  uslove koje moraju ispuniti kandidati za rukopoloženje.36

      Kada se vratio sa fronta, car je  12 februara, 1655 pozvao Gavrila i njegovu pratnju i zadržao ih kao goste na ručku. On je lično zahvalio Gavrilu
i dao bogate poklone njemu i njegovoj pratnji. Drugi put je Gavrilo bio na prijemu  kod cara 5. februara 1655.

      Na Saboru ruske crkve, koji je te godine raspravljao ispravljanje bogoslužbenih knjiga, pitanje koje će se kasnije pokazati fatalnim, Gavrilo je takođe   učestvovao i dao odgovore po pitanju pravljenja krsnog znaka sa tri prsta, i govrio protivu pravljenja krsnog znaka sa dva prsta. Stavio je svoj potpis (na dokument koji je sadržao, MM) odluke Sabora odmah posle Makarija, antiohijskog patrijarha, koji je takođe učestvovao na tom saboru.37

      Nije sasvim jasno šta je navelo Gavrila da odluči da napusti Rusiju i vrati se u Srbiju. Tamo su ga Turci uhapsili a zatim ga obesili 1659.
      U sedamnaestom veku zavisnost Srba od Rusa po pitanju snabdevanja neophodnim liturgijskim i drugim knjigama bila je veoma akutna. "Poslednja
knjiga štampana u srpskim štamparijama pojavila se 1638. Od tada, u toku celog sedamnaestog veka, Srbi su zavisili isključivo od ruskih knjiga koje su
u Srbiju dospevale kao pokloni ili bivale kupljene."38 Poznato je da su knjige potrebne Srbima bile štampane u Moskvi, Kijevu i drugim mestima.
Dokaz da su ove knjige bile:
  ...namenjene čitalačkoj publici izvan Rusije se nalazi u predgovorima tih knjiga u kojima se obraća srpskim i bugarskim čitaocima. Važno je napomenuti da su ove knjige bile štampane u Rusiji za potrebe onih Srba koji su bili pod turskom okupacijom  ili u Austrijskoj  carevini u  XVII  iXVIII  veku.39


      Ovo je takođe doba kada su pojedini ruski i ukrajinski pisci pisali ili prevodili knjige za potrebe Srba. U manastiru Hilandaru, Samuilo
Bakačić, koji je već ranije pomenut, preveo je na srpski jezik "...'Istiniti Mesija', delo poznatog ukrajinskog propovednika J.
Galjatovskog, sa kojim je bio u ličnoj vezi."40 Bakačić je preveo ovo delo Galjatovskog pre nego što se isto pojavilo u štampi (Kijev, 1699), što znači
da ga je imao u rukopisu.
      Potrebno je napomenuti da čak i u ovom periodu kada su srpski književni fondovi bili ispražnjeni a književno stvaralaštvo skoro da nije ni
postojalo, Srbi su rado davali ruskoj pravoslavnoj crkvi rukopise koji su joj bili potrebni u vreme kada je preduzela ispravljanje liturgijskih
tekstova i liturgijskih knjiga. Arsenije Suhanov, koga je 1654 godine patrijarh Nikon poslao na Svetu Goru da traži i donese u Rusiju grčke i
slavenske rukopise sa neiskvarenim liturgijskim tekstovima bio je toplo dočekan od strane monaha manastira Hilandara. Tamo je on lično odabrao
veliki broj rukopisa i odobreno mu je bilo da ih odnese u Rusiju. Broj rukopisa koje je odabrao bio je toliko veliki da nije bio u stanju da ih sve
sam ponese u Rusiju. Ostavio je neke da ih kasnije donesu hilandarski monasi koji dođu u Rusiju, što su oni i učinili iste godine.

                                           Osamnaesti vek

                  U ovom veku Hilandar je preživljavao svoje najteže dane. Velike poreze nametnute od strane Turaka bile su same po sebi dovoljne a
finansijski iscrpe manastir. Uz to, u osamnaestom veku dogodila su se i dva ogromna požara. Naročito je  strašan bio onaj koji se desio 1722 i naneo
ogromnu štetu manastiru. Hilandar  u to vreme nije mogao biti onako važna kulturna raskrsnica kako je bio ranije jer se morao boriti za goli
opastanak. Ipak, hilandarski monasi koji su slati u Srbiju, Bugarsku, Crnu Goru, i među Srbe u Austro-Ugarskoj nisu samo skupljali priloge već se može
predpostaviti da su i misionarili. U dodiru sa narodom, oni su svakako krepili nadu u oslobođenje i doprinosili očuvanju pravoslavlja.
       Mnogi pisarski zapisi ukazuju na materijalnu bedu manastira. To se takođe jasno vidi iz rukopisa broj 525 iz osamnaestog veka. To je "Tefter"
u kome su po datumima ispisana slanja hilandarskih monaha da traže pomoć u Srbiji, Bugarskoj, Crnoj Gori, Austro-Ugarskoj, Solunu, Carigradu, Ukrajini
i Rusiji.  Upisivanje počinje 1701. godine. Takođe su upisane posete poklonika, njihovi darovi, povratak ispraćenih hilandarskih monaha i lista
darova koje su doneli. Navešćemo samo nekoliko zapisa koji se odnose na odlazak Hilandaraca u Rusiju i njihov povratak i donošenje darova. Zapise
dajemo u srpskom prevodu:
        1708 meseca februara. Ispratismo Timoteja jeromonaha na put u Zaporožje i dadosmo mu jednu kutijicu srebrnu s moštima i krst.
Togože meseca junija 1 ispratsismo Jova jeromonaha i Elisea jeromonaha  u Moskvu i dadosmo jednu kutiju s moštima i krst.
        1747 aprila 15  Ispratismo i drugog Pahomija na put sa Rusinom pop Inokentijem. Otidoše u Rusiju. i  dadosmo im jednu česticu moštiju i krst srebrni
 i pozlaćeni i epitrahilj.
        1753 , juna 20  Dođe s puta iz Moskve jeromonah Elisej i donese gotovih novaca 1.500 i razne crkvene stvari: svileno veliko jevanđelje  srebro dva putira ukrašena; felona  4 zlatotkana  i poprostih7; epitrahilja 13;  orara 3; pokrovca (vozduha) prekrasnih 10 narukvica 12;
7  prekrasnih stihara; ubrusa 4; ikone 2 srebro-pozlaćene; antiminisa 13; knjigu za celu crkvenu godinu.Novca i stvari 4,500 groša.

        Leta Gospodnjeg 1761, meseca juna 24  Prečasni gospodin otac arhimandrit kir Elisej dođe iz carevine velikoruskei donese sa puta
gotovih novaca 2,500 groša a u raznim divnim stvarima 2,520 groša.

      Ima još dosta upisanih odlazaka u Rusiju i dolazaka odande sa darovima. Zainteresovani mogu detaljnije proučiti hilandarski rukopis broj
525. Taj rukopis je izvanredno zanimljiv i važan i za lingviste. U njemu se, mnogo godina pre uvođenja slova "j"  od strane  Vuka Stefanovića Karaxića,
to slovo sreće vrlo često u zapisima u tom rukopisu.
                  Središte rusko-srpskih odnosa se preneo iz Hilandara među Srbe nastanjene u Mađaraskoj, koja je bila deo Austro-Ugarske carevine.
Izvestan broj Srba se nastanio u Mađarskoj već posle kosovskog boja, još veći broj posle pada Smedereva 1439, a najveći broj za vreme Velike srpske
seobe 1690 predvođene Arsenijem Čarnojevićem. I porobljeni Srbi u Srbiji i raseljeni Srbi u Mađarskoj  su u Rusiji videli  svog zaštitnika i spasioca.
                   Ruski kulturni uticaj na Srbe u osamnaestom veku je bio tako snažan da su njegovi tragovi ostali neizbrisivi. Dok su u prethodnim
vekovima rusko-srpski odnosi uspostavljani i održavani prvenstveno kroz Crkvu i imali su u glavnom verski i dobrotvorni karakter, u osamnaestom
veku oni su se proširili i u druge domene, naročito u domen obrazovanja koje je postalo najsnažniji sprovodnik ruskog uticaja. Nevolje koje su Srbi
trpeli pod turskom okupacijom u Srbiji i verska netrpeljivost kojoj su Srbi u Austro-Ugarskoj bili izloženi, sve to je okretalo Srbe još više ka
Rusiji, njihovom tradicionalnom prijatelju. Rusija je njima bila jedina nada u borbi za očuvanje njihovih nacionalnih, verskih i kulturnih vrednosti i
identiteta. Oni su takođe polagali velike nade da će im  Rusi, njihova pravoslavna  braća, koji su i sami bili Slaveni, pomoći u njihovoj borbi
protivu turske okupacije. Svi ovi činioci su ih činili veoma podložnim ruskom kako kulturnom tako i političkom uticaju.
                  U ovom dobu Prosvećenosti, Srbi su takođe shavtili da je
obrazovanje važno ne samo za sveštenike, već i za obične ljude. Na drugoj strani, oni nisu imali poverenja u zapadnjačke vaspitne ustanove, niti u
njihove knjige, jer su predstavljali izvore uticaja koji je bio oprečan njihovim nacionalnim i verskim idealima. Iako su pojedini Srbi dobili više
obrazovanje u zapadnjačkim školama, prosveta u pravoslavnoj Rusiji im je bila mnogo poželjnija. Pojedinci su bili ili slati od strane jerarhije ili su
samostalno odlazili u Rusiju da steknu obrazovanje. Jedan od prvih Srba za koga se zna da je otišao u Rusiju na studije je bio Josif, jeromonah
manastira Hilandara koji je u Moskvu otišao 1670 godine.41 Sačuvani dokumenti, mada po svoj prilici nepotpuni,  pokazuju da su dvadeset i osam
Srba studenata posećivali Kijevsku teološku školu u periodu 1721-1762.42 Postoje takođe dokumenti koji ukazuju na to da je patrijarh Arsenije IV.
dok je još boravio u Peći u 1736. godini, molio Ruse da prime dvadeset i četiri srpskih studenata da steknu obrazovanje u Rusiji.43 Jedan neizvestan
broj Srba, među njima monaha, sveštenika i mirjana, školovali su se u školama u Moskvi, Petersburgu, Kijevu i Harkovu. Pojedinci koji su stekli
obrazovanje u Rusiji, a osobito oni koji su studirali pri Kijevskoj teološkoj školi, uživali su najveće poštovanje među Srbima.
                  Slanje pojedinaca da steknu obrazovanje u Rusiji nije  moglo zadovoljiti potrebe za obrazovanjem među Srbima. NJima su bile
potrebne sopstvene škole na teritorijama gde su živeli.  Međutim, ovo nije bilo moguće bez ruske pomoći. Srbima su bila potrebna novčana sredstva i
kvalifikovani učitelji, kao i najosnovniji uxbenici. Već 1718. Mojsej Petrović, beogradski mitropolit, obratio se, preko Avrama Veselovskog,
ruskog poslanika u Beču, Petru Velikom sa molbom da pošalje kivalifikovane učitelje iz Rusije da bi otvorio jednu školu.44 Malo ranije pre toga, 1716.
godine, jedan ruski učitelj, Vasilije "Moskovljanin", već je obavljao učiteljske dužnosti u Sremskim Karlovcima.45
                 
Mitorpolit Mojsej Petrović je bio uporan u svojim naporima da otvori školu. Oktobra 20, 1721, on je poslao drugo pismo Petru
Velikom "...tražeći njegovu pomoć da bi sazidao školsko zdanje i da pošalje dva učitelja, jednog za slavenski a drugog za latinski jezik, kao i neke
bogoslužbene knjige.46 Ovoga puta njegova molba caru je postigla neke rezultate.  Maja 11, 1722, Petar Veliki je objavio svoju odluku da pomogne
srpskoj crkvi da stekne svoje škole i zahtevao je od ruskog Sinoda  da učini sve u svojoj moći da ostvari ovu odluku.

         Posle duge pripreme, pomoć je poslata Srbiji, a sastojala se od crkvenih odeždi, crkvenih knjiga i bogoslužbenih knjiga i uxbenika za izučavanje jezika ("Slavenska gramatika" 1721, Meletija Smotrickog, bukvar za omladinu, Sankt-
Petersburg, 1721, Feofana Prokopoviča; i Slavensko-grčki-latinski leksikon, Moskva 1704 , F. P.Polikarpova), a krajem maja 1726, Maksim Terentievič Suvorov, prevodilac pri ruskom Sinodu, stigao je sa svojom  porodicom iz S(ankt) Petersburga u Sremske Karlovce i postao prvi učitelj
                  među Srbima kada je otvorio svoju "Slavensku školu" u jesen te godine.47

                  Ruski Sinod ga je snabdeo sa godišnjom platom u iznosu od 300 rubalja. Prema S. Dimitrijeviću, Suvorov je sobom doneo 70 slavenskih
gramatika, 10 leksikona i 400 bukvara.48 Bilo je sto dvadeset i šest učenika upisanih u njegovoj školi. Ostao je jedanaest godina među Srbima i
predavao studentima u Sremskim Karlovcima, Beogradu, Budimu, Novom Sadu, Segedinu i nekim drugim mestima.
                  Brigu mitropolita Mojseja za obrazovanje Srba delio je i mitropolit Vikentije Jovanović (+1737)

Na njegovo traženje jedna nova grupa ruskih učitelja je stigla u Sremske Karlovce godine 1733, ovog puta diplomirani studenti dobro poznate Kijevske teološke akademije. Emanuel Kozačinski,  Petar Podunavski, Trofim Klimovski, Ivan Minacki i Sinesije Zalucki su predavali u Sremskim Karlovcima; Timotej Leva-dovski u Vukovaru; Ivan Lastavicki u Požarevcu; Petar Mihailovski u Beogradu; a "neki Ukrajinac" je obučavao decu u Majdanpeku. Nastavni sistem u   ovim školama je bio organizovan po uzoru na sistem u ruskim školama, a učitelji iz Kijeva su takođe doneli knjige i uxbenike iz kojih su obučavali studente, kao što je to činio i Suvorov.49 Ruski i ukrajinski učitelji, kao i uxbenici koji su se upotrebljavali u srpskim školama u osamnaestom veku, znatno su doprineli
širenju ruskog uticaja među Srbima.

   U 'Slavenskim školama' Maksima Suvorova (1726-1730), kao i 'Slavensko-latinskoj školi' Emanuela Kozačinskog (1733-1737), koja se takođe nalazila u Sremskim Karlovcima, studenti, od kojih su neki bili odrasli đakoni, arhiđakoni, kaluđeri i sveštenici, učili su i usvojili ruski slavenski jezik (ili slavenski, kako
se nazivao u to doba), to jest ruski liturgijski jezik toga doba ili rusku recenziju staroslavenskog jezika. Na taj način Srbi su praktično počeli da namerno
napuštaju nekadanji srpski liturgijski i književni jezik, koji je bio skoro šest vekova star, to jest srpsko-slavenski (srpska recenzija staroslavenskog jezika) -
jedan proces koji je bio u svojoj poslednjoj fazi u prvoj polovini osamnaestog veka.50 Ruska recenzija crkvenoslavenskog jezika, koja je u to
vreme usvojena kao liturgijski jezik srpske crkve, u upotrebi je i danas (sem gde je u najnovije vreme  taj jezik  zamenjen srpskim ili, među srbima
u Diajaspori, jezikom zemlje u kojoj žive). Međutim, njegova upotreba među Srbima je u osamnaestom veku bila mnogo proširenija i nije se ograničavala
samo na liturgijski jezik.
         U toku druge polovine osamanaestog veka, Srbi su upotrebljavali rusko-slavenski jezik pri prepi-sivanju i štampanju raznih tekstova i knjiga,    prvenstveno liturgijskih i onih sa verskom sadržinom. Crkvena i školska administracija je vođena na tom jeziku. Taj jezik je korišćen za pisanje raznih zvaničnih beseda i oda, raznih proklamacija koje je crkva izdavala, kao i crkvenih pravila. Razni ustupci koje je Srbima davala građanska vlast u dokumentima pisanim na nemačkom jeziku prevođeni su na taj jezik. Srbi su takođe izdavali na ruskoslavenskom jeziku prevode raznih dela, kao na primer francuskih i nemačkih.51

                  Ruski uxbenici, izvor ruskog uticaja na Srbe, upotrebljavani su ne samo u školama koje su administrirali i u kojima su
predavali ruski učitelji. U najstarijoj poznatoj školi za obrazovanje srpskog sveštenstva, koju je osnovao mitropolit Pavle Nenadović (1699-1768) u
Sremskim Karlovcima 1. oktobra (12 oktobra po Novom kalendaru) 1749. upotrebljavani su takođe ruski uxbenici. Ova škola, poznata kao
"Pokrovo-Bogorodična", funkcionisala je u periodu 1749-1768. Ponovo je proradila 1 (12) februara 1794 i od onda još uvek postoji i radi. Na
početku njenog funkcionisanja najveći broj uxbenika koji su se  u njoj koristili bili su ruski, a njihovi autori su bili  Feofan Prokopovič,
Hiacint Karpinski, Petar Mogila, Platon Smotricki, Stefan Javorski, Jakov Arseniev i Stefan Vujanovski.52 Ruski crkveni tip ćirilske azbuke bio je potpuno usvojen među Srbima ovog doba. [taviše, oni su usvojili i građanski tip žirilske  azbuke koja se pojavila u uxbenicima i publikacijama štampanim
posle reforme Petra Velikog 1710. godine. Neki obrazovani Srbi su usvojili ruski književni jezik kada su pisali svoja književna a osobito istorijska dela. Ovo je očevidno u istorijskim delima Pavla Julinca, Zaharije Orfelina i Jovana Rajića. Prvi srpski časopisi su takođe rađeni po ugledu na ruske. Orfelin, urednik prvih srpskih časopisa, čitao je i koristio Sumarokova, P. Milera, Rajhela i Popovskog i časopise "Prazdnoe vremja v poljzu upotrebljenoe", "Nevinoe upražnenie", "Svobodnie časi" i "Ježemesečnie sočinenija".53 Srpski pisci, kao i čitaoci uopšte, pomno su čitali i mnogo su se divili ruskim autorima religioznih i svetovnih književnih dela. Među ruskim autorima koji su bili osobito popularni među Srbima u osamnaestom veku, bili su Kotinski, Prokopovič, Lomonosov, Sumarokov, Novikov, Heraskov, Deržavin i Karamzin. U vreme kada su Srbi u Austro-Ugarskoj morali da se bore protivu nacionalne, verske i kulturne asimilacije koju je pokušavala da ostvari vlada, dela ruskih i ukrajinskih autora, kako verska tako i svetovna, nisu predstavljala nikakvu opasnost za srpski nacionalni i verski identitet. Naprotiv, ta dela su pojačavala odlučnost Srba u očuvanju svoga nacionalnog, kulturnog i verskog identiteta.

      Polemička literatura Ukrajine koja je bila  veoma pogodna za odupiranje rimomokatolicizmu u srpskoj zajednici, postala je model i bila je usvojena i korišćena u polemičkim delima baroknih pisaca, kao što su Orfelin, Rajić i drugi. Jerotej Račanin je sačinio svoj "Bukvar" na osnovi nekog ruskog modela.
Kozačinski je delovao u srpskoj zajednici kao dvojni, srpski i ruski pisac...Rajić je preveo (dela,MM) Stefana Javorskog i najveće mitropolitske biblioteke u
Beogradu i Sremskim Karlovcima bile su u to vreme snabdevene delima ruskih i ukrajinskih baroknih pisaca XVII  i XVIII  veka.54

                  Rusija, njeni vladari i njena istorija postali su u ovo doba predmet srpske književnosti, kako poezije tako i proze. Srpski
istoričari  orđe Branković, Zaharija Orfelin i Jovan Rajić dali su Rusiji vidno mesto u svojim istorijskim delima. Simeon Piščević je izneo u svojoj
"Autobiografiji" mnoge pojedinosti o prilikama u Rusiji u doba kada su se on i hiljade drugih Srba tamo naselili. Danica Petrović ukazuje na to da
"...kao što se naš XVIII vek - po rečima Nikole Radojčića - ne može shvatiti bez uzimanja u obzir Rusije i Kijevske akademije, tako se i muzika
toga doba ne može razumeti bez ruskih škola, knjiga i kijevskog napeva."55
                  Ovaj uticaj se proširio čak i na manastir Hilandar. Ovo
je očevidno  iz činjenice da je u manastirskoj biblioteci Hilandara tekst
najvećeg broja rukopisa sa neumskom notacijom  pisan rusko-slavenskim jezikom.
      Čak je i ruski oblik bogosluženja usvojen u srpskim crkvama u
Austro-Ugarskoj. Osim toga, Srbi su u tom periodu usvojili reformu Petra
Velikog, koja je uključivala građanski tip ćirilske azbuke i upotrebu
arapskih cifara umesto tradicionalnog sistema u kome su se slova ćirilske
azbuke upoterebljavala u značenju brojeva. Usvojili su i sistem brojanja
godina od rođenja Hrista umesto "od stvaranja sveta", i 1 januar kao početak
godine u svetovnom kalendaru, dok su i srpska i ruska crkva nastavile da
slede julijanski a ne gregorijanski kalendar i ostavile 1 septembar  po
starom kalendaru kao početak crkvene godine. Treba takođe napomenuti da su
Srbi pominjali u molitvama i jektenijama ruske vladare. Ta praksa je počela
sa Petrom Velikim.
                  Austro-Ugarskim vlastima je bio poznat snažni ruski
uticaj na Srbe proizveden pomoću obrazovanja, knjiga i udžbenika. Pokušavano
je da se onemogući snabdevanje Srba u Austro-Ugarskoj  ruskim publikacijama,
ali bez uspeha. Nastojalo se takođe da se spreči upotreba ćirilske azbuke i
rusko-slavenskog ("slavjano-serbskog") jezika. Carica Marija-Terezija je
izdala ukaz kojim se zabranjuje upotreba ruskih udžbenika u srpskim školama
na teritoriji njene carevine.

       Ukinula je praznovanje izvesnog broja ruskih i srpskih svetitelja, zauzimala se za svetovno obrazovanje na štetu verskog, zahtevala da se versko obrazovanje studenata vrši samo na državnoj teritoriji i, u tu svrhu, zahtevala u svakoj eparhiji otvaranje bogoslovskih škola koje bi izdržavali jerarhija i narod.56 Svi njeni napori bili su uzaludni.

       Ne prekidajući svoje odnose sa Rusima oni su (Srbi, MM) krijumčarili ruske knjige, branili rusko-slavenski jezik, ćirilsku azbuku i Stari kalendar, pisali i govorili o Rusiji, putovali tamo sa dozvolom (Austro-Ugarskih vlasti,MM) ili bez nje.57

                  Čak i u ovo doba kada je ruski uticaj na Srbe bio na
vrhuncu, može se govoriti o uzajamnom procesu po kome su Srbi davali
kulturne i političke doprinose Rusiji. Tako su, primera radi, doprinosima
ruskih i ukrajinskih učitelja kulturnom i vaspitnom napretku Srba, u
izvesnom smislu, odgovarali doprinosi srpskih intelektualaca koji su otišli
u Rusiju i uzimali aktivno učešće u raznim granama njene administracije.
Neki od njih su se školovala na Zapadu i njihovo iskustvo i znanje su bili
veoma korisni Rusiji. Drugi su bili iskusni i hrabri vojni oficiri, čiji su
znanje i lična hrabrost bili korisni i cenjeni od strane Rusije. Samo
nekoliko najistaknutijih među njima će ovde biti pomenuti.
                  Među onima za koje se zna da su među prvima otišli u
Rusiju i tamo služili u raznim zvanjima su Ivan Pavlović, koji je u Rusiju
otišao 1707, Petar Smelić, koji je u Rusiju došao iz Sent Andreje 1713 i
priključio se bratstvu manastira svetog Simeona. Godine 1725. premešten je u
Lavru sv. Aleksandra u Sent-Petersburgu. Sa dozvolom Katarine I zaveo je
učenje grčkog i latinskog jezika u Teološkoj školi sv. Aleksandra. Godine
1736. bio je hirotonisan za arhiepiskopa Bjalgorodskog. Najzad, Smelić je
uveo značajne vaspitne reforme na univerzitetu u Harkovu i doveo iskusne
nastavnike da te reforme ostvare.
                  Treba pomenuti i  Rafajla Rajkovića koji je došao u Rusju
februara 1754. i tamo bio zaposlen kao prevodilac u ministarstvu spoljnih
poslova.
                  Sava Lukić Vladisavljević-Raguzinski (oko 1664-1738) bio
je u diplomatskoj službi Petra Velikog i njemu je bilo povereno nekoliko
važnih misija. On je takođe autor nekoliko putopisa koji predstavljaju važne
izvore obaveštenja o prilikama  u to doba. Na zahtev Petra Velikog Sava je
preveo na ruski jezik Orbinijevo delo Il Regno degli Slavi  /Carstvo
Slavena/ (štampano 1601 u Pizaro). Savin prevod je bio štampan 1722 godine.
Dalje na pijaci gde su se prodavali robovi u Konstantinopolju on je kupio i poklonio Petru Velikom kao svoj dar jednog malog crnog dečka koji je kasnije postao dobro poznat kao Araham Petrovič Ganibal. On je po majčinoj liniji  bio praded pesnika Aleksandra Puškina. Odnos između Ganibala I Vladisavljevića je ostao srdačan tako da je Ganibal, u svojstvu komandanta vojne bezbednosti, pratio Vladisavljevića na njegovom diplomatskom putu u Kinu.58

                  Vladisavljević je možda odigrao indirektno još jednu  ulogu u životu najvećeg ruskog pesnika Puškina. Naime, Ignjat Gradić,
pesnik iz Dubrovnika, napisao je epsku pesmu o  poltavskoj bitci (1701) pošto je Petar Veliki porazio [veđane. Pesnik je jednu kopiju te pesme
poslao Savi Vladisavljeviću, koji je i sam bio učesnik u poltavskoj bitci. Moguće je da je Puškin mogao videti kopiju te pesme u zaostavštini  Save
Vladisavljevića kada je ovaj umro, jer se Puškin raspitivao  o Vladisavljeviću i želeo da sazna više o njemu.
                  Među Srbima koji su doprineli ruskom sistemu obrazovanja treba pomenuti i Mojseja Petrovića (1734-1765), poznatog profesora retorike
i filozofije na moskovskom univerzitetu.  Još važniji je  Teodor  Janković .irijevski (1740-1814) koji je, na poziv ruskog carskog dvora i sa dozvolom
Austro-Ugarskih vlasti "...otišao u Rusiju gde je radio na reformi ruskog
sistema obrazovanja, ostvarujući ideje Prosvećenosti u novom sistemu
obrazovanja."59
                  Treba pomenuti da, kada je osnovan univerzitet u Harkovu,
više obrazovanih Srba, stručnjaka u oblasti prirodnih i egzaktnih nauka,
postali su profesori toga univerziteta. Među njima su bili Atanasije
Stojković, lični poznanik Puškina, Gligorije Trlajić, T. Filipović, a
kasnije Sava Petrović, orđe Koritari i A. Dubravić.60
                  Bilo je takođe pisaca koji su, iako nisu išli u Rusiju i
delovali tamo, napisali dela  koja su imala izvestan uticaj na rusku
književnost. Takvo jedno delo je @ivot Petra Velikog Zaharije Orfelina
(1726-1785). To delo je imalo veliki uticaj na istorijski žanr  književnosti
u Rusiji. Godine 1774 to delo je prevedeno na ruski jezik. Poznato je da se
jedan primerak te knjige, štampane u Veneciji, nalazio u Puškinovoj
biblioteci i da je on uneo izvesne rečenice iz te knjige u svoju "Istoriju
Petra Velikog".
                  Srpski intelektualci, kulturni radnici, autori i sveštena
lica nisu bili jedini koji su se iselili u Rusiju. Bilo je običnih ljudi, a
takođe i nekih vojnih oficira koji su tamo otišli sa svojim celokupnim
četama. Seoba vojnih lica u Rusiju  počela je još krajem šesnaestog veka,
posle konačnog pada srpske države. Tako "Srpski kozaci" se pominju na početku XVII veka u Voliniji u službi Ivana Ostroškog. Srpski plaćenici su često nosili kozačke uniforme i učestvovali u njihovim bitkama. Bili su sa Ivanom Vigovskim i Georgijem Hmeljnickim i,  uopšte, bili su lična garda ukrajinskih    hetmana.61

                  Godine 1704 Srbi su poslali Pantelejmona-Pana Božića kao
svog izaslanika i predstavnika kod Petra Velikog da sa njim pregovara o
masovnom useljavanju Srba u Rusiju. Uskoro zatim, godine 1708., Hristifor
Trifunović je bio poslat sa tim istim zadatkom. Godine 1715 Petar Veliki je
izdao jednu proklamaciju u kojoj poziva Srbe da se useljavaju u Rusiju.
Zatim 1720. i 1723. izdate su slične proklamacije, ovog puta pozivajući
samo vojna lica iz graničarskih jedinica da dođu u Rusiju.
                  U nekim slučajevima obrazovane su specijalne jedinice
koje su se sastojale od srpskih vojnih lica. Tako je, na primer, za vreme
Petra Velikog postojao srpski husarsaki puk. Priliv srpskih oficira i
muškaraca sposobnih za vojnu službu naveo je caricu Anu da obrazuje jedan
specijalni husarski puk. Ona je takođe osnovala jedno vojno naselje u
Ukrajini  koje je bilo naseljeno  Srbima.
                  Oktobra 1751. drugi talas srpskih doseljenika je dospeo u
Kijev. Drugo srpsko naselje, poznato kao "Nova Srbija" bilo je zasnovano. N.
I. Hitrova ukazuje u toku od tri godine, od 1751 do 1753, značajne promene su nastale na teritoriji Južne Rusije. Čitave oblasti su nastale tamo - Nova Srbija i Slavenska Srbija. Ove dve - Nova Srbija i Slavenska Srbija - koje su prethodile Novoj Rusiji, postale su rasadnici aktivnosti i istakle su se na bojnim poljima.62 Neki od srpskih oficira koji su se iselili u Rusiju nisu su važne položaje i čak postali ljubimci na ruskom carskom dvoru.
Među njima možemo spomenuti Simeona Piščevića, Zmajevića, Tekeliju, Vojinovića i, osobito, Simeona Gavrilovića Zorića.
                        
                          Devetnaesti vek

                  To je vek kada su se južni Slaveni kao i Grci borili za
oslobođenje od  turskog ropstva.  Pažnju Rusije je privukao Prvi srpski
ustanak 1804. godine koji je predvodio Karađorđe Petrović. I ustanak i
njegov vođa su bili veoma popularni u Rusiji. Iako su simpatije Rusa bile na
strani Srba, oni nisu iz mnogih razloga mogli da se pridruže njima u vojnim
operacijama protivu Turaka. Ipak, bilo je ruskih dobrovoljaca koji su se
pridružili Srbima i sa njima se borili protivu Turaka. Ova činjenica je
odražena u Tolstojevom romanu Ana Karenjina gde junak tog romana Vronski
napušta Rusiju posle smrti Anine i pridružuje se srpskim ustanicima. I
Puškin je bio veoma zainteresovan za srpski ustanak i njegovog vođu
Karađorđa. Godine 1813. kada je ustanak poražen, Karađorđe je pobegao u
Rusiju i tamo se sklonio
                  Poznato je da su hilandarski monasi 1821 godine
podržavali grčki ustanak protivu Turaka, ne obazirući se na posledice.
Materijalne nevolje Hilandara su i dalje trajale i čak su postale još
nesnosnije.. Veliko olakšanje je najzad došlo 1896. godine kada je kralj
Aleksandar Obrenović darovao Hilandaru veliku novčanu pomoć kojom se
izbavio od dugova.
                  U ovom veku ruska književnost i književna kritika su imali
velikog uticaja na srpsku književnost i književnu kritiku. Bili su poznati,
cenjeni i prevođeni ne samo najznačajniji ruski pisci kao što su Puškin,
Gogolj, LJermontov, Turgenjev, Saltikov-[čedrin, Ostrovski, Dostojevski,
Tolstoj i drugi, već i manji i neznačajniji pisci. Ovo se jasno vidi iz
"Rusko-srpske bibliografije:1800-1925 Aleksandra Pogodina, štampane u dva
toma u Beogradu, prvi tom 1932, a drugi 1936. Prvi tom sadrži 3343  a drugi
5729 naslova knjiga, studija, članaka i pesama prevedenih sa ruskog na
srpski jezik.63
                  Dok su ruska i srpska književnost i književna kritika
pojačavale međusobne bratske odnose između Rusa i Srba, jezička reforma
Vuka Stefanovića Karaxića (1814 i 1818) mogla je nepovoljno uticati na te
odnose.. NJegovim nastojanjem uvedena je nova ortografija i revidirana
ćirilska azbuka u srpski jezik, a ta azbuka  se razlikovala i od ruske i od
slavjano-srpske, odnosno rusko-slavenske. Osim toga,  srpski govorni jezik
je postao književni jezik Srba i Hrvata i zamenio datadanji rusko-slavenski,
odnosno slavjano-srpski. Taj jezik se znatno razlikovao od ruskog i
rusko-slavenskog (slavjano-srpskog). Vukovoj reformi su se žestoko
protivili neki srpski pisci i sveštenstvo ali je ista konačno prihvaćena.
Treba napomenuti da iako Vukova reforma nije bila popularna u Rusiji, sam
on je bio tamo toplo primljen, data mu je novčana pomoć i bio je počastvovan
članstvom u ruskoj Akademiji nauka i umetnosti.
                  [to se tiče Svete Gore i Hilandara,  u ovom veku započinje
interes naučnika za njih i početak jednog svestranog i sistematskog
proučavanja kako Svete Gore tako i Hilandara.. Među prvim knjigama o Svetoj
Gori ubraja se knjiga R. Kurzona (Richard Curzon) objavljena .(na engleskom
(1854)  kojoj iznosi svoja zapažanja o Svetoj Gori i Hilandaru koje je
posetio 1837 godine. Veliki broj ruskih i srpskih naučnika objavljuju svoje
knjige o Svetoj Gori i manastiru Hilandaru jedan za drugim. Među najvažnije
istraživače u ovom veku spadaju V. M. Grigorovič, Porfirije Uspenski,
Dimitrije Avramović, K. P. Dmitrov-Petkovič, Sava Hilandarac, S. Vulović,
L. Mirković,  K. Mihajlovski, V. K. Barski, Arhimandrit Leonid, i  Nikifor
Dučić.  Od zapadnjačkih istraživača u ovom veku mogu se pomenuti R. Curzon,
J. Mueller,  i Ph. Meyer.
                  Istorija Hilandara, njegova biblioteka, riznica, ikone i
freske, i arhitektura se proučavaju i obaveštenja o tome se objavljuju u
člancima, studijama i knjigama. Hilandar, koji je predmet izučavanja,
istovremeno je i kulturna raskrsnica i izvor znanja o slavenskoj istoriji i
pismenosti.

                                                      Dvadeseti vek

      Ovaj vek je doneo dramatične i tragične promene i u istoriji Rusije i
u istoriji Srbije. Srbija je najazad izvojevala oslobođenje od Turska u
1912. godini. Nažalost, nije dugo uživala slobodu, jer već u 1914. nastao
je Prvi svetski rat i privremena austro-ugarska okupacija Srbije. Rat se
završio 1918. pobedom Srbije i njenih saveznika. Zajedno sa Slovencima i
Hrvatima Srbi su obrazovali najpre Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a
1921 Kraljevinu Jugoslaviju. Ta Jugoslavija je postojala od 1921 do 1945.
                              I Rusija je učestvovala u Prvom svetskom
ratu. Boljševička revolucija je donela  i kraj rata za Rusiju i kraj ruske
monarhije. Carska porodica je na najsvirepiji način pobijena. Hiljade Rusa
odanih monarhiji napustili su Rusiju i naselili se po raznim zemljama.
Veliki broj njih su došli u Jugoslaviju gde su ih kralj Aleksandar
Karađorđević (+1938), srpska crkva i srpski narod bratski dočekali i
pružili im utočište. I patrijarh Dimitrije i patrijarh Varnava (+1936),
koji je diplomirao u Teološkoj školi u Sankt-Petersburgu, bili su iskreni
prijatelji Rusa, kao što je to bio i kralj Aleksandar. Objavljene su mnoge
knjige i članci pisani od strane ruskih emigranata koji su našli utočište u
Jugoslaviji, odnosno Srbiji posle Revolucije. Svi oni sa zahvalnošću pišu o
prijateljstvu i pomoći ukazanoj im od strane Srba.
                  Ruskim jerarsima koji su u Srbiju došli posle Revolucije
ukazna je svaka moguća pomoć. Oni su u Sremskim Karlovcima obrazovali Sinod
ruske zagranične crkve i, uz pomoć srpske pravoslavne crkve, organizovali
su verski život Rusa u Jugoslaviji i drugim zemljama u kojima su se
nastanili ruske izbeglice.
                  Ruski pravoslavni sveštenici sa višim bogoslovskim
obrazovanjem dobili su položaje nastavnika u srpskim bogoslovijama i drugim
višimn naučnim institucijama. Izvestan broj ruskih monaha pridružili su se
bratstvima raznih srpskih manastira, a mnogi ruski sveštenici su postavljeni
za parohe srpskih parohija. Ruski stručnjaci su dobili zaposlenja i činove
koji su odgovarali njihovom obrazovanju i struci i pri tom nije postojala
nikakva diskriminacija. Mladi Rusi koji su želeli da studiraju u srpskim
bogoslovijama dobili su stipendije i posle završetka studija rukopolagani
su i postavljani su kao parosi  srpskih parohija i dobijali su ista prava i
prinadležnosti kao i srpski sveštenici. Nije se vršio nikakav pritisak na
ruske izbeglice da se asimiliraju. Imali su svoje klubove, crkve,
jerarhiju, udruženja i štampu.
                  Osim moralne potpore i prijateljskog tretmana, Rusi su u
Srbiji su dobijali i materijalnu pomoć. Ova  pomoć se nije ograničavala
samo na Ruse koji su se nastanili u Jugoslaviji, već je slata i onima koji
su se nastanili u drugim zemljama. Manastir svetog Pantelejmona  i
ruski  skitovi na Svetoj Gori bili su u teškoj nevolji i bedi jer nisu imali
veze sa Rusijom. Obratili su se srpskoj patrijaršiji za pomoć. Patrijarhat
im je izdao dozvolu da mogu povremeno dolaziti u Srbiju i skupljati pomoć i
darove po celoj Srbiji.
                  Odanost srpske crkve ruskoj pravoslavnoj crkvi se
ispoljavala na razne načine. Tako je, na primer, na Svepravoslavnom saboru
srpska delegacija, koju su sačinjavali episkop Nikolaj (Velimirović) i
mitropolit Gavrilo (Dožić), koji je kasnije bio srpski patrijarh,
zahtevala  da sve važne odluke koje se odnose na pravoslavnu crkvu ne mogu
da se donesu bez prisustva predstavnika ruske pravoslavne crkve.
                  Priliv ruskih emigranata, od kojih su mnogi bili
intelektualci i stručnjaci, bio je blagotvoran za Srbiju. Neki eminentni
ruski naučnici su doprineli napretku nauke u Srbiji. Obrazovanost i
iskustvo ruskih sveštenika su iskorišćeni u administrativnim i liturgijskim
oblastima srpske pravoslavne crkve. Divno rusko crkveno pojanje ruskih
crkvenih horova u Srbiji imalo je snažan uticaj na crkveno pojanje u srpskim
crkvama. Iako je prvobitno zavođenje horskog pojanja počelo u srpskim crkvama
u drugoj polovini devetnaestog veka, pod uticajem ruske crkvene muzike, ono
je između dva svetska rata u Srbiji  postalo opšta praksa. Ova praksa je
uvedena i među Srbima raseljenim u Americi, Kanadi i svim drugim zemljama.
Veliki broj kompozicija koje se pevaju u srpskim crkvama su kompozicije
ruskih kompozitora. Naročito su popularni Bortjanski, Kedrov i Rimski-Korsakov.
                  Rusko-srpski odnosi za vreme  i posle Drugog svetskog
rata nisu predmet ovog napisa. Dovoljno je reći da nijedan događaj i nikakve
prilike nisu izmenile tradicionalni, vekovima star i delima dokazan
prijateljski odnos između ruske pravoslavne crkve i naroda i srpske
pravoslavne crkve i naroda.
                  [to se tiče Hilandara, naučna istraživanja koja su počela
u devetnestom veku, u ovom veku su postala mnogo intenzivnija, obimnija, i
uspešnija. Srpski, ruski, grčki, nemački i francuski naučnici proučili su
detaljno istoriju Hilandara, arhitekturu, crkveno-umetničke predmete,
rukopise i štampane knjige, povelje i arhivu uopšte. Duga je lista naučnika
koji su proučavali Hilandar i ne možemo je ovde u potpunosti navesti.
Pomenućemo samo najznačajnije među njima.  O Svetoj Gori uopšte i o
Hilandaru posebno pisali su u dvadesetom veku D. Anastasijević, G.
Ostrogorski, A. Solovjev, V. Mošin, A. Deroko,  N. P. Kondakov, V. ]orović,
V. R. Petković, S. Radojčić, R. Grujić, S. Stanojević, F. Granić,  K. V.
Hvostova, Ivan Dujčev, R. Novaković, F. Barišić, Miodrag Purković, . Sp.
Radojčić, Božidar Kovačević, . Trifunović, Mirjana @ivojinović, a među
najsitaknutije i najzaslužnije spadaju Dejan Medaković, Vojislav urić i
prerano preminuli Dimitrije Bogdanović. [to se tiče rukopisa sa neumskom
notacijom, u njihovom proučavanju i opisivanju su se istakli Dimitrije
Stefanović, Miloš Velimirović, Andrija Jakovljević, i Danica Petrović.
                  Od neslavenskih naučnika koji su u ovom veku proučavali i
pisali o Svetoj Gori i o Hilandaru, pomenućemo L. Petit, K. Lake, F. NJ.
Haslucki, A. de Mandiete, I. Mamalakis,  H. Brokhaus, F. Doelger, S. P.
Lambros, M. Laskaris, P. Hristu, T. Tenekecis, G. Millet, A. Orlandos, F.
Fichtner, S. Pelenakidis, M. Sotiriu, L. Huber, L. Krumbacher, M.
Mihaelidis, Tachiaos, R. Pope i mnogi drugi.
                  Treba napomenuti da su mikrofilmovi hilandarskih rukopisa
omogućili i ženama naučnicima da proučavaju rukopisno blago Hilandara, koje
im inače nije dostupno jer ženama nije dozvoljen pristup na Svetru Goru.
Mikrofilmovanje je zapoočela ekipa Srpske akademije nauka i umetnosti u kome
je vodeću ulogu imao pokojni Dimitrije Bogdanović.
      U pogledu mikrofilmovanja hilandarskih rukopisa i povelja,  Arhivski
centar za proučavanje slavenskog srednjevekovlja (Prvobitno poznat kao
Hilandarski pojekat) pri državnom univerzitetu Ohaja u Kolumbusu, obavio je
izvanredno važan zadatak time što je obavio snimanje  ne samo svih
slavenskih i stotinak grčkih rukopisa, srpskih, ruskih, vlaških i
moldavskih povelja u hilandarskoj biblioteci, već i u nekoliko drugih
svetogorskih manastira i  tridesetak biblioteka u raznim zemljama sveta. Svi
ti mikrofilmovi su na raspoloženju naučnicima i zainteresovanima i mogu ih
razgledati i proučavati u Hilandarskoj naučnoj biblioteci (Prvobitni naziv
Hilandarska soba) u glavnoj biblioteci Državnog univerziteta Ohaja. Mnogim
naučnicima iz raznih zemalja Arhivski centar za proučavanje slavenskog
srednjevekovlja je omogućio, dodelivši im stipendije, da u Hilandarskoj
naučnoj biblioteci proučavaju mikrofilmove hilandarskih i drugih rukopisa.
O ovom se detaljnije iznosi u članku o  Arhivskom centru i Hilandarskoj
naučnoj biblioteci koji se objavljuje u ovom broju "Kalenića".
                  Zanimljivo je da je Hilandar inspirisao nekoliko pesnika i
postao tema bilo njihovih pojedinačnih pesma, kao što je slučaj sa Miodragom
Pavlovićem, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem, ili celog ciklusa pesama, što je
slučaj sa zbirkom Hilandarski rukopis pisca ovih redova.
                  Važno je istaći da u ovom veku Hilandar nije samo predmet
naučnih istraživanja, već je i veoma aktivan vršilac misionarskih poduhvata.
Za tu aktivnsot je najzaslužniji neumorni o. Mitrofan (Mišulić). Otkad je
zamonašen u Hilandaru, preveo je sa nemačkog i drugih jezika i objavio
nekoliko knjiga potrebnih za versko obrazovanje i duhovno napajanje. NJegov
divno napisani putopis Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu je značajan
doprinos poznavanju prilika pod kojima se pravoslavlje održavalo u bivšem
Sovjetskom Savezu. Ta knjiga je prevedena i objavljena na nekoliko stranih
jezika. Osim toga o. Mitrofan neumorno putuje u razne zemlje gde drži
predavanja i govori o Svetoj Gori, Hilandaru, pravoslavlju i svetogorskom
monaštvu. Koliko nam je poznato takva predavanja  je držao u Austriji,
Nemačkoj, Rusiji, Australiji i Srbiji. Kao važno sredstvo hilandarskog
misionarenja o. Mitrofan već godinama uređuje i  izdaje bilten Hilandar sa
člancima svojim i drugih autora. Namena biltena je da osnaži odanost Srba
srpstvu i pravoslavlju ma gde se nalazili. Taj bilten dospeva u ruke Srba
kako u Srbiji tako i u svim drugim zemljama gde su naseljeni.
      Još da napomenemo da u ovom veku stranci, a još više Srbi iz celoga
sveta, posećuju Hilandar u većem broju nego ikada ranije. Tu se duhovno
osnažuju, tu se sreću Srbi iz Srbije sa onima iz Dijaspore,i tu  i jedni i
drugi prikupljaju snagu i odlučnost da, ma gde se nalazili, ne zaborave
svoje srpsko poreklo i ostanu odani pravoslavlju. Tako je Hilandar danas,
možda očevidnije nego ikada u prošlosti, izvanredno važna kulturna raskrsnica. dr Mateja Majetić Protojerej-stavrofor, Mateja Matejic, Hilandaru hvals, Raska skola, Beograd, 2005:9-60



Beleške:

  1  Deo teksta ovog članka je preuzet iz predavanja  Odnosi između ruske i
srpske pravoslavne crkve kroz vekove koje je na engleskom jeziku  autor
održao u Čikagu na dan 3. septembra 1988, povodom hiljadugodišnjice krštenja
Rusije. To predavanje je kasnije objavljeno pod naslovom Relationship Betnjeen
the Russian and the Serbian Churches Through Centuries,  Columbus,Ohio:The
Ohio State University, 1988.
  2  Stevan Dimitrijević, Odnošaji pećskih patrijaraha s Rusijom u
XVII   veku. Glas SKA  LVIII, Beograd, 1922, 201.
  3  orđe Sp. Radojičić, Južnoslovensko-ruske kulturne veze do početka
XVIII  veka. Zbornik matice srpske za književnost i jezik, XIII/2, 1965, 272
  4  Božidar Kovačević, O kulturnim vezama Srba i Rusa, Letopis matice
srpske, knj. 360-361, Beograd, 1947, 100.
  5  S. Dimitrijević, Odnošaji..., 204.
  6  Stevan Dimitrijević, Uzajamne veze između Srba i Rusa u prošlosti,
str. 48.
  7  isto, 49..
  8  isto, 50.
  9  isto, 49.
10 isto, 50.
11 S. Novaković, Iskra, 1898, 311-312,  po citatu u predgovoru Spisi sv.
Save Vladimira ]orovića, 1928,  str. XLIX.
12 S. Dimitrijević, Uzajamne..., 49.
13 Polni pravoslavni bogoslovski enciklopedičeski slovar, tom II, 1913,
1471-1472, Variorum reprints, 1971.
14 Radojčić, 285.
15 Božidar Kovačević, Crkva i knjiga poslednjih pet vekova, Srpska
pravoslavna crkva:1219-1969, Beograd, 1968, 168.
16 Radojčić, 285.
17 oko Slijepčević, Istorija srpske crkve, tom I, Minhen, 1962, 404.
18 Radojčić, 285.
19 isto
20 Dimitrijević, Uzajamne veze..., 52
       21  Sreten Petković, Sveti Sava u starom ruskom, rumunskom i
bugarskjom slikarstvu, Sava Nemanjić - Sveti Sava, Beogard:SANU, 1979, 361.
22 Dimitrijević, Uzajamne...,54
23 isto
24 isto
25 Kovačević, Crkva...,173
25 Dimitrijević, Uzajamne..., 57
27 isto
28 isto, 56
29 Radojčić, 286
30 isto, 290
31 Dimitrijević, Uzajamne..., 58
32 Dušan Kašić, Srpska crkva pod Turcima, Srpska pravoslavna
crkva:1219-1969, Beograd, 1968, 152
33 Dimitrijević, Uzajamne..., 61
34 isto
35 isto
36 isto
37 isto
38 Radojčić, 296
39 Milorad Pavić, Rusko-srpske književne veze u doba prosvetiteljstva,
Jugoslovenske zemlje i Rusija u XVIII veku, Beograd: SANU, 1986, 263.
40 isto, 266
41 Dimitrijević, Uzajamne..., 61
42 Slijepčević, 412
43 Slijepčević, Istorija srpske crkve, tom II, Minhen, 1986, 86
44 Dimitrijević, Uzajamne..., 69
45 isto
46 isto
47 Mladenović, 298
48 Dimitrijević, Uzajamne..., 69
49 Pavić, 305
50    Mladenović, 298-299
51 isto
52 Nik. Gavrilović, Karlovačka bogoslovija:1794-1920, Sremski Karlovci,
1984, 13
53 Pavić, 269
54 isto, 265-266
55 Danica Petrović, Srpska muzika i rusko-srpske kulturne veze u XVIII
veku, Beograd: SANU, 1986, 304
56 Čedomir Denić, [kolovanje Srba u Rusiji krajem XVIII veka i odnos
sunarodnika prema njima,  Jugoslovenske zemlje i Rusija u XVIII veku,
Beograd: SANU, 1986, 240
57 isto, 241
58 Pavić, 270
59 isto, 271
60 isto
61 Dimitrijević, Uzajamne..., 65
62 N. I. Hitrova, Černogorci v Rosii vo vtoroj polovine  XVIII veka,
Jugoslovenske zemlje i Rusija u XVIII veku, Beograd: SANU, 1986, 56
63  Aleksandar Pogodin, Rusko-Srpska bibliografija: 1800-1925,  Tom
1-Beograd, 1932, Tom 2 - Beograd , 1936.

A+ A-