MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

RAZGOVOR SA BRATOM NENADOM BADOVINCEM, DUHOVNIM ČEDOM ARHIMANDRITA OCA GAVRILA LEPAVINSKOG



Arhimandrit Gavrilo ( Vučković )

Arhimandrit otac Gavrilo Lepavinski sa svojih 16 godina odreče se svetovnog života, ostavi sve svoje dečačke snove i prepoznavši Božiji priziv krenu putevima Hristovim...


Tim putevima korača otac nepokolebljivo već 47 punih godina. A putevi Hristovi su koliko lepi toliko i trnoviti. Koliko li je puta otac Gavrilo gazio po trnju da bi ponovo uživao blagodati Svetoga Duha? To je velika borba, borba za večnost duše. Arhimandrit otac Gavrilo, Hilandarac i Svetogorac dolazi u pravoslavni manastir Lepavinu 1984. godine, prima na upravu i manastir Lepavinu i celokupnu parohiju manastirsku. Od tog trenutka, slava Bogu, otac Gavrilo postaje duhovnik sveštenstva cele zagrebačko – ljubljanske eparhije, unosi duhovni život i u manastir i duhovno uspavani pravoslavni živalj parohije, moli se pred čudotvornom ikonom Presvete Carice Nebeske Lepavinske i počinje svoj čudesni misionarski rad na budjenju potpuno umrtvljenog duhovnog bića pravoslavnog čoveka tog kraja i to ne samo u svojoj parohiji već se njegove molitve, pouke, hiljade prevedenih stranica velikih duhovnika po očevom blagoslovu, jednom rečju veliki misionarski potencijal, putem internet pošte prostire širom zemaljske kugle.

image

17. Avgusta, 1984. o.Gavrilo, o.Milenko, popadija Rosa sa decom i o.Mihajlo na dan kada je o.Gavrilo preuzeo upravu manastira


Brate Nenade, imati za duhovnika jednu ovakvu duhovnu veličinu kao što je otac Gavrilo Lepavinski, znači biti u velikoj milosti Božijoj.
„Draga sestro, imam osećaj da naš voljeni otac Gavrilo nije otišao i ostavio svoje dečačke snove, smatram upravo suprotno, da je njegov san uvek bio da ostavi svet u kome se rodio i da već sa svojih 16 godina upozna nešto drugo, nepoznato... Zamisli, draga sestro, koliko je on sa svojih 16 godina imao hrabrosti, da napusti sve i ode u manastir, u jedan sasvim drugi svet. Divim se tom hrabrom dečaku, koji je u ono vreme skupio snagu i kao još sasvim grešno dete promenio sve u svom životu. Promene uvek zahtevaju hrabrost, no ovde se ipak radi o natprirodno velikoj hrabrosti, koja se meša sa velikom ljubavlju Hrista prema svima nama, koji nam po milosti Svojoj dade da budemo u okruženju oca Gavrila i da imamo čast da budemo njegova duhovna deca..

„Otkuda otac Gavrilo Hilandarac u manastiru Lepavini i koliko njegove molitve pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske znače za vaše okruženje?“

To je samo promisao Božija. Ličnost oca Gavrila je postala neraskidiva sa ovim krajem i duhovnim životom našeg naroda. Bogu hvala i Presvetoj Bogorodici što nam podariše ovakvu veličinu da pomogne ovom narodu, da ga okrepi, uteši, duhovno uzdigne i ozdravi.
image

Otac Gavrilo ispred ikonostasa u manastiru Lepavina, 1984.godine

Često sam kasnije razmišljao o tome, šta je Otac sve morao da proživi da bi došao i opstao u jednoj tako velikoj svetinji kao što je manastir Lepavina, koji je bilo gotovo u ruševinama. To može samo velika ljubav Božija. Koliko se sećam, ovde su ga uvek čekala velika iskušenja.

Narod, koji živi u okruženju manastira Lepavine, drugačije gleda na Crkvu, Pravoslavlje, monaštvo uopšte. To nije slučaj sa ljudima u Srbiji i u rodnom mestu našeg oca Gavrila. Na samom početku očevog boravka u manastiru Lepavini, malo je naroda dolazilo u manastir, gotovo niko. Sreća, te se otac mogao lepo prikloniti samo molitvi i radu na obnovi opustelog manastira. No, kasnije, kako se rat na našim prostorima stišavao, ljudi su sve više počeli da dolaze. Manastir su sada sve češće posećivali vernici, koji su dolazili sa svojim problemima, a odlazili zadovoljni i rasterećeni. Otac Gavrilo se za njih uvek usrdno molio.To za njega nikad nije bio teret. Medjutim, nisu svi uvek umeli da shvate da se on toliko trudi samo iz velike ljubavi Božije i iz čistote srca svoga.

Kažeš, ljubavi Božije? Kako se otac Gavrilo obraća neposlušnima?

Kao pravi roditelj, ako smo poslušni on se raduje, a ako smo neposlušni, on tuguje, jer mi propadamozbog naše neposlušnosti. Kako će se moliti za nas ako ne slušamo? Jer, iz dana u dan, sve više ljudi sa svojim problemima počeše da dolaze i odlaze. Mnogi se ponovo i ponovo vraćaju, a naš otac Gavrilo, sve njih prihvata, moli se, poučava i opet ispraća. Uvek razmišljam, kao dete, otac sigurno nije bio svestan težine puta kojim je krenuo i koji je sanjao. Ali, kada sada pogledamo očevo nasmešeno i mladoliko lice, da li se vidi tuga zbog toga? Da li je možda tužan zbog tolikih molitava, koje uznosi Gospodu i Presvetoj Bogorodici za zdravlje drugih?

Ne, on je uvek nasmešen i vedar, ali, kada zatreba, kada izbegavamo poslušanje, on postaje veoma strog, ali pravičan. Njegova strogost dolazi do izražaja tek zbog neposlušnosti njegove duhovne dece. Zna otac da kada ljudi ne slušaju njegove reči, reči duhovnika, da tada nema ni blagoslova za njih, ni blagodati Božije. Zato je strog, jer mu je stalo do našeg spasenja. Kako ćemo se spasiti, ako smo neposlušni? Opet, dakle, otac kleči pred Gospodom ne samo zbog svog spasenja, već i zbog spasenja svih ljudi koji dolaze kod njega. Pa kod to sve sagledamo, izgleda da je očev san oduvek bio da pomaže ljudima, da im se nadje u nevolji, da ih pouči, okrepi, rastereti. I to još sa 16 godina. Neverovatna blagodat.

image

Otac Gavrilo u Pećkoj Patrijaršiji 1964. ljeta Gospodnjeg

„A kako je teklo tvoje poznanstvo sa Ocem Gavrilom?“

Uvek se sećam te sada već davne 1991. godine, mog prvog dolaska u manastir Lepavinu i susreta sa ocem Gavrilom. Sećam se kako sam tržio blagoslov i osetio veliku blagodat i pomislio: - „Bože, pa ja sam od oca Gavrila dobio blagoslov! Kako je to divno! To kao kad sin od oca traži ljubav, zastupništvo, da ga zgrli, zakrili rukama svojim, blagoslovi...“, i tada već kao da sam osetio da će mi otac Gavrilo biti duhovnik i voditi me kroz moj dalji život. Daj, Bože, da i moja deca jednoga dana požele da za sve traže blagoslov od svog duhovnog oca, i to od malih nogu, mnogo ranije nego što sam ja toga bio svestan. Pa to je prava blagodat Božija!

„Poznat je očev veliki misionarski rad na kompjuteru. Kako to da jedan monah tako dobro i u slavu Božiju uspe da ovlada radom na računaru i da širom planete, sada već i u Kinu, Kambidžu i u oko 70 zemalja sveta, šalje verujućima tako spasonosne pouke?

Očevo i moje poznanstvo i učvršćuje se tek kasnije, kada je manastir dobio prvi kompjuter, na kome je u početku radio samo otac Vasilije. U to vreme je ustvari Mitropolit Gospodin Jovan zahtevao da manastir nabavi računar, „... jer je to dobro“-, kako je rekao, „jer dolazi vreme informatike i mnogi ljudi će početi da koriste kompjutere pa će i misionarenje moći da se vrši internet saobraćajem“. Znam da je otac Gavrilo bio veliki protivnik da kompjuter uopšte dodje u manastir. Kasnije sam shvatio. To je zbog monaškog, molitvenog i isposničkog života, jer je smatrao, kao što još uvek većina monaha smatra, da tolika komunikacija sa svetom nije dobra za monahe i njihov način života. Nekako baš u to vreme, po promislu Božijem, otac se telefonom čuo sa uglednim profesorom akademikom Dimitrijem Stefanovićem iz Beograda, sa kojim se inače otac često i rado čuje i danas, jer njihovo poznanstvo datira još iz vremena kada je otac Gavrilo živeo u Hilandaru na Svetoj Gori.

Akademik se začudio kako to da manastir ne komunicira sa vernicima i preko kompjutera, osim toga, sa mnogih pravoslavnih sajtova može da se dodje do veoma korisnih i dobrih informacija. Dobro je došlo i to njegovo nagovaranje, nakon čega otac Gavrilo na jedvite jade prihvati da se ipak kupi jedan kompjuter. Na tom kompjuteru je uglavnom radio otac Vasilije, ali je otac Gavrilo odmah prepoznao mogućnosti računara i vrlo brzo je počeo da izlazi iz štampe Pravoslavni duhovni listić koji je uredjivao otac Gavrilo, tehnički obradjivao otac Vasilije, a lektorisao brat Vladimir.

Ti duhovni listići su mnogo značili parohijanima, a otac Gavrilo ih je lično od kuće do kuće donosio i ostavljao ljudima za njihovo duhovno zdravlje. Prodje izvesno vreme, a u manastir stiže i drugi kompjuter marke Machintosh. To je u to vreme bila moderna tehnologija, na kojoj su se kasnije pojavile prve ideje o izdavanju manastirskog časospisa i prvim web stranicama. Tada sam bio srednjoškolac i polako se približavalo vreme mojih studija. Eto, Božija volja je bila da se okrenem informatici, tako da sam 1996. godine krenuo na fakultet, upisao informatiku i uz Božiju pomoć, uspešno ga završio.

image


- Još nije bilo Interneta u manastiru, kompjuteri su služili samo za unos teksta, a radjala se polako ideja za izdavanjem časopisa. U početku je otac Gavrilo strahovao kako će mu rad na kopjuteru uopšte ići. Mitropolit mu je savetovao kako je dobro znati vladati kompjuterom, kako na zapadu sveštenici već propovedaju preko interneta, propovedaju i Jevandjelje i razne molitve i kako se brzo čuje reč Božija, kako je to najbrži vid misionarernja. I, eto, odista, sada je na Lepavinskom sajtu već svakodnevno oko 1000 posetilaca. Ispunila se proročka ideja Mitropolita Jovana i njegovo zalaganje je urodilo velikim plodovima.

Prepoznao je Mitropolit Jovan u ocu Gavrilu velikog misionara i velikog duhovnika. Interesantno je, otac Gavrilo mi je pričao da je u to vreme, po Mitropolitovom blagoslovu i velikom trudu Njegovog Visokopreosveštenstva, računarskom opremom opremljena cela patrijaršijska biblioteka u Beogradu. - Kod oca Gavrila je još uvek bilo straha od rada na kompjuteru. U početku je otac zamolio oca Vasilija da mu otvara stranice, a da Otac Gavrilo je samo čitao tekstove.

„A kada otac Gavrilo počinje da prihvata rad na računaru. To mora da je zanimljivo s obzirom na njegov odnos prema svemu što mu remeti molitveni mir. I kako je tekla priprema za izdavanje prvog Lepavinskog časopisa?“


Tek kasnije, kada se otac zainteresovao za divne duhovne tekstove sa mnogih sajtova, onda malo po malo počinje i mene da angažuje da mu objasnim osnove rada kompjutera, a kasnije Interneta. Prošlo je izvesno vreme, a otac Gavrilo poče na kopjuteru tražiti i strane, uglavnom tekstove ruskih duhovnika, za osnivanje Lepavinskog časopisa.

Sećam se odlično, kada je krenula priprema za izdavanje prvog časopisa, kako je brat Vladimir lektorisao mnoge tekstove, (taj posao radi i dan danas kada je potrebno) i oca Vasilija, koji je strpljivo radio prelom stranica i tehničku obradu za časopis. Mnogi nisu verovali da na pripremi časopisa rade samo 3 čoveka. Mislili su da tu radi čitava redakcija. Svima nama je to bilo sve potpuno novo i zahtevalo je puno truda kako bi se dobro pripremilo izdavanje prvog broja časopisa koji je otac nazvao "Put, Istina i Život". Nećeš verovati, sestro, prvi broj časopisa je fotokopiran na fotokopir mašini u manastiru i tako je izdato 50 primeraka. Drugi broj je izdat u izdavaštvu u crno beloj tehnici u 200, a kasnije, počev od trećeg broja, časopis „Put, Istin i Život“ štampan je u boji u 300 pa 500 primeraka, da bi pred očevu bolest i operaciju zadnji broj časopisa izašao čak u 4000 primeraka i to kao dvobroj.

„Otac se nije zadovoljio samo izdavanjem časopisa i duhovnih listića, odmah je imao ideju za otvaranje sajta manastira Lepavine. To je prilično zahtevno, ali mogućnost misionarenja na način na koji to otac želi je sada bez granica?“

„Vremenom, kako je Internet napredovao, a i otac Gavrilo ovladavao radom na kompjuteru, došle su ideje za otvaranje prvih web stranica manastira Lepavine. Jako mi je žao što zbog neke večite žurbe, ne mogu da se setim kako je izgledalo prvo upoznavanje oca Gavrila sa Internetom, ali se odlično sećam njegovog prvog kompjutera i prvih koraka očevih na komjuteru, koji su bili tako simpatično smešni i duhoviti.

Ali, otac je sada već bio uporan. Zapisivali smo osnovne korake na raznim papirićima i tih se papirića nakupio pun radni sto. Otac Gavrilo ih je proučavao i često „ponavljao gradivo“. I meni je uvek bilo zanimljivo, kada je trebalo da se na nešto podseti, u sekundi je iz te gomile znao da pronadje mali papirić na kome je bila napisana procedura, baš ta koja njemu treba, u smislu: "PRITISNITE LEVOM TIPKOM MIŠA DVA PUTA NA 'INTERNET EXPLORER' " ILI " PRITISNITE TIPKU START I SHUT DOWN ZA GAŠENJE KOMPJUTERA".

Kako sam dolazio samo vikendom u manastir, tako je Otac imao vremena za vežbu na kompjuteru baš tada, a onda bi preko vikenda dobijao nove zadatke. Učili smo neprekidno. Upravljajući mišem, otac je polako zalazio u novi virtuelni svet misionarenja. Trebalo je dosta vremena za učenje, ali meni je celo vreme bila interesantna očeva jaka volja da to sve savlada.

image

Otac Gavrilo u online misiji

Kako su meseci prolazili, napokon je došlo vreme i za prve manastirske web stranice, koje su sada ugašene, medjutim, novija verzija se nalazi na linku: http://www.manastir-lepavina.htnet.hr.

Otac Vasilije je iz knjiga marljivo učio tehniku uredjivanja web sajtova, a Otac Gavrilo je paralelno uz školovanje na kompjuterima, surfujući Internetnom tražio sajtove sa zanimljivim tekstovima, koji su postavljani na manastirski sajt. I, eto, malo po malo, uz puno truda oca Gavrila, u decembru 2007. godine, bilo je okruglo 5 godina od postojanja web stranica manastira Lepavina.

Uz očevu veliku volju da pomogne ljudima, otac otvara web stranice manastira Lepavine, i veoma pažljivo bira šta se objavljuje i šta je najcelishodnije i najkorisnije za vernike. Koliko je otac želeo da pomogne narodu, vidim da su ga nama samo Gospod i Presveta Bogorodica poslali da nam pomogne u našim teškim trenucima, i da bude sa nama, kada nam je uteha bila najpotrebnija.

„Sada si zbog prirode tvog posla prilično daleko od svog duhovnika. Da li ti nedostaje mogućnost da za čas doletiš kod oca Gavrila i duši olakšaš?“

„Danas su vremena drugačija, puno toga se promenilo u odnosu oca Gavrila i mene, ja sam nekako odrastao, i promenio se, nisam više ono dete koje je trčkaralo po livadama i manastirskim poljima, više ne čuvam ovčice, i ne čitam knjige na livadi u krugu manastira kao nekada kada sam za vreme školskih praznika dolazio tamo na odmor. Sada su neke moje životne želje i obaveze odvojili Oca i manastir od mene, ali samo fizički. Tokom celog tog perioda, otac Gavrilo se ni malo nije promenio, ostao je isti, i on i dalje u meni vidi dete koje treba usmeriti na pravi put. On se ni malo nije promenio u svim tim godinama.

On nepokolebljivo korača za Hristom, onako polako, lagano, korak po korak, iz dana u dan, a mi kao male pčelice zujimo oko njega i pratimo ga, pa se nekad udaljimo, pa mu se opet vratimo, pa pobegnemo, pa nas on ponovo pozove, a mi mu opet dodjemo. A otac ipak u molitvi svojoj neprekidnoj i usrdnoj čvrsto stoji uz Hrista i Presvetu Bogorodicu, a naše je samo da ga verno pratimo i slušamo. Otac ima puno razumevanja što sam se ponekad udaljavao od njega, ali ne ljuti se baš mnogo, jer zna da se uvek vraćam i da ću se uvek vratiti pod njegovo okrilje...Baš kao pčelica na med.

„Koliko često sada komuniciraš sa ocem Gavrilom, prvenstveno kao sa duhovnikom, a onda kao webmaster?!

Ako život živite gledajući samo telesnim očima, onda imate samo jednog oca, ali ako ga gledate duhovnim očima, onda morate imati dva oca. Oba znaju da ljube i grde, vole i čuvaju, da opominju i da praštaju. U današnje vreme Interneta i modernih sredstava komunikacije, udaljenost među ljudima se ne meri kilometrima, već vremenom koje provedemo komunicirajući. Tako da mogu da kažem da nisam udaljen od svog duhovnika, oca Gavrila. Često se čujemo, razgovaramo o poslu, o životu. Otac iznosi mnoge ideje, ja pokušavam da ih realizujem. Isto je kao kada sam bio bliže manastiru, otac i ja bi se čuli telefonski, porazgovarali i sve poslove obavili putem Interneta i telefona. Zvuči jednostavno, no, nije uvek baš tako. Pošto sam sada u Beogradu, postajem svestan težine udaljenosti od svog duhovnog oca. Tek kada malo bolje pogledam ljude koji me okružuju, mislim na vernike, koji dolaze u Beogradske crkve, primetim da su to sada drugačiji ljudi, da se negde razlikuju od vernika na koje sam navikao kada bih došao u manastir. U manastiru smo svi jedna velika porodica.

Otac Gavrilo stoji uvek na čelu svih nas, koji dolazimo u manastir Lepavinu, uvek pazi da do izražaja dodje samo smirenost i poslušnost. Čim bi se ta ravnoteža pokvarila, Otac postupa strožije, kako bi vratio mir medju nama. Ni tamo mi nismo baš mnogo poslušni, pa da vidiš kako to izgleda kada Otac Gavrilo kaže par oštrih reči, kako svi odmah spustamo glave, ne znamo na koju stranu da gladamo, pa samo kovitlamo očima, i ponavljamo: „Da, oče, razumeli smo, biće onako kako Vi kažete“. A u sebi mislimo, pa zar nam je to trebalo, dozvoljavamo da nas otac opominje? Kasnije se uspostavi da je opet Otac bio u pravu što nas je upozorio, pokajemo se i opet se medju nas vrati mir i blagodat, opet smo blizi Bogu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj.

„Ti svakako redovno ideš na službu i u Beogradu. Da li ti nedostaje mir i ljubav Lepavinskog manastira na koji si navikao?“

U Beogradskim crkvama se nekako oseti više urbanistički stil života, koji se uvukao u vernike, koji ovde u Beogradu dolaze u crkvu. Ja se na to malo teže privikavam, i nisam siguran da li ću ikada da se priviknem. Kada se vratim u manastir Lepavinu, osetim kao da sam tu prohodao, napravio prve korake u Crkvi, i zato imam potrebu uvek da dolazim kod oca Gavrila i u manastir Lepavinu, jer mi je stalno potreban blagoslov i nove smjernice za moje dalje puteve.

„Svima je, bez obzira na daljinu, neophodna povremena kounikacija sa duhovnikom. Kako ti ostvaruješ tu komunikaciju sa ocem Gavrilom i kako ti on sada pomaže?“


Ne znam kakav je odnos drugih ljudi sa svojim duhovnicima, ali verujem da i oni mnogo komuniciraju jedni sa drugima, kako bi im duhovnik mogao pomoći. Pričaju sigurno o svojim problemima, razmišljaju na glas, slušaju duhovnikove odgovore, zajednički traže najbolje rešenje. Duhovnik ima veliku ulogu u životu svakog vernika. Bez duhovnika i najveći vernik je kao u magli. Kod oca Gavrila i mene je to drugacije. Ja njega ne zapitkujem baš mnogo, jednostavno kao da ga, zbog njegovog posla i svakodnevnih molitava, prosto čuvam od svojih problema.

Telefoni mu stalno zvone, ljudi šalju emalove neprekidno. Na to otac utroši puno vremena odgovarajući im, ljudi se javljaju Skypeom, i na sva pitanja Skypeom, telefonom, emailom, otac odgovara podrobno i umereno, kako bi svi dobili odgovor kakav je baš njima potreban.. Zato ja retko kad sednem s njim da razgovaramo o nekim problemima direktno, jer znam da me otac toliko poznaje da i sam uvidja sve moje potrebe i nedoumice i zato osetim kako otac sam počinje da mi postavlja pitanja, i tada prosto vidim da je već sam pronikao u ono što meni baš treba da kaže moj duhovnik. Ja sa ocem ponekad pričam tako mirno i staloženo, a ponekad konfuzno i bez mnogo razmišljanja. Otac to naravno primeti i onda počinje njegova duga i topla priča i tek tada shvatim da on sve o meni zna, da me stalno prati i moli se za mene. I tako on priča, a ja slušam, punim svoje ispražnjene baterije duhovnom muzikom oca Gavrila, a onda odjednom, otac obavezno po nešto ispriča o svojim doživljajima u toku njegovog duhovnog uzrastanja ili pak neku zanimljivu i duhovitu anegdotu iz svog života. J

a shvatam kako otac Gavrilo na jedan nepojmljiv način utiče na mene, jer ja se uvek nadjem u njegovim pričama, i razmišljam „...Pa, kako je on to mogao da zna ?“ Prosto vidim kako mi Gospod preko oca Gavrila šalje pomoć, šta i kako da učinim u svojim nedoumicama?

„Kažeš da otac Gavrilo često i sam oseti kada ti je potrebna njegova pomoć?“ Tek sad sam postao svestan da je moj odnos sa ocem Gavrilom vezan nekom nevidljivom niti i da bez puno razgovora sa njim o svojim problemima, ipak na neki poseban način uvek dobijem pomoć od njega. Na primjer, uvek me nazove da postavim neki tekst na sajt stranice, baš kada se ja nalazim u nekoj gotovo bezizlaznoj situaciji. I, neverovatno, meni se odmah sama misao stvori u glavi kako i šta uraditi? Ali, ocu u tom trenutku ja ništa ne kažem, a, verujte, dobijem odgovor.

Jednostavno u našem odnosu ja nemam potrebu da sedim i pričam sa njim satima, da ga zamaram svojim problemima. On mi pomaže i bez toga, i uvek je pored mene kada mi je njegova pomoć potrebna. Mislim da je potpuno nevažno što kilometri dele mene i mog duhovnog oca. Kilometre udaljenosti osetim jedino kada do izražaja dodje moja neposlušnost. Tada moja duša polako tone i počinje da pati jer oseti da se taj put polako gasi. No, hvala Bogu, ponovo mi se pruži šansa za povratak, i tako u krug. Malo padnem, pa ponovo ustanem... Gospode Isuse Hriste i Presveta Bogorodice Lepavinska, hvala Vam sto ste mi podarili krsnu slavu Arhandjela Gavrila, koji preko ostalih Andjela govore ocu Gavrilu, da mi pomogne kada mi je pomoć najpotrebnija. Tek kada shvatiš da tvoj duhovnik odgovara za tebe, i da se brine za tvoje spasenje, i da sve što radi – radi za tvoje dobro, a ne da bi te mučio, sa radošću ćeš primiti svako poslušanje, jer će na taj način tvoje srce prosvetliti Bog.

image

Otac Gavrilo pozdravlja učesnike seminara sociologa u banji Mlječanici, 24.01.2008.


4. Da li si upoznat sa čudima isceljenja pred čudotvornom ikonom Carice Nebeske Lepavinske po očevim usrdnim molitvama?
Čuda Božja su svuda oko nas, samo treba širom otvoriti oči. Iz manastira Lepavine je nemoguce otići i ne poverovati u vanzemaljsko, vantelesno, duhovno nebo, jednom rečju, u silu Božju. U manastiru Lepavini čudo Božije je i sama Liturgija i sve ono što vernici sa Svete Liturgije ponesu sa sobom. Ljudi se nakon Liturgije bukvalno menjaju, preobražavaju. Ulaze u crkvu tužni, umorni, bezvoljni, a izlaze zadovoljni, odmorni i nasmešeni, pri čemu nemaju potrebu ni jedu reč ni sa kim da progovore.Dovoljna je blagodat sa Svete Liturgije, blagoslov od oca Gavrila, i da ste sasvim neko drugi. Pa zar to nije čudo Božije?
image



Posle Svete Liturgije, nakon kraće pauze, kako bi se poklonici, koji su izdaleka doputovali i koji su najčešće putovali cele noći, malo okrepili uz malo posluženje, čaj i kafu, otac Gavrilo ponovo ulazi u crkvu, dolazi pred ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske i stavlja ispred sebe svoju „debelu knjigu“ (tako sam je zvao kada sam bio mali), u kojoj se nalaze molitve, koje samo on čita. Začudio sam se kada sam jednom čuo da obični sveštenici ne mogu izdražati taj napor, takvo čitanje molitava iz te „knjige“. Otac se tada prekrsti i počne da se moli za sve poklonike u crkvi, pominjući sva imena, koja su zapisana na ceduljicama, i koja nekoliko poklonika čitaju za vreme za koje otac čita molitve za zdravlje nas i naših najmilijih. Neki od primera isceljenja za vreme čitanja tih veoma jakih molitava nalaze se na sajtu manastira Lepavine. Medjutim, poznato je da se u manastiru Lepavini gotovo svakodnevno dešavaju čuda. Ja lično sa čudima Presvete Bogorodice Lepavinske upoznajem se početakom 90-tih godina kada se jedna kopija ikone Presvete Bogorodice Lepavinske kod jedne porodice u Bjelovaru počela da kreće po zidu.

Na zaprepašćenje svih nas ikona se po zidu kretala u obliku krsta. To nas je sve iznenadilo. Svi vernici Bjelovara od tada drugačije gledaju na manastir Lepavinu. Sa tim čudom su tada bili upoznati i pravoslavni i katolički vernici. Brzo se pročulo za ovu čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice i od tada sve više i više vernika dolazi u manastir Lepavinu. Ikonu su kasnije ti ljudi odneli u Beograd, pošto su za vreme rata prodali stan u Bjelovaru i preselili se u Srbiju. Kada su selili stvari iz stana, ponovo se dogodilo čudo. Ikonu jednostavno nisu mogli da odvoje od zida. Bogomajka kao da nije htela da se pomera sa svog mesta. Da li je htela da ostane u Bjelovaru? To je velika tajna Božija. Već krajem te godine, u gradu je izbio ratni sukob, ne baš velikih razmera, ali ne i ne primećen. Ikonu od tada nikada nisam video. Eto, od tad je prošlo već punih 17 godina. Znam samo da je ova čudotvorna ikona u Beogradu kod te iste porodice i da se povremeno donosi u pojedine hramove na poklonjenje.

Veoma bih voleo da je vidim i da je celivam. Verujem i molim se da mi Presveta Bogorodica pruži priliku da i ovu Njenu čudotvornu ikonu ponovo celivam. Od tog dogadjaja u manastiru Lepavini čuda su bilvala su sve češća. Postoji knjiga o čudima, pisani su mnogi tekstovi u časopisu o svedočanstvima vernika, a danas svaku pojavu koju vernici posvedoče, objavljujemo na Internetu u poglavlju, „ LIČNA SVEDOČANSTVA VERNIKA O ISCELJENJIMA“. No, za mene je najveće čudo ljudska priroda vernika, koji dođu da im Presveta Bogorodica pomogne, i, Presveta Bogorodica im usliši molitve, ljudi ozdrave i, nikada se više ne pojave. To je nešto neverovatno, pravo čudo...? Kakvi smo mi to ljudi? Pravi hrišćanin bi trebalo da za ozdravljenje duše i tela bude zahvalan ceo svoj život i da dodje u manastir, da se zahvali pred čudotvornim Likom Presvete Bogomajke...

Medjutim, nije tako. Svi mi, odjednom samo posustanemo, jednostavno zaboravimo poklon koji smo dobili sa Neba. Hvala Bogu, On nas kroz naše stradanje opominje i onda se ponovo vratimo tamo, sa novim molitvama, ipak neretko zaboravimo da se za sve zahvalimo Bogu i Presvetoj Bogorodici.. Pa ipak se sećam kako je jednom neko od oca Gavrila tražio da mu pred ikonom Carice Nebeske pročita molitvu u znak zahvalnosti Gospodu. Baš ću pitati oca Gavrila, koliko često mu se ljudi obraćaju za takvu molitvu?

image

Monah Gavrilo 8 nov.1964 god. ispred crkve sv. Đorđa na Oplencu



5. Znamo da otac po čistoti svoje duše često zaplače. Da li si video suze u očima starca?


Suze umiljenjija... Kako su lepe i mile suze koje teku od sreće...! Baš sam nedavno pokucao na vrata kelije oca Gavrila, ušao unutra, kad imam šta i da vidim. Otac sedi za računarom, malo kao da se izmakao, spustio glavu i podbočio je rukom i tako pridržava čelo. „Joj!, - pomislim, - „pa šta se dogodilo?“

Približim se ocu, kleknem pored njega i vidim da plače. Suze same teku. Pošto je video da sam se malo uplašio, on me kroz suze uputi na tekst sa „Duhovne tribine“ sa sajta manastira Lepavine. Pogledam na ekran i vidim komentare vernika na „Duhovnoj tribini“, a otac ganuto reče: - „Pogledaj kako ljudi pišu. Potpuno su otvorili svoja srca.Njima tako malo treba ljubavi, pa da se i sami ispune ljubavlju Božijom“. Otac je osetio prisustvo Duha Svetoga na virtuelnoj tribini, koju je sam osmislio osetivši veliku potrebu za duhovnom hranom mnogih verujućih, koji žive daleko od svog naroda, od svog duhovnika, koga najčešće i nemaju, a bez duhovnog rukovodjenja jako je teško u svetu opstati u miru i molitvi. A ta Tribina se za čas pretvorila u virtualnu parohiju vernika i postala jedna velika porodica., koja je danonoćno živela na Duhovnoj Tribini sajta Lepavinskog manastira rukovodjena duhovnim poukama oca Gavrila.

Ljudi iz svih krajeva sveta su se uključivali, postavljali pitanja duhovniku, sami pisali svoja iskustva, komentarisali duhovne teme.Mnogi su na toj duhovnoj tribini našli odgovore na svoje dugogodišnje nedomice i duhovna lutanja. I sada su se oni tako toplo zahvaljivali ocu, da njegovo toplo, dobro srce nije izdržalo da ne pusti suze umiljenjija.

Sada je Tribina zatvorena, teško je bilo da otac sam, danonoćno usmerava ljude na duhovne puteve, pogotovo sada kada mu je doktorka Tamara, koja vodi brigu o njegovom zdravlju, dozvolila da pored kompjutera provede maksimalno pola sata, da redovno radi vežbe i da se pored svojih redovnih aktivnosti u manastiru ćešće i duže odmara. Presveta Majčice Lepavinska, čuvaj nam našeg oca Gavrila! Razgovor sa duhovnim čedom oca Gavrila Nenadom Badovincem završi se a mi se obogatismo jednom malom, a v e l i k o m ljubavlju Božijom, svesni da Hristovo dobro vlada svetom upravo preko Hristovih sledbenika. Daj Bože, da svi nadjemo duhovnika poput Hristovog sledbenika u liku oca Gavrila Lepavinskog.

U Beogradu, 28. oktobra 2008. godine.
Razgovor vodila Tankosava Damjanović

o.Gavrilo
Arhimandrit otac Gavrilo Lepavinski sa svojih 16 godina odreče se svetovnog života, ostavi sve svoje dečačke snove i prepoznavši Božiji priziv krenu putevima Hristovim...
Milena Madzar
Sta reci nego da se ovdje osjeca prava iskrena istinska ljubav=Bog.
Ilija Cz Vujakovic
Ovako ljepu priču nisam čuo već duže vrijeme.
Nenad Badovinac
Hvala oče što ste objavili meni dragi i voljeni intervju...
Saša Lazić
Razgale srce ovakvi razgovori, upravo je brat Nenad sve rekao...nema daljine, a ništa ne treba ni puno govorit...nekad je dovoljno samo sjedit...imam nekako uvjerljiv osjećaj od prvog dana sa ocem da je on uz mog fizičkog oca od rođenja samnom, kao da se prvog susreta 2008 godine nije dogodio nikakav "prvi" susret nego da smo mi već prožeti nekim nevidljivim nitima cijeli život. Ja sam zapravo i molio potajno Boga da upoznam bar jednog Svetogorca dok nisam za manastir ni znao, nešto me vuklo ka svemu i bilo je samo pitanje dana naš susret... nakon toga ide sve kako je braco Nenad rekao, mogu sve prepisat u biti...tek sada sve ima smisao u životu jer imaš iza sebe duhovnog oca kojem sve možeš reći, koji će te pravilno savjetovat, osjećaj je kao da nema ništa neriješivo uz glavni uvjet--POSLUŠANJE ocu, a ne znam da bih drugačije i mogao nego ga uvijek poslušat...zar to nije ostvaren san?? Sada i moja obitelj je sretna jer svi oca doživljavaju uz mene kao svog oca... Slava Bogu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj što me navede na put ocu i vratiše smisao životu !!
Branka Krneta
Pomaze Bog oce Gavrilo, pomaze Bog svima. Zaista divan intervju. Svaka recenica nosi svoju toplinu i lepotu. Hvala vam svima za vasu ljubav,trud i molitve,(-„Pogledaj kako ljudi pišu. Potpuno su otvorili svoja srca.Njima tako malo treba ljubavi, pa da se i sami ispune ljubavlju Božijom“), hvala vam za nasa puna srca . Hvala ti Boze ,hvala ti Majko Bozija sto ste nama, mnogima , pa i meni dali priliku da obidjem svetinje, upoznam ove divne ljude i duhovnike koji me uce da verujem,da se borim, da se trudim da vas iskreno volim i da istrajno stojim. Podaj im Boze svakog dobra i da nam tvom drugom dolasku budu sa tvoje desne strane.

Naš topli molitvenik. Slava Bogu što nam u ovakvom vremenu podari ovakve darove.
Milanka Pandurevic
Nas Andjeo cuvar koji nas cuva, uci da budemo bolji u ovim teskim vremenima, da volio iskreno svim srcem svojim.Hvala Oce Gavrilo je premalo reci, Slavva Gospodu i Prevetoj Bogorodici sto nam podari ovakog duhovnika u ova teska vremena ...
Radomirdrugi Vucic
Srećan banjski oporavak ocu Gavrilu. Bitno je da bratija, vjernici tj. duhovna čeda pomažu duhovnicima na neki od mogućih načina i da odnos ne bude pretežno jednosmjeran. Važnost ovih odnosa se iz razgovora sa bratom Nenadom jasno pokazuje. Brat Nenad daje važan oslonac za oca Gavrila i za duhovno - prosvjetnu misiju manastira Lepavine. U razgovoru podsjetio nas je na Mitropolita Jovana i akademika Stefanovića i njihovu ulogu, a tu su i imena, koja su takođe bitna kad je u pitanju fenomen lepavinske duhovne misije, npr. otac Vasilije, brat Vladimir, doktorka Tamara itd.
LJiljana Botić Vilotić
Blagoslovite oče Gavrilo! Divan tekst ,svaka rečenica protkana Ljubavlju Božijom,dodiruje srce čitaoca.Hvala Vam !
Dunja Neda
Pomaže Bog oče Gvrilo! Pomaže Bog braćo i sestre! Imati oca Gavrila za duhovnog prosvetitelja,posetiti manastir Vavedenja Presvete Bogorodice,te prelepe Svetinje lepavinske,pravi je Božiji dar.Neka mu Gospod i Presveta Majka podare dug život u zdravlju i duhovnoj radosti sa bratijom Manastira,njegovim vernicima i svima onima koji u ovu svetinju, sa puno ljubavi prema Gospodu i Presvetoj Majci,dođu.Amin! Bože daj!Blagodarim i sestri Tankosavi Dmjanović i bratu Nenadu Badovincu.Bog vam pomogao braćo i sestre!Slava Gospodu!Amin!
Jasmina Kolompar
lepa pozadina jel iko zna sta to znaci sto je u bukvalnom smislu?
 


(ova tema ima 2749 posete)

Pročitano: 9455 puta