MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DUHOVNI RAZGOVORI U MANASTIRU LEPAVINA: Svedocenja o isceljenjima





Prilikom dolaska grupe poklonika iz Beograda i Vršca u manastir Lepavinu, posle Svete liturgije i molitve pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, zajedništvo se nastavilo za trpezom ljubavi i duhovnim razgovorima u manastirskoj trpezariji.

Između ostalog, mogla su se čuti i neka svedočanstva o čudesnim isceljenjima…

o. Dojčilo:
- Blagodaran sam Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i ocu Gavrilu na gostoprimstvu, na prijemu u ovu svetu obitelj. Kratko i jasno, po veri vašoj neka vam bude. Da li znate da jedna kap ulja iz kandila, ako imate vere, učiniće se čudo... Hananejka koja je 12 godina imala tečenje krvi, imala je takvu veru da ako se dotakne haljine Gospoda Isusa Hrista – jer je čula da Hristos čini čuda – samo ako se dotakne...

To možemo da povežemo sa (nama) – sa takvom verom Hananejke samo ako odemo u Lepavinu, da celivamo Presvetu Bogorodicu i da joj kažemo: «Smiluj se na mene grešnog, molim Ti se». Ali mora da se ide iz srca; ne samo jezikom, nego da se zavapi punim srcem, jer Gospod je rekao: «Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom snagom svojom, svom mišlju svojom, svim umom svojim.»

Mora se tako zavapiti, i sa suzama, i siguran sam u takva isceljenja. Kao što je ovom bratu Presveta Bogorodica pomogla, duboko verujem da je to tako, jer je imao veru, on i dom njegov. Tako isto i vi, nadam se da ste danas ovde sa verom došli. Ali, pojedini nažalost dolaze... To «ako» i «ali» iz Beograda ne treba ni kretati.

Ni za Ostrog, ni za Lepavinu, ni za bilo koju svetu obitelj, ali ta radoznalost je takva kakva jeste. Još jednom kažem, imate prilike da se uverite u čuda. Čuda se dešavaju svakodnevno.

Mi smo takav narod, a i čovečanstvo danas uopšte vapi za čudima, a čuda su svakodnevna. Najveće čudo u istoriji roda ljudskog od Hristovog Vaskrsenja jeste Blagodatni oganj u Jerusalimu, koji se spušta u jedan sat na Grob Hristov, Kuvukliju, kada se pale sveće na Grobu i kod pojedinih (vernika)...

Nema većeg čuda! Najveće čudo jeste da Gospod posle 2000 godina spušta blagodatnu rosu i čine se čuda. Mnoga su čuda, u Kijevo-Pečerskoj lavri, kod Nektarija Eginskog, Siluana Atonskog, Arsenija Kapadokijskog, na Androsu, na Lezbosu, Mitilini, kod Jovana Rusa Evijskog, milion, dva miliona ljudi se okupi kad je proslava njegovih svetih moštiju. Samo ako imamo vere, ništa nije problem. I kući će se kod vas desiti čuda samo ako istinski stanete na molitvu i zavapite iz srca. Ali, ako se ne molimo – ja sam u autobusu, slušali ste, govorio satima – ako nam je preča TV-kutija, idolopoklonstvo, španske serije, budalaštine... nema tu Gospoda. Ako srce damo ovde na zemlji na bilo koju prolaznu slabost, strast, tu nema čuda. Moramo da damo srce Gospodu i da istinski vapimo i verujemo, i da se istinski Presvetoj Bogorodici molimo. Ona nama danas najviše pomaže, verujte.

Preko Bogorodice se dolazi do vaskrslog Gospoda. Ja sam to u Stjeniku osetio i doživeo i zato želim da svima vama to kažem. I da nabavite akatiste Presvetoj Bogorodici i da Joj se molite sa jakom verom, na kolenima i sa suzama. To je vera i to je molitva. Neka bi blagodat Presvete Bogorodice Lepavinske bila sa nama i sa svim pravoslavnim, i sa svim hrišćanima, i sa svim ljudima na ovoj Zemlji. Još jednom blagodarim ocu Gavrilu na ovako divnom gostoprimstvi i monaštvu. Neka je Presveta Bogorodica sa nama u sve vekove vekova. Amin.

Svedočenje:
Ja sam jako zahvalna Presvetoj Bogorodici na ovoj milosti i ocu Gavrilu... Prošle godine sam sasvim slučajno dobila časopis i ono uputstvo za poklonike u Lepavinu. Nisam ni znala za ovaj manastir, sa takvim značenjem...

Tog momenta kad su mi stavili (časopis) na stol, jedan sveštenik mi je to slučajno poslao, mene su suze oblile, ja sam počela plakati.

Devojke koje rade sa mnom – ja imam radnju u Novom Sadu – pitaju me šta se desilo. Kažem: ne znam, nešto me tera, moram da zovem i da idem u Lepavinu. Nazvala sam Aleksandru, ona je rekla da ne zna hoće li biti još dva mesta... Onda sam nazvala snajku: molim te, moramo ići. Bila su dva mesta, i došle smo. Hvala Bogorodici, i ocu Gavrilu na molitvama. Posle mesec dana moja snajka meni veli da je možda trudna. Odlazim s njom kod doktora, on kaže: da, izgleda da jeste, ali dođite za nedelju dana. Mi dođemo kod doktora, pa idem i ja, kad već ide ona, da vidim. Dolazimo, i doktorka kaže: mlada, trudni ste, imaćete bebu. Kažem da bih i ja htela da se pregledam. Doktorka me pregleda i kaže da je sve u redu. «Ja sam sad sretna, pet godina me nećete videti, moram unuče da hranim».

Ona kaže, onda da malo bolje pogledam. I tada kaže: sam Bog mi je rekao da Vas sad pregledam, morate hitno na operaciju, imate tumor.» I pozove još jednog doktora, i taj primarijus potvrdi da moram iz istih stopa na operaciju, kaže, sam Bog Vas je poslao danas k nama, jer niste dolazili (na preglede). Bila sam na operaciji... Hvala milom Gospodu i Presvetoj Bogorodici, i ocu Gavrilu, oporavila sam se tako lepo, kao da uopšte nisam bila na operaciji. I unuče mi se rodilo. Ne znam šta drugo da kažem nego da sam presretna i želim svima da od srca veruju.

Svedočenje:
Ja se zovem Mirjana Božić iz Beške. Idem po našim manastirima u Sremu, a najviše tamo gde je naša Trojeručica, kod oca Dositeja. I pošto treba da putujem 19. u Svetu Zemlju, odem kod majke igumanije Anastasije (u manastir Svete Petke, nap.) da joj se javim.

Ovde sam iznenada došla, to je preko noći (ispalo) da dođem, a želela sam da posetim Lepavinu, jer sam od popadije i oca Uroša stalno slušala o isceljenjima od čudotvorne ikone Lepavinske – i kad sam rekla majci igumaniji da ću ići k vama, ona se zaplakala i rekla: «Čedo moje, dobijam časopise od njih, i kad sam god u nekoj nevolji, dovoljno je samo da časopis uzmem u ruke i meni bude lakše i bolje. Molim te, ponesi ovaj koverat i ocu Gavrilu ga lično predaj, zahvali mu se na časopisu i», kaže, «neka nas uzme u molitvama.» One su tamo same...

Išla sam na poklonjenje Trojeručici u Solun, u Grčku, vodio nas je vladika Atanasije (Jevtić). Imali smo malo neprilika putem, kad smo došli na makedonsku granicu. Makedonci nisu hteli da nas puste, jer vladika mora da skine mantiju i onda može da prođe, i mi sa njim. A vladika kaže: ne, ja sam za ovo zakletvu dao pred Bogom, kaže, glavu dajem, ali mantiju ne. Njega su izveli, i on je nastavio put avionom, i opet je, hvala Bogu, dočekao Trojeručicu... Kad smo mi došli, kasnili smo, očima sam svojim videla: majka je vodila sina, nema lekara kojeg nije posetila zbog njega.

Ima zatvorenu šaku, hirurzi nisu smeli da se usude da to operišu. Kaže, došla sam, i ako mi Majka Trojeručica ne pomogne, e ne znam ko će mi drugi pomoći. Mi smo sa strane posmatrali, ja sam bila zainteresovana, jer je ona tako upečatljivo i ubedljivo govorila. Ona je ušla sa sinom, mi smo je pratili, iguman koji je bio kod Trojeručice njegovu (bolesnu) ruku je preko ikone i ta se ruka, kad je treći put prešao, sama otvorila. Nije bilo nikavog mirisa, kao da je (sve vreme) bila normalna ruka.

Kada smo izašli, ona je plakala i rekla je: «Ne može me niko više razuveriti, samo Bog, Majka Sveta i naši svetitelji mogu pomoći!» Tamo smo se zadržali, bilo je jako mnogo isceljenja, što smo svojim očima videli... (...) Veliku milost osećam gde god odem, ali kad sam ovde došla, ja sam prišla Majci... kao da me je u struju neko uključio, sva sam prodrhtala. Mislila sam, ako sad ustanem, ja ću pasti; klečala sam, molila Joj se, i kad sam se okrenula odjednom sam dobila olakšanje i smirenje. I za sve koji su mi rekli da se pomolim za njih, Majka Sveta čuje, osetila sam kao da letim i kod svih tog časa bila i da su oni svi odjednom u duhu bili sa nama. Morala sam da klečim, a kao da nisam klečala. Zahvaljujem Majki Svetoj, i vama, neka vas Bog dugo poživi...

Svedočenje:
- (...) Moj brat, živi u Minhenu, četiri je puta operisao kičmu. Bolela su ga leđa i ja nazovem da pitam kako je, kad njegova žena Kata kaže: «Stanko mora na operaciju» - «Pa kako na operaciju, kako će peti put da mu operišu kičmu?!» Kaže: «Gotovo je, ne može da ide, ne može mokraću da zadržava, ništa ne može...» Još dok sam pričala sa njom ja sam plakala, a i posle sam nastavila da plačem. Ispred mene je bio telefonski imenik. Ja ne znam, pogledam Majku Božju Lepavinsku, jer sam (stavila na zid) kako sam je dobila...

I još dok sam plakala, uzmem telefonski imenik... O. Gavrilo kao da me čekao. Nazovem, i o. Gavrilo se javi. Kažem da bih trebala o.Gavrila, on kaže: ja sam. «Oče Gavrilo, moj brat treba peti put da se operiše. Četiri puta je kičmu operisao, zadnji put je jedva ostao živ.» O. Gavrilo kaže: «Neće biti operisan.» Moj brat je već išao na snimanje, papiri su bili gotovi, samo da dođe sutradan i da ide u bolnicu. Kažem: «Ali papiri su mu gotovi.»

O. Gavrilo ponovi: «Neće biti operisan.» Ja sam se zahvalila, jer više nisam mogla da govorim, briznula bih u plač, samo sam rekla: «Hvala, molite se za njega.» I zovem ja drugi dan, javi se moja snaha vesela. Inače nije bila takva, već se nije znalo kako će ostati, kad je on toliko puta bio operisan. Pitam je: «Šta radiš?» - «Pijem kafu.» - «Pa s kim piješ kafu?» - «S mojim mužem.» - «Zar on nije u bolnici?» - «Nije, i neće ni biti operisan.»

A ja ne smem da kažem šta se desilo, samo rekoh: «Ma ajde, molim te...» - «Evo, on će ti bolje objasniti.» I pitam brata zar neće biti operisan, kaže: «Neću. Ja sam otišao kod doktora, on je izvadio moju mapu» - ja sam to videla, to su snimke, «napisao je uputstvo, sedeli smo i pričali o toj operaciji kako i šta, kad on odjedanput gleda u mene, i onda uzme uputstvo i pocepa.

I kaže: Stanko, da probamo još sa injekcijama, pa ćemo videti...» To su nekakve vruće injekcije. Moj brat ni dan-danas nije operisao kičmu, nedavno je otišao u banju, on se kreće, a nije mogao ni da se kreće, ni mokraću da zadržava, imao je bolove... Sad normalno ide, putuje, pomalo i da radi. Eto, nije bio operisan, a sve je već bilo gotovo, samo da uzme papire i ode na operaciju. Ja sam zahvalna Majci Božjoj i ocu Gavrilu, koji da nam dugo živi i moli se za nas grešne.

gđa Tankosava:
- Oče Gavrilo, da li Vi imate iskušenja, da li mi možemo Vama pomoći našim molitvama?

o. Gavrilo: - Molite se, za vas i za mene, i za celu bratiju lepavinsku... I kod nas ima iskušenja. Ja u šali kažem kako svi oni demončići kada čitam molitve pred Ikonom – a dolaze nam autobusi, nekad po četiri, pet ili šest, bude mnogo ljudi – beže u šumu, u pusta mesta i kamenje, a onda se posle vraćaju iz šume i skakuću ovuda... Zato je u manastirima potrebna neprestana molitva, a i vaše molitve za bratiju…

o. Dojčilo:
- O. Gavrilo vam govori da se treba stalno moliti. Ne tako da smo došli ovde, pomolili se, i sad je kraj. Dakle, imate molitvenik, imate sve molitve, jutarnje i večernje... To je bitno. Iskreno verovati i stalno se moliti. I zdušno se moliti. Ne samo da bi se pročitalo, već kao što sam vas danas gledao u crkvi, kako ste se zdušno molili.

Pa ćete videti kako će vam se život promeniti, kako će vam Bog i Bogorodica pomoći. Potpuno će vam se promeniti život...

gđa Tankosava: - Naš o. Gavrilo, i o. Dojčilo, i ostali naši časni oci, oni su molitvenici za nas, ali i oni su ljudi, i njima su potrebne molitve. Znači, ne samo da se molimo: pomozi, oče Gavrilo, nego: Presveta, pomozi i Ti našem ocu Gavrilu i bratiji njegovoj, da ima ko vrata da nam otvori, da imamo gde da dođemo, da ima ko da se moli za nas. (...)



Izvor: magnetofonski zapisi ličnih svedočanstava iz 2006. godine.

Pročitano: 5518 puta