MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ZA KOGA ČUVAŠ SVOJE «JA» - ZA SEBE SAMOG?



Što duže čovek sedi besposlen, tim se više raslabljuje, a što više radi to postaje jači. Pored toga radom odgoni od sebe tugu, i pomaže sebi duhovno.

Ne treba se previše brinuti o komforu ... - Starče kada kažem da mogu da radim samo nešto i da je to u domenu mojih mogućnosti, da li to govorim iz samoljublja? - Što duže čovek sedi besposlen, tim se više raslabljuje, a što više radi to postaje jači. Pored toga radom odgoni od sebe tugu, i pomaže sebi duhovno. Cilj je da se čovek više raduje neudobnostima i teškoćama, nego komforu. Znate li kako žive na Svetoj Gori neki starci i kakvu radost pritom osećaju!

Znate kakvo samoodricanje je imao jedan starac koji je živeo na kilometar od moje kelije, visoko na gori, na strmoj litici. Siroma spuštao se četvoronoške po stazici kada je trebalo da ode do starca koji je živeo niže. Hteli su da ga uzmu u manastir da bi mogli bolje da se brinu o njemu, ali on nije pristao. Potom su svi počeli da govore: «On je u prelesti», pošto je taj starac živeo sam u keliji. Jednom je došao kod mene i ispričao mi zbog čega nije «hteo da ode u manastir».

Neko vreme u njihovoj keliji nije bilo crkve, i on je dugo nagovarao svog stara da izgradi crkvu i starac je na kraju rekao: «Dobro, hajde da je izgradimo samo ti nećeš moći da odeš sa tog mesta jer će crkva imati svog Angela-čuvara, a on se ne sme ostaviti sam». Ovaj je obećao da nikada neće napustiti keliju te su izgradili crkvicu. Kasnije se kelija u kojoj je živeo starac srušila, i on je počeo da živi u crkvi. Tamo je i spavao sedeći u stasidiji. Eto kakvo samoodricanje! Ja mu odnesem nekakvu odeću jer ništa nije imao. Još je bio bolestan – neprekidno je imao grčeve u stomaku. Jednom sam mu poslao poznatog lekara. Ovaj je pošao zajedno sa svojim prijateljem, ali su našli starca mrtvog: sedeo je u stasisiji, obavijen odeždom.

Eto kako je čovek otišao ka Gospodu! Život u surovim uslovima radi ljubavi Hristove donosi u srce Hristovo umiljenje. Božanska naslada se radja od telesnih stradanja. Sveti Oci su davali krv i primali Duha. Potom su i trudom sticali blagodat. Odrekli se od svoga «ja» i obreli ga u rukama Božijim. Osećam umiljenje kada čitam sinaksarske svete podvižnike Sinajske gore. Pet hiljada podvižnika su živeli na Sinaju, a koliko njih je bilo na Svetoj Gori! Koliko se očeva posvetilo za hiljadu godina! A ispovednici i mučenici koliko su samo stradanja pretrpeli! A mi ropćemo na najmanju teškoću, želimo bez truda da stičemo svetost. Samoodricanje je – retkost. Čak i mi monasi ne shvatamo kakva dobra se zadobijaju trudom, i sažaljevamo se, opravdavamo i pronalazimo olakšavajuće okolnosti. Odatle i dolazi zlo.

Djavo pomaže svakom čoveku da nadje opravdanje, a godine prolaze. I zato ne treba zaboravljati na smrt. A pošto svi umiru onda se ni o telu ne treba previše brinuti, ne u tom smislu da se ono dovede do bolesti, već u tom da se ne brinemo previše o komforu. Za koga čuvaš svoje «ja» - za sebe samog? - Starče, imam pomisao o tome da za moje brzo umaranje nije kriva samo moja telesna slabost. - Kada bi u tebi bio Božanski oganj onda bi sve bilo drugačije. - A kako da zadobijem taj Božanski oganj? - Treba zaboraviti na sebe i misliti na druge. - Čini mi se da je to teško činiti neprekidno. - U krajnjoj meri potrudi se da misliš i brineš o drugim toliko koliko misliš i brineš o sebi. Tako ćeš postepeno doći do toga da ćeš postati ravnodušna prema sebi, u pozitivnom smislu, i da ćeš neprekidno razmišljati o drugim. Tada će i Bog misliti o tebi, i ljudi.

Samo nemoj to da radiš da bi drugi mislili o tebi! - Proizilazi da mene muči moje sopstveno «ja»? - Naravno! Odbaci svoje «ja». Šta će ti ono, za koga ga čuvaš? Za sebe? Deo ljubavi koju ostavljaš za sebe, oduzimaš od svecele i bezgranične ljubavi koju treba da imaš prema drugima. - Starče kako da odbacim svoje «ja»? - Koliko je moguće isključi svoje «ja» iz toga što radiš, useli druge u svoje srce. To što želiš za sebe daj drugima. Daj, daj, ne razmišljajući o sebi. Što više budeš davala to ćeš više dobijati jer će ti Bog davati u izobilju Svoju blagodat i ljubav.

On će te početi silno voleti, a ti Njega, zbog toga što ćeš prestati da voliš sebe, svoje «ja» koje zahteva da ga hrane gordost i egoizam, a ne Blagodat Božija, koja duši daje sve neophodne sokove, koja menja plot božanskom izmenom i primorava čoveka da sija neveštastvenom svetlošću. Moliću se da što pre osetiš to o čemu govorim i izbaviš se od muke samoljublja. - Starče a može biti da će se boriti sa samoljubljem, ali će u mojim delima ipak kliziti moje «ja»? - Sve zavisi od toga kako se podvizavaš.

To što je prljavo i odvratno čovek odbacuje, ali u početku treba da shvati šta je prljavo i odvratno. Ako prema nečemu ne osetiš odvratnost nećeš ga odbaciti. Da bi se odbacio stari čovek treba osetiti odvratnost prema njemu. Na paralizovanim nogama se ne može kretati napred. Kada postoji samoodricanje Bog daje Svoju blagodat - Starče kada razmišljam o tome kako su sveti sebe prinudjivali muči me savest I čini mi se da sebe sažaljevam. - Kada se čovek podvizava smireni, usrdno I trezveno, prevazilazi svoje mogućnosti, tada na njega silazi višnja Božanska sila. - Starče šta ima u vidu avva Varsonufije govoreći: “Ne traži telesnog pokoja, ako ti ga Gospod ne šalje”? - Time hoće da kaže da ne treba sebi tražiti pokoja, udobnosti. Potrebno je pre svega samoodricanje, a za njim sleduje obilje Božanskih darova, jer kada postoji samoodricanje, tada Bog daje čoveku Svoju blagodat.

Kada u čoveku postoji duh požrtvovanosti, tada on dobija Božansku pomoć, Bog se brine o njemu. Saglasno meri požrtvovanja I molitve za bližnje čovek dobija I pomoć od Boga. Jednom kasno uveče sam išao iz manastira Stavronikita u keliju oca Tihona, koju je dovodio u red spremajući se da se tamo naseli. Na putu me je zaustavio jedan čovek. Na ledjima sam imao težak dzak, kiša je rominjala, a ja sam stajao I slušao.

Već se smrkavalo a on je I dalje neprekidno pričao. Skroz smo bili mokri I on I ja. U jednom trenu sam pomislio: “Kako ću naći svoju keliju? Noć, blato, težak put, I nemam fenjer”. Ali kako prekinuti čoveka? Pitao sam ga gde će da noćeva. Rekao je u susednoj keliji. Stajali smo tako do ponoći. Na kraju smo se oprostili. Pošao sam svojim putem, ali čim sam stupio na stazu koja vodi ka keliji, okliznuo sam se I pao u žbunje. Dzak se zakačio za grane, a podrjasnik mi je došao do vrata. Ništa se nije videlo.

Tada sam sebi rekao: “Bolje je da ostanem ovde. Pročitaću povečerje, polunoćnicu, jutrenje, I tada će se razdaniti te ću stići do kelije. A taj siromah hoće li on naći put?”. Čim sam došao do “Pomiluj me Bože po velikoj milosti Tvojoj”, neočekivano je snažna svetlost osvetlila celu jamu! Našao sam čizme I mogao da idem. Staza je bila osvetljena. Došao sam do kelije, našao ključ od brave, a on je bio tako mali I skriven duboko da ga nekad čak I danju teško nadjem. Ušao sam u crkvu upalio sva kandila. I tada je svetlost nestala – više nije bila potrebna!

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3806.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 4523 puta