MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Mučenici su se radovali mogućnosti da postradaju za Hrista. Takav je bio plamen duha prvih hrišćana. I zato su se oni naravno udostojili da žive u to vreme.

Mi se često stidimo čak i svoje vere, bojimo se da će neko saznati. A mi ne samo da ne možemo da potrpimo Hrista radi, već ni za svoje grehe. Mučenici su mogli toliko da trpe jer su imali smirenje. A ako čovek ne može da trpi kada ga u nečemu razobličavaju, kada govore o njegovim gresima, ukoravaju – onda on ne može da bude mučenik. To je obmana. On ne može da postrada za Hristovo Ime, za Hrista, da bude istinski hrišćanin ako ne može da trpi uvrede i razobličavanja. Ako ne možeš da trpiš za svoje grehe, onda ne možeš da trpiš ni Boga radi.

Trpeti radi vere je posebna duhovna sila ...Naravno bilo je izuzetnih slučajeva kada bi se čovek obraćao k veri u trenu – mučitelj bi postajao mučenik. Ali daleko od toga da su svi mučitelji postajali mučenici, znači oni koji su se preobratili imali su neka unutrašnja svojstva (samo Bogu znana!), koja su u jednom trenu (naravno Božijom blagodaću) od mučitelja da naprave mučenika. I zato kada praznujemo svetitelje, prepodobne, mučenike, treba da im se molimo da nas ukrepe da nosimo krst za svoje sopstvene grehe, koji dobijamo prema svojim strastima. Jer čovekov život se ne odvija tek tako po slučajnosti. Rečeno je: «Upornima se šalju uporni putevi». Ili kako je u Psaltiru rečeno: «I daće ti Gospod po srcu tvojemu». Sve u životu ti se šalje po srcu tvome.

Svakome – svoje. Mi mislimo: «eto, to nisam zaslužio». Nezasluženo – u kom smislu? Zaista, stradamo nezasluženo to jest zaslužujemo mnogo više stradanja naravno. Stradamo nezasluženo malo. I zato apostol Pavle kaže: «neprestano se molite, za sve blagodarite, uvek se radujte» (1 Sol. 5, 17). Mi grešimo, i malo je to što grešimo, već ne želimo ništa da potrpimo Boga radi, ne želimo da se smirimo, ne želimo da priznamo da smo grešni, krivi. Praotac Avraam je za sebe govorio: «Ja sam prah i pepeo». On se uvek smirivao, čak se smirio i pred svojim rodjakom Lotom! Kada su cara Davida vredjali, on je ćutao. Prepodobna Marija Egipćanka je ostavila grešni put, proživela nekoliko decenija u pustinji, u nepostižnim nezamislivim podvizima, koji prevazilaze ljudsku prirodu i posle svega toga je govorila: «Ja sam grešna žena, bludnica uboga...». Oprosti nam Gospode. Mi grešimo rečju, delom, pomislima, i svim čulima, bezmerno smo zgrešili, nebrojeno zgrešili.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3766.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic