MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ZBOG ČEGA TREBA IĆI U CRKVU?



U stara vremena su svi putevi pravljeni tako da su vodili ka hramu Božijem. Ljudi su shvatali da put koji ne vodi ka crkvi, ne vodi nikuda.

Crkve su bile glavne arhitektonske dominante i najveći ukras svih ruskih gradova i sela. U bezbožna sovjetska vremena crkve su rušene ili skrivane iza mnogospratnica, kako se ne bi videle sa glavnih ulica i važnih automagistrala.

U našoj sekularnoj epohi arhitektonski dominanti gradova i sela postaju banke, kancelarije, telekomunikacioni tornjevi i trgovački centri. Crkve se uglavnom nalaze negde na periferiji, u predrgradjima, gde obični parohijani teško mogu da dodju. Ali bez obzira na sve neprijatnosti, nedeljom i prazničnim danima sve gradske crkve su pune naroda. Za mnoge ljude su crkve postale druga kuća. Oni prosto ne mogu da zamisle svoj život bez posete crkvi gde se kroz Tajnu Pokajanja čiste od grehova, pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama, zadobijaju blagodatne s nage za svakodnevne poslove, posredstvom molitve opšte sa Bogom. Ali ne mali deo naroda prolazi pored hrama Božijeg, smatrajući posetu njemu izlišnim, uzaludnim gubitkom dragocenog vremena. Neki ljudi čak smelo govore da im je “Bog u duši” i oni nemaju obavezu da odlaze u crkvu i prestoje tamo duge službe tim pre što ništa ne razumeju crkvenoslovenski.

Mogu li se ti ljudi nekako ubediti u neophodnost da posećuju hram Božiji? “Jer, u bezzakonju sam začet i u grehu rodi me mati moja” (Ps. 50, 7) Nema čoveka koji bi proživeo svoj život i ne sagrešio. Svaki čovek dolazi na ovaj svet s grehom. Greh već kod dece može da se projavi veoma snažno. Blaženi Avgustin u svojoj knjizi “Ispovest” piše: “Deca su nevina po svojoj telesnoj slabosti a ne po svojoj duši. Video sam i posmatrao revnosnog mališu: on još nije govorio, ali je s tugom gledao na svog brata bebu…”. Ko kroz Tajnu Krštenja i hrišćansko vaspitanje ne poseče koren greha koji živi u njemu, kod njega onda greh zadobija u odraslom dobu veliku rušilačku silu. Strasti koje proističu iz prvorodnog greha najpre duševno a zatim fizički ubijaju svog posednika, stvarajući pravi ad za ljude koji ga okružuju. Zar se tako ne formiraju ljudi za koje u životu nema ničeg svetog – lopovi, diktatori, nasilnici, ubice? Veliki broj ljudi je sposoban da oseti da su grešni. Svoju grešnost najteže spoznaju ljudi koji spolja napreduju u životu i koji kako se njima čini nemaju posebnih problema u životu. Takodje teško da sebe mogu da vide kao grešnike oni koji zbog nekih životnih problema kao slabog zdravlja ili siromaštva smatraju sebe pogodjenim sudbinom.

Mali broj njih su sposobni da slično jevandjelskom bludnom sinu udju u sebe i uvide u čemu je istinska tragedija njihovog života. “Srce čisto mi sazdaj Bože i duh prav obnovi u meni” (Psalm 50:12) Svaki greh s kojim se čovek ne bori već mu popušta, razdvaja ljudsku ličnost na delove. Čovek gubi celovitost duše i tela i lišava se celomudrenosti. To jest on nije sposoban da primi okolni svet u njegovoj sveukupnosti i ne može da pronikne u suštinu stvari. On rasudjuje samo površinski. Čak i predivno sistematsko kako ga ne s pravom nazivaju “više obrazovanje” nije sposobno da daruje čoveku tu celomudrenost. Nije li to uzrok što čovek mnoge pojave iz okolne realnosti prima jednostrano, često prelazeći iz jedne krajnosti u drugu. Za njega je belo – crno, i obrnuto. Kako kaže narodna poslovica: “Svako sudi po meri svoje izopačenosti”. U Crkvi se kroz učešće u Tajnama čovek privija Telu Hristovom i postepeno zadobija celomudrenost koja je prema mišljenju prepodobnog Jovana Lestvičnika sveukupnost svih vrlina. Kroz borbu sa svojim strastima čovek ponovo zadobija izgubljenu sposobnost da proniče u suštinu stvari, a ne samo da površinski rasudjuje.

On očišćuje u sebi grehom pomračen lik Božiji. O tome predivno svedoče mnoge generacije pravoslavnih svetitelja, medju kojima je bilo poznatih i siromašnih, zdravih i bolesnih, učenih i običnih ljudi, ali koji su očistivši pokajanjem lik Božiji u sebi, silom blagodati Duha Svetoga isceljivali bolesne, vaskrsavali mrtve, zaustavljali prirodne stihije, prosvećivali jevandjelskom propovedi čitave zemlje i narode. “Uklanjaj se od zla i čini dobro; traži mir i sledi za njim” (Psalm 33:15). Svi ljudi čak i oni najsuroviji ponekad se u životu trude da drugima učine neko dobro delo.

To je klica založena u čovekovoj prirodi. Dobro znaju da čine i Judeji i muslimani, i mnogobošci, i otvoreni bezbožnici. Pred hrišćaninom stoji zadatak ne samo da ne greši i ne samo da čini odredjena dobra dela, već da se u potpunosti unutrašnje preobrazi. On je pozvan da nauči da čini dobro ne samo ljudima koji mogu da mu uzvrate dobrom, već i onima koji mu ne žele dobro pa čak i otvorenim neprijateljima. Na to priziva hrišćane Sam Gospod: “Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi Oca svojega Koji je na nebesima; jer On zapovijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, I daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski” (Mt. 5, 43-48). Kako da zavolimo svoje neprijatelje? Neće li pritom postradati naši interesi i interesi ljudi koji nas okružuju?

To može da se desi samo u tom slučaju kada po svojoj malodušnosti, pristrasnosti ili koristi pokrijemo bezzakonje koje može da našteti našim bližnjima. U svim ostalim slučajevima kada opraštamo našim ličnim neprijateljima, mi samim tim ne dozvoljavamo da se razvijaju strasti gneva i neprijateljstva oko nas. Čovek ne može da zavoli svoje neprijatelje bez pomoći Božije blagodati. Ona se iz preizobilnih izvora u prvom redu može crpeti u crkvi. Glavni cilj hrišćanskog života se prema rečima prepodobnog Serafima Sarovskog sastoji u sticanju Božije blagodati. Čovek koji zadobija silu blagodati Božije, oko njega se spasavaju i zadobijaju duševni mir hiljade ljudi. Takav čovek čini dobro ne od slučaja do slučaja ili kada mu je to ugodno, već dobrodetelj (činjenje dobra) postaje suština njegovog života.

Takav čovek u kakvoj god teškoj životnoj situaciji da se nadje, ponaša se tako da ne samo da ne želi da zbog njega niko drugi ne postrada, već i da ti drugi dobiju što je moguće više dobra. Hrišćanin u svakom čoveku, čak i u najvećem grešniku i poslednjem nevaljalcu, trudi se da vidi lik Božiji, i zbog toga on druge ljude više hvali, nego što osudjuje i negira. On često smatra da je bolje da sam umre, nego da zbog njega postradaju drugi ljudi. Na osnovu ovoga postaje jasan podvig mučenika i ispovednika, koji su bez obzira na strašna mučenja sačuvali vernost prema Hristu, kao i svoje vrline. Jer kako piše sveti mučenik Justin Filozof, oni “nisu hteli da žive obmanom”. Tada postaje razumljiv i podvig prepodobnih otaca, koji su radi sticanja blagodati i duhovnog preobražaja, uzimali na sebe izuzetne podvige molitve i posta. Razumljiva je i revnost tih ljudi, koji bez obzira na sve svoje obaveze i značajnu udaljenost crkve od njhovih kuća, vredno nalaze put ka njoj svake nedelje i praznika.

Dakle, ljudska priroda je zaražena otrovom prvorodnog praroditeljskog greha, a to znači da je više skolna zlu negoli dobru. Čovekov zadatak je da se kroz Tajne Krštenja, Pokajanja, Evharistije i druge ne samo isceli od te bolesti, već i da uz pomoć Božije blagodati preobrazi svoju ljudsku prirodu, učini je dobrom po suštini, nesklonoj prema zlu i samim tim da se upodobi svedobrom Bogu. Neko to dostigne u detinjem uzrastu, neko u – zrelom, a neko tek u dubokoj starosti. Hrišćani jedni drugima praznikom i na jubileje govore “Mnogaja ljeta” ne zato da bi se što je moguće duže nasladjivali dobrima ovoga sveta, već da bi bilo više vremena za pokajanje, isceljenje i duhovni preobražaj truležne ljudske prirode. S tim ciljem, bez obzira na veliku zauzetost kod kuće i na poslu, bez obzira na to što su se crkve u našem sekularnom svetu našle na periferiji gradova i sela i značajno su udaljene od naših kuća, treba da se trudimo da nalazimo put ka njima. Komentari: 1. Slika je manje srećna u većini seoskih crkava, gde se nedeljom i praznicima okuplja svega 20-30 starijih vernika. Nažalost ni danas još uvek nije prekinut proces izumiranja sela koji je počeo još u sovjetsko vreme. Većina mladih ljudi koji se radjaju na selu, zbog nedostatka posla ili neumeća i neželje da rade teške fizičke poslove organizuju svoj život u gradu. 2. Avgustin, episkop Iponski.

Ispovest. Knjiga 1, glava 7, stih 11. M., 2003. 3. Nije slučajno da u svim jeretičkim sektaškim i nehrišćanskim religioznim društvima Tajna Ispovesti ne postoji ili je svedena na primitivan nivo. U katoličnastvu naprimer Ispovest se praktikuje, ali se akcenat ne stavlja na skrušenosti srca, već na zadovoljenju Božije pravde. Na taj način se u odnosu čoveka sa Bogom ne uspostavljaju sinovski, već pravni odnosi, koji malo doprinose unutrašnjoj duhovnoj promeni čoveka koji se kaje. 4. S tačke gledišta asketske koristi, u periodu sticanja obrazovanja kod mladih ljudi se na neko vreme zaustavlja razvijanje poroka. Prema tome, kako piše sveti Grigorije Palama, posebno je opravdano sticati obrazovanje u periodu mladosti, kada su mladalačke strasti veoma prisutne. Ali s druge strane stičući bogata znanja treba se uvek sećati reči svetog apostola Pavla da znanje nadima.

Ponekad neki ljudi pod velom mnogih znanja, slično starozavetnim književnicima, vešto kriju svoje strasti s kojima ne žele da se bore. 5. U manastirima Kijevo-Pečerke Lavre se čuvaju svete mošti najrazličitijih ljudi: vojnika, lekara, episkopa, ikonopisaca, knezova, letopisaca, prosfornika. Istog dana naprimer 9.novembra Crkva praznuje prepodobnog Nestora Letopisca, čije mošti se nalaze u Bližnjem manastiru i prepodobnog Nestora Neknižnog, čije su mošti u Daljem manastiru Kijevo-Pečerske Lavre. Samim tim Crkva podvlači da su pismeni i nepismeni, bogati i siromašni, poznati i obični ljudi, isti pred Bogom. Ono najvažnije što Gospod ceni kod ljudi je čistota i celomudrenost duše i tela, i to koliko su se oni upodobili Njemu u ljubavi, milosrdju, krotosti, smirenju, sastradanju. 6. Sveti ruski kneževi Boris i Gleb u XI veku, sveti Carski Mučenici u XX veku su se predali na mučeničku smrt da spreče zalivanje cele Ruske zemlje bratoubilačkom krvlju. Iako se bratoubilaštvo nije moglo u potpunosti izbeći, ipak su njegove razmere značajno umanjene.

Da nije bilo žrtvenog podviga mnogih generacija svetih ruskih podvižnika, Rusija odavno već ne bi postojala. 7. Varaju se ljudi koji kažu da nije važno u koju crkvu idu: pravoslavnu ili katoličku, kanonsku ili nekanonsku, jer je Bog jedan. Narodna poslovica kaže: “Crkvu ne čine brvna, već rebra”. To znači da sve što se dešava u hramu Božijem biva delotvorno i spasonosno samo uz istinsko živo čovekovo saučešće. Ukoliko je čoveku svejedno u koju crkvu ide, onda on prima samo jednu lepu spoljašnju formu crkvenih obreda i Tajni, bez unutrašnjeg živog učešća u njima. 8. Uzalud današnji komunisti pripisuju sebi velike pobede u ekonomiji, politici, astronomiji, socijalnoj politici XX veka. Te pobede bi u periodu državnog terora bile nemoguće ukoliko u pozadini ne bi bilo hiljadugodišnje istorije Hrišćanstva. 9. Kako se vidi iz žitija svetih, što duže čovek greši u svom životu, to treba da bude dublje pokajanje radi isceljenja grehom iskvarene prirode. Prepodobna Marija Egipćanka je naprimer 17 godina živela u strašnom razvratu, a potom je ceo svoj preostali život provela u pustinji, omivajući svoje grehe suzama pokajanja. Što ranije čovek stane na put pokajanja, to se brže opraštaju njegovi gresi i on donosi izobilnije duhovne plodove.

preuzeto sa http://www.russned.ru/stats/2685

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 16059 puta