MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Iz kog razloga većina krštenih ljudi nije u crkvi na svakoj nedeljnoj Liturgiji?

Ovo je pitanje a ne prekor. Slava Bogu, Rusija se danas polako ali sigruno vraća pravoslavnoj veri, jedna za drugom otvaraju se naše crkve, i pune se prazničnim danima. Ali zašto dolaziti u crkvu svake nedelje na Liturgiju i učestvovati u njoj? Da li ima mnogo ljudi koji shvataju smisao toga? – Veoma ih je malo. I svako obično navodi neki sopstveni razlog zbog čega ga nedeljom nema na Bogosluženju. Ali učestvovati u Liturgiji svake nedelje znači živeti kao jedna porodica i to nije samo hrišćanska obaveza svakoga ko se smatra pravoslavnim, već neophodna potreba. I zato kada voliš ljude ona težiš objedinjenju.

Ponekad se može čuti sledeća molba: “Oče, mi želimo da krstimo dete individulano”, to jest odvojeno od ostalih hrišćana…!!! Očigledno da se ti ostali ne prihvataju kao braća i sestre. Naprimer, muž i žena treba da žive zajedno, da vole jedno drugo i ispunjavaju svoje porodične obaveze. Složićete se da je malo nazivati se mužem i samo ponekad ispunjavati svoje obaveze. To je apsurd. Ali isto se dešava i sa hrišćanskim obavezama. Malo je reći “ja sam pravoslavan” ili “Gospode ja te volim” treba delom potvrditi svoje reči. Nedovoljno je reći: “Mama ja te volim”, treba na delu dokazati svoju ljubav. Gospod kaže: “Ako Me ljubite, poštovaćete Moje zapovesti” (Jn. 14, 15), to jest na delu ćete potvrditi svoju ljubav prema Meni. Razmotrićemo sada uzroke zbog kojih ljudi ne učestvuju u Bogosluženjima.

1. Ne verujem u Boga Takvi ljudi se nazivaju ateistima. Reč “ateizam” u prevodu s grčkog jezika znači – odricanje Boga. To jest ateizam je vera u to da Boga nema. Ateista ne ide u crkvu upravo zbog toga što odriče postojanje Boga. Često su takvi ljudi kršteni u detinjstvu, ali im kumovi nažalost nisu objasnili u čemu je suština hrišćanstva. Ili se sami nisu u tome snašli, jer često roditelji mole svoje bliske rodjake, poznanike da budu kumovi njihove dece, ne razmišljajući o tome koliko su ovi duboko u veri i mogu li da pomognu svojim kumčićima na putu ka pravoslavnoj veri. Radoznalo, u duši ateiste ipak tajno živi svest da postoji Tvorac neba i zemlje, ali je samo loše verovati u Njega. Jednom je u jednoj sovjetskoj školi učiteljica počela da ubedjuje decu da nema Boga. - Deco, - rekla je ona. – Boga nema! Pokažite Bogiću figu!

Svi su pokazali sem jednog dečaka. – A zašto ti ne pokazuješ? A on je odgovorio: “Oprostite ali ako Boga nema, onda kome pokazivati?” A u stvari, zbog čega odricati postojanje Onoga Koga nema? I zbog čega saslušavati, slati u logore, represovati, streljati one koji imaju pravoslavni pogled na svet i propovedaju ljubav prema ljudima? Zbog čega se boriti s Onim Koga nema? U takvom odricanju pre svega nema logike. Mudri car David, koji je živeo do naše ere je rekao: Reče bezumnik u srcu svome: nema Boga (Ps. 13, 1). Kako se tu ne složiti sa rečima heroja dela «Pseće srce» profesora Preobraženjskog, da razor počinje u glavama. A potom se u društvu čude zbog čega je nizak natalitet, zbog čega ima toliko narkomana, toliko razorenih porodica, zbog čega vlada tolika moralna raspuštenost, zašto ima toliko raznih prestupa, ubistava. Zato što «ako nema Boga onda je sve dozvoljeno!». To je konstatovao Fjodor Mihajilovič Dostojevski dugo posle toga kako je ateizam počeo da uništava društvena načela razornom snagom. U stvari: ako čovek za svaki svoj postupak ne ponese odgovornost posle smrti, i ako posle smrti ničeg nema, zbog čega onda poštovati neka moralna pravila?

Možda je Crkva i odvojena od države, ali ona nije odvojena od čoveka. Rusija je oduvek bila jaka država samo zahvaljujući PRAVOSLAVLJU, to potvrdjuje cela njena istorija. Dovoljno je pomenuti kneza Vladimira, koji je krstio Rusiju, Aleksandra Nevskog, Dimitrija Donskog, Sergeja Radonješkog, Suvorova, Kutuzova, Ušakova, koji su branili našu Otadzbinu, i mnoge druge pravoslavne hrišćane, državne rukovodioce i obične gradjane. I ako želimo da ponovo živimo u moćnoj državi i da je gradimo ne na nevoljama naših sunarodnika, onda je vreme da se zamislimo zbog čega obnavljamo i gradimo crkve. Da li da bi te centre duhovnosti ponovo razrušili i pretvorili u sportske terene, fabrike ili magacine? Naravno, vera može da se sačuva u čovekovoj duši čak i onda kada je crkva razrušena. I postavlja se pitanje: zbog čega su nam potrebne crkve koje vekovima postoje u Rusiji? Zbog čega je ljudskoj duši malo svoje, «domaće» vere, šta ona nalazi u Domu Božijem? Bez obzira na gonjenja i ratove, ljudi su se uvek okupljali u crkvama, gde su od Boga dobijali blagodat preko Tajni Crkve, duhovno se krepili, bogatili i isceljivali, nasledjivali ljubav, radost, dugotrpljenje, blagost, mir i nadu na večni život. A danas većina ljudi ne ide u crkve jer im nisu objasnili ni u porodici, ni u školi, da je crkva – mesto susreta hrišćana sa Bogom i jednih sa drugima, sveto mesto, a ako narodu ne ostaje ništa sveto, onda se on samouništava. Uostalom, postoji i drugi problem.

Mnogi sugradjani, budući nominalno kršteni, dolaze u crkvu formalno, da bi upalili sveću a ne radi toga da bi učestvovali u Tajnama. Lakše je otkupiti se nego proniknuti u suštinu pravoslavne vere. Tako sam došao, pomolio se i otišao, a tako treba slušati, pronicati u Reč Božiju, koju čujemo u crkvi, živeti po njoj, ispravljati se, boriti se sa nerazumnim navikama i pristrasnošću. Naravno, lakše je odati se poroku, nego ga iskorenjivati postom i molitvom. A neki kažu: «Ja nikoga nisam ubio, nisam krao, nemam greha». I samo kada se smiri čovek može da uvidi svoje nedostatke. Čovek se ne sastoji samo od tela, već i od duše i duha. I ako telo hranimo, a duh ne, onda duhovno-moralni stožer atrofira. Danas SMI svakojako doprinose razoru porodice, predlažući nenormalne polne odnose, sejući kult iživljvanja na bilo koji način. A potom se čudimo: šta se dešava i kako to zaustaviti? I kada Pravoslavna Crkva pokušava da pomogne državi da se zaustavi proces uništenja društva, govore joj: «Crkva je odvojena od države» i pokrivajući se zakonom nastavljaju da čine bezzakonje.

Čudimo se šta se dešava sa našom decom, ne osporavajući im pravo izbora. Tobože dete će odrasti i samo će izabrati. Oprostite, ali od čega će izbrati? Od toga što vidi na televizoru? Jer nije uvek moguće ograničiti «opštenje sa plavim ekranom» ukoliko je dete prepušteno samo sebi. (Majke su prinudjene da rade tako da je prema statistici polovina porodica u zemlji – nepotpuna, i nemaju vremena da vaspitavaju svoju decu.) Jedna je stvar roditi dete, a sasvim druga vaspitati ga. Ko se sklanja od vaspitavanja deteta obično tako i govori: porašće i izabraće. A deca najveći deo vremena provode na ulici gde cvetaju pijanstvo, poroci, narkomanija, pušenje, iživljavanje nad «slabijom» posebnom decom, kradje itd. Dragi, možda je nastupilo vreme da se zamislimo i obratimo izvorima vere, jer samo vera može da postane alternativa potoku prljavštine koja se izliva na našu decu?

2. Sujeverje, strah, polupismenost, glasine, stereotipi, neodlučnost, razočarenje ... Pojmovi navedeni u zaglavlju ovog dela predstavljaju za mnoge uzroke da posumnjaju u istinitost Pravoslavne vere.

I zaista, ako neki kršteni ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnima, smatraju da njihovi gresi mogu da budu predani od sveće drugog čoveka, da se grehom može “zaraziti” kao gripom, onda zbog čega odlaziti u crkvu? A još mnogi uporno veruju u to da rodjaci upokojenog ne smeju da nose kovčeg jer time taj rodjak približava svoju sopstvenu smrt. I takvim primera ima – mnoštvo! Zbog sličnih sujeverica i glasina radja se strah. Treba plakati za tim “hrišćanima” koji ne znaju u čemu se sastoji suština hrišćanstva. A ko će da objasni, ko će da pomogne? Trebalo bi ići u crkvu, ali kako ako ti ništa ne znaš, ne znaš gde da staneš i šta da radiš? Neprijatno ti je da pitaš jer su svi zauzeti. I kod ljudi se tada javlja psihološka barijera, bez obzira na to što je literatura danas veoma dostupna. Dodješ za pomoć, savet ili prosto iz radoznalosti ka sledbenicima učenja ljubavi, a kao odgovor na tebe u najboljem slučaju gnevno pogledaju. Zbog čega samo stoje neke “pravoslavne” starice, koje “s ljubavlju” primaju ljude koji prelaze crkveni prag. Da i sveštenici, rećiće takvi …

Tako da je ponekad lakše naći odgovor u knjizi. Pored toga, daleko od toga da su svi vernici i sveštenoslužitelji bogoslovski obrazovani. Čak štaviše, skoro pri svim crkvama danas se može dobiti početno bogoslovsko obrazovanje na predavanjima iz katehizacije (na grčkom – usmeno poučavanje u veri). Veoma često može da se čuje i uznemireno roptanje: evo kakva kola voze ti debeli i grubi popovi! A biznis u crkvama? Koliko samo te sveće koštaju, a koliko ima ikona i knjiga u crkvenim prodavnicama! Krštenje je toliko i toliko rubalja, a venčanje toliko … Drugi ne rasudjuju toliko materijalistički.

Za njih su važniji “duhovni” uzroci, koji im ne dozvoljavaju da dodju u crkvu. Zbog čega deca umiru? Gde je bio vaš Bog kad mi je bilo loše? Spisak pitanja se može nastaviti. Pokušaćemo redom da odgovorimo. A) Starice treba požaliti i oprostiti im jer često nisu u pravu. One su vaspitane u bogoboračkoj ateističkoj zemlji, i prišle su k Bogu kao bivše pionirke, komsomolke, komunistkinje, aktivistkinje profsoveta. Ne poznajući suštinu hrišćanstva, one vole sve da poučavaju, zaboravljajući da je najbolja pouka – sopstveni primer. Mi treba da budemo snishodljivi prema njihovoj slabosti, i da im oprostimo kao što je Gospod praštao – bezuslovno. B) Treba biti snishodljiv i prema slabostima ljudi koji su dobili od Boga blagodat sveštenstva. Oni su takodje živeli i vaspitavani u našoj zemlji. Želja za posedovanjem automobila sama po sebi nije loša, ali kada ona preraste u strast da se ima najskuplji automobil, onda je to već greh. Čak štaviše, ako sveštenik vozi neki skupi tip automobila, to uopšte ne znači da je maštao o njemu ili da ga je kupio od svoje plate. Crkva je uvek postojala zahvaljujući dobrovoljnim prilozima. I ako je svešteniku neko iz crkve poklonio automobil, onda će se blagočestivi čovek poradovati zbog njega i neće zavideti ni osudjivati. Ne treba zaboraviti koliko sveštenik ima obaveza, u koliko raznih udaljenih mesta u toku dana treba da stigne, koliko stradalnika treba da poseti …

To je bez automobila najčešće nemoguće uraditi, što shvataju i crkveni dobrotvori, poklanjajući takve stvari. Tada je razumljiv natpis: “Prilozi za trebe”. Prilozi su dobrovoljni – svako daje onoliko koliko može. Ali privremeno stavljanje cenovnika je očigledno neophodno jer svi ljudi ne shvataju da crkva kao i država ima potrebu za materijalnom podrškom. C) A što se tiče debljine nekih služitelja Crkve, to oprostite draga braćo i sestre, ali i medju sveštenstvom je isti procenat punačkih kao i medju svim ostalim ljudima. Čovek koji je predisponiran ka gojenju, koliko god da se kreće ili posti, gojiće se, posebno ako se nepravilno hrani ili još gore ukoliko mu je poremećen metabolizam. U jednoj od svojih beseda crkveni misionar djakon Andrej Kurajev je ispričao kako je u mladosti, budući još seminarista, posetio Trojice-Sergejevu Lavru i tamo odmah ugledao jednog veoma gojaznog monaha. “Eto tako Pravoslavlje!” – pomislio je. A monah je pogledavši na mladića osmehnuo se: “I ja sam tako u mladosti osudio u sebi jednog debelog monaha i Gospod me je isto time nagradio!”. Mi ne znamo prave razloge gojaznosti sveštenoslužitelja, i zato nećemo uzimati na sebe ulogu sudije. Ne sudite da vam se ne sudi; ne osudjujte i nećete biti osudjeni; opraštajte i biće vam oprošteno” (Lk. 6, 37). Kršten čovek, koji ne želi jednom nedeljno da učestvuje u Liturgiji (u prevodu s grčkog Liturgija znači zajedničko delo) postupa slično onome ko živeći u porodici ne ispunjava svoje svakodnevne obaveze. Možeš da kažeš da voliš roditelje ali ne ispunjavaš njihovu volju.

Možeš da govoriš da voliš Boga ali ne poštuješ Njegove zapovesti. Izmedju dela i reči je ogromna razlika. Gospod kaže: «Ako Me ljubite, poštujete Moje zapovesti» (Jn. 14, 15), to jest na delu potvrdite svoju ljubav prema Meni. Dobro, čovek je odlučio da ispuni zapovest Novog Zaveta i počeo je redovno da se pričešćuje, počeo je da sluša šta se čita i poje u crkvi – i tada postaje svestan da ništa ne razume. I kaže: ako bi preveli službu sa crkvenoslovenskog jezika na ruski tada bi se sve razumelo. Paradoks: deca u školi uče strane jezike, a naprežu sluh za maternju staroslovensku reč ... Ispada da je «What is your name?» razumljivije od reči «Pomolimo se za vlast, vojsku i narod». Ako smo iskreni sami pred sobom onda treba reći da onaj ko ide svake nedelje na službu, hteo ne hteo počinje ne samo da je razume već i da pamti. Tako da su svi ti razgovori uobičajen izmišljen razloga da se ne ide na službe. Druga je stvar ako poju i čitaju tako da ništa ne može da se razume, onda čak da se molitve izgovaraju na ruskom jeziku ništa ne bi bilo razumljivo. I zato imamo problema i mi crkveno- i sveštenoslužitelji: jedni imaju teškoće sa dikcijom, drugi – tihi glas, a treći i ovo i još nešto, a postavljanje novih tehničkih sredstava u svakoj crkvi je neostvarivo. Ali ako u najskorije vreme dobrotvori reše i to pitanje i čovek koji dolazi u crkvu moćiće da čuje svaku reč, on i tada možda neće sve shvatiti, zbog toga što je bez čitanja Svetog Pisma nemoguće shvatiti smisao Bogosluženja. Čitanje fanatične bajke o Hari Poteru, koja je 4 puta deblja od Biblije je lako i za to se nadje vreme, a čitanje Knjige Knjiga – nekada je nerazumljivo, pa i neinteresantno.

Iako se može uzeti i dečija Biblija gde je sve jasno. I kada pred krštenje pitaš kumove kakve su njihove obaveze u odnosu na kumčiće, ne dobijaš odgovor da kum preuzima na sebe odgovornost ne samo da se moli za dete, već i da ga dovodi u crkvu, da mu objasni smisao pravoslavne vere kada poraste, a najvažnije – da ga nauči da živi hrišćanski. D) Što se tiče pohlepe i grubosti, koje je neko možda video po crkvama, to je lični greh svakoga. Ali grubost doktora ili medicinskog osoblja nije razlog da se ne dobije lečenje od bolesti. Neprimerenost milicionera nije razlog da se stavi etiketa na sve ljude. U crkvu ne dolaze angeli, već slabi ljudi, podvrgnuti strastima, koji boreći se sa gresima, savladjujući iskušenja, ponekad postaju takvi kao sveti: Nikolaj Čudotvorac, Blažena Ksenija i Serafim Sarovski. U XX veku, veku masovnih represija i streljanja, pod motom: “Grabi ukradeno”, bogoborci su ulazili u crkve, ubijali hrišćane, koje je Crkva potom ubrojala u svete. E) Kažu: dobro, s ljudima je jasno, a šta je sa Bogom? Zbog čega je on tako surov i dopušta smrt nevine dece? Ovo pitanje muči one koji nisu pročitali odgovor u Svetom Pismu.

Bog zna sve o čoveku, ne predodredjuje, već zna šta će odabrati čovek kada odraste, i zbog toga po Svojoj milosti, spasavajući od grehova, uzima k Sebi čoveka ranije nego što to ljudi žele, odredjujući čoveku vreme njegovog rodjenja i prelaska u život večni. Rodbina plače ne verujući u život posle smrti i ovde teško da pomaže doktor Rajmond Moudi sa dokazima iz svoje knjige “Život posle života”. Bog je čoveku darovao ne samo večni život, već i slobodu koja može da se iskoristi na razne načine. Ne donosi Bog odluku da ubije – već čovek. I zato Gospod ne narušavajući slobodnu volju, dopušta smrt – znajući da posle privremenog života počinje večni srećan život. Ili večna smrt – kako ko izabere. Glupo je kriviti Boga za svoje greške. Automobil je pregazio dete. Ko je kriv, Bog ili čovek, koji nije poštovao ograničenje brzine? Da, Bog je dopustio da se to desi. Ali za neverujućeg – to je kraj, a za dete – to je početak, rodjenje za život večni, koje ga možda spasava od nekih nepopravljivih nevolja na zemlji. Postoji veoma dobra savremena priča.

Malo zabavna, ali u suštini veoma mudra. Dva blizanca-embriona diskutuju u majčinoj utrobi: da li postoji život posle porodjaja. Neverujuće dete pita verujuće: “Da li veruješ u život posle porodjaja”? Verujuće dete kaže: “Da, naravno. Uveren sam da postoji život posle porodjaja. Mi smo ovde radi toga da ojačamo i spremimo se za ono što nas potom čeka”. Neverujući: “To je glupost! Ne može biti nikakvog života posle porodjaja! Da li ti možeš da zamisliš kako bi takav život izgledao?” Verujući: “Ja ne znam tačno, ali verujem, da će tamo biti više svetla i da ćemo možda sami hodati i jesti svojim ustima”. Neverujući: “Svojim ustima?” Verujući: “Da, ja sam uveren. Sve će biti jednostavno samo malo drugačije. To se može zamisliti”. Neverujući: “Ali odatle se još niko nije vratio! Život se prosto završava porodjajem. I uopšte život je - jedno veliko stradanje u mraku”. Verujući: “Ne, to nije tako! Ja ne znam tačno kako će izgledati naš život posle porodjaja, ali u svakom slučaju videćemo mamu i ona će se brinuti o nama”. Neverujući: “Mamu? Ti veruješ u mamu? I gde se ona nalazi?” Verujući: “Ona je ovde oko nas, mi smo u njenoj utrobi i zahvaljujući njoj se krećemo I živimo, bez nje prosto ne možemo da postojimo”. Neverujući: “Potpuna glupost! Niko nikada nije video nikakvu mamu, i zato je očigledno da nje prosto nema”. Verujući: “Znaš kada sve utihne može se čuti i osetiti kako ona miluje naš svet. Čvrsto verujem da naš pravi život počinje tek posle porodjaja. A ti?” Hajde da napravimo pravilan zaključak iz ove priče: može li se nalaziti u majčinoj utrobi i ne verovati u njeno postojanje? Smešno? Ali zar to nije isto što i ne verovati u večni život posle smrti.

Lepo je po tom pitanju rekao naučnik fizičar Paskal: “Ako verujem u život posle smrti i to se pokaže kao istina, ništa ne gubim, a ako ne verujem, gubim sve”. Ali naša vera ne treba da bude za svaki slučaj – i odjednom vidi to je istina? Ona treba da bude uverenost – plod verovanja Bogu. Inače hrišćanstvo postaje ne bezinteresni podvig ljubavi, već racionalan put koji tobože vodi u raj. Tobože, ja Tebi Gospode sveću. A Ti meni oprosti grehe i daj mi zdravlje! Ili dešava se: ja se molim, molim, loše mi je, a Bog me ne čuje … I za to postoji savremena priča. Jednom je jedan čovek na samrti video ceo svoj život u vidu tragova, otisnutih u pesku. A pored njegovih otisaka bili su još nečiji. I u dane kada je bilo posebno teško, videli su se tragovi samo jednog čoveka. Tada se on u nedoumici obratio Gospodu i rekao: “Kako si me Gospode ostavio u te dane kada je bilo posebno teško!”. A Bog je odgovorio: “Ljubljeni moj, u te dane sam te nosio na rukama”. Čovek treba da se odluči: ili volim Boga u Ime Koga sam se krstio, i živim saglasno Njegovim zapovestima, ili samo kažem da Ga volim a živim po svojim principima. Neophodan je izbor i odlučnost.

3. Bog je u mojoj duši Bog je u mojoj duši – i to je dovoljno, smatraju privreženici takve misli. Zbog čega je onda Gospod Isus Hristos nevino prihvatao mučenja, umirući na Krstu, stradao, prolivao Krv? Zbog čega je Gospod sklopio Novi Zavet sa čovekom (savez, dogovor)? U čemu se sastoji ta zapovest Novog Zaveta? Gospod kaže da je ta zapovest – u Njegovoj Krvi. A ako je Bog u mojoj duši, onda čemu crkva, sveštenici, Tajne? I Sam Hristos je uzalud umro ako nema onih koji žele da ispunjavaju Njegovu volju. A volja je ova: «Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život vječni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan...Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv stoji u Meni i Ja u njemu (Jn. 6, 54-56). I još da onaj koji ljubi Boga, ljubi i brata svoga (1 Posl. Jov. 4, 20). Naravno, osećaj Božijeg prisustva u duši založen je u svakom čoveku pri njegovom rodjenju. Ali Mu svi ljudi ne otvaraju svoje srce. Neki, uprljavši se gresima, ne streme da se očiste pokajanjem. Reč «pokajanje» (na grčkom «metanoja») – označava ne samo priznanje svog greha, već pretpostavlja neizostavnu izmenu načina razmišljanja i delovanja. Pokajanje – nije konstatacija činjenice da sam ja grešan čovek, već konkretno dejestvo koje vodi ka promeni načina života. Ako se ne žurimo da se pokajemo, onda se sve više ukorenjujemo u grehu i teško nam je da ga pobedimo, kao što je teško iščupati drvo koje ima duboki koren, kao što teško biva ostaviti pušenje, kada se pojavi zavisnost.

Na sličan način čovek koji je zavoleo greh postaje rob svog tela, a ne sluga Božiji. Ali Bog želi da uvek obitava u nama – kao u hramu, to jest ne samo u duši, već i u našem srcu, umu, telu. Da bismo bili hramovi Njegovog Duha Svetog, treba da ispunjavamo Njegove zapovesti. Najveća zapovest je – zapovest o ljubavi. A kako se naučiti svepraštanju, milosrdju, sastradanju, nekoristoljublju? Zar se to može postići putem sopstvenih snaga ili zasluga? – Nikada. Jedno dete je ovako rasudjivalo: kakvo sam ja to dete rodjeno sa svetlom kosom i plavim očima! A roditelji ga pitaju: «Sine, zar je to tvoja zasluga? Samo Onaj, Koji nam je darovao život preko naših roditelja sposoban je da nam daruje i ljubav.

Da bi se postalo deo Boga, Koji je Ljubav, treba biti Njegov pričasnik, treba se PRIČEŠĆIVATI Njegovim Telom i Krvlju, Koju je On prolio za sve nas. Pričešće nije vino i komadić kifle kako neki misle. Na Litrugiji primamo iz Čaše Samog Gospoda u obliku hleba i vina! Kako na obične darove, hleb i vino, po molitvi Crkve silazi Duh Sveti i oni postaju Telo i Krv našeg Spasitelja? Isto tako, po molitvi pravoslavnih, na čelu sa arhijerejem, svake godine uoči pravoslavnog Vaskrsa, silazi blagodatni Oganj na Grob Gospodnji, koji još i ne peče prvih 10-15 minuta. Savremenom «Tomi» je dovoljno da uključi TV na dan praznovanja Vaskrsa po pravoslavnom kalendaru i lično pogleda direktan prenos iz Jerusalima. Iako ni to nije razlog da se veruje, jer vera nije – dobijanje dokaza, već poverenje. Vera je – dar (Efes. 2, 8).

4. Nema se vremena “Ja verujem u Boga, ali nemam vremena”. Ovaj razlog obično može da se čuje iz usta ljudi koji naslućuju da treba ići u crkvu svake nedelje, ali to još nije postalo najvažnije u njihovom životu. Čovek, koji rasudjuje na sličan način, podvlači da on danas nosi hrišćansko ime, ali da još nije spreman da živi po Božijim zapovestima (naprimer da ispunjava četvrtu zapovest gde je rečeno da čovek treba da radi šest dana a sedmi da posveti Bogu). I verovatno takav čovek još ne shvata šta je to Crkva, zbog čega je ona potrebna i zašto svi zajedno treba da se okupe? Za mnoge Crkva nije skup vernika (grč. – “eklesija”), već mesto gde mogu da zadovolje svoju duhovnu potrebu. “Eto stari moraju nešto da rade, pa se tamo okupljaju”, ili: “kad budem star tada ću ići”. Otprilike slično opravdanje možemo čuti kada čovek ne ide u Crkvu. Hoćeš li doživeti starost, hoćeš li moći i odakle takva ubedjenost? Medjutim sveti Kiprijan Kartagenski nije slučajno izgovorio reči koje su postale poslovica: “Kome Crkva nije majka – tome Bog nije Otac”! Ali dešava se i tako da čovek ide u crkvu, spolja ispunjava sve obrede, ali njegov izgled, dela i reči odaju to što je skriveno pod maskom blagočešća. I gledajući na takvog “pravoslavca” ljudi zaključuju: bolje je ne ići u crkvu, a živeti po savesti, nego poštovati sve crkvene kanone i pravila, a farisejski pronalaziti nedostatke bližnjega. A još bolje je biti dobar, čestit, iskren hrišćanin.

Kako se može verovati u Boga i ne verovati u to što je On govorio u Svetom Pismu? Isus Hristos je isti juče i danas i u vekove (Jevr. 13, 8). Za mnoge nažalost Hristos nije ovde i danas, već negde tamo, a možda Ga uopšte nije ni bilo? Možda se sve što vidimo: nebo, sunce, more – pojavilo slučajno? Teško. Skoro svi shvataju da mora da postoji neki Višnji Um koji je sve stvorio?! Može li slepi slučaj da sastavi tekst, ako se na papir samo izlije mastilo? Koliko god da se izliva, tekst se neće pojaviti. Ne, potreban je neko ko poseduje razum. Ali čovek nema vremena da razmisli, pročita, sasluša, već se vreme nalazi samo onda kada se u životu nešto desi – «Dok grom ne udari, seljak se ne prekrsti!» Zbog čega čekati grom? Postaje očigledno da onaj koji to želi traži mogućnost, a onaj koji ne želi – traži razloge. Kao i ranije zvona zovu ljude u crkve, a Gospod čeka slobodnu volju Svoje dece.

5. Duhovna kriza vere Pretpostavimo da je čovek prošao sve te mučne stupnjeve duhovnog razvoja i našao se ponovo iza crkvene ograde, ali sad već kao posledica nastupljene krize vere. Bila je blagodat, mir, tišina, radost i odjednom je sve negde nestalo. Iz tog razloga on ni ne ide u crkvu. A dešava se i ovo: čovek ide u crkvu, ispoveda se, pričešćuje, a ništa se ne dešava, isti gresi, isti problemi. I odlazi ... tako i ne shvativši da je Gospod dugotrpeljiv znajući nemoć naše prirode. Ali jednom i zauvek treba zapamtiti sledeće: Bog me tako voli i bez obzira na sve čeka susret sa mnom i spreman je hiljadu puta da se radja, da bi ponovo stradao i umirao za mene, te će se svo to uninije rasejati u trenu. Naravno, ako ne smatramo da se smrću sve završava. I tada treba uzimati od života sve, grabiti, boriti se. I ako je čovek umro u procvatu snaga ili još u sasvim mladom dobu, postaje očigledno da u životu ne može biti takve nepravde. Čovek se ne začinje radi toga da bi ceo život proveo u utrobi, i ne radja se da bi umro, već radi toga da bi živeo u skladu sa samim sobom, sa Bogom, a posle smrti vaskrsnuo i živeo srećno večno!!! Izbor je na vama.

Pogovor Svetog Jovana Lestvičnika su pitali kako odrediti da li se čovek približava Bogu ili udaljuje od Njega on je odgovorio: «Pravi znak zablude je – uklanjanje od crkvenih službi». Učešćem u Bogosluženjima pravoslavni hrišćani ulaze u tajno opštenje s Bogom i dobijaju od Njega blagodatne sile za pravedan život. Ali put hrišćanina je uvek ovenčan stradanjem i samo sa Hristom je taj put – radost! Knjige koje preporučujemo za čitanje: 1. Tumačena Biblija. Lopuhin A.P. 2. Dušekorisna knjiga o neprestanom pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama (Prep. Nikodim Svetogorac, sveti Makarije Korintski), http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/duekorisna_knjiga_o_estom_prieivanju_svetim_hristovim_tajnama/ 3. Oglašeni razgovori sa krštenima (Arhimandrit Boris Holčev) Draga braćo i sestre! Na centralnom trgu Carskog Sela obnavlja se crkva posvećena svetoj velikomučenici Ekaterini razrušena 1939. godine. Izgradjena je u XIX veku po projektu arhitekte A. Tona. U kosturnici crkve je bio pogreben sveti mučenik Jovan Carskoselski, ubijen 31. oktobra 1917. godine od strane boljševika. Sredinom devedesetih godina na inicijativu vernika pojavio se pominalni krst – spomenik uništene svetinje. Crkva će biti obnovljena i treba je osvetiti na 300 godina Carskog Sela, 2010. godine. I vi dragi braćo i sestre možete da pomognete ovo delo njene obnove. Isped ograde se nalazi mala drvena kuća gde možete da kupite svoju ciglu, koja će biti ugradjena u zid crkve koja se gradi. Na njoj će napisati vaše ime (a ako želite ime nekog od vaših bližnjih) i ona će zauvek postati deo crkve. Svako ko uzme učešće u ovoj blagorodnoj akciji dobiće sertifikat. Svima nama predstoji da se radujemo povratku u život još jedne ruske svetinje. Hajde da koliko možemo učestvujemo u njenoj obnovi!



Preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3494.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic