MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Uvek je složeno i nejasno činiti prve korake, kada si već svestan da Bog postoji i da ti to nešto znači, to jest ti se ne samo prosto slažeš sa tim shvatanjem, već odlučuješ da više ne možeš da živiš tako kako si ranije živeo. Nešto treba menjati.

Što više živimo u Crkvi tim više počinjemo da shvatamo da se broj raznih pitanja ne smanjuje već ih je svaki dan sve više i više. Pri čemu se pitanja umnožavaju nezavisno od stepena našeg duhovnog ili svetskog obrazovanja, ona su kao snežna lopta – što se dalje kotrlja postaje sve veća i nepredvidiva.

Medjutim od stanja naše spremnosti da primimo složenije stvari zavisi i naša spremnost da ulažemo napore za formiranje hrišćanina u samom sebi. Uvek je složeno i nejasno činiti prve korake, kada si već svestan da Bog postoji i da ti to nešto znači, to jest ti se ne samo prosto slažeš sa tim shvatanjem, već odlučuješ da više ne možeš da živiš tako kako si ranije živeo. Nešto treba menjati. Ali kako menjati i šta menjati – razumevanje toga ne dolazi odmah. I ovde postoje odredjeni razlozi. Za hrišćanina početnika u veri glavni problem je saglasnost sopstvenog spoljašnjeg oblika tom unutrašnjem sebi zadatom idealu, kome svi treba da težimo. To je jedna od najbolnijih tema za ljude koji sebe smatraju vernicima. Zaista, živimo u svetu koji se prepoznaje po odeći, ali se ne može uvek po njemu i živeti. I od te bolesti ne boluju samo ateisti – dobar deo naše crkvene zajednice smatra najvažnijnim borbu sa spoljašnjim čovekovim omotačem, zaboravljaljući da je spoljašnjost vrlo često varljiva.

Naravno ne treba misliti da spoljašnja strana nije uopšte važna. Ali u prvo vreme našeg crkvenog života ona zaista ni o čemu ne govori, i treba sačekati sasvim malo kada će sve stati na svoje mesto i čoveku će postati jasno da crkva nije mesto za demonstraciju modnog pirsinga i tatua. Isto kao i svaki čovek koji je rešio da se ozbiljno bavi sportom shvata ranije ili kasnije da mora da nauči i poštuje pravila igre ukoliko želi da zaista postane pravi sportista. Ali ako se naša pažnja svaki put zaustavlja samo na tome onda je to opasnost jer će to spoljašnje ostati za nas najvažnije u celom našem crkvenom životu.



Taktičnost je važna uvek i u svemu. A posebno je važna u tako prefinjenoj oblasti duhovnog života, posebno kada sebe smatramo znalcima i ne prezamo od toga da dajemo savete, kako onima koji nas pitaju, tako i u vezi sa našom unutrašnjom potrebom da podelimo ono što nesumnjivo znamo. I mnogo grana se lomi upravo u ovoj fazi. Kada čovek tek počinje da pravi prve korake ka Crkvi, za njega je kao nikad u životu važno da oseti rame, ali ne ono koje će ga gurnuti, već ono na koje može da se osloni.

U drevnoj Crkvi je sve bilo jasno, i onoga koji je želeo da se krsti u zajednicu je dovodio tzv. “sponzor” koji je pred svima vernima svedočio njegovu nelicemernu želju da postane hrišćanin. I zatim već posle dugog oglašenja (vreme pripreme za krštenje – prim.prev.), kada se vršilo krštenje, taj “sponzor” je postajao oslonac za novog hrišćanina u njegovom početnom duhovnom životu. Nažalost, vremena su se promenila, o oglašenju se danas može pročitati samo u udzbenicima istorije Drevne Crkve, a pojam “sponzor” je dobio već savršeno drugi izuzetno materijalni karakter. Ali to ne znači da su problemi ocrkovljenja negde nestali, problemi su ostali i pritom je postalo potpuno nejasno na koji način ih rešavati. Ali za čoveka koji se već oseća kao istinski pravoslavan, naprotiv sve je jasno. On zna i shvata da treba postupati upravo tako a ne drugačije i svako ko to ne pokušava, da bi se usprotivio tom shvatanju, ili barem diskutuje, od brata u Hristu pretvara se u mesto za zabadanje etiketa, kojih ima dovoljno u rezervi kod svakog čoveka koji sebe uvažava. I žrtve tog sveznanja postaju oni koji tek pokušavaju da se snadju u složenom i ponekad protivurečnom crkvenom svetu. I glavna zamka u koju upada iskreni čovek, ali neiskusan u crkvenim bitkama, je tvrdjenje da mišljenja ovog ili onog pravoslavnog hrišćanina, pa čak i sveštenika, su nesumnjivo ono o čemu govori Bog. Ako se brzo i pravilno ne reaguje na tu zabludu, postoji opasnost da se ne samo zaluta u duhovnom lavirintu, već da se zauvek otpadne od Crkve.

Ali kako se ponašati kada jedan sveštenik ukoreva osobe ženskog pola koje ulaze u crkvu u pantalonama i bez marame, a drugi u tome uopšte ne vidi tragediju? Šta misliti kada jedan sveštenik samo što ne anatemiše savremenu kulturu, a drugi poziva da se pažljivo izučavaju kulturne pojave našeg sveta? Šta raditi kada jedan govori jedno a drugi drugo? I odgovori na ova i druga pitanja su da sami počnemo da razmišljamo o tome kako treba da bude. Kada počnemo ne samo da očekujemo gotove recepte, iako treba proći i taj period, već sami počnemo da dopiremo do suštine, to će onda postati istinski zalog toga da naš duhovni život, ne bez grešaka i padova nažalost, može da dobije pravu meru – meru svetosti. A svetost se zadobija samo sopstvenim trudom. Sveti su oni koji su samostalno mogli da prodju taj Put, o kome je Hristos govorio (Jn. 14, 6). I ako želimo da sledimo njih, neophodno je da počnemo da se učimo samostalnosti.

U Crkvi uvek deluju antinomi. S jedne strane treba potpuno da verujemo Njenom opitu. S druge – treba samostalno da raspoznajemo gde je zaista opit Crkve, a gde njegov falsifikat. I taj opit raspoznavanja se daje samo onima koji ulažu napor, a možemo da ulažemo samo svoje sopstvene napore, i tada će nam Bog pomagati i ukazivati na koji način treba da postupamo. Ponekad mladi hrišćanin može da kaže da voli Boga a Bog njega – ne. Ali to lažno tvrdjenje se pojavljuje samo zbog toga što nam je veoma teško da odmah odvojimo zrno od pleve i shvatimo u čemu je zaista Božiji Promisao, a u čemu samo ljudsko mudrovanje. Ali to shvatanje se ne zadobija odmah. To je to shvatanje na koje smo pozvani da stičemo tokom svog ovozemaljskog života. Glavna aksioma hrišćanskog života se sastoji u tome da Bog “želi da se svi ljudi spasu i dodju u poznanje istine” (1 Tim. 2, 4). Ostaje samo da se odazovemo na Božiji poziv i počnemo i sami da se trudimo.

preuzeto sa www.pravmir.ru

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic