MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Postoje tri stvari koje su posledica nepravilnog odnosa prema duhovnom životu i ispovesti: stanje bezodgovornosti, kada čovek umesto pokjanja prinosi žalbe, i umesto smirenja – smirenoslovlje.

Upravo bezodgovornost, želja da se ni na koji način ne odgovara za sopstveni život, često dovodi do potrage za starcima. Mnogi ljudi u traganju za natprirodnim čekaju da im starac nešto kaže, otkrije i pokaže čoveku Božiju volju. A ako nema starca vernici u slučaju mnogih sveštenika pokušavaju da nasilno stvore tobože neko starčestvo i duhovničke odnose izmedju starca i duhovnog čeda.

Umesto toga da živi duhovnim životom, čovek dolazi kod sveštenika sa tim da u potpunosti prebaci na njega svu odgovornost za svoj duhovni život. I zato to beskrajno “oče blagoslovite to, peto-deseto” predstavlja ne želju da se živi po Božijoj volji, već želju da se uopšte nikada ni za šta ne odgovara.



Otac Gleb Kaleda se žali da danas ima toliko potrebe za hrišćansko služenje, a pravoslavni hrišćani ne žele da se private toga. O bolesniku u bolnici bolje može da brine neverujući, neocrkvoljen čovek, jer se od verujućeg često ništa ne može dobiti. Naprimer pravoslavna vernica treba da dodje da posedi sa bolesnikom.

Ona ne dodje a potom objašnjava: “Moj sveštenik je danas služio i nisam mogla da ne odem”. I to je umnogome odredjeno time kome čovek ide: k Bogu ili k svešteniku. Odnosi izmedju sveštenika i grubo govoreći pastve su čisto ljudski. Moj sveštenik je rekao da danas služi i otićiću kod njega. Kada sveštenika pokušaju da iskoriste za to da bi skinuli sa sebe odgovornost za svoj duhovni život, ispovest se pretvara u neprekidnu žalbu na to kako je život težak. Umesto pokajanja i samoukoravanja dolazi do okrivljavanja drugih. Čovek se “ispoveda” tako što su ga saslušali i njemu postaje lakše. Niko više ne želi da ga sluša kako mu je teško a sveštenik je obavezan jer on ima blagodat koja ga obavezuje da nosi bolesti svih ljudi.

Tako ono i jeste, ali čovek počinje da se koristi time radi zadovoljenja svog unutrašnjeg egoizma, zamene ispovesti žalbama. Još jedna duhovna bolest je i ta kada ćovek ne želi da radi ništa duhovno, već svoju duhovnu lenjost opravdava rečima “ja sam nedostojan” ili “ja sam nedostojna”, ili “ja sam nemoćan” ili “ja sam nemoćna”. Iako je to u stvari gord čovek kome ništa nije potrebno. I kao rezultat toga dolazi do toga da onaj koji treba da živi hrišćanski odbija svoje služenje, sva dobra dela, kao i nošenje svog krsta. Umesto toga što sveti Oci nazivaju smirenomudrenost javlja se smirenoslovlje: “oprostite, blagoslovite”, “oprostite meni grešnoj”. Umesto toga da se nešto uradi, promeni ostaju samo reči: “mi smo grešni”, “mi smo nedostojni”, i sve odgovara tome – poza, intonacija i način odevanja. Takav je odnos i prema duhovniku. Svaka ispovest se pretvara u neprekidnu želju da se pobegne od odgovornosti. Čovek iz nekog razliga počinje da zadovoljava neko amorfno, bezživotno postojanje, kada se ne odlučuje ni na jedan postupak, ne želi ništa da izmeni i boji se da živi istinskim duhovnim životom.

To je veoma udobna pozicija, kada je za sve odgovoreno, i postoji lažna predstava o poslušanju, lažna predstava o smirenju i lažna predstava o pokajanju. Takvo izopačenim shvatanjem duhovnog života često se odredjuje I odnos prema duhovniku, a ponekad se I kod duhovnika može formirati nepravilan odnos prema svojoj parohiji: on počinje da koristi takvu vrstu ljudi I oni se pokazuju kao neko kime se može dobro upravljati: za svog oca će preći planine itd. Oni ne teže da postanu pastva već upravljano stado, koje ne treba pastira, već gonič koji će ih bićevati I njima upravljati. Njima je dovoljno da pridju nekom lideru koji može da bude naprimer sveštenik. Ali ka Hristu da idu im ne treba. Protojerej Aleksej Uminski.

Tajna primirenja. 2007.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3251.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic