MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DUHOVNI DOŽIVLJAJI I UTISCI POKLONIKA PRILIKOM POSETE MANASTIRA LEPAVINE





Pobuđeni lepim i toplim pismom, koje smo dobili posle posete kragujevačke grupe poklonika manastiru Lepavini na dan sv. arhangela Gavrila, otvaramo internetsku knjigu utisaka na našem sajtu..

Lepavinske poklonike pozivamo da se u nju upišu i da tako uzmu učešća u pisanju letopisnih stranica naše svetinje. I te stranice će biti svedočanstvo o “životu i radu u manastiru Lepavini”, kako je to pre više od 20 godina napisao Visokopreosvećeni Mitropolit Jovan otvarajući Knjigu utisaka:

S pomoću Božjom otvaramo drugu knjigu manastirskih poklonika posle Drugog svetskog rata, blagodareći Bogu i Presvetoj Bogorodici da smo u mogućnosti da otvorimo ovu drevnu svetinju manastira Lepi Vina u Lepavini, da svako nađe duhovnu utjehu i obogaćenje zbog kojeg se i dolazi u ovaj manastir.

Dolaskom prepodobnog jeromonaha oca Gavrila Hilandarca osećamo veći blagoslov Božji i Svetog Save i jaču duhovnu vezu zajedno sa svetovavedenjskim hramom hilandarskim, pa nam taj svetogorski blagoslov pojačava duhovne tokove sa izvora vode žive. Najstarije izvore ljetopisa nalazimo u Marčanskom ljetopisu iz 1753. godine, gde su izvori za istoriju i svetovavedenjskog hrama Lepi Vina, pa će i u ovoj knjizi svaki posetilac upisati svoje utiske i time ispisivati stranice istorije ove svetinje i života i rada u manastiru Lepavini.

Svakom dobronamernom gostu otvaramo dveri ove drevne svetinje i dveri srca našeg, ljubavi i poštovanja.
Neka blagodatni dar sa čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske pomiluje svakog poklonika i ispuni molitve i želje za srećniji i blagosloveniji život.

S blagoslovom Božjim Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan.
na sv. Amvrosija Milanskog, 20. decembra 1986.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Milanka iz Minhena, 08.03.09.

Pomaze Bog nas dragi oce Gavro kako vas od mila zovemo mi , nadam se da nam necete zamjeriti sto vas tako zovemo.Evo ja zelim da vam se u ime poklonicke grupe iz Minhena zahvalim na jucerasnjem lijepom doceku i gostoprimstvu nas u Manastiru Lepavina.

Kao i uvek kad dodemo kod vas dole osecamo se uvek dobrodosli i presrecni sto smo tu,a jucerasnji dan na Todorovu Subotu je bilo nesto posebno doziveli smo vas hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj tako srecnog, prosto iz vasih ociju blistalo je tako nesto posebno sto nemogu naci reci da to opisem al mogu samo reci da su svi osetili tu pozitivnu energiju koja se oko vas sirila i koja je presla i na nas poklonike sve tako da smo se i mi osecali ispunjeni tom pozitivnom toplotom i energijom koju smo mi hvala Bogu sa velikom radoscu ponjeli sa nama za Minhen.

Drago nam je da ste se lijepo odmorili kako ste nam ispricali u banji Mljecanici, i ovim put zelimo i mi da se zahvalimo svom osoblju banje koji su potpomogli da nas dragi otac Gavrilo bude srecan i zadovoljan za sve sto su ucinili za njega u banji. A vama oce Gavrilo hvala jos jednom na lijepom jucerasnjem danu ,iako mislim da je hvala premalo reci ,jer nepostoje reci da tu nasu zahvalnost prenesu i opisu ,za sve ono oce sto vi cinite za nas poklonike. Sa vasim savetima i molitvama za nas sve vjernike odakle god da smo dosli i odakle cemo opet doci i svratiti u ovu veliku svetinju da se pomolimo i poklonimo ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske. Da udahnemo tu pozitivnu energiju koja se siri oko vas sviju u manastiru Lepavina.

Hvala vam u ime svih vjernika iz grupe iz Minhena.
Bog neka vas nama cuva jos na mnoga leta.
Puno pozdrava od brata Dure,sestri Milanke i Rose.

08.03.2009. Sestra Milanka iz Minhena

_____________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Stana, Prijedor, 07.12.08.

Pomaže Bog, dragi oče Gavrilo,

hvala Vam na gostoprimstvu i svim savetima, poukama i porukama. Svi smo zadovoljni i presretni, puni i nahranjeni toplom rečju Božijom.

“Ni na pamet mi ne pada da više uzmem cigaretu” , izjavila je jedna vjernica “jer me je prosto bilo sramota ,kako nas je divno posavetovao otac Gavrilo.”

Svi su prezadovoljni, dragi oče, Vašim toplim i srdačnim dočekom,ispraćajem,blagoslovom . Bake su posebno sretne i zadovoljne ,kao uostalom i svi mi .
Ja prosto nemam reči kojima bih Vam opisala mamino i bake Mare zadovoljstvo. Mama se stalno molila Presvetoj Bogorodici da joj podari snagu da dođe i zablagodari za dobar uspeh operacije oka, uz Božiju pomoć. I pored umora koji ste imali zbog obaveza ovih dana , slava Gospodu, bili ste tako vedri , zadovoljni i duhoviti i udostojili nas Vašim divnim poukama i savetima.

Otac Gavrilo sa poklonicima iz Prijedora

Presrećni smo i blagodarimo Gospodu i Presvetoj Bogorodici čudotvornoj Lepavinskoj ,kad nam je podarila Vas da nam tako toplo hranite dušu rečju Božijom : mi smo tu samo da slušamo,molimo se,verujemo i učimo, sve na spasenje duše.
Dogovorili smo se o daljem održavanju VERONAUKE ZA ODRASLE, koju smo započeli u Prijedoru a drugi čas bi trebao da bude još posećeniji poslije Vaše propovedi.

Neka Vas Gospod čuva i Presveta Bogorodica dragi oče Vas i Vaše bratstvo vredno i SVAKO VAM DOBRO OD GOSPODA.

sestra Stana Meseldžija, Prijedor
07.12.2008 godine.
_____________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Bojana, USA, 14.10.08.

Dragi Oče Gavrilo,

zelim da posaljem jos jedno u nizu mnogih svedocanstava napisanih Vama u znak zahvalnosti i podrske za svu Ocinsku ljubav i trud koju svakodnevno ulazete slusajuci nase probleme, pomazuci nam molitvama, savetima i duhovnim poukama.Radost,mir i spokoj koji do nas stizu, iako smo kilometrima udaljeni, drazi su i veci od ma kojih blaga zemaljskih.Manastir Lepavina je pobedio vreme i prostor, a Vi, dragi Oce, ne pripadate vise jednom mestu ucrtanom na geografskoj karti,vec celoj Evropi, Americi, Australiji...Danas i ja virtualno posetih Vas manastir.Prosetah zelenom poljanom, pokraj samog izvora,videh visok zvonik,crkvu,kandila nad Lepavinskom svetinjom-cudotvornom ikonom Majke Bozije i pomolih se, videh kapelu novo oslikanu,predivnu, o kojoj je govorase Otac Vasilije,cuh cvrkut ptica i kao da osetih miris behara u prolece...Srce zaigra i postade cini se vece od mene same,a suze krenuse niz obraze...Dace Bog da uskoro sve to vidim i uzivo.Hvala Oce Vama i svima onima koji ucestvuju u uredjenju ovog sajta, sto nam omoguciste da bar na kratko osetimo deo Lepavinske lepote.

S postovanjem i ljubavlju,
sestra Bojana
14.10.2008. Pokrov Presvete Bogorodice.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Milanka, Minhen, 29.09.08.

Pomaže Bog naš dragi oče Gavrilo, evo pošto svi pišu i mi vam se oče Gavrilo i mi poklonička grupa iz Minhena smo odlučili da vam se javimo vođom našeg puta Rosom Santračna čelu sa vođom našeg puta Rosom Santrač i odlučili smo da vam napišemo par riječi tj. da vam se javimo i da vam se zahvalimo ovako javno i hvala dragom Bogu i Presvetoj Bogorodici da nam je omogućeno ovako preko interneta da uputimo vijest i prenesemo je o čudima koja su se dogodila na našim putovanjima na putu za manastir Lepavinu.

Najprije da vam se zahvalimo, pa i vašoj bratiji Manastira Lepavina koji su nas po ko zna koji put u ove zadnje tri dolazaka godine predivno ugostili i omogućili nam da se osećamo kao da smo došli negde gde potpuno pripadamo, a posebno zato što dolazimo iz inostranstva. Malo je tu reći reč zahvalnosti bratiji na čelu sa našim dragim ocem Gavrilom.

U kratkom tekstu koji smo mi poslali za novine sa zadnjeg našeg hodočašća za Lepavinu ispričan je jedan mali doživljaj čuda koje se dogodilo na tom putu i mi vam ga sad prepričavamo: „ Sokolovac je opština u Hrvatskoj koja u svojoj duši u dolini skriva mali Manastir Lepavinu. U našim srcima to je veliki manastir kao more. Manastir Lepavina svima nama koji dolazimo na poklonička putovanja pruža ogromnu radost i ispunjava naša srca sa puno pozitivne energije. Tu mi dobijamo duševni blagoslov koji nosimo dugo sa sobom kad krenemo natrag. U manastir dolaze različiti ljudi i mnoge grupe sa svih strana sveta, a svi sa pobožnošću, verom i nadom da će im Presveta Bogorodica pomoći, pružiti utjehu i ljubav u ovim teškim vremenima u kojima se mi nalazimo sada. Mnoga čuda su se dogodila na tim našim putovanjima, a jedno od tih je i ovo kad je sa nama zadnji put putovao dečak od 14 godina zajedno sa svojom majkom koja nam je rekla da je dečak dosta povučen i da veoma malo i teško priča. Po našem dolasku u manastir dečak se poklonio pre Ikonom Presvete Bogorodice i ostao je da stoji ispred nje, jer ga je čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske
privukla svojom toplinom koja zrači iz njenih očiju. Bili smo svi iznenađeni kad smo primetili da dečak ne odvaja pogled sa ikone pred kojom se molio sa nama zajedno.

Prvi put za vreme celog našeg dotadašnjeg putovanja sa nama dečak je progovorio ove reči: „Pomozi mi…,pomozi mi.” Neki od poklonika koji su tu stajali i molili se, zaplakali su se sa njegovom majkom od sreće i zahvalnosti Presvetoj Bogorodici da je ovom dečaku pomogla da progovori. Hvala i Slava Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj! To je samo jedno od čuda koja su se dogodila na našim
putovanjima iz Minhena za Lepavinu. U našem slijedećem javljanju pisaćemo i o ostalima. Toliko od nas iz Minhena u ovom kratkom javljanju dragi naš oce Gavrilo.

Izvinite ako smo vas ometali i oduzeli vam malo vremena ovim našim pismom, jer znamo da svaki momenat iskorištavate da se molite za nas vjernike. Izvinite još jedanput i hvala i neka vam dragi Bog i Presveta Bogorodica daruju dobro zdravlje i zaštite od svakog zla. Pomjanite u molitvama Rosu, Đura, Milanku i Mitru.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Vladislava, Banja Luka, 25.09.08.

Pomaže Bog dragi oče Gavrilo! Blagoslovite.Sestra Vladislava iz Banja Luke. Dragi oče,svaki i put kada Vam pišem plašim se da ne dosađujem, možda sam i pretjerala.Vjerujem da bi me Vi za to očinski ukorili.

Pa evo ni ovoga puta ne mogu odoljeti da Vam ne napišem koji redak. Najviše me potaklo to, što ste i nama,koji nismo bili u Lepavini pored ikone Presvete Bogorodice Lepavinske, na velike praznike Malu Gospojinu i Veliku Gospojinu, dali parče tog prelijepog hlijeba duhovnog, objavljujući besjeda našeg mitropolita Jovana.Zato vam oče mnogo hvala.Čitajući stranice koje Vi uređujete i blagosiljate duhovno se uzdižemo, Vašim trudom rasplamsavate plamen Božije ljubavi u nama grešnima. Želim Vam svako dobro od Boga i Presvete Bogorodice Lepavinske kao i svima u manastiru.

Sestra Vladislava, Banja Luka, 25.09.08.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Brat Mirko, Beograd, 24.09.08.

Brat MirkoBlagoslovite oče.
o.GavriloBog blagoslovio brate Mirko.
Brat MirkoPregledaću dragi oče Gavrilo ove duhovne doživljaje i utiske i nadam se da ću i uspeti da napišem i ako mi date blagoslov da vam pošaljem, pa vi odlučite da li ćete staviti na sajt. Svima govorim kako sam se osećao, ali nikada ne mogu do kraja opisati osećaje, i govorim im da moraju sami doživeti. Evo i sada mi se ruke tresu dok vam pišem, naviru mi osećaji u utisci, ine mogu vam opisati kako se osećam od kada sam se vratio!
o.Gavrilobrate Mirko imaš blagoslov da napišeš tvoje utiske iz man.Lepavine

Brat Mirko Milošević iz Beograda.
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Mira, Beograd, 23.09.08.

Pomaze Bog dragi naš o. Gavrilo!
Blagoslovite!

Za ovih sest godina koliko posecujemo Manastir Lepavinu, mi mozemo samo reci, hvala Gospodu i Presvetoj Vladicini nasoj, sto nam otvori put i udostoji nas posete i poklonjenja Cudotvornoj Ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske da zajedno i ove godine sa vama proslavimo rodjenje Presvete Bogorodice. Vama i bratiji hvala na doceku i pokazanoj ljubavi. Sve je bilo kao i uvek, lepo i svečano.



Dragi Oce, ono sto me je posebno nagnalo da Vam pisem je to sto je vas ujak putovao sa nama i sto smo bili udostojeni da on boravi u nasoj kuci. Iako svaki dan otvaram sajt manastira Lepavine, nisam procitala Vas odgovor na pitanje sestre Aleksandre ‘’da li ste odrasli u verujućoj porodici’’, tek sam ga pročitala kada smo se vratili sa pokloničkog putovanja, sutradan na praznik Svetog Joakime i Ane. O Boze, kakve li promisli Bozije, da sve ono što se vi napisali, Gospod posalje učesnika i potvrdu svega napisanog da posvedoči da je sve tako kako ste napisali i da osetimo tu lepotu i ljubav jedne pobožne porodice u kojoj ste Vi oce odrasli. Pre dva meseca nam je bilo najavljeno da će vaš ujak da pođe sa nama u Lepavinu i kada smo culi da on ima 84 godine, mislili smo da je to jedan dekica o kome ćemo morati da povedemo malo više računa, znate kako je, star čovek a put dalek. Međutim, kada smo otvorili vrata da nam gost uđe u kuću, prvo što smo videli to je širki osmeh na licu krepkog starca kome nije potrebna ničija pomoć, a svaka izgovoren reč je bila na mestu i sa puno ljubavi. Pouke koji smo čuli od njega do polaska na put, opovrgle su sve sumnje ‘’oko starog dekice’’ i jednostavno smo shavtili da je nama njegova pomoć više potrebna negoli obrnuto. Mog supruga je nazvao ‘’bratom’’ i njemu se najviše obraćao, sa puno ljubavi mu skrenuo pažnju da se odrekne svog poroka i ispričao mu neke događaje iz svog života, pokušavajući da svojim blagim rečima dotakne srce njegovo. Moj suprug je izuzetno dobar čovek i ljubazan domaćin i mislim da u srcu nosi Gospoda ali je nemaran za svoje spasenje tako da je nas mili ‘’deda ujkica’’ (kako samo ga mi iz miloste prozvali), to jednostavno osetio i zato se uporno njemu i obraćao. Njegova skromnost i sve vrline koje poseduje svedoče u kakvoj ste Vi porodici odrasli i odakle potiče seme ljubavi, niklo u vašem srcu, prema dragom Gospodu. Verujte od kada idem u crkvu nisam srela osobu sa toliko ljubavi, mozda i jesam, ne sećam se, on je jednostavno zasenio sve ostale, ovo kažem bez lažne skromnosti, otvoreno i onako kako osećam. Kad on kaze ‘’daće Bog’’ sa onim širokim osmehom i verom u sebi koja zrači, nema onoga ko pomisli da to tako biti i neće. Kada smo se vratili u Beograd i naravno onako umorni od puta jedva čekali da legnemo ‘’deda ujkica’’ je seo na krevet, zagledao se u nase ikone, i ovako rekao ‘’pa eto, kad toliko volite tu svetinju, vratiće vam Gospod to’’, misleći na Manastir Lepavinu i ljubav koju osećamo prema Vama i bratiji i prema svima koji je posecuju. Gospod ga je obdaro sa najlepšom vrlinom, vrlinom ljubavi a mi mu od srca želimo još mnogaja ljeta.

Na ovom putovanju od Gospoda smo posebno nagređeni i udostojeni, jer je sa nama putovala i mati Mihajila iz Manastira Vavedenje. Mati nam je pojala i odgovarala na pitanja hodočasnika a koliko je bila srećna sto je posetila ovu veliku svetinju je i to, da je izrazila želju da se što pre organizujemo i u istom sastavu u ime Boga putujemo za Lepavinu. Ja samo mogu reći, AMIN Bože daj.

U Beogradu, 23. septembarа 2008. godine
Sestra u Hristu Mira.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: brat Mirko Milosevic, Beograd

Pomaže Bog! Dragi oče, moram vam priznati da sam se predivno osećao tokom celog boravka u Manastiru. Najlepse mi je bilo na Svetoj Liturgiji i na molebanu. Toliku toplinu i pozitivnu energiju od molitava sam osetio, da sam u jednom trenutku i plakao. Zaista, svima sam pričao da ipak mora da sami ostite, jer ovo što ja pričam je veoma malo, jer se unutrašnji osećaj u duši, taj mir i radost, ne može opisati rečima! Neopisivo sam radostan zbog svega! Najviše što sam osetio živu veru koja se prosto rasipa u Crkvi i po celom Manastiru, sa kojom treba svaki čovek da živi! Iako smo malo pričali, veoma ste me obradovali vašom ljubavlju, dobrotom i iskrenošću. Jer sam ja prosto takav, da ću svakome pomoći, ma šta da je on učinio i kakvu je prošlost imao, mada ljudi nekada ne veruju mojoj dobroti prema svima. Nadam se da ćemo ostati u kontaktu i da ćemo se u skoro ponovo videti. Čim ja rešim moje obaveze na fakultetu, ja ću vam se najaviti, i uz vaš blagoslov krenuti ka vama. Moram vam priznati, iako mojem ocu nije bilo drago što idem, ali kada sam mu kazao kako sam doživeo sve, njemu je bilo drago. Nisam vam se mogao ranije javiti, jer internet nije bio u funkciji. Pozdravljam vas, i vašu sabraću, i sa radošću iščekujem naše razgovore i nadam se buduća viđenja. Mir i radost želim od Boga!
_______________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Vladislava, Banja Luka, 08.09.2008.

Pomaže Bog oče Gavrilo! Blagoslovite. Sestra Vladislava iz Banja Luke. Evo oče ja Vam se javljam pošto sam se sinać vratila sa pokloničkog putovanja Fruškogorsim manastirima.Neposredno pred polazaka tražila sam i dobila Vaš blagoslov, a sad sa javljam da sam stigla.

O utiscima Vam ne mogu ovako ukratko pisati ali samo da kažem da osjećam veliku radost što mi je Bog dozvolio da obiđem velike SVETINJE kako kažu srpskog Atosa.

Otac GavriloBog blagoslovio sestra Vladislava

Obisli smo manastire Sremsku Ravanicu, Rakovac, Novo Hopovo, Grgeteg,Krušrdol, Veliku Remetu gdje smo i konačili. Tu nas je dočekao otac Stefan pa smo stigli na bdenje. To je bilo prvi put da budem prisutna na bdenju.U crkvi samo blaga treptava svijetlos svijca i kandila koja osvjetljavalju svijetle likove svetaca sa ikona, pojanje i moitve sestara, monahinja,oca Stefana i nas gršnih poklonoika. Po završetku bdenja dobišmo i pomazanje na veliku radost sviju nas, svi smo blistali od srece i zadovoljstva i niko se nije žalio da je umoran.Nakon toga smo svi zajedno otisli u trpezariju gdje smo se okrijepili i gdje nas je otac Stefan pozdravio, poželio dobrodošlicu.Sutradan smo bili prisutni na Svetoj Liturgiji i poslije se okupili u trpezariji i bili posluženi jelom i pićem.

Na rastanku otac nas je sve blagoslovi i podijelio poklone,knjige. Moj suprug i ja smo željeli da dođemo u Lepavinu a Božija volja je bila da odemo na Frušku Goru. Hvala Bogu i neka uvijek bude Božija a nikako naša volja.U povratku samo posijetili manastir Mala Remeta. To je bio poslijednji manastir na ovom pokloničkom putu.Kada sam htijela da se prekrstim prije izlaska iz manastira i da kročim naplje u samom vrhu lijevog ugla vrata gledah ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske.Gledala me je kao da mi je htijela reci da me na cuvala i odvela na ovo putovanje i kao da me i sad na povrtku kuci ona pozdravlja.Kada sam saznala da idemo na Frušku Goru molila sam se pred ikonom Presvete Majke Lepavinske da na pomogne da se naše pokloničko putovanje ostvari.Hvala Presvetoj Majci Lepavinskoj što je uslišila moje molbe pa me još na povratku kuci i pozdravila.Hvala Vama oče koji za nas gršne čuvate tu veliku SVETIJNU i ko zna koliko puta ste bdili pored Presvete majke Lepavinske i molili se za nas gresne. Neka Vam Bog da mnogo radosti, zdravlaj duhovnog i fizičkog i neka Vas čuva Presveta Bogorodica Lepavinska.Pozdrav Vama i svoj bratiji manastirskoj.

S ljubavlju Božijom sestra Vladislava. Hvala na blagoslovu oče Gavrilo.Zahvaljuljući Vama moja ljubav za svetinje je postala veća i nadam se da će Bog dati da je umnožim.
Još sam zaboravila da napišem da smo na ovo putovanje poveli i moga oca što je za mene bio još jedanblagoslov više. Oprostite ako sam ovim pisanjem bilo čim povrijedila Vas ili neku od svetinja.

Trudiću da se uz Božiju pomoć popravljam.Slava bogu i Hvala.

Sestra Vladislava, Banja Luka
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: brat Mladen, 05.09.2008.

Pomaže Bog Oče Gavrilo i bratijo Manastira Lepavina!

Kao i ostala brača i sestre,izneču vam svoje duhovne doživljaje iz Manastira Lepavine.Kako sam ja dospeo Božjim Promislom u ovu svetinju nad svetinjama,bar što se mene tiče.Jer tu su moji korijeni povratka našoj pravoslavnoj veri.I moje duhovno buđenje iz sna. Za Manastir sam saznao preko moje bivše devojke ,ustvari njezinih roditelja koji su obišli Manastir 2000 g. Kao i mnogi naša brača i sestre koji ispituju duhove kod raznih učitelja tako i ovi su istraživali i još tragaju za istinom preko raznih lažnih učitelja,isceljitelja, belih magova. Imaju oči ali ne vide imaju uši ali ne čuju. Da rodtitelji moje bivše devojke su preko kučnog prijatelja došli do belog maga.Lažni sveti čovek, koji se hvali da ga sam Bog šalje među ovce, a ono kao i obično vuk u jagnječoj koži. Uputio nas u Manastir Lepavina jer tamo on poznaje o.Gavrila koji je “prozreo” njegovu moč. A šta čete kad kao izgubljena ovca krenete na put u Manastir a ne znate ništa u svoj veri ni kako se sprema za put u manastir. Tako smo mi krenuli i toga jutra secam se 14.01.2006 došli u Manastir Lepavina. Došao sam zbog moje sestre za koju je pomenuti mag prorekao da če da izvrši samoubistvo ako hitno ne ode u neki od Manastira ili Lepavinu ili pod Ostrog da joj se pročita molitva. Mi smo mi izabrali Lepavinu. Moj prvi susret u manastiru je bio sa mladim monahom čije ime necu
pominjati. Necu nikad da zaboravim naš susret i sad kad pišem ovo kane mi suza radostnica.Taman smo stigli na litrugiju koja je počela za par minuta posle našeg dolazka.Prva litrugija u Manastiru sa mojih tad 35 g.Bilo je neobično lepo,miris kandila,tamijana i samo služenje o.Gavrila,pojanja monaha ostalih brače i sestara.Posle liturgije sedeo sam sa o.Gavrilom u trpezariji.Majka bivše devojke me nagovarala da ga pitam nešto a mene bilo sramota,iskreno da vam kažem.Pa nekako ga pitah za mladog monaha,za koga o.Gavrilo kaže u šali da je potparol manastira i da uvek traži neku žrtvu.Što se meni svidelo i otišao sam da ga potražim.I tako susret i razgovor sa njim meni je otvorio malo oči a dobio sam mnogo odgovora na moja pitanja. Mladi monah je sa mnogo ljubavi i neobičnog smirenja objasnio koliko je mogao u tom trenutku.Ne mogu opisati koliko sam mu zahavalan,neču
zaboraviti dok sam živ. Od tad sam počeo da češče idem na samu litrugiju kod nas.Počeo sam više da se molim Bogu i Presvetoj našoj Vladičici Bogorodici. Najviše sam čitao na sajtu od manastira Lepavine koga uređuje
o.Gavrilo i bratija uz pomoč brata Nenada koji je tehničko oko sajta a o.Gavrilo srce i duša.Pored toga sam takođe čitao svetosavlje, verujem, slušao radiosvetigoru gde sam mnogo šta naučio o našoj veri.

Tako sam preko sajta došao na duhovnu tribinu i upoznao samog o.Gavrila i ostalu bratiju i sestre.Upoznao sam brata Nenada,Stamenka,Nikolu sestre Slavicu,Sunčanu,Radu,Jelenu,Natašu,Spomenku sve su to divna brača i
sestre prava duhovna familija.Neobično žare oči sestre Slavice koju moram malo izdvojiti za nijansu. Neču zaboraviti naš prvi zvanični susret sa o.Gavrilom.To je bilo pre polazka njegovog u Banju Mlječanicu na rehabilitaciju.Opet mi sad krenula suza radostnica kad setim njegovog odlazka kad me Očinski zagrlio kao svoga sina.Ne mogu rečima da opišem taj osiječaj.Samo me moja majka tako toplo zagrlila u životu a eto i o.Gavrilo
Upoznao sam divnu bratiju manastira o.Vasilija, o.Marka i o.Teofana mladog mog pomenutog monaha,koji mi je otvorio diomični put do carstva nebeskog a ostalo je sada na meni. Hteo bih da upozorim sve one koji nikad nisu bili u manastiru i ovo sada čitaju,da ne nasijedaju na prazne priče lažnih učitelja ili magova.Da se spreme za svoj poklonički put,sa postom,molitvom,pokajanjem,da se ispovede svome svešteniku.Na put da ne idu bez blagoslova,kao što smo mi išli.I ono što je najbitnije da uvek pitaju nešto dušekoristno za dušu za spasenje a ne da dolaze kao na ekskurziju.Mnogi nažalost dolaze i odlaze bez blagoslova a to je tužna istina našeg nažalost palog naroda.
Molitvama Svetih Otaca naših Gospode Isuse Hriste Sine Božji pomiluj nas grešne!
Presveta Vladičice Bogorodice spasi nas grešne!
Svako dobro o.Gavrilo bratijo manastira Lepavina,
duhovna familijo i ostala bračo i sestre

brat Mladen 05.09.2008

___________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: sestra Mira, 05.09.2008.

Pomaze Bog dragi oce Gavrilo i bratijo Manastira Lepavina!
Oce blagoslovite,

Dragi oce, u ime Boga, spremamo se da zajedno sa Vama i bratijom proslavimo Rodjenje Presvete Bogorodice i prisetimo se naseg prvog dolaska u Manastir Lepavinu, koga je nasa poklnicka grupa iz Beograda posetila na ovaj Sveti dan 2002. godine. Dok Vam pisem, osecam milinu u srcu svom i veliku blagodarnost Gospodu i Presvetoj Bogorodici na milosti ukazanoj nama gresnima i veliku zahvalnost Vama i bratiji na gostoprimstvu i ljubavi svih ovih godina Mislim dok sam ziva nikada necu zaboraviti one dane pripreme za odlazak, velikih iskusenja koja prate ovakva putovanja u svetinje, iscekivanja i prvi susret sa Cudotvornom Ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske. Dragi oce, kao i sto i sami znate, od trenutka kada smo pozeleli da krenemo na put za Manastir Lepavinu bilo je toliko prepreka da im broja nema, koje smo savladali uz pomoc Boziju i vase velike molitve.  Ovo pisem za nase citaoce, (neke da se upoznaju a neke da se podsete). Upucivanjem poziva – garantnog pisma, koje ste mi Vi prosledili na faks, doslo je do kurslusa i svi uredajaji koji su se nalazili u mojoj kancalariji su prestali sa radom, samo tada, ni pre toga, ni do dana danasnjeg.  A najvece iskusenje desilo se u Konzulatu tako da nismo do petka do 17,00 casova znali da li cemo poci na put ili ne, jer je polazak bio planiran tog istog dana u 22,30 casova. Ali sa promislom Bozijoim sve je to bilo iza nas i na put smo krenuli kao sto je i planirano. Nas duhovnik na tom putovanju je bio Visokoprepodobni Arhimandrit Aleksej (Bogicevic) iz Manastira Svetog Luke iz sela Bosnjana kod Varvarina. Otac Aleksej ima dar da lepo propoveda i posle molitve na samom pocetku putovanja rekao je nekoli reci koje su jos vise ozarile moje srce i podgrejale veru moju. Tada je na tom putovanju bilo i dece, medju njima i moj unuk Marko koga je o.Aleksej celu noc ubedjivao da spava, na kraju smo saznali, planirao ga je da ctecuje u oltaru. Moj sreci nije bilo kraja, prvi put dolazimo u veliku svetinju i Bozijom miloscu moj Marko biva udostojen svog prvog ulaska u oltar. Milost Presvete Borodice izliva se na ljude a da oni toga nisu odmah svesni. On je sada decko od svojih 15 godina i neke druge stvari su mu prioritetnije, ali verujem da mu je Gospod u srcu i da se nikada odatle izbrisati nece. Vi ste nas oce sacekali na ulasku u Manastir, blagoslovili nas dolazak, a mi celivali desnicu vasu, kojom ste se krstili i na svojim grudima privijali dok ste se molili pred Ikonom Presvete, da nase putovanje protekne u miru i bez problema. Svi onako grupno pevajuci DOJSTOJNO JEST polako i skruseno krecemo prema crkvi a srce hoce da iskoci od srece zbog susreta sa Onim za cim cezne celog svog zivota u ovom materijalnom svetu. Nasa Mila Majcica, spremila nam je takav docek, takvu dobrodoslicu da se posle procitane knjige CUDA PRESVETE BOGODORICE i sami uverimo i osvedeocimo svega napisanog i dozivljenog od strane nase brace i sestara koje je Gospod udostojijo cuda i vidjenja, pre nas gresnih. Samim ulaskom u Manastir osecali smo se kao u raju, jer se u citavom hramu osecao blagouhani miris, koji je bio sve intenzivniji kako smo se priblizavali ikoni Presvete Bogorodece Lepavinske. Nebeska milost svakom pokloniku je podarila utehu i ukrepljenje koje se recima ne moze opisati, to se jedanostavno mora doziveti i osetiti.  Kako je vec i napisano, Bozija je volja bila da se projavljena milost vidi i ostane zabelezena mehanickim okom neutralnog posmatraca – foto aparata. Sveta Liturgija i sve dalje sto se desavalo u manastiru proteklo je sa dokazom prisustva blagodatne sile Bozije u svetinji ovoj. Neznam o. Gavrilo, da li smo se bar malo promenili i ispravili za ovih sest godina koliko se znamo, da li su nam srca cistija a pokreti smireniji, ili se to nesto desilo sa nama a da mi toga svesni i nismo, jer dusa kad se vraca u prvobitno stanje dodje joj sve blisko i normalno.  Ja recima toliko naznam, koliko bi moje srce htelo ljubavi zauzvrat da da, ali evo jedne pesmice od srca na dar.

MANASTIR LEPAVINA

Kroz Ikonu Tvoju Svetu, Carice Nebeska,
blagodat nam Gospod spusti pa sad zeljno hitam u
Manastir nama dragi, da se molim, da se kajem i
da dusu svoju cistim.

Molitvom i postom tu obitej tebi sluzi
O.Gavrilo, Vasilije, Teofan i Marko,
ta bratija divna sto ko svece gore
da ispune zavet dati i za ceo svet se mole.

Velika im blagodat od Gospoda bila,
stiti ih i cuvaj Presveta Bogorodice Lepavinska mila.

Lepavino drago mesto, tebi se radujem
i dolazim ti cesto. O Presveta Majko mila,
sacuvaj taj vrt mali gde su te molitvom
i postom od srca prizvali.

Neka vecno sjaji u Slavu Tvoju,
Da uvek imam gde da prignem glavu svoju.

Od Boga vam svako dobro zelim i grlim vas srcem celim!
Sestra u Hristu Mira.

U Beogradu, 05.09.2008. Leta Gospodnjeg
________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: Sestra Marijana

Oče Blagoslovite.Pomenite me u Vašim Svetim molitvama .Svako dobro od Boga Vama i Vašoj bratiji sestra Marijana. Pomaže Bog oče Gavrilo, malopre sam navašem sajtu čitala tekstove vernika koji Vam se obraćaju, pa mi je milo što je moj tekst nečemu korisnom poslužio. Tekst ne bi bio Vama inspirativan da Vašim svetim molitvama niste obasjali moju dušu.Vaše molitve meni jesu puno pomogle ali ono što sam počela da primećujem je da su se ljudi u ophođenju prema meni promenili na bolje. Neka Bog oprosti meni nedostojnoj ali sve me to raduje i moje srce obavija toplinom. Lepa ljudska reč i srdačan osmeh nemaju cenu.Hvala na svemu Dragome Bogu, Presvetoj Bogorodici i Vašim svetim molitvama.Sestra Marijana

__________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: Sestra Aleksandra, Njemacka, 02.09.2008.

Aleksandra: Pomaze Bog dragi oce Gavrilo. Evo sad sam citala tekst o ocu Stefanu i gledala sam video i to mi se mnogo svidelo. I ako sam samo razumela da je rekao na srpski ovde mi je lepo. na zalost neznam grcki pa nisam ovo drugo razumela sta su pricali
o.Gavrilo: Bog blagoslovio sestraAleksandra
Aleksandra: Blagodarim oce hvala.
o.Gavrilo: ma nije ni bitno što su razgovarali nego dovljno gledati film
Aleksandra: mnogo me pogodilo oce kako on poje Presvetoj Bogorodici i onda me to tako posramilo kad se setim kako ja pevam u crkvi pa mi lutaju misli i kako sam gorda a njemu prosto zraci tolika ljubav koja se vidi i u filmu to me mnogo pogodilo. Dragi oce ja ne uspevam da se poboljsavam. Nikako oce ne uspevam. Nije da necu. Oprostite mi. Molim Vas oce pomognite mi da budem bolja i da slusam bolje. Molim Vas dragi oce.

Sestra Aleksandra , Njemacka.

___________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: Sestra Jadranka, 02.09.2008.

Dragi oce Gavrilo. Svetlana iz Borova donela mi je knjigu, “CUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE”. Vrlo me se dojmilo sve to sto se desava kod vas. Oce Gavrilo, smatram se normalnom osobom, ali moram Vam pisati i nesto pitati...ako imate za mene objasnjenje...Donela mi je Snezana koja je bila kod Vas i dosta slika Vaseg manastira, medju njima jedna poveca slika vaseg lika.

Ja Vas do sada nisam vidila, nisam niti znala za Vas.Uzela sam sliku, Vasu,gledam Vase oci..osjetila sam strahovitu bliskost sa Vama..kao netko najrodjeniji ko je povezan sa mnom..u stvari,imam osjecaj snazne duhovne veze ,snazne ljubavi,ne mislim musko -zensko,vec neka duboka ljubav,negdje iz podsvesti..pored moje djece,takvu bliskost sam imala jedino prema pokojnoj baki kao dijete..strahovita vezanost, duhovna...nemojte mi se smijati, molim vas,mozda imate objasnjenje..isto tako,cula sam da vas zdravlje ne sluzi najbolje..vi ste vidoviti..znate prepoznati sta ja mogu..ako mislite da vam mozda mogu u bilo cemu pomoci,molim vas,izvjestite me, biti ce mi cast ako bilo sto mogu uciniti za vas.

Lijep pozdrav, Jadranka Beslic
___________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: Brat Stamenko, Banja Luka, 30.08.2008.

Pomaže Bog Oče, želio bih da se zahvalim na Vašoj gostoljubivosti ,predivnoj Liturgiji ,Litiji oko hrama ,predivnom ručku , meni tako kratkom ali nezaboravno provedenom vremenu u Manastiru. Uvijek to kažem, ali uvijek je tako ,svaki trenutak proveden u Manastiru Lepavina je za mene nezaboravan i neprolazan. Molio bih Vas Oče da prenesete moju duboku zahvalnost Njegovom Visokoprosveštenstvu Mitropolitu Zagrebačko-ljubljanskom i cijele Italije, Gospodin Jovan (Pavlović), kao i Vašoj tako skromnoj a u duši i srcu velikoj bratiji ,ocu Vasiliju, ocu Marku i ocu Teofanu.

Presveta Bogorodice, Vladičice, moli Boga za nas gresne.. AMIN

Praštajte Oče meni grešnom ako šta napisa ili izgovori pogrešno.
Oče, lijepo je ovo napisala naša sestra Tamara. Čini mi se da se ovaj post može komplet štampati kao dušekorisna i zdzdrvstveno korisna knjižica. Asocira me na Vaš listić koji ste štampali .

Brat Stamenko, 30.08.2008.

___________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: Sestra Vladislava, Banja Luka, 27.08.2008.

Pomozi Bog oce Gavrilo! Blagoslovite.
Sestra Vladislava Iz Banja Luke. Javljam Vam se sa svog kucnog racunara .A ovo je ime moga supruga sto vidite. Zelim samo da Vas pozdravim u svoje i ime moga supruga i da vam pozelimo sretan sutrasnij praznik,Uspenije Presvete Bogorodice, mnogo zdravlja i vitalnosti koa na slikama koje se nalaze na sajtu i sa kojima sam ja, a vjerujem i svi ostali zadivljeni.Neka Vam srce uvijek bude ispunjeno radoscu i ljubavlju Bozijom.Srecan praznik zelimo i ostalim clanovima bratstva.

Zamolila bih Vas oce da nam se javite kada budete imali vremena.Znam da imate mnogo obaveza .U proslom javljanju Vas je moj suprug pitao za nase crkveno vjencanje s obzirom da nismo iste vjere.

Neka Vam Presveta Bogorodica Bude u uvijek u pomoci i jos dugo cuva Vase zdravlje na radost sviju nas,sve Vase duhovne dijece i svih vjerujucih ljudi,nas koji svakodnevo zovemo,trazimo,kukamo i zalimo se.Neka se svi balgoslovi koje nam dajete vrate Vama u stostrukoj mjeri.Hvala Vam za to sto nas okupljate i na predivnim stranicama manastirskog sajta kao zedne i umorne putnike krijepite sa izvora Bozije ljubavi i molitvama koje upucujete Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj dajete snage da idemo dalje.Nekada se i zastane, nekada i sporo napredujemo a nekada kao da se malo i unazad
vratimo,a Vi onda tacno znate kako da nas potaknete da krenemo naprijed.Jos jednom srecan i blagosloven sutrsnji praznik.

S ljubavlju Bozijom Horst i Vladislava.
___________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: Sestra Slavica, Sarajevo, 26.08.2008.

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Neizmjerno sam zahvalna Gospodu, Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i Vama o.Gavrilo, da sam juce i licno upoznala brata u Hristu Radomira. Druzeci ce s njim juce i danas kroz razgovor smo se vise zblizili i moram naglasiti da je duhovnno zajednistvo veoma prisutno. Kao sto znate njegovo fakultetsko obrazovanje cini ga potpunijim, ali ona duhovna strana po mom vidjenju veoma je duboka i moram biti iskrena daja do sada nisam bila u prilici upoznati nekoga kao sto je brat Radomir. Mislim da je upravo ta samo Bogu znana mjera njegove duhovnosti doprinijela da napise onako Produhovljeno pismo upuceno na banju “Mljecanica”,. te ste opravdano bas to pismo izabrali za CD.

Vrijeme koje smo proveli u ova dva dana proslo je za tren, srecna sam da je svijestan svoga bitisanja, sto sam sigurna mnogi na zalost nisu, njegove godine ((34) nisu bas velike da bi imao po mom misljenju toliko opsteg i duhovnog znanja, ali sam zakljucila da je jednu od kljucnih uloga imao njegov pok. otac Sava!!!mada ga nije mnogo pominjao u nasim razgovorima vise je sa sobom povezivao Vas o.Gavrilo.

Ali knjigu koju sam dobila na dar , , a koju sam procitala sinoc po njegovom odlasku doprinijela je da svoje misljenje o bratu Radomiru upotpunim i zakljucim da je zaista istina da samo iz istinski
Bogobojazljive porodice mogu biti dijeca kao sto je nas brat Radomir. (Na zalost takvih porodica u vremenu koje je iza nas zaista je bilo malo). Vjerujem kada za neko vrijeme brat Radomir dodje u manastir Lepavinu i kada se s Vama i licno upozna da ce te Vi kao iskusni duhovnik mnogo toga spoznati i zakljuciti (svakako pozitivno), o nasem bratu Radomiru. Vjerovatno dio naseg razgovora ako ne sve brat Radomir ce i Vama reci, a vjerujem da ce u manastiru ostati i vise dana. Moram da naglasim da svu bracu i sestre koje sam upoznala u manastiru Lepavina zaista su mi dragi i u njihovom drustvo se osjecam lijepo i opusteno, ali s bratom Radomirom je to nesto izrazenije. Mozda ste to i Vi osjetili dok smo na Tribini diskutovali pa bi ste uglavnom insistirali da “duel” vodimo brat Radomir i ja.. Znam Oce da jeste jer Vi nekako to spontano osjetite i onda to sto osjetite i insistirate.

Imala bi jos mnogo toga pisati, ali da ne bude previse, o.Gavrilo za sada toliko.

Svako dobro od Gospoda zeli Vam sestra u Hristu Slavica!

P.s. Znate Oce u bratu Radomiru sam vidjela pozitivne slicnosti s o.Teofanom, s bratom Nenadom, s bratom Mladenom, a malo s bratom Slavenom iz Zagreba , sve u jednoj osobi, n e v j e r o v a t n o ali istinito :):):).

___________________________________________________

DUHOVNI DOZIVLJAJ: Sestra Radmila Omazic, 26.08.2008.

Pomaže Bog oče Gavrilo!Oče blagoslovite !Evo prošlo je tačno danas mjesec dana kako Vam se nisam javljala dragi moj oče.U mislima sam uvjek sa Vama i Vi ste stalno ispred moih očiju. Ovo vrijeme od mjesec dana provela sam u teškom i iscrpljujućem radu , gdje sam radila po 17-18 sati .Za ovo vrijeme koje sam radila nisam mogla postiti ni ići u crkvu tako da se ne mogu ni ispovjediti ni pričestiti za Veliku Gospoinu.U sebi često molim GOSPODE ISUSE HRISTE SINE BOŽIJI POMILUJ ME GREŠNU.Pišem Vam ovo oče Gavrilo da znate da se nisam izgubila i odlutala od stada ni od Vas našeg duhovnog pastira.Dragi oče Gavrilo Presveta Bogorodica neka Vas štiti i čuva od svakoga zla , kao i sav pravoslavni narod.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Suncana, Zagreb, 23.08.2008.

Pomaže Bog dragi Oče Gavrilo.

Kažu da onaj tko se popne na vrh planine, da je njegova sljedeca zadaca da se vrati i pokaze ostalima put.

Moj doživljaj Vas Oče, je upravo takav.

Prije dvije godine došla mi je u ruke knjiga Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske, i pročitavši je u jednom dahu, do duboko u noć, odlučila sam da već sljedeće jutro odem do Lepavine i svojim očima vidim, i svojim usnama se pomolim ispred Njenog lika. I upoznam Vas dragi Oče.

U tom periodu života bilo mi je jako teško i imala sam veliku bol i težinu u srcu. Vidjela sam samo mrak svoje duše, no molila sam se da mi dragi Bog pomogne. Da želim ići putem svjetla.

Dolazak u Crkvu je bio kao zagrljaj Majke Lepavinske, nježnost i milost. Poklon ispred Bogorodičinog lika je trenutno uklonio bol. Napokon sam ‘udahnula’.

Vas sam Oče upoznala mjesec dana kasnije. Kada ste molili za moje zdravlje, fizičko i duhovno.

Tada sam upoznala molitvu za druge. Oprostite na mojem neznanju, ali do tada nisam nikada doživjela da se netko moli za mene. Uopće za nekog nepoznatog.

Kroz Vas i ostale Monahe iz vaše Bratije, spoznala sam da postoji puno više od molitve za sebe. Da postoji molitva za drugog. Za bliznjeg. Da to pročišćava svu oholost, zavist iz mog srca. Ne samo molitva za bližnje, prijatelje, nego i za one koje ne smatram prijateljima. Nemogu reći neprijatelji jer smo pred Bogom svi Njegova djeca.

Taj put ste me pitali: ‘A imaš ti kompjuter? Imaš li ti Skype?’

Ja nisam mogla vjerovati da Otac koji živi asketskim životom, poznaje uopće što je to Skype. Moje predrasude i neznanje je bilo ogromno. Već sljedeći dan smo stupili u kontakt preko interneta. I moja je ‘poduka’ počela…

Kako ste zbog operirane noge, više vremena provodili u sobi, to vam je dalo priliku da Ljubav i znanje i učenje, dajete nama preko kompjutera. Toliko puta sam blagoslovila internet. Blagoslovila onoga tko je Vas naučio služiti se internetom. Zahvaljivala se Bogu na tome tko ste Vi, kako ste spremni da naučite, (za nekoga komplicirano znanje o kompjuteru), da bi mogli biti Misionar i na taj način. Misionar Ljubavi i Svjetla.

Koliko puta sam bila iz dubine duše sretna, kada bi ujutro rano otvorila kompjuter prije posla, otišla na Manastirsku stranicu, i na Duhovnoj Tribini našla temu za predstojeći dan. Sada više nema Tribine, ali su uvijek nove Teme na Sajtu, koje me neprekidno inspiriraju. Sakodnevna inspiracija, za dan koji je predamnom. Nakon toga kada krenem na posao, razmišljam što sam pročitala, i pokušavam to primijeniti u tom danu.

Koliko puta sam zahvaljivala Bogu i molila da Vas Blagoslovi. Vaš blagoslov, koji bi dobila ujutro, prije posla ili uveče na kraju dana, mi toliko znači. Kada onako očinski brinete. Kada dobim poduku, i promijenim svoje stare obrasce razmišljanja. Usvojim novo znanje i primjenim ga u životu. To je za mene Božji blagoslov.

Jako me veseli što ste svojom upornošću i Božjom Milošću poboljšali svoje zdravlje. Kada vidim na Manastirskom Sajtu slike kako vježbate i znam koliki trud i disciplina stoji iza toga, jako sam zahvalna što ljude podučavate i na taj način. Ljudi zapuštaju svoja tijela, jedući nezdravo i pohlepno, ne krećući se. Tijelo je hram božjeg svjetla. Ne zagovarate vi da treba samo misliti na tijelo, nego nas podučavate i inspirirate na disciplinu nepca i uma, jer mnoge bolesti dolaze zbog ljenosti tijela i duha. Bolesti su nam date da naučimo nešto. Možemo kukati i bacati krivnju na drugog, na loš sistem zdravstva i kako nam
nema pomoći. Ili moliti Boga za pomoć i pokrenuti se. Vi ste svojim primjerom potakli i pokrenuli mnoge ljude, mnoge duše.

Kroz svoju bolest niste ‘pali’ u krevet nego i kroz bolest odlučili biti sluga Božji koji će služiti do zadnjeg atoma snage. Pa i kroz
bolest, misionarite i širite Riječ Božju.

I Vi ste za mene onaj koji mi pokazuje put prema vrhu planine. Onaj koji mi rasvjetljava tamu mojeg neznanja.

Velika ste mi inspiracija i pomoć u životu. I beskrajno Vam hvala. Hvala Gospodu dragom što Vas je poslao na moj put.

Molim se dragom Bogu i Bogorodici za Vas.
Hvala Vam još jednom za sve što činite za nas

Sestra Sunčana

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Stana, Prijedor, 23.08.2008.

Pomaže Bog dragi Oče!

Blagodarim Gospodu i Presvetoj Bogorodici što nam podariše ovako dušekorisan način komuniciranja i slušanja RIJEČI BOŽIJE koju ste nam omogućili.

Moj prvi dolazak u manastir Lepavinu jedva sam čekala,kao dijete sam se radovala.Toliko me glava bolela mislila sam da ću se onesvestiti od bola.Posle Sv.Liturgije gostoprimstvo bratstva u trpezariji i razgovori sa ocem Gavrilom odmah se oporavi.Zatim molitve Oca Gavrila kod ikone Presvete Bogorodice lepavinske ja se oporavi kao da se svanu i progledah.Posle mi tek jasno šta se sve desilo i koji oporavak i ljepota.Kao da sam krila dobila i tako lagano se osetih.

Svaki sledeći dolazak u manastir nikad me nije glava bolela. Dušekorisni razgovori s bratstvom i ocem Gavrilom prođu za tren.Posle divne Sv. Liturgije otac Gavrilo kao da zna šta smo htjeli pitati ,koje savjete i odgovore tražiti-sve nam to već tako lijepo i toplo saopšti i kao dobar učitelj djeci kad saopšti domaći zadatak: “VJERUJTE, molite se, postite, pričešćujte se.. i bićete spaseni, Božiji saradnici na zemlji. Tako sretni i zadovoljni napojeni živom bistrom vodom sa izvora Lepavinskog i Oca Gavrila toplim blagoslovom kući krenemo kao na krilima. Kao pacijent od doktora sa dobrom terapijom samo da i dalje sluša svog “doktora” svjete.

Hvala Vam oče za očinsku brigu ,za tople grdnje,savete,molitve i nesebično zalaganje za naše duhovno uzrastanje!Neka Vas Presveta Bogorodica čuva i Gospod nagradi !

Sestra Stana Meseldzija,Prijedor.
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Spomenka, Bjelovar, 23.08.2008.


Svaki put kad bih se zatekla u manastiru Lepavini otac Gavrilo bi iskoristio priliku da me usput nečemu pouči.Tako je bilo i taj put.Kada sam obavila ono zbog čega sam došla i htjela poći kući,otac je rekao: “Ostani na večernjoj službi.Danas je sveti Mina. Njemu se prinose molitve da se pronađu izgubljene stvari.Znaš,kada sam bio u manastiru Hilandaru na Svetoj Gori tamo su monasi kad bi nešto izgubili pred njegovom ikonom u crkvi palili svijeću. Svijeća još ne bi dogorjela,već bi se pronašlo ono što je bilo izgubljeno!Eto sad znaš koliko je on moćan svetitelj”

Naravno, ostala sam na večernjoj službi osjećajući u duši mir i tišinu.Kući sam stigla nešto kasnije,no sretna zbog očeve pouke.Bilo je to 23.12.2006.godine.

Ubrzo sam pritješnjena svakodnevnim obavezama zaboravila na svetog Minu.Krajem mjeseca januara 2007.godine imali smo u jednom mirnom i lijepom restoranu porodičnu proslavu.Atmosfera je bila dobra,hrana ukusna,još se samo čekalo da naš stariji sin dođe posljednjim vlakom iz Zagreba pa da budemo kompletni.Nije se pojavio u dogovoreno vrijeme,no tome nismo pridavali neku posebnu pažnju. Hrana na stolu mu se već dobrano ohladila kad se on sav «pokisao» pojavio na vratima restorana.U vlaku mu je putem netko ukrao novčanik. Kao i svaki drugi student na kraju radnog tjedna u njemu nije imao ni lipe,ali je imao sve važne dokumente: osobnu kartu, iksicu, vozačku dozvolu,pokaz za tramvaj. Već sam se u mislima vidjela kako s njim stojim u redu u Policiji da bi dao službenu izjavu o načinu nestanka osobnih isprava.Svi smo se za stolom uznemirili i naravno atmosfera je pala ispod ništice.Od emocija prvo me je poharala ljutnja,a onda nada da će ga onaj koji ga je ukrao kad vidi da u njemu nema novca vratiti.

Mozak mi je grozničavo radio i odjednom mi u glavi sinu očeve riječi: “Sveti Mina je jako moćan-njemu se moli za izgubljene stvari!”

Istog trena sam počela u mislima neprestano moliti:»Sveti Mina pomozi mi-ne postidi moju vjeru!»Kako smo svi zbog novonastale situacije postali neraspoloženi platili smo račun i
krenuli svatko na svoju stranu.Ja sam u svojoj čvrstoj veri uspjela namoliti muža da nas ipak odveze na željezničku stanicu kako bi provjerili da novčanik nije pao negdje na tračnice dok je sin silazio s vlaka.Hodali smo po tračnicama po mrkloj noći,a ja sam i dalje neprestance molila.Odjednom iz mraka začujem nečiji glas:»Hej dečko,jel si ti izgubio novčanik?»

Gotovo smo za čovjekom utrčali u Prometni ured,a sin mu se djetinje,od sreće bacio oko vrata.Naravno,u novčaniku je sve bilo netaknuto-ništa nije nedostajalo.Od srca smo zahvalili osoblju na ljubaznosti dok mi je srce snažno udaralo likujući:»Hvala ti sveti Mina što nisi postidio moje vjere!»

Nakon ovog traumatičnog iskustava očevu pouku sam i dalje nosila u srcu,pa sam moju najbližu porodicu i prijatelje upoznala s njom kao i sa čudom koje mi se desilo.

Od opisanog događaja prošlo je nekoliko mjeseci kada mi je opet zatrebala svečeva pomoć. Proljeće 2007.godine bilo je neuobičajeno kišno.Svako sunačano popodne bilo je dragocjeno,pa je suprug nakon završetka radnog dana sjeo u automobil i otišao u vikendicu obrezivati voće. U toku rada,vjerovatno iz radne kute mu je ispao ključ od auta,a da on to nije primjetio sve dok se nije spustio mrak i počela padati jaka kiša.Baterijom je obišao prostrani voćnjak,no ključa nije našao.Radilo se o čipovanom ključu čija nova izrada nosi određenu proceduru,a o cijeni da i ne govorim.Kada sam se čekajući ga zabrinula da mu se nije što dogodilo zazvonio mi je telefon. Pokisao i sav slomljen me zamolio da s drugim autom dođem po njega jer je on izgubio ključ i ne može pokrenuti auto.Otišla sam po njega,bio je neraspoložen i tu noć dugo nismo zaspali:on zbog ljutnje kako mu se to moglo dogoditi,a ja zbog osude što svi stalno nešto gube.Slijedećeg dana odmah poslije posla smo otišli u vikendicu. Izašli smo iz auta, osjenila sam se krsnim znakom i glasno zavapila:»Sveti Mina pomozi!» I pogledala u travu-ključ je stajao odmah kraj moje noge kao da ga je netko pažljivo spustio na to mjesto da se puno ne mučim tražeći.Muž je u čudu ostao stajati otvorenih ustiju.Kad se pribrao samo je rekao: “Taj tvoj svetac zaista pomaže!”
Vratili smo se kući zadovoljni svatko u svom autu.

Prolazili su nam dani u svakodnevnim poslovima i obavezama.Sada sam se u svojim molitvama sve češće obraćala svetom Mini u različitim potrebama.I on bi uvijek pomagao brzo i neprimjetno.Kako njegove ikone nisam imala svijeću bih uvijek zapalila ispod ikone Lepavinske Majke Božije. Molila sam mu se za izgubljene stvari,za moju djecu,za one koji su se našli na izgubljenom putu…
U srcu sam osjećala da on čuje moje molitve.U jednom trenutku duhovne sreće sam mu se i zavjetovala da ću svake godine dok sam živa na njegov spomen u crkvu prinijeti kolač i žito da bi i drugima obznanila njegove moći.

Ove godine su mi se opet dogodila iskušenja… Bio je već kraj radnog vremena kada sam u duši imala osjećaj da mi nešto fali,no nikako nisam mogla zaključiti što.Došla sam kući,nastavila s kućnim poslovima,no osjećaj se nije mjenjao. Samo mi odjednom zazvoni u glavi-kaput-došla sam kući bez kaputa!.Nije to bio neki poseban kaput,osim što ga jako volim i što sam se vezala na njega.Tako sam se loše osjećala i bila sam jako utučena.Shvatila sam odmah i poruku toga što mi se dogodilo.U zadnje vrijeme u svojoj gordosti sam se počela iščuđavati kako duhovno probuđeni ljudi ne mogu prežaliti gubitak nečega,kako nad tim nariču kao oni koji ne znaju.Bog me je odmah pokarao za osudu,a janisam mogla prežaliti jedan jedini obični kaput!Čak sam u svom jadu toliko sagriješila da sam počela zamišljati tko bi ga mogao uzeti.Onda sam pomislila na mogućnost da je kaput ostao u kancelariji.To me unekolike umirilo.Kada sam sutradan ušavši u kancelariju vidjela da od kaputa ni traga tek sam tada bila očajna.Čim je završilo radno vrijeme došavši kući otišla sam u sobu i zapalila svijeću svetom Mini ispod ikone Lepavinske Majke Božije.Svijeća još nije dogorila kad mi je mlađi sin uletio u sobu noseći u ruci kaput uz riječi:»Šta ovo radi na mom radnom stolu?»

Nisam očima mogla vjerovati što sam vidjela.Kaput sav sfrkan i zgužvan kao da je izvađen ispod mosta iz neke čvrsto zavezane vrećice,kao da je od nekud istrgnut! Nije mi jasno kako je tamo dospio.Prije toga u djetetovoj sobi nisam bila tri dana.Jedan cijeli dan prije toga smo sve u kući pretražili i nije moguće da sin kaput ne bi vidio na radnom stolu na kom je pisao zadaću i igrao se na kompjuteru!Pravo pravcato čudo! Ja u mome srcu duboko znam da mi je sveti Mina vraćanjem kaputa želio spasiti dušu,jer sam u svojim mislima osudila druge zbog njegovog nestanka.On nije dozvolio da ja zbog kaputa izgubim dušu i srce.O kako sam bezumna bila!Nakon toga događaja kaput sam obukla samo jednom i to sa strahopoštovanjem prema svecu.Samo on zna što je sve morao poduzeti da mi ga vrati!

Njegova čuda su se i dalje nastavila.Nedugo nakon opisanog događaja smo suprug i ja smo išli na more i usput navratili u stan u Zagrebu da pokupimo račune od režija.Kad smo se vratili kući ključeva od stana više nije bilo.Sve smo pretražili po nekoliko puta uključujući i moju torbu u kojoj takve stvari uglavnom držimo Ključeva nije bilo.U međuvremenu je i sin izgubio sve svoje ključeve tako da je za ulazak u stan bio potreban bravar da razvali vrata.Naravno nismo požurili s bravarom misleći da će se ključevi ipak naći.Vrijeme je prolazilo,ali niti naše niti sinove ključeve nismo našli. Onda je
nazvao moj brat i zamolio da nećaka bude u stanu slijedeći tjedan jer ide na tri prijemna ispita.U nedjelju će doći po ključeve.Sad smo morali nešto poduzeti!Otišla sam opet u sobu i zapalila svijeću ispod ikone majke Božije Lepavinske i zamolila svetog Minu da nam opet pomogne.Dok je svijeća gorila počela sam po sobi pospremati razbacanu robu moleći se neprestano svetitelju.Na red je došla i ta torba s mora s kojom sam u međuvremenu nekoliko puta išla u manastir Lepavinu.Nijedamput ništa u njoj nije zazvonilo,a prevrnula sam ju barem desetak puta da nađem te ključeve.Kako sam primila torbu tako je nešto u njoj zazvonilo.Gurnula sam ruku unutra i ispod dna napipala ključeve!

Nisam mogla vjerovati svojim očima-dakle bravar nije bio potreban.Sutradan je suprug sav sretan dao napraviti još dvije kopije.Nećaku smo otpratili u Zagreb,a ja sam umorno legla na kauč pred televizorom.Kratko sam zaspala kad me je nešto zažuljalo ispod prekrivača.Gurnula sam ruku pod deku i napipala ključeve.Bili su to sinovi ključevi koje smo tražili bar mjesec dana! Sva ova čuda koja sam doživjela opisala sam vam da bi i vama pronijela slavu ovog velikog svetitelje.Osjećam veliki dug prema njemu,jer mi je do sada uvijek brzo priskočio upomoć kad god bi ga zazvala.U traženju izgubljenog materijalnog spašavao je moju dušu od gnjeva i brzopletih osuda.

I još nešto od svega najvažnije-u svim tim čudima bio je jedna jedinstvena poveznica cijeloj mojoj obitelji-naš svetac zaštitnik kog smo se uvijek zajednički sjetili kao posljednje slamke
spasa kad je svako pouzdanje u ljudsko propalo. Sveti Mina hvala Ti za sve i moli Boga za nas!

Oče blagoslovite! Evo moj uradak sve kako mi se dogodilo. Mislim da me ne potpisujete jer će ispasti da samo par ljudi ima duhovne doživljaje. Blagoslovite-Spomenka!

__________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Jadranka, Nizozemska, 20.08.2008.

Postovani Oce Gavrilo,
upravo sam primila i procitala Spomenkin mail, kratko “izvijesce” o jucerasnjem danu provedenom na Slavi crkve Svetog Preobrazenja u Zagrebu. Izmedju redova me zamolila da napisem par rijeci o tome kako me i sto me uvelo u vjeru, kako bi to moje iskustvo mozda nekog drugog inspiriralo i priblizilo vjeri… u prvi moment sam pomislila, ah, nista jednostavnije i lakse, jer sve izgleda jadnostavno i lako, samo po sebi razumljivo. Medjutim nista nije manje tocno od tog, nesto izvan racionalnog, konkretnog, vidljivog i materijalnog tesko se moze prenijeti rijecima. to mogu samo oni nadareni, talentirani i rijetki medju nama. samo oni koji svojim djelom, rijeci i glasom dotaknu svacije srce. ja to sigurno nisam. sumljam da bih ja po pitanju vjere nekoga mogla inspirirati ili bar potaci na razmisljanje..

vise se tocno niti ne sjecam kako sam dosla ponovo u manastir na liturgiju. kazem ponovo jer sam kao dijete bila par puta s roditeljima, ali tada potpuno nesvjesna i mjesta i dogadjaja. zato mislim da se to “ne racuna”. price koje sam cula o razlozima dolaska drugih vjernika su obicno pune ljudske nesrece, tragedije ili tuge. moja prica sigurno nije takva. ja nisam bila niti nesretna niti tuzna i hvala Bogu, malo sam se puta u zivotu tako osjecala. iako je u mom zivotu bilo puno teskih i prelomnih momenata. u manastir me dovela zelja, osjecaj i potreba, tada jos na izgled bez vidljivog razloga. sada to vidim drugacije. danas, kad sa gotovo 50 godina razmisljam o svom zivotu, sigurna sam da je Bog uvijek bio uz mene i da se nista nije desilo slucajno. sve je imalo neki razlog: i dogadjaji i ljudi i usponi i padovi. i zahvalna sam Dragom Bogu da mi je sve to podario ne samo s namjerom, vec i s mjerom.

Mislim da nisam dobar vjernik jer se osjecam crkveno neuka i nepismena: ne znam da li se dovoljno cesto molim ili prekrstim, da li se dovoljno duboko klanjam, da li se dovoljno ispovijedam i pricescujem, postim li pravilno i vjerujem li dovoljno? i svaki se dan ponovo suocavam sa bezbroj svojih slabosti i grijeha koji izgledaju jaci od mene. jesu li moji ljudski grijesi razrjesivi? na zalost vecina odgovora na sva ova pitanja je negativna, zato ne znam da moja prica i moje iskustvo nekome mogu biti poucni.

svakoga dana je moja vjera puna pitanja i sumlji, traganja za odgovorima i dokazima koje nalazim samo i jedino u svom srcu, u svojim osjecajima. nastojim sve to nazvati razmisljanjem i rasudjivanjem, a ne filozofijom jer se onda ipak osjecam manje prepotentnom i arogantnom i grijesnom. u tom silnom trazenju dokaza svoje vjere vodi me samo osjecaj da je ono sto osjecam i sto radim dobro, po Bozjoj volji i po Bozjem dopustenju, po krscanskim normama i vrijednostima i to mi daje novu snagu i vjeru u mom trazenju i lutanju. Osjecaj koji uvijek ponesem sa sobom nakon moje posjete manastiru, osjecaj Bozjeg blagoslova, prisutnosti za oko nevidljivog Dobrog koje vidi samo srce, nevidljiva ruka koja me vodi i savjetuje, smiruje i tjesi bas onako kako treba i bas onda kad je to potrebno i kad je za sve druge nemoguce da me utjese.

Spomenku u sali zovem “moj duhovni Guru”. zahvalna sam Bogu da i nju imam u svom zivotu kao i sve moje druge drage prijatelje koji su svako na svoj nacin oplemenili moj zivot, pa cak i oni koji su mi donijeli tugu i manje lijepe momente.

knjige koje mi je Spomenka preporucila i koje mi posudjuje, pomazu mi u mom trazenju i daju smisao mom lutanju. grijeh je lagati, pa ne mogu reci da ih sve razumijem i da sve sto sam procitala pase u moj nacin razmisljanja, ali me bas zato poticu da o njima razmisljam. tako sam opet zahvalna Bogu da mi i na taj nacin daje mogucnost da prihvatim i druga razmisljanja pa i ona koja su mi daleka i strana.

sad na primjer, pisuci ovo ne znam kako da Vas oslovim, a da vas ne uvrijedim. ne osjecam poniznost pred vama. bas naprotiv, osjecam prisnost koja se osjeti samo u blizini nekog bliskog, iskrenog i dragog “starog poznanilka”. i beskrajno postovanje. duboko postavanje za to sto jeste i za to sto radite. je li to onda grijeh? taj nedostatak strahopostovanja i poniznosti? imala sam priliku jednom s Vama razgovarati. iako kratko i spontano cinilo mi se kao da Vas poznajem godinama i to me se duboko dojmilo. mislim da mi jos puno treba da budem na Spomenkinom vjerskom nivou, u stvari mislim da tu razinu nikad necu doseci.

zato bih Postovani Oce Gavrilo, ponajprije zeljela vase misljenje ili dopustenje da pokusam nesto pisati o svom dozivljaju vjere. ja cu to rado uciniti ali bih voljela da prvo vi znate tko sam ja i da ocijenite da li uopce mogu sudjelovati i dijeliti svoje iskustvo s ljudima koji su po tom pitanju puno obrazovaniji, duhovniji, kojima je crkva sav svijet i sav zivot. koji u vjeri slijede i svoje korijene i
svoje misli i svoje srce. ja zaista nisam ona koja se moze pohvaliti tim vrlinama. ja slijedim samo svoje srce i svoj “unutarnji” duhovni radar i umisljam si da pritom imam Bozji blagoslov koji mi daje duhovnu snagu.

za par tjedana dolazim u bjelovar na vjencanje svog necaka pa cu sigurno doci na liturgiju u samostan. bit ce to preko tjedna, cula sam da pocinje u 6 u jutro i jako bih rado s Vama popricala o nekim, za mene vaznim stvarima i dilemama o kojima bih zeljela cuti Vase misljenje. budete li smatrali da na bilo koji nacin mogu pozitivno doprinijeti djelovanju naseg manastira, rado cu to uciniti. naravno
jednako ce me razveseliti i vas elektronski odgovor. to mi je posebno drago jer treba uvijek ici naprijed, u korak s vremenom, posebno mi, malo starije generacije. evo, sad opet ne znam kako da zavrsim ovo pisamce, pa cu isto “po osjecaju”, s dubokim postovanjem Vama i Vasem manastirskom Bratstvu, zbogom do iduceg susreta, Jadranka.

Sestra Jadranka
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Brat Damjan, Niš, 18.08.2008.

Ponedeljak, 18.avgust 2008. godine

Pomaže Bog!

Oče Gavrilo, blagoslovite!

Dopustite mi da Vam u par rečenica iznesem svoje skromne utiske o Vama, Vašem sajtu i našoj pravoslavnoj svetinji u kojoj služite Bogu i ljudima.

Svoje pismo počeću rečima Gospodnjim koje su se nebrojano puta potvrdile u mom životu :”Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se”.

Pre desetak godina, kada sam ušao u veru po prizivu Božijem, imao sam mnoge verske I životne nedoumice. Gladan I žedan istine Božije, tražio sam odgovore na mnoga pitanja, rešenje za mnoge životne probleme. Kucao sam na mnoga vrata… Na tom putu Bogotraženja dešavala su se razna iskušenja… Mnogi gradski sveštenici, kojima sam se obraćao za savet I pomoć, su me razočaravali svojim hladnim, nezainteresovanim I na “cenovnik verskih usluga” sračunatim odnosom prema vernicima. Mnogo je vremena trebalo da prodje da u jednoj gradskoj crkvi, po Božijem Promislu, sretnem vedrog, blagog, smirenog I snishodljivog duhovnika, koji je uvek nalazio vreme za razgovor sa svojom duhovnom decom. Zahvaljujući njemu uspeo sam da rešim mnoge svoje nedoumice, da nadjem leka mnogim svojim mukama i problemima… To su bili moji trnoviti počeci u veri…

Gospod uvek I neprekidno pomaže na razne načine – preko bližnjeg, preko knjige, preko okolnosti. Kako je komjuterska tehnologija u novom milenijumu dostigla svoj vrhunac, Gospod nije napustio, već je uvek I svuda sa nama! Pomaže nam I putem globalne računarske mreže – interneta.

Gladan i žedan Boga, posećivao sam razne pravoslavne sajtove, maštajući o tome da na ovom virtuelnom prostoru nadjem duhovnika, sa kojim bih mogao često da razgovaram. Tražih, I nadjoh! Po Božijem Promislu nadjoh sajt naše velike svetinje, manastira Lepavine. Nadjoh oca Gavrila, izabranog sasuda Božijeg, koji smerno, nesebično, neumorno, sa puno ljubavi pomaže svojoj duhovnoj deci, pravoslavnoj braći I sestrama…

Posle par poseta sajtu I posle par razgovora sa ocem Gavrilom preko Skajp programa, doživeo sam duhovno okrepljenje I osveženje. Našao sam odgovore za neke lične verske nedoumice, putokaz za rešavanje I prevazilaženje nekih svojih iskušenja I problema.

Na ovom Bogom danom sajtu svaka pravoslavna duša, gladna I žedna Boga, može naći sebi duhovne hrane, a što potvrđuju mnogobrojni utisci I pisma moje u Hristu braće I sestara, kao i moje skromno pismo.

U ovoj svetinji ima leka svakoj bolesti I nemoći, blagodareći čudotvornoj ikoni Majke Božije Lepavinske. Sam elektronski način komunikacije o.Gavrila sa vernim narodom, potvrđuje njegovu nesebičnu ljubav prema bliženjem I želju da svakome pomogne I svakoga prosveti I ukrepi blagodaću Duha Svetoga I Rečju Istine Božije.

Imam veliku želju da posetim manastir Lepavinu, da lično upoznam o.Gavrila I bratiju manastira I da se poklonim čudotvornoj ikoni Majke Božije. Daće Bog vremena, sredstava I načina, kao I nebrojano puta do sada, da se ova moja želja ispuni.

Draga moja u Hristu braćo I sestre, veliki je I predobar Gospod Bog naš! On nas voli I čuva brižljivije I pažljivije od naših zemaljskih roditelja, bili mi svesni toga ili ne! Budan je I kada roditelji spavaju! Ne ostavlja nas, ni kada nam svi okrenu leđa Nikoga od nas ne ostavlja bez pomoći I odgovora! On je uvek sa nama! I jeste I biće! Njega slavite, Njemu blagodarite, Njemu se molite uvek I svuda!

Oče Gavrilo, hvala Vama i hvala bratiji manastira, što mislite na nas, što se molite Bogu I Majci Božijoj I što nam pomažete preko ove virtuelne tribine.

Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, radi molitava Prečiste I Presvete Majke Tvoje, svetih apostola Tvojih I svih svetih Tvojih, pomiluj Oca Gavrila i svu bratiju manastira Lepavina. Amin.

Svako dobro od Gospoda želi vam

Brat Damjan iz Niša.
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Brat Stamenko, Banja Luka, 18.08.2008.

Dve godine… danas se navršavaju dve godine od moje „zakletve“.Ustvari ispričaću Vam početak , a sve je počelo ljeta Gospodnjeg 1997 na Vavedenje kada sam odlučio da se krstim iako je ta želja tinjala svih ratni godina nekako nisam mogao svu galamu i halabuku tih godina da razumijem a opravdanje je „bio je rat“ a ustvari uvijek sam izmišlja vjerovatno kao i ostali ,te hoću baš u tom manastiru da se krstim ,baš na taj i taj dan, taj i taj sveštenik da me krsti ... itd. Milon (misli) razloga me odvlačilo sve dalje i dalje od Boga a sve više me privlačilo gatare, astrologija,vidovnjaštvo, mnoštvo...stezista jednom riječju sve mračne sile zla koje tek sad znam se projavljuju kroz te nesretne ljude a oni toga nisu ni svjesni(Gospode oprosti im neznaju šta rade).U svemu tome interesantno je da su se u svom mom tadašnjem stanju stvarali(ljepili) oko mene niotkud i u nevjerovatnim količinama. Upoznavši tako i mog budućeg krštenog kuma Danka i na njegovo pitanje dali bi se krstio sutra rekao sam da bi i dogovorimo se da to bude 04.12.1997 godine. Supruga je sama otišla do crkve Svete Trojice kako bi zakazala meni(04.12.) i djeci(05.12)krštenje a sveštenik je pita dali je krštena ,ona mu slaže kaže da jeste i ode .Na pola puta u povratku kući nije mogla da „izdrži“ vrati se kaže svešteniku da je slagala i zakaže svoje krštenje(03.12.).

VAVEDENJE 1997 god. je najljepši dan u mom životu , iako Veliki praznik taj dan poslije Liturgije nikog nije bilo u Crkvi osim sveštenika,kuma Danka i mene.Moj kum je bio jedan od ...stezista i hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici vrlo brzo poslije mog krštenja se prestao baviti sa tim.Kad pričam o krštenju svoje uzimam za primjer beskrajne sreće tog trenutka koji traje do beskonačnosti .
Od tad ništa više nije bilo isto , poslije mirnog i relativno tihog perioda krenula su iskušenja na koja nisam bio spreman (a ko je spreman ) i vjerovatno mislio da je dovoljno „samo to“ i eto sreće i blagaostanja. U Crkvu sam rijetko išao, postio nisam ali sam zato „proslavljao“ slavu,Uskrs i Božić „na sva zvona“ ,bez iskrenog poštovanja i sa mnoštvom svijeta, ića,pića i galame.

Moj prvi odlazak u manastir je bio „slučajan i usputan“ i to baš pod Ostrog 28.03.2000. i to svi zajedno (supruga i dve kćeri) iako nisam bio uopšte bio svjestan gdje se nalazim , sjećam se kišica je padala a u Manastiru nije nikog bilo kad smo ušli da se poklonimo moštima Svetog Vasilija monah je sjedio čitao molitvu kad smo ušli djeci pokaza da poljube krst a ja misleći da sam se „provukao“ kao poznavalac šta i kako se trebam ponašati sam išao za djecom i gledao.Poslije sam se nervirao kako šuštimo sa kesama, čuje se u tišni savki zvuk pa i kamera kako zuji , sad razmišljajući kao da smo pošli na pijacu.Međutim monah nam ni riječ nije rekao (čak je supruga i snimala kamerom)a sad svaki put gledajući kasetu bude me sramota, Sveti Vasilije Čudotvorče oprosti nama grešnim.Otišli smo poslije obići manastir i upaliti svijeće , Božija ljepota ,mir ,tišina,pogled, muzika koja je išla sa zvučnika činilo mi se da sam na drugoj planeti .Kao da mi(nam) je Sveti Vasilije Ostroški najavio patnju i iskušenja koja su nas čekala sledećih godina.Prvo sam ostao bez posla ,supruga nije radila ,djeca mala (10 i 8 godina) svi koji su bili sa nama kad smo imali novac,poznanstva ,veze napustili su nas osim mojih roditelja.Ja se nisam mogao pomiriti da nemam , krivio sam sve osim sebe kako mi niko neželi pomoći sve u svemu kukao sam nad svojom sudbinom. Godina po godina propadao sam sve više fizički ,duševno krenuo sam i da tražim utjehu i u piću, kući sam se sve češće svađao sa suprugom ,djecom,roditeljima gotovo sa svakim ko me ružno pogleda. U dubini svoje duše sam se molio Bogu da prestane patnja ali 16.06.2003. poginula je u saobraćajnoj nesreći sestra moje supruge Aleksandra (Saša) , sestru nisam imao ali mi je ona bila ako ne i više od toga . Šok i bol koji smo tad doživjeli je nešto što se ne može opisati riječima , iza Saše su ostala dvoje djece sin 16 godina ,kćer 3 godine .Bili smo jako vezani kao porodice.

Iskušenja su se nastavila i poslije toga a ja sam tonuo dublje i dublje ,bez posla ali sa molitvom u sebi da prestane sva patnja, želio sam ući u Crkvu ali nisam mogao ,samo sam prolazio pored ali kao da me „nešto“ tjera .

Početkom 2006 godine naišao sam na sajt manastira Lepavina i počeo sam da tražim odgovore na mnoga pitanja i nedoumice
Jula 2006 godine prijateljica a sad kuma Larisa mi je donijela knjigu o Svetoj Matroni Moskovskoj rekavši mi da čestice njenih moštiju trebaju doći u manastir Krupa na Vrbasu(Sv.Ilije) .Ja sam to čuo ali kao i da nisam ostavio knjigu u ćošak i skoro zaboravio na nju. U toku mjeseca sam dobio želju da se oslobodim pića i u razgovoru sa jednim prijateljem preporučio mi je knjigu jednog domaćeg pshologa , ja sam uzeo tu knjigu sa namjerom da je čitam.Međutim ostavio sam je a „slučajno“ mi pod ruke dođe knjiga „Žitije i akatist Blaženoj i Pravednoj starici Matroni Moskovskoj“ . Čitao sam je a čitajući je samo sam uzdisao i ponekad plakao svaki dan čitajući po malo pa više i više a kad sam je pročitao onda sve ispočetka. Sa nestrpljenjem sam čekao Liturgiju i dolazak čestica mošti Svete Matrone Moskovske koji je najavljen za 13.08.2006 godine.Noć prije sam pio i posvađao se sa ukućanima izašao iz kuće , prespavo sam u hotelu(cijelu noć je kiša padala, grmilo kao da granate padaju a munje su sjevale kao da je dan).  Vratio se ujutro sa namjerom da „pokupim“ svoje stvari ,rastanem se od supruge i djece, međutim u jednom momentu sam im rekao da sjednemo zajedno za sto i rekao sam im da mi probaju oprostiti svo moje ponašanje u zadnjih par godina a i prije da neću ni piti više,da ću se probati promjeniti , poslije razgovora izašao sam na terasu i plakao kao malo dijete sigurno dva-tri sata. Nažalost taj dan nisam stigao do manastira Krupe na poklonjenje moštima Svete Matrone ali na prvu sledeću i mnoge buduće Liturgije jesam .

U manastiru Krupa uz oca Savu i oca Iliju sam bukvalno pravio svoje prve Crkvene korake pošto ništa nisam znao o životu u Crkvi. često sam išao u manastir Krupa , tamo sam se osjećao sigurno i lijepo mi je bilo u duši, pratio sam ljude šta i kako rade što me interesovalo pitao sam oca Iliji a on mi reče otac Sava će razgovarati sa vjernicima kad se završi služba i čitanje molitve za zdravlje, jeloosvećenje . Rasmišljajući i čekajući da otac Savo sve „to“završi kao neka nevidljiva ruka me je vodila na čitanje jevanđelja molitvi za istjerivanje zlih duhova , molitvi za zdravlje , jeloosvećenje ,pomazivanje uljem , i na kraju sad očekujući da će otac Sava sjesti ili stajati ispred manastira i pričati samnom. Odjednom vidim ispred Oltara dvije stolice i red od 15-20 ljudi koji čekaju ja ih upita šta a oni odgovoriše razgovor sa ocem Savom. Moram priznati da sam iznenađen ostao ali stao sam u red i čitajući žitije Svete Matrone čekao na razgovor. Razgovarao sam sa ocem Savom tad i još dva puta , i uvijek kad idem u manastir Krupu a kasnije i Lepavinu imam osjećaj kao da idem kući koju sam davno napustio i čeka me onaj poznati miris doma.

Jednom prilikom vraćajući se poslije službe iz Manastira Krupa bilo je jako hladnu i smrzao sam se cupkajući da se ugrijem čekao sam autobus i molim se u sebi ustvari više razgovaram sa Matronom , Matronuška moja kako bi lijepo bilo da naiđe sad auto a u njemu toplo i udobno i ne prođe dva minuta staje mercedes upravo opran a kad uđoh u auto unutra toplo pa udobno.....

Moj život je krenuo drugim tokom , uselio se mir u srce i dušu iako su na početku bili napadi od najmilijih vidi ga sad je „kao“ vjernik i slično ali hvala Bogu samo par mjeseci tj. do Svetog Nikole. Poslije sam čitajući knjigu oca Tadeja „Kakve su ti misli takav ti je život“ zahvaljujući mnogim poukama trudio se da ispravljam svoj život.  Negdje u oktobru sam se sjetio da sam nekad davno moleći se rekao da ću postiti srijedu i petak kad prestanem da pijem i tad sam počeo da postim .Odjednom su mi se otvarali iznenadni putevi u naše svetinje Krupa (Knin) ,Rmanj, Moštanica, Klisina, Tvrdoš, Gračanica, Medna.......Počeo sam da čitam(gutam) knjige da upoznajem čitajući žitija i akatist Svetog Jovana Kronštatskog, Svetu Kseniju Petrogradsku ,Svetog Serafima Sarovskog i mnoge druge Svete Oce. Otvorio mi se neki novi nepoznat svijet u kome sam osjećao sigurnost a sva iskušenja i patnje koja su me zadesila sam osjećao kao nešto što čuvam ljubomorno i nebih mjenjao za „sva zlata svijeta“. Iskreno Vam kažem nikako mi nije bilo jasno kako sam ja to živio do tad bez ikona , duhovni knjiga i muzike kad pogledam ikone koje imam u isto vrijeme osjetim neko umiljenje oko srca i u duši pa i suze same krenu od tog osjećaja. Posao nisam dobio ali sam se molio samo za mir u srcu i duši , i sa dobijanjem tog mira sve sam lakše podnosio.

Oko Svetog Nikole te godine nešto mi se razboli mlađa ćerka , pa pregledi i čekanje nalaza su nam izgledali kao vječnost , vjera me nije napuštala sam sam rekao pomolićemo se Svetoj Matroni i čuvši odavno a i čitajući sajt manastira Lepavina rekao sam ženi biće to sve uredu pozvaću telefonom oca Gavrila i zamoliti da pročita molitvu pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske , tad sam prvi put čuo Očev glas. Za Badnje veče stigli su nalazi da je sve uredu, tako da smo u miru Božijem dočekali Božić u krugu porodice.Nazvao sam oca Gavrila obavjestio ga da je Matea dobro zahvalio se u nadi da ću doći u manastir Lepavinu.

28.01.2007 godine odlazak za Manastir Lepavina i moja spremnost da se pričestim.Kasnili smo na službu i ušli trudeći se da ne remetimo mir drugim ali nije bilo baš tako pa se stvorila „graja“ u jednom momentu Otac izlazi iz Oltara i grmeći kao Sveti ilija opominje nas za tišinu , kaže da li znate gdje se nalazite ali svi su se odjednom umirili i Otac je nastavio predivnu službu poslije je išla pričest ja kad sam primio Svetu Tajnu imao sam kao da mi je vatromet u ustima i odjednom predivno smirenje ,uzimanje nafore od oca Vasilija pa kafa ispred manastira. Poslije je bilo čitanje molitve za zdravlje ispred ikone Presvete Bogorodice Lepavinske koje mi je nezaboravno imao sam osjećaj da Presveta Majka i Otac Gavrilo gledaju samo u mene , a kad je otac poprskao vjernike sa Svetom Vodicom poželio sam da i mene malo „zahvati“ i kao da me je čuo na mene se sruči kao pljusak Sveta voda ,vjerujte mi u tom momentu sam imao osjećaj da sam očišćen od sve „prljavštine“ koja se taložila na meni ali mnogu više u meni, i da sam „čist“ kao mala beba. Poslije smo pozvani na kafu i kolače koji su imali miris bakinih kolača , i djetinjstva koje sam davno zaboravio.

„Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam i ne kunem. Neprijatelji su me vise gurnuli Tebi u narucje nego prijatelji. Prijatelji su me vezivali za zemlju, neprijatelji su me dresili od zemlje, i rusili sva moja nadanja u zemlju. Ovi su me ucinili strancem u zemaljskim carstvima, i nepotrebnim stanovnikom zemlje. Kao sto gonjena zver nadje sigurnije skloniste nego li negonjena, tako sam i ja, gonjen neprijateljima, nasao najsigurnije skloniste, sakrivsi se pod Tvoj sator, gde ni prijatelji ni neprijatelji ne mogu pogubiti dusu moju. Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam i ne kunem. Oni su mesto mene ispovedili grehe moje pred svetom. Oni su me mucili, kad sam ja bezao od muka. Oni su me ruzili onda, kad sam ja sam sebi laskao. Oni su me pljuvali onda, kada sam se ja gordio sobom. Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem. Kad sam se ja pravio mudrim, oni su me nazivalui ludim. Kad sam se pravio mocnim, oni su mi se smejali kao kepecu. Kad sam hteo voditi ljude, oni su me gurali u pozadinu. Kad sam zurio da se obogatim, oni su me stukali gvozdenom rukom. Kad sam zidao dom za dug i spokojan zivot, oni su ga rusili i izgonili me van. Neprijatelji su me naucili da znam, - sto malo ko zna ‘da covek nema neprijatelja u svetu izvan sebe. Samo onaj mrzi neprijatelje, ko ne zna, da neprijatelji nisu neprijatelji no surovi prijatelji. Zaista mi je tesko reci, ko mi je ucinio vise dobra i ko vise zla u ovome svetu: prijatelji ili neprijatelji. Zato blagoslovi, Gospode i prijatelje i neprijatelje moje.“

Brat Stamenko
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Nikola, Koprivnica, 18.08.2008.

U ovom zemaljskom životu ljudi stječu svetovne i monaške diplome. Svetovne diplome su nam svima poznate jer su prikazane u pisanom obliku. Osim ovih diploma postoje i nepisane diplome koje se dobijaju u monaškom životu. Stjecanje svetovnih i monaških diploma je bitno različito.

Svetovne diplome dobivamo slušajući razne učitelje iz svetovnog života koji nam prenose spoznaje koje su i sami stekli slušajući svoje predhodne učitelje. Sve monaške diplome se dobijaju nepisane i bez glasa slušajući danju i noću samo jednog učitelja a to je gospod Bog. Svetovne diplome dobivamo sa različitim ocenama dok monaške diplome nemaju ocene ili si ju dobio ili ju uopće ne dobiješ.

Dakle svetovne diplome dobijemo po ljudskim kriterijima dok monaške diplome dobivamo od gospoda Boga po zaslugama. Dakle jedan učitelj i jednaki kriterij svima za dobivanje monaške diplome.
Svi studenti na svetovnim fakultetima ne završavaju školovanje i ne dobivaju diplome pa tako ni svi monasi ne dobivaju monaške diplome.Znamo kako je teško doći do svetovne diplome, još je teže doći do monaške diplome. Monaškom diplomom se dobiva moć prenošenja volje i ljubavi gospoda Boga na ljude koji žive u svetonom životu.

Ljude koji su stekli svetovne diplome prepoznajemo po njihovim učincima u svetovnom životu, a monahe koji su dobili nepisane i nečujne diplome prepoznajemo po njihovim čudotvornim učincima ( bez učešća svjetovne nauke ) na pomoći ljudima ( izlječenjima, kretanjima, ponašanjima). Dakle obadvije diplome služe ljudima ali na različite načine.Razlika između svetovnih diploma i monaški diploma je i u tome što svetovne diplome upotrebljive samo za vrijema ovog zemaljskog života, a monaške diplome su vječno u primjeni što je vidljivo po dobivenoj moći prenošenja ljubavi i pomoći gospoda Boga i nakon zemaljske smrti svetitelja i monaha koji su dobili ovu diplomu.

Neki koji su dobili svetovne diplome odlučili su da pokušaju dobiti i svetu diplomu od gospoda Boga i po nju idu u manastire jer tamo je pravo mjesto gdje se može zadobiti ljubav Božja i moć Božja i monaška diploma.

U mojem verskom životu upoznao sam prije 15 godina arhimandrita O. Gavrila nastojatelja manastira Lepavina koji je proveo 42 godine u manastirima od toga 13 godina u manastiru Hilandar na Svetoj Gori i koji ima monašku diplomu. Njegova monaška diploma je prepoznatljiva u čudima koja su se dogodila u manastiru Lepavina nakon njegovih molitava gospodu Bogu i Bogorodici Lepavinskoj.  Neka od tih čuda koja su poklonici osetili opisana su u knjizi „ČUDA PRESVETE BOGORODICE LEPAVINSKE „.Čudo je dar Božji, plod molitava i vere, moćna ruka Božja koja pokazuje na pravilan put u životu.

Brat Nikola, Koprivnica

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Vladislava, Banja Luka, Beograd, 14.08.2008.


Pomaže Bog, dragi oče Gavrilo! Blagoslovite. Sestra Vladislava iz Banja Luke. Ja oče evo ne mogoh odoljeti da vam se još jednom ne javim ove sedmice.Čitam tekstove o utistima vijernih i krenu mi suze na oči, ne znam zašto.Osjećam veliku radost kada ih čitam i kada osjetim da nad nama bdijete. Zato molim Vas ne zamjerite što Vam se često javljam, znam da imate mnogo obaveza i mnogo bitnijih stvari. Naša braća i sestre pišu tako predivna i iskrena pisam, puna emocija a i znanja.

Od kada posjećujem stranice manastirskog sajta našla sam odgovore na mnoga pitanja i nedoumice koje me muče.Zato Vam se i ovoga puta zahvaljujem i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj koja je stavila kako Vi kažete oče svoju OMOFORU preko nas. Hvala Vam što ste kroz ova teška vremena tu veliku svetinju sačuvali za nas i što nam svakodnevno oči otvarate da ne hodamo kao slijepci.
Ja zaista bih slijepa a evo sada pomalo progledavam. Oprostire kliknuh pogrešno,to mi se često dešava,pa Vam zazvoni telefon umjesto da stigne tekst.

Gragi oče Gavrilo neka Bog dragi i Presveta Bogorodica Lepavinska budu Vama i svoj bratiji manastirskoj uvijek na pomoći, takođe svoj braći i sestrama koja se javljaju i pišu,neka nam ovaj Gospojinski post svima bude na očišćenje srca i korist.Hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici koji nas čuvaju i vode. I kao što se Vi molite za nas,pred ikonom naše Majke Lepavinske, neka i molitve iz naših domava za Vas dođu do Presvete Bogorodice Lepavinske.

Ja oče imam želju da posjetim Manastir. Bila sam jednom prije dvije godine sa sestrom i majkom. Tada nisam znala pred kakvom svetinjim stojim ni kako da se molim.Sada želim da dođem sa svojim suprugom. On je Nijemac i nije pravoslavne vjeroispovesti,ali veoma poštuje pravoslavne svetinje i vjerujuće je.Nadam se da će Bog uslišitiaše naše molitve i da u manastir dođemo.

Sestra Vladislava, Banja Luka.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Tankosava Damjanović filolog, Beograd, 14.08.2008.

Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite!

Uvek se sa radošću setim trenutka, kada sam po blagoslovu Vašem, oče, prevela prvi tekst za lepavinski časopis „Put Istina i Život“, koji je tada bio u velikom usponu na duhovnoj sceni Srpske Pravoslavne Crkve, i trenutka kada je prevod trebalo mejlom poslati Vama.

Vi ste smejali, a ja plakala. Do kasno u noć naši pokušaji da prosledimo tekst su ostali bez rezultata. Šta god da smo pokušali, Vi ste dobijali ili „hijeroglife“ ili ni to. Već potpuno bez nade zavapila sam: - „Oče, šta je ovo, pa svima najnormalnije šaljemo poštu internetom?  Samo Vama ne mogu!“

Vi ste se nasmejali i smireno rekli: - „Pa zar ne vidiš, sestro Tankosava, da ova demonska naprava neće da prenese tako divne duhovne reči? Ali, moraće. Nikada nepomjanik nije bio jači od Gospoda. Neće ni sada biti. Nego da se mi pomolimo Bogu i Presvetoj Bogorodici, pa ti opet pokušaj.“

Eto, ja geršna svedočim sada punu istinu u slavu Gospoda, u čast Presvete Bogorodice a na radost svima nama, duhovnoj deci oca Gavrila, a i svima koji ovo pročitaju i poveruju.
Pomoli se otac, pomolih se i ja ohrabrena smirenošću i sigurnošću oca Gavrila i...čudo se dogadja! Tekst je odmah otišao.

Dok je otac čitao tekst u svojoj keliji, mene je prožimala neka neopisiva radost. Znala sam da se otac raduje i da me blagosilja, medjutim, znala sam i da su se sve ove moje „mukice“ oko slanja prevoda ustvari dogadjale po promislu Božijem, da bi me Gospod preko oca Gavrila učvrstio u veri i moći molitve.

A kako posle velikih napora dolazi takva radost i to takvom brzinom? Pa sve se upravo velikom brzinom prenosi preko interneta! Znači, nema sumnje da sve što je čovek stvorio, stvorio je po dopuštenju Božijem. Ali, sveti oci kažu čoveku: - „Sve ti je dozvoljeno, ali ti nije sve na korist...“ Internet, dakle, možemo odlično da upotrebimo na spasenje duše, ali, ne zaboravimo, i na gubljenje duše?! Tako i običnu grafitnu olovku ako uzmemo, pa ako njome pišemo divne dušekorisne reči, znači da je olovka upotrebljena na spasenje duše, ali, ako njome pišemo ružne reči, psovke, reči protivne Gospodu, ode naša duša u ad gde je „plač i škrgut zuba“. To važi za sve što čovek po dopuštenju i promislu Božijem stvori. Običnu šerpu ako uzmemo, možemo da spremimo ukusno jelo u njoj i da obradujemo ukućene, a možemo umesto toga tom istom šerpom nekome od ukućana da razbijemo glavu…

Da oprosti meni Gospod i ova šerpa što je napadoh, ali šalu na stranu, dodje mi misao da je Gospod upravo dopustio internet komunikaciju da bi se što više ljudi spasilo, jer još uvek ljudi najčešće nemaju duhovnika, ne znaju ni da je duhovnik u ovim smutnim vremenima neophodan, nemaju mogućnosti ni na Svetu Liturgiju da odu a kamo li da slušaju besede duhovnika da čitaju duhovnu literaturu. A, internet je svima dostupan i gotovo svi ga već koriste, tako je veoma pogodan, ako se upotrebljava u slavu Gospoda, upravo za dobijanje brzih informacija, duhovnih pouka, predloga, molitava, jer..., vremena gotovo da više nema. Vreme je Gospod skratio, a da nije, kažu sveti oci, niko ne bi opstao, to jest niko se ne bi spasao i niko ne bi ušao u Carstvo Nebesko. Toliko su ljudi već sada ogrehovljeni i srljaju sve dublje i dublje. Reponja se raduje, a Gospod plače jer Ga gresima svojim razapinjemo svakog sekunda.

I šta radi veliki duhovnik arhimandrit otac Gavrilo? Što ni u snu sanjao nije, obučava se za rad na internetu, i sada danju i noću komunicira sa svojom duhovnom decom, i svaki dan stiče sve više i više duhovnih čeda, spašava ojadjene, bolesne, unesrećene, razgovara sa njima, dopisuje se, poučava, šalje im pouke, moli se za njih, upućuje ih na put spasenja...jer, „vremena su pošljednja...“ Ko može da se spasi? Jedino onaj koji sledi zapovesti Božije nelicemerno, koji živi životom u Hristu, koji traži spas i ulazak u Carstvo Nebesko, ali, ne po ružama, već po trnju.

A kakav je put spasenja oca Gavrila? Trnovit, veoma trnovit! Za sav svoj trud on mnogo strada. Nerazumevanje bližnjih, bolest, decenije i decenije teškog monaškog života, obnavljanje svetinje Lepavinske iz ruševina, obnavljanje bratstva, dolazak sa Svete Gore u potpuno nepoznatu sredinu, bezbožništvo, rat. Pa ipak, sve to otac Gavrilo stavlja na stranu i sav svoj duhovni impuls prenosi pastvi i duhovnim čedima diljem zemaljskog šara radi spasenja njihovog.

I raduje se otac naš, raduje se kao malo dete, raduje se svakom našem javljanju, raduje se kad ga pitamo, kad mu pišemo, raduje se kad nas ohrabri, raduje se kad se pokunjimo nakon njegove roditeljske grdnje…

Ali, kada od oca tražimo blagoslov za neke naše potrebe, detaljno nas ispita o čemu je reč, šta to planiramo da radimo, da li je to i kome na korist? Nad svima straži otac naš.
A kako se nedavno brinuo za zdravlje svog Mitropolita? Kroz suze je poput brižnog deteta pričao o bolesti Preosvećenog i kako bi želeo da mu pomogne.

Uostalom, zar pisma upućena ocu Gavrilu ne govore sve? Zar duhovni razgovori preko interneta, pitanja i odgovori ne govore sve? Zar pismo brata Mihaila ne govori o očevoj svesrdnoj ljubavi prvo prema Bogu, a onda i prema čoveku? Konačno, potrebno je pročitati očeve odgovore na pitanja verujućih i mnogih koji Bogotržiteljski vapiju za jedinim istinitim putem, putem Gospoda Isusa Hrista.

Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj nam našega oca Gavrila. Presveta Bogorodice, podari mu zdravlje!

Svako dobro od Gospoda
Sestra Tankosava Damjanović filolog, Beograd

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Mira, Beograd, 14.08.2008.

Pomaze Bog dragi nas oce Gavrilo!

Procitah utisak brata Mihaila i pridružujem se oduševljenu ostalih ucesnika pismom koje Vam je uputio. Sve ono sto smo mi neuko, ali od srca iskazivali toliko puta, on je to svojim talentom pretocio u prave reci i stručno objasnio. Dragi Gospod uvek nadje nekog kroz koga prenosi svoje promisli i ovo pismo je obogaćeno Bozijom blagodaću i nagradom u vidu reci, za sva bogougodna dela i trud koji vi nesebicno pružate svima koji Vam se obrate bilo posetom Manastiru, bilo elektronski.

Sećam se dok ste se oporavljali posle operacije i boravili više vremena u svojoj keliji a samim tim bili onomogućeni da revnujete onako kako bi to zeleli, došli ste na ideju da otvorite “Duhovnu virtuelni tribinu”, kako bi sto više bili u kontaktu sa svojom duhovnom decom poučavajući ih i prenoseći rec Boziju.

Vi ste Boziji ugodnik i veliki misionar koji ni trenutka ne štedeći sebe daje svojim najbližima, i sve to kako sam Vam napisala u onoj pesmici ‘’Dragi Gospod vidi i strostruko vraća’’. Neka sve pouke i reci upućene od Gospoda preko Vas nama grešnima, dopru do nasih srca i budu na spasenje dusa nasih.  Dragi oce, Vama i bratiji blagodat, milost, zdravlje i svako dobro od Gospoda i Presvete Bogorodice.

Koristim priliku da pozdravim brata Mihajla, od mene mu hvala a od Boga nagrada, što je na pravi način opisao i predstavio svima život, revnovanje i trud Bozijih ugodnika u nasim pravoslavnim manastirima.

Svako dobro od Gospoda,
sestra u Hristu Mira.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Slavica, Sarajevo, 13.08.2008.

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Procitala sam u jednom dahu osvrt brata Mihaila, zaista bez obzira sto je malo opsirno, sigurna sam da nije moglo biti ni za jednu jedinu rijec krace. Sigurna sam da svi koji budu napisani osvrt procitali i u potpunosti razumjeli moraju zakljuciti isto.(nadam se da ce to biti vecina brace i sestara koji redovno posjecuju manastirsku stranicu).

Ovaj i ovakav osvrt brata Miaila na kontak rubrike po mom licnom ubjedjenju je mnogo bitan iz vise razloga:

da svi oni koji su mozda imali nesto protiv Vase komunikacije na ovaj nacin sa privremenoo “internet duhovnom djecom” (jer svi bez izuzetka zele i cekaju priliku da licno posjete Manastir, upoznaju Vas i ostalu bratiju), poslije procitanog osvrta trebali bi po samoj logici promijeniti svoj stav !

Drugo vase dugogodisnje Svetogorsko monasko i svestenosluziteljsko iskustvo prenosite sada svima na tehnicki najsavrseniji i najbrzi nacin, (jer danas nekako svi svijetovni ljudi imaju nedostatak vremena za duhovno delanje na sebi i svojim porodicama). Tako da ovu vrstu kontakta ne moze izbjeci ni nasa Crkva. Svakako da je to samo jedna karika za pronalazenje ISTINE za sve koji ISTINU zele naci.

Takodje mnogo je bitno sto ce ovaj osvrt ostati u pisanoj formi kao dokument, jer ovo sto cinite u sirenju Rijeci Bozije ima zaista veliki doprinos za prosvjetljenje mladih koji su danas “pismeniji” jer
koriste kompjutere, a znamo da na mladima svijet ostaje. Vrijeme totalitarnog sistema hvala Bogu je iza nas i generacije tog vremena ne mogu skoro pa nista promijeniti na svom prosvetljenju izuzev sto mogu i dalje biti “obicajni vijernici”, a sto nije dovoljno po ucenju nase Pravoslavne vjere za zadobijanje Carstva nebeskog i spasenja duse.

Zato prvo veliko hvala Vama o.Gavrilo sto ste bez obzira na Vase godine i naruseno zdravstveno staje dali sve od sebe da Manastirska stranica bude ovakva kakva jeste, a veliko hvala i bratu Mihailu na zaista potpuno realnoj i iskrenoj “analitici” tj. osvrtu na kontakt rubrike Manastirske stranice.

Duboko vjerujem da ce svaki dan biti vise brace i sestara koji ce na ovaj nacin iznositi svoje duhovne dozivljaje i pitanja, a samim tim biti duhovno bogatiji i jaci u svima nama neizbijeznim zivotnim
iskusenjima. Sigurno to i jeste jedini i pravi razlog da Manastirska stranica opstane i “funkcionise” zajedno sa Vama kao duhovnikom sa velikim iskustvom.

Oprostite na opsirnosti, ali bi jos zeljela dodati rijeci moje licne radosti i zahvalnosti Gospodu i Presvetoj Bogorodici sto su naseg brata Mihaila vodili da nam se ovako lijepo obrati i dobivene talante
umnozi i jos vise od toga, da se i na ovaj nacin osvetljava put onima koji traze put ISTINE i spasenje duse.

Bratu Mihailu od srca zelim da Gospod i Presveta Bogorodica Lepavinska uzvrate svim dobrima.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Radmila, London, 13.08.2008.

Pomaze Bog dragi Oce!

Procitala sam odlican i detaljan presek koji je napisao brat Mihailo iz Holndije objasnivsi u potpunosti znacaj Vaseg misionarenja i postojanja sajta uopste. Da, interesantno je zaista da je nas sajt jedan od retkih verovatno gde covek citajuci duhovne tekstove zaboravlja da je u stvari na racunaru i da koristi Internet. Na njemu se granice brisu i tehnika ne igra vise nikakvu ulogu vec covek ako je zaista pravi Bogotrazitelj nalazi onaj izvor i vodu za kojom zedja i veliku utehu u odgovrima zasto i zbog cega. Jer ceo sajt i tekstovi koji su na njemu je kako lepo rece brat poziv na pokajanje, na veru beskrajnu i nelicemernu, na izmenu zivota, poziv na spasenje koje jedino Crkva i Gospod nude svakome ko pozeli.

Vasim savetima i poukama iz tekstova ljudi bivaju podsticani na vrline, pocnju da shvataju vaznost postova, molitve i svega onoga sto nam je Gospod ostavio preko Apostola i sto nam neprekidno i nepresusno daje za nase spasenje. A Vi Oce kao neumorni trudbenik na njivi Gospodnjoj zelite da svi koji posete sajt osete “kako je blag Gospod”, da Mu pridju i svoje breme i brige prebace na Njega “jer je Njegov jaram lak”. I samo Bog i Presveta znaju koliko je ljudi citalo ove stranice, koliko njih se probudilo, plakalo, radovalo, uzdisalo, pokrenulo, promenilo, pozelelo i drugima da kaze da je jedina uteha u Gospodu u ovoj dolini placa, ali i jedini smisao naseg postojanja i onoga cemu se nadamo i cemu tezimo.

Zaista je velika radost na Nebu za jednog pokajanog gresnika koji “mrtav bese i ozive”, jer je trnovit put Bogotrazitelja - “daj krv da zadobijes Duha”. Ali jednom kad se oseti Blagodat i shvati cilj, kada covek oseti Krstovaskrsnost nase vere, onda polako zajedno uz Gospoda radi na svome spasenju, slicno vajaru koji oblikuje svoju glinu, s puno paznje, ljubavi, nade. Jer gde postoji ljubav i nada radja se spasenje. Tu klicu, kako trezveno objasni brat Mihailo, posejao je Otac Gavrilo svojom plamenom zeljom da svima koji procitaju i najmanju jotu na sajtu ukaze na put ka Gospodu – i to bas onako kako treba, samo da ukaze i posavetuje i usmeri ka Hristu, a ne ka sebi kako se to nazalost ponegde desava. Smerno je i bez roptanja Otac preuzimao nase terete i grehe na sebe, ne zaleci se nimalo ali ocekujuci i radujuci se izmeni naseg zivota i istinskom pokajanju. I zato se i radovao i raduje kao pravo dete kada shvati da se duse kaju, da shvataju, da sazrevaju, da prastaju, i to mu biva nagrada i podstrek da se jos usrdnije i plamenije moli, da jos vise misionari ne osvrcuci se na svoju bolest i nesebicno predajuci samog sebe Gospodu, Kome posveti sav svoj zivot i sve ono najbolje sto imase. I zato Otac zna cesto radosno da mi kaze: “Nismi ni sanjali da ce trud i rad ovako uroditi, nisam ni sanjao da cu baratati racunarem, da cu znati sve da kucam, saljem poruke, da mi je neko pricao ne bih verovao da ce se sve ovo desavati. Ne znam ni za dan ni za noc, ne osecam vreme, od radosti koju mi je Gospod dao zbog svega! Imam toliko duhovne dece po celom svetu, shvataju, razmisljaju, razgovaram s njima…”. Ali je stranica radjena u svakom pogledu i od strane svih sa velikom ljubavlju i pozrtvovanjem sto verujem mnogi posetioci iako “virtuelno” i na daljinu mogu da osete. I gde su istinska ljubav i pozrtvovanje prisutni, ne moze a da ne bude ploda.

Slazem se sa bratom Mihailom da je Otac vrlo direktan u odgovorima, ali i vrlo konkretan i bez okolisanja. Nasa vera je jednostavna i zato Otac svima kaze: “Veruj i moli se…” i gledaj cuda Bozija. Ne budimo braco i sestre tvrda srca, otvorimo ih za Gospoda, pustimo Ga da udje kao najdrazeg Gosta onda kada kuca na vrata srca, primimo Ga kao Najpotrebnijeg, potrudimo se onoliko koliko mozemo u ovom kratkom zivotu da bismo culi najradosnije reci koje ljudsko uho moze cuti: “Dobri i verni slugo, u malom si mi bio veran udji u Radost Gospoda svoga!” To je nas cilj, to je nasa nada, koja iz svih tekstova i svake reci koju Otac napisa na sajtu zraci, i obasjava svakoga ko iskrena srca i bez predrasuda cita sve sto je na sajtu postavljeno. Neka bi svakoga ko procita osvrt koji napisa brat Mihailo obasjala Bozanska netvarna Svetlost da “klikne” i pozeli svoje spasenje, na Slavu Gospodu i Presvetoj i zahvalnost nasem dragom Ocu koji celog sebe ulozi da “nase oci vide, i usi cuju”. Amin.

Dr Radmila Maksimovic

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Brat Mihailo, Gorinhemu, Nizozemska, 12.08.2008.

O kontakt - rubrikama na internet stranici manastira Lepavina

Pravoslavni manastir nosi u sebi jednu protivrečnost. S jedne strane, njegovi stanari i upravitelji su monasi – ljudi koji okrenuše leđa svetu; s druge strane, i oni i manastir su izraz najviše duhovnosti koja krasi Crkvu. I mirjanima daju svetionički primer za ugledanje. Jedinstvo crkve, njenih članova i različitih zajednicâ, u potpunosti uključuje i manastire i njihove obitelji.

Crkva je, uz sve svoje nebesko poreklo i božanske energije koje kroz nju struje, institucija koja je svom svojom silom i elanom okrenuta čoveku i ovozemaljskom životu. Ona svoje opravdanje nalazi u misiji na ovom svetu. Ta misija je obraćanje, popravljanje iskupljivanje ljudi. Živih ljudi! Njihovo spasenje. Dakle spasenje koje se može izdejstvovati samo u ovom životu – koliko god on bio neizmerno kraći od onog večitog, iz kojeg više nema nazad. Ta svetovna orijentacija Crkve sasvim je logična, u svoj njenoj svetosti iz koje je nastala. Ona je i temeljno obrazložena svetootačkim spisima. I svoj koren nalazi u pozivu Svetog Jovana Preteče za pokajanjem, upućenom narodu, da učini korak pre nego što nastupi već blisko Carstvo nebesko.

Manastir je mesto gde se nekadašnji mirjani, upravo „suprotno“ parohijskom kliru, okreću od sveta, obraćaju Nebu i nastoje da sa Njim u molitvi ostvare što bliži susret. U tome su neophodni mir, samovanje, tihovanje, molčanije, odvajanje, svakojako uzdržanje, ponekad i zatvorništvo. Monaške obitenji su i nastale u drevna vremena četvrtog veka kao odgovor na posvetovljenje (sekularizaciju), institucionalizaciju Crkve i njeno uvođenje do najviših državnih položaja. Ostajući međutim pod jedinstvom jedne svete saborne i apostolske crkve i pod krilima njenog učenja, sačuvali su pravoslavlje od jeresi. Kao rezultat, Crkva ne samo što je spašena nego i u dolazećim vekovima toliko obogaćena da se bez ovog predanja ni ne može zamisliti.

Manastiri su i dan-danas, uz ogromnu cenu odricanja od sveta, nosioci duhovne samostalnosti i uvida koje nema niko drugi.

Pa opet, posle punih šesnaest vekova postojanja monaških obitelji, one su i dalje mamci za duhovno ogladnele. Kroz prolaze u visokim bedemima, tesne kapije pod kružnim zidinama, na vratolomne stepenice u okomitim stenama, preko klimavih drvenih mostića nad urvinama, i dalje, i to sve više i više, hrle mirjani manastirima. U manastirskom miru traže odah, trenutak spokoja, prosvetljenje, izlečenje, pouku, utehu. A monasi primaju, i daju!

Tako manastiri, ni nekad ni sad, nisu mesta zatvorena za mirjane. Sa malim i delimičnim izuzecima. Predanja su puna priča i pouka o susretima mirjana i monaha u starini; današnjica nam daje priliku da odemo i sami, i uverimo se da to nisu samo izmaštane legende. Monaški zavet očigledno nije egoistična lansirna rampa – sebični put uvis, sportsko stremljenje ka visokom rezultatu koje će druge, manje sposobne, ostaviti negde ispod sebe. Monaški uzlet vuče sa sobom celu vernu zajednicu. Monah se moli za ceo svet, ali ponekad to nije dovoljno. Ponekad manastir pod svoj krov prima: parohijane, državnike, velike pravednike, još veće grešnike, goste, bolesne, tužne, turiste, neutešne, beskućne, gladne, žedne, radoznale, proganjane i uopšte svakog koji je u potrazi. Manastirska gostoprimnica nije najvažnija prostorija u manastiru, ali je veza sa svetom za manastir prilično važna. Ona, u mojoj zamisli, otelotvorava nedeljivu zajednicu cele Crkve koja i najudaljenijeg brata i sestru na kugli zemaljskoj doživljava i prima kao najrođenijeg. Znamo taj osećaj – pojavismo se, i nepozvani, pred igumanom ili igumanijom koju do tada nikada nismo videli, a oni nas primaju kao da su sve vreme od kad su tu samo na nas čekali i samo zbog nas i postoje.

Ta veza sa svetom je danas počela da dobija nove forme. Još se nismo navikli na telefon u manastiru, a u njemu se već pojaviše kompjuteri i internet. Još je sveti episkom Teofan Zatvornik sredinom predprošlog veka svakodnevno slao odgovore na desetine pisama koja stizahu od vernih i na taj način simbolički držao vrata svoje kelije otvorena za svet. Pa, iako ništa ne može zameniti konačenje u manastirskom krugu, taj čudni preobrat koji na čoveka ima njegovo prepuštanje snu, pa zatim buđenje i rađanje novog dana u krugu svetinje, kako je to recimo opisivao Aleksandar Deroko u svojim sećanjima, ipak se danas postavilo novo pitanje. Da li je umesno da monasi, pored tradicionalnog ugošćavanja i primanja, sa svetom održavaju i kontakt preko telefona i – interneta?
Pošto svakako mi nismo ti koji možemo da damo odgovor, ostaje nam da ga tražimo u svom iskustvu i doživljajima.

Otac Gavrilo, Hilandarac, iguman manastira Lepavina, nije prvi duhovnik sa kojim sam preko interneta imao kontakt. Od njega stariji Otac Ilija Kseropotamski, dugogodišnji Svetogorac poznat našim hilandarskim monasima, dao mi je svoju imejl-adresu koju koristi kad je u poseti prijateljima u Holandiji ili na lečenju u Americi. Pa i pored druženja za trpezom posle jednog bogosluženja, podatke iz njegove biografije koje je objavila jedna pravoslavna radio-stanica, dao mi je u jednom veoma dugom telefonskom razgovoru. Tehnika!

Otac Gavrilo je prvi duhovnik sa kojim sam stupio u neposredan kontakt putem interneta uživo (chat) i tako počeo i da ga upoznajem. Naš prevod za chat, „ćaskanje“, svakako je vrlo neumesna reč za ove razgovore sa njim, koji obično počnu blagoslovom u koji veoma verujem…

Svakako su moje dosadašnje iskustvo sa internetom kao i opominjuća propoved našeg paroha, za mene razlog da bilo kakvoj komunikaciji preko interneta, a posebno sa ovakvom jednom osobom – sa igumanom jednog manastira! pristupam sa krajnjim oprezom. Taj oprez uključuje bar pokušaj istog onakvog poštovanja i uvažavanja kao kad biste se našli lice u lice sa jednim igumanom; iste standarde.

Ovakav pristup urodio je brzo plodom koji nisam očekivao. Još zabavljen mišlju kako je to čudno „ćaskati“ sa jednim igumanom, osetio sam promenu i povećani stepen poverenja i počeo da donekle upoznajem ličnost oca Gavrila. Osim duhovnih prinadležnosti, sagovornik s druge strane očigledno poseduje spretnost sa tastaturom i poznavanje programa. Međutim, ono što mnogo više pada u oči to su – bez obzira na strogu sliku koja vas gleda sa „profila“ čet-programa – duhovitost, veseli pristup, izvesna lakoća koja „zarazno“ deluje na sagovornika i čini ga radosnijim nego pre početka „četovanja“.

Otac Gavrilo me zamolio da napišem nešto o pitanjima i odgovorima koji su postavljeni na sajtu manastira „Lepavina“.

Odmah da kažem da je prva opasnost, koja nam preti od interneta kao ljudskom rodu, otuđenje, u slučaju ovog sajta isključena. Umesto popunjavanja neke potrebe, što bi sve došlo u zamenu za pravi život, i tako obradovalo protivnika, kontakt sa ocem Gavrilom i čitanje njegovih onlajn duhovnik pouka privlači i dodatno podstiče na pravi susret. Ako sam ranije u svojim mislima zabačeni put između Koprivnice i Bjelovara uključivao u rutu sa kraja Evrope do Beograda, sada to isto radim samo još više i ubeđenije. Lepavina je retko kome usput, ali je uvek na putu. Na našem putu! Pisma koja se na sajtu čitaju, pod rubrikama „Duhovni diživljaji i utisci...“ i „Saveti duhovnika i odgovori na svakodnevne nedoumice“ još mnogo više potvrđuju kako sajt Lepavina nipošto nije neka „dopisna škola duhovnosti“, već dodatak onom stvarnom kontaktu, boravku i susretu koji je utoliko željeniji i podsticaniji ukoliko se kontakt „podgreva“ to jest održava i kada smo u svojim kućama i sa ovih daljina ne možemo sebi priuštiti kratak razgovor lice-u-lice.

Naravno, da su prigovori korišćenju interneta za komunikaciju sa vernicima sasvim opravdani i objektivni. Svaka nova vrsta tehnike sa sobom nosi nove opasnosti i iskušenja, pa o tome treba voditi računa. Tako je recimo moj duhovnik, koji je od mene na još većoj daljini od Lepavine, i od koga ponekad telefonom dobijem pouku, izbegao da mi dâ svoju imejl-adresu. Potpuno razumljivo i opravdano! Jedan prezauzeti parohijski sveštenik ima pune ruke posla i kada dođe kući treba da se povrati od umora i sa svojom porodicom uživa svoju privatnost.

Ali prilika koja se pruža na lepavinskom sajtu nije za potcenjivanje. To ipak nije samo dopuna, ili intermeco do sledeće posete duhovniku: to je i prilika za ozbiljno učenje. Neizmerno mnogo duhovno dugujem Radio-Svetigori, koja se emituje preko interneta, i preko koje je neopisiva riznica besjeda, predavanja i razgovora pristupna na najdirektniji način. Besjede mitropolita Amfilohija, predavanja vladike Atanasija Jevtića, izveštaji iz parohija i pomesnih crkava, razgovori sa časnim ocima Momom Krivokapićem, Draganom Stanišićem, igumanom Lukom Anićem, Gojkom Perovićem i uopšte duhovnom elitom ovog doba, sve to ima jednu snažnu misionarsku, prosvećujuću ulogu i svrhu, iako nije zamena za Liturgijsku zajednicu i svete tajne.

Tako i duhovno bogaćenje koje otac Gavrilo nudi na svom sajtu ne treba shvatiti olako. Kako sama pitanja, sa svojom ozbiljnošću, tako ni njegovi odgovori, nisu samo puko popunjavanje rupa između dve posete ili „zagrevanje“ pred bogosluženje, već glasnik Istine. Koja se, eto, objavljuje i na ovakav način, slava i hvala Bogu!

Želeli mi to da priznamo ili ne, problem je u nama, pa čak i onda kada se tehnika čini veoma bezdušnom ili nemilosrdnom. Tehnika nikada po sebi nije ni dobra ni loša, već to zavisi od onoga ko je i za šta je koristi. Otac Gavrilo koristi internet da svojoj često veoma udaljenoj, a nesrećom raštrkanoj pastvi u Hrvatskoj skoro očišćenoj od pravoslavnih, prosledi reč Istine koja je i spas. Tako, po meni, dramatično, treba shvatiti odgovore oca Gavrila: kao (jedini) spas! Mi koji vapimo za pomoći, za olakšanjem, za utehom, često od svoje raslabljenosti ne želimo vidimo ono što nam se u savetu ponudi kao istina i lek. Nego nam se to čini kao neko uopšteno odgovaranje, izbegavanje konkretnih saveta i sl. A iza svega toga onda stoji naša potreba da se duhovniku „okačimo o vrat“, da sa njim ostvarimo ne samo duhovnu nego i ljudsku bliskost, da dobijemo pažnju bez obzira na njen sadržaj, a bogami, neretko i da on svojom rečju prosto magijski ukloni sa nas muku i problem. Odgovornost za rad na sebi tako prepuštamo duhovniku i razočarani smo kada izostane ono što očekujemo.

Pa ipak, sa lepavinskog sajta se vidi da ovakvog nerazumevanja i nesporazuma preko interneta nema više nego u direktnim kontaktima. Čak bi se reklo da ih je manje: pisani medijum, bilo to pero ili tastatura, svojevrsan je filter za lenjivce koji boljitak očekuju na tanjiru. Postaviti pitanje pismeno, preko interneta ili u koverti – nema nikakve razlike, zahteva se određeni napor vernika. U tom naporu, u blagodatnom činu pisanja, već se samo po sebi štošta kondenzuje i uobličava, što do tog momenta u našoj glavi nije bilo baš bistro, a pritiskalo je. Neki duhovnici ne vole da im se piše, i više cene usmenu reč. To ima svoje, ali mislim da oni ne bi trebalo da podcenjuju kreativno, sintetičko i pročišćavajuće dejstvo koje na čoveka ima pisanje; pod uslovom, naravno, da je praćeno bar minimalnom dozom introspekcije.

Tako se sa lepavinskog sajta vidi da ljudi koji ocu Gavrilu pišu za savet, listom ne samo da žele promenu, već žele i da u njoj učestvuju i za nju se i sami potrude. Tako one pohvale i hvale upućene od strane vernika ne shvatam kao kurtoaziju, nego kao izraz doživljene blagodati koja mora da nađe svoj iskaz u odgovarajućim rečima. Drugim rečima, čuda nisu samo izlečenja neizlečivih bolesti, koja se ponekad dešavaju, već i sva ona „mala“ čuda neobjašnjive blagosti, prisnosti, mora, topline, blagodati, radosti i unutrašnjeg prosvetljenja koje nas snađu pred Bogorodicom Lepavinskom, na službi u manastiru ili u razgovoru sa duhovnikom. Jer i takva „čuda“ nisu samo daleko od nas zato što smo fizički daleko od pravoslavnih svetinja, već na prvom mestu što smo daleko od svetinje unutar nas samih. Većini nas je potreban spoljašnji podsticaj da tu svetinju prepoznamo u sebi: dodir Svetog Duha na Liturgiji, miris tamjana na molitvi, lice monaha koji se obraća nama, lepota hrama. Pa ipak, i kad je sve to daleko, svetinja i dalje ostaje u nama; samo joj mi okrećemo leđa.

Rubrika u kojoj lepavinski iguman odgovara na pitanja vernika tako je korak dalje ka tom idealu: da prepoznajemo i održavamo svetost u sebi i onda kada nismo pored „zvanične“, etablirane svetosti.

Intima koju braća i sestre obznane na sajtu ne deluje neumesno nego nekako ljudski i preživljeno. Govori se kako su prvobitni hrišćani glasno ispovedali svoje grehe pred celom zajednicom, javno. Nama je to sada nezamislivo. Ali ovo je način podele svojih tuga i radosti. Eto opet povećane sabornosti, a putem interneta: na žalost bez lica i mimike, bez stvarnog materijalnog kontakta, ali sa duhovnim supstratom koji nas čini velikom porodicom. Nešto bližih međusobnih članova nego pre toga!

O duhovnom aspektu odgovora oca Gavrila, ja, naravno, nemam šta da kažem osim u formi utiska. Već godinama pratim emisiju „Pitajte sveštenika“ nedeljom uveče na Radio-Svetigori, i pročitao sam sve što mi je palo pod ruku iz slične literature.  I sajtovi kao što je „Svetosavlje“ imaju izuzetnu onlajn-pomoć iskusnih mlađih sveštenika. Pitanja su često teška, komplikovana, višeslojna, što bi kolege socijalni radnici rekle „multidisciplinarna“. Sa intenzivnim parohijskim životom raste i broj braće i sestara koji postavljaju važna duhovna pitanja i za vreme neobaveznih susreta i razgovora. To onda rađa nedoumice, koje ostaju u mislima, i svaki odgovor je dobrodošao.

Moje ubeđenje u celini je da ujednačenost i usaglašenost odgovora vernicima u različitim pomesnim crkvama predstavlja svojevrsni dokaz da Sveti Duh bdi nad Crkvom pravoslavnom i progovara kroz njene dostojanstvenike, a ne neka promenljiva ljudska pamet. Otuda nam je i naša dogma tako jasna i čvrsta – jer potiče iz jedinstva samog bića pokrovitelja i vođe crkve.

Odgovori oca Gavrila imaju osim svih onih –najvećih!– nevidljivih koristi i ukazanja, u mojim očima i jednu posebnu vrednost koja odlikuje predpostavljam iskusne duhovnike. On ne kruži unaokolo i ne pokušava da na jedan mehanički način nakalemi jevanđeljsku poruku na životne situacije vernika koji mu se obraćaju. Njegov savet je onako direktan kako vernik to samo priželjkuje. On ima u sebi neku životnu jednostavnost, kao svojevrsnu garanciju autentičnosti. Nema okolišanja, uvoda, razrade, pogovora i opširnosti, kao recimo ovaj moj tekst. Otac Gavrilo nema mesta za opširnost, iako bi mu sigurno bilo lakše da bude opširan. Zato su odgovori precizni. Kao osoba koja je sveštenike ne jednom zbog svog problema vukla za rukav, mogu samo da kažem da takav „recept“ za lek ima najjače dejstvo. Povećani broj reči vodi u njihovu devalvaciju, i ako se nekom učini da mu je (pre)kratko odgovoreno, neka bude srećan što je tako, jer će mu biti lakše da sledi savet. A pri tom mu niko ne brani da razmišlja i dalje i bori se.

To ne znači da se primenjuje tretman „po kratkom postupku“. Poneko pitanje (kao broj 26 na primer) dobije i neočekivano detaljan odgovor. I kada se pročita, odmah se shvati da je pitanje samo naizgled bilo „lako“. Što dokazuje da je pažnja oca Gavrila zaista individualna i da će svako dobiti baš ono što mu i treba.

A da otac Gavrilo u ovoj nezahvalnoj ulozi ume da sačuva svoje smirenje, govore i pitanja/odgovor broj 17 i 20. Retko ko bi odoleo da tu ne doda bar još jednu rečenicu...!
Pozdravljam posetioca sajta manastira Lepavina koji ovo čita i nadam se da smo se činom pisanja i čitanja još malo približili.  Braći, sestrama i sebi želim iskreno pokajanje kao prvu i najtežu ali neizbežnu stepenicu boljitka. Do susreta na Svetoj Liturgiji i, ako Bog dâ, do viđenja u manastiru!

u Gorinhemu, Nizozemska.
Na prepodobnu mati Angelinu, 2008. godine Gospodnje
čijim molitvama pomiluj nas i spasi, Gospode, a lepavinskoj obitelji daj zdravlje, slogu i napredak!

Mihailo Hadži-Cenić

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Brate Mihailo, Bog Vas Blagoslovio, zaista nemam reci zahvale za ovako lepo i Bogonadahnuto napisani tekst, neka Vas Gospod stostruko nagradi i neka se cudesna blagodat sa Cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske slije na Vasu dusu i da Vase srce zagrije Vasim blagodatnim recima koje su Vam od Gospoda date, date su Vam iz Jevandjelske price o talantima, a Vasi su oni
deset talanata da ih umnozite na vise od dobivenih tj. da se osvetlljava put onima koji traze put istine i spasenje duse,

PROSVETLJENI PUT KA CARSTVU NEBESKOM DO CARA NEBESKOG GOSPODA I SPASA NASEGA , ISUSA HRISTA MEDJU ANDJELIMA I SVIMA SVETIMA U RAJU NEBESKOM.

Ovaj Vas tekst jedno je priznanje i jedan nezbrisiv napisani trag za nas manastir Lepavinu u ovim krajevima i u ovo vreme gde jesmo. Da smo tu na strazii da svedocimo nasu veru pravoslavnu. Ovo je i istorijski zapis koji ce ostati zabelezen za buduca pokolenja.

o.Gavrilo
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Brat Milan, Beč, 12.08.2008.

Pomaze Bog dragi Oce Gavrilo, kako ste? Kako zdravlje? Ovdje Milan iz Beča, moram vam reci da smo odusevljeni sa manastirom, Vama i bracom monasima. Stanje u kući nam se znatno poboljsalo i u zdravstvenom i moralnom stanju. Interesuje nas 30.August, da li ima Liturgija i pricest?

Da li nam mozete odgovoriti da bih mogli da planiramo dolazak u manastir i ako bih bilo moguce da nam vi Oce procitate molitvu za zdravlje nase cerke koja ima malo problema sa zdravljem. Bili bih vam zahvalni. Neka vas Bog blagoslovi i pozivi dugo u zdravlju i miru. Sa postovanjem familija Micic iz Beca.

Zbogom, i cekamo vas odgovor.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Vladislava, Banja Luka, 12.08.2008.

Pomaže Bog, oče Gavrilo. Blagoslovite. Dragi oče Gavrilo bila sam na godišnjem odmoru pa neko vrijeme nisam posjećivala stranice manastirskog sajta koje me uvijek okrijepe i uvijek nešto novo naučim zbog čega sam vam izuzetno zahvalna. Poželjeh samo da Vas pozdravim i upitam za zdravlje.Nadam se da ste ove ljetnje vrućine dobro podnijeli.

Upravo sam pročitala pitanja vjerujućih i Vaše odgovore. Mnogo su korisni i ja vjerujem i mnogi drugi posjetioci koji ih pročitaju imaće od njih koristi.

Dragi oče hvala Vam što se brinete o nama i što nam dajete upute za pravilan i bogougodan život. Često i sama imam dosta iskušenje i nedoumica. Mnogo toplih pozdrava Vama i svoj bratiji u manastiru.Neka Vam Bog i Presveta Bogorodica Lepavinska uvijek budu u pomoći.

Vladislava iz Banja Luke.
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Brat Nenad, Bjelovar, 10.08.2008.

Moj prvi susret sa manastirom Lepavina.

Imao sam sve, lepe godine i drage ljude koji su ispunjavali moje detinjstvo. Kao i sve ostalo tako i detinjstvo prolazi. Bebe s vremenom prohodaju, a deca krenu u školu. Pa onda prvo osnovna škola, pa srednje obrazovanje. Sve su to lepi periodi u životu i svaki nosi svoje lepe i ljepše doživljaje. No, svaki period u životu ima svoj početak i kraj obeležen određenim dešavanjima. Tako i ja mogu podeliti svoju mladost na period pre dolaska u manastir Lepavina i period posle.

Na sreću vreme je bilo takvo da su moji roditelji tražili izlaz iz neizlazne situacije. Neizlazne u smislu da čovjek traži nešto, a ne zna ni sam šta i zašto, slepilo se osjetilo u zraku. Sada shvatam svoje roditelje, trebalo im je nešto. Sva sreća što sam bio dete pa osim vremena provedenog za igru sa prijateljima nisam mario baš za ostale stvari!

Ali prekretnica je bila odlazak sa tatom i kumom u crkvu, manastir Lepavinu. Tako smo nas trojica sjeli u auto, ja na zadnjem sedištu, naravno kao trinaestogodišnji dječak koji je jedva mogao izvirivati kroz staklo..

Vozili smo se kroz šume i preko utabanih cesti do kotline u kojoj se nalazio manastir!

Bože hvala ti !

Kada smo sišli niz brijeg ispred nas se pojavio toranj crkve. Nakon svakog pređenog metra, sve nam se više otvarao pogled na cijelu crkvu. Parkirali smo auto u podnožju crkve i krenuli. Od jednom sam osjećao drugi svjet, tu žive drugačiji ljudi.

U samoj crkvi kada sam ušao u nju, osjećao sam da dolazim iz drugačijeg sveta, a da je ovo moj dom. Za pevnicom je pevao brat Vojislav, kasnije Otac Vasilije. U Oltaru je bio Otac Gavrilo u odeždama koje su moj novi dom ukrašavale lepim bojama.

Otac Gavrilo me je samo pogledao ne obaziruci se puno na mene, maloga.

Tamo se nalazila i ikona presvete Bogorodice Lepavinske, koja me je baš stalno gledala, stalno i baš mene, i samo mene, na sreću kasnije sam shvatio da ona gleda sve ljude podjednako i stalno!

Posle svete Liturgije otišli smo u malu kuhinju. Za stolom nam je ponuđena kava, bili su pozvani svi vernici, tko god je dosao u crkvu, znači svih petoro: moj tata, kum, još po koja bakica i ponosni ja. Tako bi još pričali i pričali poslije Liturgije, a ja bi šutio i slušao velike kako su pričali o vjeri Pravoslavnoj, o tajni, o mom novom svjetu. Otac Gavrilo je rijetko pričao, nije se volio isticati, no ja sam volio kada je s nama sjedio. Možda smo malo narušavali mir i sklad mog novog svijeta, ali Otac Gavrilo to nikad ne bi pokazao. A nama je tamo bilo toliko lepo da baš nismo brzo isli kuci, i svaki put kada bi došli, uvijek smo do kasno ostajali.

Moj novi svet je mene tako čekao svake nedjelje i praznikom u kotlini u kojoj se nalazila ikona Presvete Bogorodice Lepavinske i Otac Gavrilo.

Bilo je to malo bratstvo, ali bio je to moj svet i početak novog perioda u mom životu, zvalo se Pravoslavlje, a granice su bile četri strane kotline manastira Lepavina.

Kasnije kako sam rastao tako je i Otac Gavrilo primećivao da bi možda bilo dobro da upoznam malo bolje svoj novi svet koji se zvao Pravoslavlje, pa je molio Presvetu Bogorodicu Lepavinsku da mi pokaže gdje su granice Pravoslavlja. E, to je vec priča za neku drugu priliku. Za sada vas samo pozivam da i vi svojoj djeci date priliku da da bolje upoznaju novi svet koji sigurno zivi u njihovim srcima i da im date priliku da i oni pronadju svog Oca Gavrila koji ce im lepše ispuniti njihovo djetinjstvo.

Brat Nenad, Bjelovar.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Slavica, Sarajevo, 09.08.2008.

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Citajuci danas postavljeni tekst “TERITORIJA DETINJSTVA” koji je s ruskog jezika prevela nasa sestra u Hristu dr. Radmila Maksimovic iz Londona. Svi mi koji smo stalni posjetioci Manastirske stranice znamo da je sestra Radmila vec vise godina Vas iskreni saradnik za tekstove s ruskog jezika koji se postavljaju na manastirsku stranicu. (A to je jedna ogromna duhovna biblioteka)Tesko bi bilo neki od njih posebno izdvojiti, kada su svu poucni i na duhovnu korist svima koji ih citaju. .Svakako da sestra Radmila nije jedina, ima tu i nekoliko brace i sestara koji svojim prevodima na : njemacki, francuski, engleski ... doprinose da se isti citaju i na tim govornim podrucima.

Ali, sestra Radmila je vec pet sest godina zaista revnosna i neumorna bez obzira na sve svoje svakodnevne obaveze u struci, koje sigurno iziskuju njen puni angazman.

Oce Gavrilo Vas izbor tekstova je za svaku pohvalu ali svakako da bez saradnika kao sto nasa sestra Radmila manastirska stranica bi bila siromasnija. (Danasnji tekst po mojoj licnoj ocjeni zasluzuje 10. plus). Zato o. Gavrilo Vama kao “glavnom i odgovornom uredniku” Manastirse stranice, nasoj sestri Radmili i svima koji su angazovani u vecoj ili manjoj mjeri da Manastirska stranica bude svakim danom bogatija, a na duhovnu korist svima koji je posjecuju, neka blagi Gospod i Presveta Bogorodica Lepavinska uzvrate svakim dobrom.

Daj Boze da ovakvih primjera LJUBAVI prema napustenoj djeci bude i u nasoj SPC.

Vasa sestra u Hristu Slavica!

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Tankosava, Beograd, 08.08.2008.

Oče Gavrilo, blagoslovite!

Da, na žalost, većina ljudi ima oči, ali ne vidi, ima uši, ali ne čuje.Vremena su teška, a dani rdjavi. „Onaj ko se spasava, neka spase samog sebe i nazvaće se velikim. Ako pak spase i druge, nazvaće se još većim...“

Posmatrajmo duhovni obraz arhimandrita Lepavinskog oca Gavrila. Otac Gavrilo je, dakle, bez svake sumnje, pravi neumorni pastir Srpske Pravoslavne Crkve.

Molitve, koje otac Gavrlo uznosi pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, urodiše plodovima izlečenja mnogih nevoljnika, o čemu, uostalom, svedoči knjiga „Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske.
Pevodima ruskih duhovnika, koje otac postavlja na sajt da bi što šire mase verujućih i Bogotražitelja mogle da dodju do tako korisnih i spasonosnih saveta za spasenje svoje duše, otac krupnim maratonskim koracima nastavlja i razvija svoj pastirski put, kojim često gazi ne po ružama, već upravo po trnju.

Njegov višedecenijski duhovni život je toliko plodonosan i pun životnog i duhovnog iskustva da prosto nema pitanja na koja otac ne može da da odgovor, savet, pouku. On stalno, kroz sve razgovore podvlači: - „Veruj i moli se!“ Da li ima nešto spasonosnije od toga? Šta vredi verovati, a ne moliti se Stvoritelju našem, koji sve tako divno sazda? A, šta vredi molitva bez vere?

Kada sam u rubrici „Novo na sajtu“ videla da je otac Gavrilo pored celokupnog materijala, koji obiluje duhovnom hranom, postavio „Odgovore duhovnika na svakodnevna pitanja verujući“, shvatila sam kolika je očeva želja da prosvetli um ljudi, koji „oči imaju, a ne vide, uši imaju, a ne čuju“. Iz odgovora očevih možemo da donesemo sijaset zaključaka, koje bi svako mogao i morao da primenjuje u svakodnevnom životu.

Vidimo koliko je nerazuman i bezosećajan svako ko ne razmišlja o svojim sopstvenim gresima, niti pak pomišlja kako da ih, tokom svog kratkog vremena opere pokajanjem, ispovešću i suzama, kako bi bio spreman za život večni. Ne, mnogi su najčešće nemarni, beosećajni i zabrinuti za grehe drugih, sudeći i kritikujući druge kao da oni treba svima da sude, budući da su zapravo gluvi za zapovesti i pretnje Gospodnje.

Moli nas otac naš Gavrilo da se kajemo za svoja sagrešenmja i da uklonimo nešiste, gorde i bogohulne pomisli iz svog uma, da se sećamo smrti i Drugog dolaska..., raja i pakla. Koliko god puta da pogrešimo, moramo bez oklevanja da se pokajemo i požurimo kod duhovnog iscelitelja, odnosno ispovednika.
Trebalo bi da znamo, da ako poslušamo ove očinske savete i da činimo sve što nam duhovnik kaže, da imamo nade na spasenje, jer nisu blaženi samo oni koji slušaju reč Božiju, nego oni koji je slušaju i izvršavaju.

Nema ni jedne diplome univrzitetske koja može tako da shvati i pronikne u ljudsku dušu, kao što to može jedan od naših najvećih duhovnika otac Gavrilo, očigledno vodjen Duhom Svetim.
On kaže da kada bi svi ljudi posedovali smirenje, zlo ne bi postojalo u svetu, kao što ne bi postojala ni laž, ni prepredenost, ni osudjivanje, ni klevetanje, ni zavist, ni ubistva, ni ratovi, ni nesreće...jer, tada bi sve zamke i spletke zlog nepomjanika bile beskorisne.
Slušajmo i sledimo našeg oca Gavrila.

Hvala Vam, oče, za očinsnko rukovodjenje, za ulivanje nade, za grdnje, za molive, za Vašu ljubav nelicemernu! Neka Vas Carica Nebeska čuva i sačuva! Svako dobro od Gospoda!

Sestra Tankosava Damjanović, Beograd.
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Radmila, London, 07.08.2008.


Otac Gavrilo: Skoro 90% ljudi razmišljaju ovozemaljskim način življenja da imaju sreće u braku telesna ljubav novac skupocena auta i sva uživanja koji oni potebuju a o večnom životu mislim da malo ko veruje odlaženje u crkvu smataju tradicijom tako su njihovi dedovi i pradedvi postovali crkvu tako i oni sada nastavljaju.

Sestra Radmila: Pomaze Bog Oce Gavrilo! Da u pravu ste Oce, vecina ljudi zivi danas samo ovim telesnim zivotom zadovoljavajuci se nazalost samo onim animalnim najnizim zadovoljstvima za hranom, odecom, materijalnim stvarima, uzivanjima u braku, a o gresima i pokajanju nema ni govora. O smrti niko ne zeli ni da cuje - ako im pricate ili pomenete to, kako ste samo to smeli da uradite, a ako jos pocnete o vecnom zivotu pa vi ispadate kao da niste normalni. Prosto je neverovatno kako ljudi mogu da se zadovolje tako prolaznim stvarima i ostanu potpuno neosetljivi za ono sto je vecno i neprolazno. Da odlazenje u Crkvu je uglavnom tradicija no neverovatno je i to kako se ne zainteresuju, a drugo strasno je cudno da pored svega sto im se dogadja oni ne pokusaju da nadju odgovor zasto ili ako bar ne odgovor, a ono nacin na koji da im bude lakse i bolje. Vrlo vrlo cudno prosto ne znam ja ne mogu da shvatim niti pojmim da covek moze da zivi bez vere i samo razmislja o tome sta ce jesti, piti, oblaciti - neverovatno koja ogranicenost i zaslepljenost. A svi vide oko sebe da svaki dan toliki ljudi umiru i kao smrt se uvek desava nekom drugom a ne njima kao da oni nikad nece umreti vec ce vecno ovde ostati NEVEROVATNO NEVEROVATNO..

Ne znam kako drugi znam za sebe da su mi sve ostale stvari sem Crkve i Gospoda jako brzo dosadne sve je kratkog daha i sve tako brzo izgustiram i postane mi dosadno. A mene Gospod stvori isto kao i sve ostale ljude i ne razlikujem se nista od njih. Ali kazem Vam sve je kod mene tako kratkog daha znate kao kad dete uzme igracku i malo se poigra i ostavi je i vise je uopste ne gleda. E tako i ja sa ostalim ovozemaljskim stvarima i onda zaista ne mogu da razumem kako neko samo time moze da bude zadovoljan no slava Gospodu kad mi otvori oci.
Ne znam meni to ne dopire do mozga zaista i ne znam kako bih to objasnila bez ikakvog osudjivanja samo tako razmisljam jednostravno ne mogu da razumem jer covek dobije pravi MIR i smirenje tek onda kada spozna ISTINU..

Tog trenutka sve dobija drugi smisao i sve se preokrece i sve drugo postaje manje vazno. Ne znam Oce kako biste Vi to objasnili da su ljudi toliko zaslepljeni i da ne pomisle da se mozda ujutru nece probuditi i sta ce posle biti Secam se recenice iz romana “Kako se kalio celik”: “Prozivi svaki dan tako da te kasnije ne bi grizla savest zbog besciljno prozivljenih godina.” E samo treba doci do cilja i spoznati sta je pravi cilj i onda je sve mnogo drugacije.

Sestra Radmila, London.
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Spomenka, Bjelovar, 07.08.2008.


Kasni noćni sat.Puno puta umjesto večernje molitve kliknem na manastirsku stranicu da prije sna okrijepim dušu.Iznenađenje!!! U maniri najbolje otačke literature otac Gavrilo odgovara na pitanja vjernika.I kad pomislim da nas nema više s čim iznenaditi,on priredi nešto novo,poučno,miomirisno,da privuče još koju zalutalu pčelicu na slatki nektar Svetogorske cvijetne poljane.

S tugom se sjetih svog djetinjstva i klice koja je rasla u mojoj duši.Uz sve sjetovno obrazovanje koje sam doslovce “gutala” instiktivno sam osjećala da ima još “nešto"puno veće i vrijednije o čemu me iz moje okoline nitko nije imao poučiti.Ako izuzmem djedovu vjeronauku kojom me u dugim zimskim noćima naučio “Oče naš” i “Bogorodice djevo” i maminog “Vo imja Otca i Sina i Svjatago duha.Amin"sve drugo je ostalo nedostižno i zamagljeno nekom nestvarnom mistikom.Sjećam se bake koja je sve oko sebe oslovljavala s “Rode” i slijepe tete koju sam o Petrovu pratila u crkvu u Severinu.Sjećam se ushita djetinje čiste duše kako od svega opravdana izlazi na svetlo dana poslije Svete Liturgije.Sjećam se kad bih ostala sama svojih šuljanja po kuhinji iz koje bih iz kredenca ispod mirodija izvlačila mali pravoslavni kalendar i čitala iz njega sve po redu.Ispočetka i opet ispočetka.Čak mi je i popis vašara po Srbiji djelovao nekako posebno!Taj mali kalendarić koji bi svake godine nakon sveštenja kuće ostavljao sveštenik bio je moj jedini prozor u onaj “drugi”, nedostižni svijet prema kojem mi put nitko od bližnjih nije znao pokazati.

Tako su prolazile godine.Godine u kojima sam se izgubila od svega i u dno svoje duše zakopala davnašnju želju.Radosti i slasti ovog svijeta odvele su me drugim putem…
I onda sam neočekivano,jedne nedjelje nakon teške bolesti kolegice s posla i njenog čudesnog ozdravljenja umjesto nje došla zablagodariti Gospodu pred čudotvornom ikonom majke Božije Lepavinske.Tim dolaskom i upoznavanjem s ocem Gavrilom i manastirskom bratijom iznenada mi se otvorio davno zatvoreni prozor za “onaj drugi svijet”.Kao kapljica vode koja krene kad se izvuče brana, tako je krenula i bujica mojih pitanja,slutnji i interesovanja koje su samo oni mogli utažiti. Ova manastirska tribina i ove očeve pouke su rijeka ljubavi koja neprestano teče.Dovoljan je samo jedan jedini klik da bi došao na izvor vode žive i umio grijesima zaprljane ruke i ljudskim uvredama ranjeno biće.

Koliko je samo neodgovorenih pitanja ispleo moj život,koliko je ostalo zatomljenih krikova u duši-a odgovora na sve je bilo, samo ih nitko nije imao izreći!

Zbog svega ovog je oče ova Vaša misionarska aktivnost više nego hvale vrijedna.Vaš trud očekuje stostruka nagrada.Više nema opravdanja,jer su odgovori na dohvat ruke!Treba samo željeti izmijeniti svoj život.

Vjerujem da ćete mnogima pomoći da na vrijeme odluče hoće li ostatak svog života poslužiti Bogu za Carstvo nebesko,ili svijetu za prolazna zadovoljsta.Ja u svoje vrijeme to pitanje nisam imala kome postaviti.

Zato Vam još jednom hvala za sve!
Sestra Spomenka. Bjelovar.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Biljana Petrovic, Geteborg, Svedska, 06.08.2008.

Pomaze Bog oce Gavrilo,redovno citam sajt manastira Lepavina i hvala Vam sto postoji jedan ovakav sajt.Oce u Svedskoj zivim vec cetiri godine i bilo mi je jako tesko da se priviknem i snadjem u tudjini. Pre tri godine dobila sam napade panike i lecila se godinu dana. Citam stalno o blagodatima Bogorodice Lepavinske pa Vas molim oce Gavrilo pomolite se ispred ikone za mene i moju porodicu (Biljana,Mina Andrej i Milan).

Nadam se da ce casopis nekako biti dostupan i za nas u inostranstvu da sa uzivanjem citamo i smirujemo duse nase.Svako dobro i cuvajte se.

Sestra Biljana
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Mira, brat Radomir, sestra Aleksandra, brat Marko, 04.08.2008.

Pomaze Bog oce Gavrilo i bratijo Manastira Lepavina!

Gospod mi je otskrinuo vrata doma svoga a ja opijena lepotom, sjajem i onim slatkim osecajem miline u srcu, trcim da svima objavim milost i ljubav Boziju i sve koji mi se priblize guram prema tim vratima da vide, da osete, ako zaista od srca zele, veliku ljubav Boziju.

Sirom sveta, danas, srpski manastiri sjaje i svojom lepotom govore o velicini i znacaju sprske duse. Jedan od njih je i Manastir Lepavina koji u svoj svojoj lepoti sjaji i privlaci veliki broj vernika bez obzira gde oni zive. Psalmopojac David pjeva: ‘’Veliki mir imaju oni koji ljube Zakon Boziji i u njih nema spoticanja’’. Vi oce Gavrilo i bratijo manastira sagorevate kao svece i time pokazujete put i primer nama koji zivimo u svetu. Svi mi koji posecujemo Manastir Lepavinu, bilo hodacascem, bilo elektronski, trazimo od Vas da se molite za nas i za nase najmilije. Ovim putem zelimo da Vam se zahvalimo na vasem trudu koji ulazete da nas nesebicno docekate kad vas u velikom broju posetimo, a poseta vasem sajtu i citanje vaseg casopisa PUT, ISTINA I ZIVOT (raduje nas vest da ponovo pokrenete izdavanje), je okrepljenje za dusu, pogotovo za nase ljude koji zive daleko od domovine. Hvala Vam, na trudu da nas bratski docekate i ugostite, na ljubavi koju pokazujete svojim delima, sto revnosno uznosite molitve Gospodu za nas gresne i sastradavate sa nama. Molim Gospoda i Presvetu Bogorodicu da Njegovom Visokopreosvestenstvu Mitropolitu G.Jovanu, Vama i bratiji podari dobro zdravlje, dug zivot i ukrepljenje u svakom vasem trudu i jedinom i pravom putu koji vodi u Carstvo nebesko. Molim Boga i Presvetu Majcicu nasu da nas udostoji da jos dugo kolena pred njom priklonimo, Ikoni se Njenoj Svetoj poklonimo i Vas, nase molitvenike pred Bogom u ruku celivamo.

Veseli nas vas oporovak dragi oce Gavrilo i vedri osmeh na vasem licu daje nam nadu u Slavu boziju da ce tako i biti. Na mogaja ljeta, na mnogaja ljeta dragi nas oce.

S ljubavlju u Hristu,
Mira, Radomir, Aleksandra i Marko
U Beogradu, 4. avgusta 2008. god.

___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Brata Vladimira, 04.08.2008.

Oce Gavrilo Blagoslovite,

Nikada nisam bio u Manastiru Lepavina, ali osecam veoma jaku duhovnu vezu iako se nalazim cak u Americi. Otprilike pre oko pet godina, nas parohijski duhovni otac Toma je poklonio nasoj familiji malu ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske. Bas u to vreme sam bio u cestim raspravama sa protestantima na poslu u vezi vere. Kraj sveta, smrt, strasni sud, i pakao, koji su zapisani u Svetom Pismu, a predstavljeni na protestanski nacin su mi ulivali ogroman strah, raspaljivali uzasna iskusenja, i dovodili celo bice u veoma mucno stanje. Ali samo jedan pogled na Svetu Ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske i Gospoda Isusa Hrista mi je ulio ogromnu nadu.

Gospod nas Isus Hristos drzi Sveto Pismo zatvoreno, to je za mene znacili da za gresnika koji se kaje nema suda. Presveta Bogorodica svojom rukom ukazuje na Gospoda, to je za mene znacilo da budem poslusan Reci Bozijoj. A Gospod Isus Hristos rukom svojom ukazuje na desnu stranu, to mi je dalo nade da se svemiloscu Bozijom i molitvama Presvete Bogorodice mogu cak i ja gresnik naci na desnoj strani kada se bude odlucivalo ko ce na levu, a ko na desnu stranu. To je bio moj prvi dodir sa Svetom Ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, ali tada jos uvek nisam znao da je ona Lepavinska odnosno iz Manastira Lepavine. To sam tek kasnije saznao kada sam okrenuo poledjinu Svete Ikone i procitao odakle je. To me je navelo da otvorim internet i potrazim informacije u vezi ovog manastira. Na manastirskom web sajtu sam citao duhovne pouke koje su svakodnevno postavljane i koje su tacno davale odgovore na mnostvo pitanja koja su se vrzmala po glavi. Posle nekoliko godina citanja duhovnih pouka naiasao sam na duhovnu tribinu koju je otac Gavrilo vodio.

Tu sam shvatio da je otac Gavrilo i bratija manastira zasluzna za ogromnu duhovnu pomoc koju sam preko njihovg web sajta dobio. Jos sam shvatio da mnoga braca i sestre sirom sveta nalaze utehu za duse svoje koje su zedne zive vode koja sa izvora Manastira Lepavina bogato izvire. Ta ziva duhovna voda je ublazavala mucno stanje u kome sam se nalazio i svakodnevno mi daje nade, vere, i ljubavi za koje sam neizmerno zahvalan Bogu i Gospodu Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici, nasem casnom parohisjkom ocu Tomi, ocu Gavrilu i svoj bratiji Manastira Lepavina, i svima koji su hotimicno ili nehotimicno pomogli i pomazu duhovno. Iskreno se nadam, molim, verujem, i ubedjen sam da ce za ogroman trud koji ste ulozili i ulazete Gospod Bog sve da vas bogato nagradi i da vam podari spasenje, zdravlje, i svako dobro molitvama Presvete Bogorodice.

Brat Vladimir
___________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ:

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Da ponovo na ovaj nacin iskazem neizmjernu zahvalnost milosti Bozijoj sto sam i ja “clan” Vaseg stada i duhovne familije manastira Lepavina. Sigurna sam da je Vasa i nasa duhovna familija nogobrojna jer je razasuta po cijeloj vaseljeni, sto potvrdjuju pisma sa svih strana i velika posjecenost manastirske web stranice.Vase dugogodisnje usredne molitve i misionarski rad urodio je plodom, ali se narusilo i Vase zdravlje.. Sigurna sam da bez obzira gdje se nalazimo, da smo molitveno u zajednici i svakodnevno u nasoj velikoj svetinji Manastiru Lepavina putem interneta.

Na taj nacin smo na vrijeme informisani o zbivanjima u Manastiru a i o Vasem zdravstvenom stanju.

Kako sam po velikoj milosti Bozijoj i Vasem blagoslovu vec nekoliko godina vise puta u manastiru Lepavina boravila i kroz svoj boravak i poslusanje imala priliku da Vas o.Gavrilo i ostalu bratiju bolje
upoznam, to mogu s pravom reci da se zaista s Vama dogodilo jedno od najvecih CUDA u manastiru LEPAVINA. Kako napisa sestra Spomenka u pismu upucenom na Banju “MLJECANICA”,da premudrost Bozija uvijek i u pravo vrijeme djeluje kroz blagocastive ljude Vi ste zaista pravi primjer.

Boraveci licno vise dana, par mjeseci nakon Vase operaciji u Manastiru, te pruzajuci Vam svoju skromnu pomoc kao sestra u Hristu imala sam priliku “snimiti” vase zdravstveno stanje tih dana kada ni
sami niste bili veliki optimista.Moji visednevni boravci u Manastiru u protekle dvije godine a narocito visednevni boravak od prije mjesec dana daju mi “pravo” da potvrdim konstataciju sestre Spomenke. Tako da svi mi koji Vas licno poznajemo s pravom kazemo da je vidna pozitivna razlika na Vama i da niste isti NEKAD prije vase bolesti, u toku iste i SAD nakon Vaseg oporavkai rehabilitacije. Milost Bozija, Vasi boravci na rehabilitaciji u Banji, Vasa samodisciplina i iskrene molitve Vase mnogobrojne duhovne djece doprinjeli su da se dogodi nesvakidasnje CUDO. To CUDO je svima vidljivo kroz; Vase i dalje neprestano duhovno delanje, pozitivno raspolozenje, Vasu fizicku kondiciju, a sada prilikom susreta i utisak da ste mladji desetak i vise godina nego sto zaista jeste. SLAVA GOSPODU I HVALA !

Radujem se saznanju da su Vasa duhovna djeca neizmjerno zahvalna Gospodu, Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj , dobrim i strucnim ljudima koji su doprinijeli Vasem “jedinstvenom” oporavku, a sto potvrdjuju mnogobrojna pisma upucena u proslom periodu.

Dragi nas o.Gavrilo iskreno zelim da kao IZVOR ZIVE VODE a na nasu zajednicku duhovnu korist budete sa svima nama, u dobrom zdravlju i raspolozenju na MNOGAJA LJETA!!!
Vasa sestra u Hristu Slavica.

01.08.2008.
____________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ:



Na dan Rodjenja Presvete Bogorodice 2002. godine nasu svetovavedenjsku obitelj posetila je prvi put jedna poklonicka grupa iz Beograda. Po pricanju i svedocenju poklonika, kada je autobus skrenuo ka manastiru, sve je obuzela neopisiva, nezemaljska radost. Osecanje radosti se pojacavalo sa svakim predjenim kilometrom.

Kada su ugledali hram posvecen Vavedenju Presvete Bogorodice radost je bila neizreciva. Sa suznom molitvom i molitvenim trepetom usli su u hram.  Kazu da su se osecali kao u raju jer je citav hram bio ispunjen nekim posebnim, blagouhaonim mirisom, koji se pojacavao kako su se priblizavali svetim ikonama. Ispred cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske to je posebno bilo izrazeno i svi koji su joj prilazili bili su na poseban nacin, onako kako to moze samo Nebeska Milost da pruzi, bili uteseni i ukrepljeni. Bilo je to pravo osecanje umiljenija. “To je nesto neopisivo i neobjasnjivo - to se mora doziveti i osetiti, ne vredi pricati, nema tih reci koje mogu da iskazu osecanja” govorili su kasnije.

Jedan od vernika imao je sa sobom i fotografski aparat te je tokom sluzbe Bozje slikao ikonu. Moze samo da se pretpostavi koliko je bilo njegovo zaprepascenje kad je razvio film i video ono sto se dusom osetilo, ali je covecjem oku ostalo nedostupno. No Bozja je volja bila da se projavljena milost vidi i ostane zabelezema mehanickim okom neutralnog posmatraca - foto-aparata. Svetlost iz kandila iznad ikone i svetlost koja se pruzala po hramu potpuno je nalik na onu, koju su poklonici, takodje fotoaparatom zabelezili u hramu Groba Gospodnjeg na Veliku Subotu. Presveta Bogorodica nije ostavila svoja verna ceda bez utehe i dokaza prisustva blagodatne sile Bozje u ovoj svetinji Svojoj. Njene posrednicke molitve stalno ukrepljuju, snaze i jacaju sve one koji joj sa verom i iskrenom molitvom priticu.

____________________________________________________

DUHOVNI DOŽIVLJAJ: Sestra Marijana, Kragujevac, 29.07.2008.

Oče Blagoslovite!

Nakon sinoćnog dopisivanja reših da Vam u miru i tišini opišem svoje impresije.Teško je naći prave reči ali ću svejedno pokušati.Nisam obišla mnogo manastira ali po do sada dožvljenom ništa slično ovome nisam osetila, kao da sam se nalazila u Raju ( što u stvari i jeste), koraci su mi bili laki kao da letim po dvorištu, po crkvi. Gde god bih se zatekla svuda sam osećala neizmernu Božiju blagodat, mir, spokojstvo, sreću što mi je Bog otvorio put ka Lepavini.Ni sama ne znam koliko puta sam pogledala u nebo i zahvaljivala se Gospodu Bogu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj na velikoj milosti.Svi se na Svetoj Liturgiji osećamo bliže Bogu, u mom životu taj osećaj nikada nije bio jači i jasniji kao tada.

Čitanje molitve bio je takođe poseban doživljaj osećala sam kovitlac u sebi, nedugo zatim krenule su mi suze a onda smirenje.Nisam imala prilike za razgovor ali mi je bilo najvažnije da sam u Vašoj blizini, i tada sam osećala spokoj.Ne mogu dati sebi pravo da opisujem impresije Vaše sabraće iz kojih izvire duhovnost čak i da ne progovorite ni jednu reč.Sasvim dovoljno je bilo nalaziti se pored njih.Prvi put u životu našla sam se na manastirskom ručku-trpezi Ljubavi, moram priznati da Vam se i tamo čuda dešavaju jer sam u slast pojela skoro sve ono što kod kuće inače ne jedem i popila malo crnog vina koje inače ne pijem.

Ne sekirajte se zbog ne mogućnosti da svim vernicima izađete u susret, najvažnije je da čuvate svoje zdravlje i da se koliko možete molite za nas.Znate li nekoga ko je našem narodu uspeo da ugodi, ja ne! Molim Boga i Presvetu Bogorodicu da ovo ne bude i poslednji put, nadam se da ću pronaći način da vas posetim u sopstvenoj režiji kada će verovatno biti za sve više vremena.Samo neka Bog poživi Vas i Vašu bratiju i da da svima dobro zdravlje a za ostalo valjda možemo i sami malo da se pomučimo.

2.avgusta polažem stručni ispit, oče pomenite me u svojim Svetim molitvama. Oprostite zbog opširnosti, ali tako je to kada pišete srcem.

Sestra Marijana iz Kragujevca
29.07.2008.

Pročitano: 8785 puta