MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KAKO DA NAĐEM ZA SEBE DUHOVNOG OCA



PITANJE: Moje pitanje jeste: “Kako da nađem za sebe duhovnog oca? Ko može da bude duhovni otac? “ Da li duhovnik može da odbije nečiju molbu da ga duhovno rukovodi?

ODGOVOR:

Iskreno rečeno, strepio sam od ovakvog pitanja. Tačnije, od prvog njegovog dela: "Kako da nađem za sebe duhovnog oca?". Takvo pitanje, u raznim varijantama, postavljali su mi mnogi i ranije, doduše usmeno, na koje mi je uvek bilo teško da odgovorim. Sada "prozvan" i pismeno postavljenim pitanjem, pokušaću da odgovorim, koliko mi je to moguće.
Pre svega, neka mi bude dopušteno da najpre kažem reč-dve o samom pojmu duhovnog oca ili duhovnika. Jer, nažalost, srbski narod je odavno zaboravio šta znači duhovnik, šta znači duhovni život. U najboljem slučaju kod nas se zadržao pojam "ispovednika", pod kojim se najčešće podrazumeva nadležni paroh - sveštenik, kojima pojedinci povremeno odlaze radi ispovedanja svojih grehova, najčešće, pred sveto pričešće. U mnogim krajevima, nažalost, čak ni toga nema. Međutim, pojam duhovnika je daleko širi od pojma ispovednika. Ispovednik može biti svako svešteno lice koje sasluša grehe na ispovesti i pročita razrešnu molitvu. I tu se njegova delatnost završava. Duhovnik je, pak, nešto sasvim drugo. On, često u porođajnim mukama rađa svoju duhovnu decu, (Vidi: Gal. 4,19), neguje ih i vaspitava, vodi i rukovodi, dok u njima ne uobliči lik Hristov.

U pravoslavnoj duhovnoj literaturi to je reč koja se veoma često susreće, istina pod raznim sinonimima: "Geronda" (grčki), "Starec" (ruski), "Avva" (staroarapski), "Duhovnik", "Duhovni otac" i td. Međutim, svi ti izrazi označavaju manje-više samu suštinu reči duhovnik. A duhovnik je upravo ona ličnost, uglavnom u monaškom činu (najčešće svešteno-monah), koja je duhovno veoma jaka, koja je utemeljena na Gospodu Isusu Hristu, na svetim Ocima i u tradiciji pravoslavne duhovnosti, te je kao takva sposobna da druge ljude, druge ličnosti duhovno preporađa, ili rađa. Zato on i jeste "duhovni otac", a svi oni koje on rukovodi na putu spasenja jesu njegova duhovna deca. Duhovnik, dakle, ne samo da rađa svoju duhovni decu nego ih i neprekidno rukovodi na putu duhovnog života i uzrastanja.

Duhovnik ne bira svoju duhovnu decu, nije onaj od koga inicijativa potiče, nego koji svojom ličnošću, svojom duhovnom snagom zrači jednu svetlost duhovnu, kojom privlači k sebi duše žedne i željne Boga i uzvišenog duhovnog života. Isto onako kao što sijalica, svetleći u noćnom mraku, privlači k sebi razne insekte koji se oko nje viju. Duhovnik, iako uglavnom živi na jednom mestu, često u pustinji, kao što je bio sveti Antonije Veliki ili kao što su mnogi svetogorski duhovnici i danas, živi u svojoj isposnici i podvigu, u molitvi i postu, u duhovnom sozercanju i sagledavanju dubina božanskih, ipak on ne može ostati sakriven od očiju sveta, kao onaj grad "koji na gori stoji", o kome govori Sveto Pismo.
Duhovnik, dakle, i kad bi hteo, ne može se sakriti. Njega nalaze svi oni koji žele napredak u duhovnom životu i koji teže da postignu i ostvare cilj i naznačenje svoga postojanja. Prema tome, duhovnik se ne nameće nikome. On je kao bistri planinski izvor. On se svima nudi, on je svima otvoren i ko god želi može da mu pristupi da se napije i da utoli svoju duhovnu žeđ.

image


Duhovnik je, pre svega, čovek molitve i pun rasuđivanja. Zato on nikada ne nastoji da nasilno prodre u našu dušu. On strpljivo čeka da se duša njegovog duhovnog čeda otvori njemu u iskrenosti, u ispovesti i poverenju, jer samo tada on može da deluje i da pomogne. Tačno onako kao što je često učio, i u praksi postupao, naš savremeni veliki duhovnik, prepodobni otac Justin Ćelijski, koji je izuzetno cenio i poštovao svaku ličnost, svakog čoveka, te je govorio "da svakoj duši ljudskoj treba prilaziti nežno, kao na golubijim nogama", da se ne povredi, da nasilno ne pokušava da pomogne, nego samo onoliko koliko duša od njega traži. Duhovnik, dakle, ne juri po svetu i po narodu da "traži" i "sabira" sebi duhovnu decu, da "spasava svet", kao što su mnogi danas skloni da tako nešto zahtevaju od duhovnih ljudi. On živi svojim duhovnim životom i čeka da ga nađu oni kojima je neophodan, i koje Bog na njega uputi. Takvima on i postaje duhovni otac, a oni postaju njegova duhovna deca.

A sada, suštinsko pitanje: "Kako i gde naći za sebe takvog duhovnog oca"?
Tajna spasenja je nadumna tajna. Zato na gornje pitanje nije moguće racionalno odgovoriti i prstom ukazati na takvog duhovnika. Bog je taj koji poznaje ne samo svaku dušu nego i svaku pomisao duše, i tajne želje srca, čak i one najdublje. Ako dakle u nama postoji iskrena želja i potreba da sebe predamo iskusnom vođi na putu našeg spasenja, ako se iskreno budemo za to molili Bogu, sigurno je da nas Bog neće ostaviti bez svoje utehe. On, kao jedini srceznalac, uputiće nas na duhovnika koji odgovara potrebama i sklonostima naše duše.
Ipak, to ne znači da treba sedeti skrštenih ruku i očekivati čudo Božije. Treba se potruditi, po reči Hristovoj: "Tražite i naćićete" (Mt. 7, 7). Počnimo od svoga sveštenika. Udarimo početak duhovnom životu kroz iskreno pokajanje i ispovest svojih grehova. Neka se ljubav prema Bogu i duhovnom životu raspali u srcu našem, pa će se Bog dalje pobrinuti za naše stvarne potrebe.

Kao čovek kad se razboli. Krene od lekara opšte prakse. Dalje sam razvoj i vrsta bolesti tera ga da traži "specijaliste" koji mu mogu pomoći. Raspituje se kod prijatelja i poznanika, sluša i savet lekara opšte prakse koji mu preporučuje toga i toga specijalistu. I ne prestaje da se interesuje i da traga za najboljim lekarima, čak i u inostranstvu, samo da bi našao leka svojoj bolesti i sačuvao svoj ovozemaljski život.
Pa ako se čovek toliko trudi, ne žaleći ni vremena ni novaca, da bi olakšao prolaznom i propadljivom telu i produžio mu život na neko vreme, zar ćemo mi, koji želimo da dobijemo večni život u Carstvu nebeskome, pokazati manje revnosti, truda i spremnosti na svaku žrtvu da bi dušu svoju iscelili od svake bolesti grehovne i time joj omogućili ona blaga "koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a koja ugotovi Bog onima koji ga ljube"? (I Kor. 2, 9).

Poznato je da mnogi pravoslavni Grci, koji imaju duboki osećaj značaja dobrog duhovnika, imaju svoje duhovnike čak u Svetoj Gori, sa kojima su u čestom kontaktu, i koje posećuju bar dva puta godišnje, ne toliko radi ispovedanja grehova (to mogu da obave kod svakog sveštenika), nego radi duhovnih saveta i pouka. Ti duhovnici obično rukovode duhovnim životom čitave porodice, iako ih često viđa i posećuje samo otac, glava porodice. Takvi duhovnici ne retko i izlaze iz svojih pustinja, posećuju svoju duhovnu decu i pomažu im u razrešenju mnogih duhovnih, pa često i životnih problema.

Iz do sada rečenoga, samo po sebi je razumljivo da pravi duhovnik niti ima razloga, niti želi da odbije bilo koga ko mu sa punim poverenjem, iskrenošću i poslušnošću pristupi i zamoli od njega pomoć, savet ili rukovođenje na putu spasenja. Istina, duhovnik može biti često veoma zauzet (ako ima veliki broj duhovne dece), pa da nije u stanju da prihvati svakoga ko mu se obrati. Ali svakako će i hteti i moći da nam dade dobar savet i da nas uputi na onoga koji će nam moći pomoći, pogotovu ako su u pitanju početnici. Ne mora profesor univerziteta da se bavi predavanjem deci azbuke i osnovnih pojmova obrazovanja. Za to postoje učitelji, na koje nas on može uvek uputiti. Najvažnije je hteti da se spasemo i raditi na tome sa punim poverenjem na Boga, jer On "hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine" (I Tim. 2,4).

Mir Ti i spasenje od Gospoda.

Pročitano: 19114 puta