MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

PITANJA I ODGOVORI O ISPOVESTI

1. Svake nedelje?
2. “Tudja sreca”
3. Duhovnost
4. Zaboravljeni gresi
5. Smirenje
6. Krstenje
7. Razvod
8. Popadija
9. Pantalone
10. Postujte roditelje
11. “Ne uzdajte se u knezove...”
12. Bog moze sve!
13. “Divan je Bog ...”
14. Post
15. Smirenje i poslusanje
16. Osudjivanje svestenika

1. Pobedite smrt!..

Moja priča je stara koliko i svet: trudna sam, a otac ne priznaje to dete, i govori da je neplodan, a ja znam da nije! Tako da sam ostala sama sa svojim problemom. Stan iznajmljujem, jer svoj nemam, a imam još jedno dete od deset godina. Gospod mi nije dao takvo rasudjivanje, da znam kako da izadjem na kraj sa svim ovim! Ali sam potajno maštala o drugom detetu, misleći da ću stati na noge, ali evo ... Može se dugo diskutovati o tome zbog čega se to desilo, ali se desilo! Majka mi je obećala pomoći, iako živimo u drugim gradovima, te sam mislila da će mi prvu godinu pomoći kada se dete rodi. Medjutim, kada se sve desilo ona je počela suprotno da govori i rekla mi da abortiram! I svi oko mene mi govore da imam već jedno dete koje treba da stane na svoje noge i da sam bolesna ukoliko čak i pomislim da rodim. Ali ja imam već puno abortusa, to je toliko grehova ... Ne znam šta da radim. Da li da abortiram, a posle da tražim oproštaj? Zar je to pravilno? Pokušavam da se obratim dobrotvornim fondovima, ali je moj problem njima mizeran. Šta da radim? Kada se moliš Gospodu, On pošalje neki znak! Pomozite mi makar i rečju molim vas!!!

Viktorija, Moskva

Odgovor:
Draga Viktorija!
Vi molite od Boga znak, i ja ću se drznuti da vam kažem, da ako se čak i pri «potpunoj neplodnosti», kako tvrdi vaš saputnik i detetov otac, desilo začeće, onda to nije ništa drugo nego znak da Bog želi da vidi u ovom svetu to dete upravo od vas!

Molim vas da ne klonete duhom, već da sve stojički izdržite do kraja, tim pre što možda vam se više neće pružiti šansa da iskupite svoje predjašnje grehe i ugodite Bogu. Biće teško, ali sa Bogom i detetom koje On daje. A ukoliko ponovo ubijete dete, onda će biti još teže, ali sad već sa djavolom i očekivanjem večne kazne.
Ne treba slušati lukava rasudjivanja jer ona vode u adski bezdan. Nažalost, u taj satanski nagovor protiv rodjenja deteta nečastivi često uvlači i naše najbliskije ljude zbog nepoznavanja suštine problema. I oni nas ili izdaju ili se ustremljuju na još nerodjeno dete. I upravo se od njih čuju i reči krivice i pozivi na abortus. Ali ne treba da se ljutite na njih, već da trpite i da se molite za njih. Treba da postupite onako kako Gospod zapoveda. Poslušajte glas savesti, u kome ćete čuti i Boga, i vaše još nerodjeno dete. Sve će biti dobro. I oni koji vas nazivaju «bolesnom» i nagovaraju na greh deteubistva će promeniti svoje mišljenje, i možda će se pokajati za svoju surovost.

Što se tiče vašeg budućeg svakodnevnog života postoji mnogo puteva i mogućnosti. To je i privremeno dečije prihvatilište, gde vaš mališan može da bude pod vašim nadzorom do promene okolnosti na bolje, to su i dobrotvorni fondovi, kao i vaša sopstvena trudoljubivost, potkrepljena ljubavlju prema deci uz Božiju pomoć. Neka vam Majka Božija pomogne! Neka vas čuva i ukrepi vaš Andjeo Čuvar! Neka vas blagoslovi Gospod Svedržitelj! Vaše ime je Viktorija što znači «Pobeda». Pobedite smrt i biće živa duša vaša!

2. Neoprostivi greh

Moj deda je okončao život samoubistvom, kada sam ja bila mala. Od tada je prošlo dvadeset godina, i ja ga sve to vreme često sanjam (nekoliko puta mesečno) i on me zove. Snovi su razni ali je suština svih jedna te ista – da nas dvoje treba da se sretnemo. Takvi snovi su loši koliko mi je poznato. Posle njih odlazim na groblje i misleno razgovaram s njim, a jednom mi je bilo strašno jer nisam htela da odem sa groblja. Šta da radim? Teško mi je na srcu i često mislim o njemu.
Marija

Odgovor: U sva vremena i skoro u svim narodima, samoubistvo je smatrano najtežim grehom. Donedavno se samoubice nisu sahranjivale na zajedničkim grobljima, već na odvojenim mestima ili iza ograde. Shvatanje vrednosti života kao Tvorčevog dara i kao sredstva za zadobijanje dobrog udela u Večnosti je posebno zastupljeno kod Hrišćana. Za najveću većinu ljudi i u prošlosti a i u naše dane samoubistvo predstavlja bezumni akt očajanja, koji svedoči o tome da je čovek bio ili psihički bolestan, ili u njegovom životu nije postojala nada u Boga, i znači nije bilo ni vere u Njega.Pri odsustvu pravilne vere, paganskom ili bezbožnom ustrojenju života čovek, susrećući se sa teškoćama, često biva iskušavan od djavola mislima o skorašnjem prekidu svojih stradanja. Neverje i nesaglasnost trpljenja nevolja I teškoća, bila to telesna stradanja ili duševne muke, podstiču nesrećnika na surov, nepopravljiv i najstrašniji – neoprostiv korak.Samovoljno, i naravno ne bez pomoći neprijatelja-djavola, rastavši se sa životom, čovek kao da baca u Lice Božije Njegov dar – Život. Time kao da bukvalno govori da mu nije potreban život koji donosi stradanja, jer ona nemaju smisla, jer “nema Onoga, Koji ga je darovao”. Strašan je pečat odbacivanja Boga koji zauvek odvaja bezumnika od Izvora Života. Taj “pečat” ga sjedinjuje u večnom udelu sa onim, ko ga je na to nagovorio; s onim koji je čoveku nametnuo ateizam, jeresi, sujeverja, svetsku potrošačku psihologiju, lažne životne orijentire; s onim koji se dugo “trudi”, očekujući pogodan slučaj da nanese najveću bol, sugerišući pritom misao o najskorijem izbavljenju od nje putem samoubistva, kako bi potom čoveka bacio u neuporedivo veća stradanja večne pogibije. Samoubica se sjedinjuje sa djavolom i odlazi u njegovu oblast obitavanja – u ad.Ova strašna istina o sudbini samoubica je oduvek bila poznata, i verujući čovek se čak bojao i da pomisli na nju. I u bolestima sa ponekad nepodnošljivim fizičkim stradanjima, i u životnim iskušenjima sa ne manjim, a ponekad čak i težim duševnim mukama, verujući čovek se obraćao Bogu i dobijao utehu i snagu da sve podnese. Bog je milosrdan i miluje Svoju tvorevinu. I Njegovo Milosrdje je neizrecivo i nepostižno. Mi treba da verujemo u Njega i Njemu, Njegovoj reči, Njegovom učenju. I da to što nam je zapovedjeno u odnosu na zagrobni udeo ljudskih duša ne odbacujemo sa sumnjom ili da fantaziramo na tu temu, već da se držimo Crkvenog učenja o tome. Za samoubice je jasno rečeno da su oni sami sebe lišili bilo kakvog opštenja sa Crkvom i nemaju mogućnosti da se nadaju na molitvenu pomoć vernih. Ukoliko u ovozemaljskom životu svaki jeretik, bezbožnik, i ljuti zlikovac može da se pokaje i postane Božije čedo, posle smrti nema pokajanja niti mogućnosti da se bilo šta ispravi. Zbog toga se ti nesrećnici ostavljaju za Sud Božiji. Mi treba da se bojeći se Božijeg Suda, držimo Pravoslavne vere, i da ukrepljujući se njome, trpimo sve što nam se u životu šalje. Treba trpeti, i ne očajavati, uzdati se u Božiju pomoć i Njegovo čovekoljublje.Što se tiče snova, u kojima samoubica zove ili moli za nešto, to je pre svega iskušenje od neprijatelja, i u tom slučaju treba sve ispričati duhovniku i zamoliti ga za njegove molitve. I ne treba pridavati mnogo značenja tim vidjenima od strane zlih duhova. U vidu onoga koji je otišao u drugi svet djavo želi da unese smutnju i nervnu rastrojenost, kako bi naštetio ljudima.Ukoliko se kod vas javlja takvo stanje posle čestih snovidjenja na grobu samoubice, onda vi pre svega tamo ne treba da idete. Bolje vam je da vodite strog Hrišćanski način života, da poštujete zapovesti i činite dobro. To je najbolja milostinja u Božijim očima, nego prividno sećanje na tobože usnulog “rodjaka” i za duševno zdravlje opasnog mislenog objašnjavanja s “njim” na groblju. Teško vam je, ali će to uz Božiju pomoć proći, a vi treba pre svega da mislite na to kako da budete bliže Bogu, Crkvi i Njegovoj Istini. Udeo Vašeg dede ostavite Milosrdnom Bogu i smirite se pred Njim.

3. Zavet ljubavi

Maštam o detetu, ali proživevši zajedno s gradjanskim mužem skoro deset godina, nijednom nisam zatrudnela. Već imam jedno dete, a moj voljeni partner nema. Mogu li da molim Gospoda i Majku Božiju da nam daruju mališu? Oboje smo Pravoslavni, i ja sam svog voljenog partnera privela u crkvu, on se krstio već u zrelom dobu za vreme našeg zajedničkog života i priveo je na Krštenje i svoju braću. Da li je greh da se molimo za dete u našoj situaciji?
Antonina, Moskva

Odgovor: Moliti od Gospoda i Njegove Majke nešto dobro je i moguće i potrebno. Tim pre što vi želite nešto najdraže u porodičnom životu, a to je dete. A deca su plod ljubavi i Božijeg blagoslova. Zato molite Gospoda i Presvetu Bogorodicu da vam daruju dete.Ali mi znamo, da molitva treba da bude usrdna, čista, odvažna, i tada Gospod priklanja Svoju volju na naše moljenje. Tako da bi molitva bila dostojna toga za šta molite Boga, neophodno je u svom životu, a pre svega duhovnom, dovesti sve u red. A to znači – “činiti svaku pravdu” (Mt. 3, 15), to jest raditi sve kako zapoveda Gospod i kako uči Sveta Pravoslavna Crkva.Vaš brak sa muškarcem, koga nazivate voljenim partnerom, nije zakonski s kanonske tačke gledišta. I naravno, on nije vaš “muž” u Hrišćanskom smislu, iako nema sumnje da vas povezuju iskrena osećanja i da se medjusobno volite. Neka vam Gospod pomaže, kao što vam je pomagao i pre toga, jer bez Njegove volje i blagoslova se ne bi krstio ni vaš voljeni čoveki niti njegova braća.Vi ste ljudi verujući i Pravoslavni, i vi ste po milosti Tvorca pronašli put spasenja i nalazite se u okviru crkve – znači, u svom životu treba raditi sve pravilno i do kraja.Pošto ste kršteni i verujete u Boga, zbog čega se ne venčate? Zbog čega odbacujete veliku blagodat i milost Hrista, Koji može da vas osveti pravim crkvenim brakom preko stavljanja pobedničkih venaca i nasledja večnog života?Nažalost, gradjanski zajednički život je danas u modi, ali to nije brak, već samo njegova bleda senka. I čak ako je takav brak i registrovan, to je samo bezblagodatna zamena “velike tajne”. A zar se u matičnim uredima ne parodira to što se dešava u crkvi?! Verujućim ljudima matični uredi ne smeju da zamene Crkvu. Naravno, registracija braka nije greh, i ona je neophodna kao pravni akt. Ali ona ne može, kako to neki žele, da zameni venčanje. U matičnom uredu možemo da “damo ćesaru ćesarevo”, ali samo u crkvi “Bogu Božije”!I tako, ne venčavši se pa čak ni ne registrovavši se, to jest ne davši jedno drugom zavete ljubavi i vernosti ni pred Bogom, ni pred ljudima, kako možemo da pristupimo Gospodu i Majci Božijoj sa molitvom za blagodatnu posetu Njegovog Promisla i darovanje deteta?!Želim da verujem da će se vaš voljeni čovek sada posle Krštenja pokazati kao Bogu veran Hrišćanin, i kao pravi muškarac. Neka Bog da da sklopite vaš brak i u matičnom uredu, pred ljudima i “ćesarem” – državom, i u crkvi, pred Bogom. Tada će vaša molitva biti čista i usrdna, i vaše moljenje će biti odvažno.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ИСПОВЕСТИ

1. Реците, молим вас, човек који хоће први пут да се исповеди, шта све по реду треба да уради? Како да то учини правилно? Марина.

Одговор: Здраво, Марина, исповест је Тајна, коју врши Сам Господ посредством свештеника. Да би се исповедили пре свега треба се припремити за разговор са свештеником. Стога бих вам препоручио да прочитате књигу архимандрита Јована Крестјанкина «Опит теорије исповести». Грех је духовна болест. Није без разлога Црква духовно лечилиште. Као у случају физичке болести, тако и у духовној, бавити се самолечењем –опасно је. За разлику од лекара, не лечи свештеник, него Сам Господ. Улога свештеника је у томе да помогне човеку да погледа у своју душу и да савлада страх. Јер тешко је видети своје грехе. Црква сматра свештеника сведоком покајања. Покајање треба да је искрено, од све душе. Да би се покајали, потребна је храброст, наравно, тешко је било кога са стране пустити у своју душу, али то је неопходно! Желим да имам снаге и одлучности да се покајем пред Богом. Помози Господе. свештеник Александар Илјашенко.

2. Како се треба приремити за исповест? Олга
...По којем принципу треба да се састави исповед – по заповестима, или по редоследу грехова које сам учинила? Колико дуго треба причати о томе? Да ли је довољна само свест о томе да сам погрешила?

Одговор: Здраво, Оља. Човек, који је тек почео да иде у Цркву, наравно да не зна много, а добар начин да се савлада незнање јесте да посећује редовно Богослужења, посебно недељним данима и у дане Црквених празника. Прва исповест је веома значајан доживљај. Ако сте свесни тога да не треба одуговлачити са исповешћу, тада стварно, треба једноставно отићи у цркву на исповест, и послушати савет који вам да свештеник. Може се и раније написати исповест, почевши од узраста од 7 година. Греси који су се понављали могу се само именовати, а могу се описати и ситуације које су довеле до греха. Понекад човек осећа да је услед некаквих околности, његова душа била страшно повређена гресима, и да су на срцу остале ране, чији додир изазива се оштар или од времена туп бол. Тада је заиста потребна храброст да би открили пред свештеником све оно о чему је некад болно и стидно говорити. Али, ако се не открије, скривени грех ће тада наставити да уништава душу и срце изнутра. Дешава се, неких грехова се не можемо сетити, а неки поступци или мисли и не изгледају грешно, али редовно даље исповедање и усрдна молитва извући ће их из таме заборава. На исповест, посебно на прву, треба доћи онда када свештеник има довољно времена, да би разговарао с Вама, рецимо после вечерњег богослужења. Примивши Вашу исповест свештеник ће одлучити, да ли сте спремни да се причестите, или је потребно да постите још неко време, да се молите, да идете у Цркву. А све то ви можете решити док будете разговарали с њим. Што се тиче суза на исповести, оне су природне за оне који се кају. Нека Вам помогне Господ и Ваш Анђео Чувар савлада све препреке, које сметају чишћењу душе. Господе помози, свештеник Александар Илјашенко.

3. Исповедила сам се путем електронске поште, да ли је то исправно? Ирина

Одговор: Здраво, Ирина. По моме мишљењи исповест путем интернета је недопустива. Наравно да исповедање грехова бива и горко и стидно. Исповест је Тајна, у којој је свештеник сведок вашега пада у грех. Покајањем се грех одваја од човека, оно представља благодатну промену стања душе. Шта је ту лоше, што је свештеник сведок тога, како се срамни грех одваја од човека који се каје. Ако се човек заиста каје, тада ће се свештеник радовати због њега и благодарити Богу. А ако нема покајања, тада није лако да се отворимо на исповести. Покајање је дар Божији, треба се молити Господу да нам дарује покајање. Дешавало се кроз историју да су биле такве околности да се човек није могао исповедити свештенику. То су биле изузетне ситуације. Например, човек који умире далеко од Цркве и преноси другу своју последњу исповест, да би овај, када се укаже за то прилика, пренео његову исповест свештенику. Био је случај, који је описао Владика Венијамин (Федченков), да је гувернер Генерал Бјунтинг, коме је претила смртна опасност, имао прилику да се исповеди последњи пут у животу преко телефона. Али Ви бисте требало да надвладате смућеност. Ради тога и постоји покајање, да би изнели на светлост све оно што је препрека да се душа сједини с Богом. Господ нека Вам помогне! Свештеник Александар Илјашенко.

4. Веома желим да се исповедим први пут, али треба да се преселим у други град. Како да поступим, да ли да се исповедим овде или да сачекам преселење?.. Јелена
...Нисам се никада ни једном исповедала, носим на себи велики грех. Ако се сада исповедим једном свештенику, а онда се преселим, тада други свештеник неће знати моје грехове.

Одговор: Здраво, Јелена. Спознали сте да је важно исповедати се, али не треба одуговлачити, иако ви планирате да се преселите у друго место, Ви, као и сваки човек не можете са сигурношћу знати, да ће се Ваши планови и остварити. Зар ће се Ваша душа и даље мучити, носећи у себи тежину нераскајаног греха? А и у новом месту Ви можете да кажете свештенику све што је неопходно. Господ нека Вам помогне. Свештеник Александар Илјашенко.

5. Много пута сам била на исповести и нисам осетила олакшање...Ирена
...Често долазе код мене људи који кажу да се осећају после исповести јако радосно и лако. Ако не осећам олакшање, радост и лакоћу , значи ли то да су ми греси ипак опроштени?

Одговор: Драга Ирина!
Светитељ Теофан Затворник каже, да ономе којем је корисна радост, њему се и даје радост, а коме је корисна туга – њему туга, само ако је та туга по Богу. Значи да наше покајање треба д буде озбиљније и строжије испитивање наших односа с другима људима.
Преподобни Макарије Велики сведочи, да је знао многе, који су у почетку били облагодаћени прекомерно, а потом на жалостан начин пали. И још више оних који су се читав живот трудили у смиреном послушању у вери, немајући посебних утеха, а достигли су спасење вечног Ускрса. Приликом искреног кајања за грехе, човек добија од Господа опроштај за њих у Тајни исповести, иако после ње нема осећања некакве посебне радости.
С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

6. На исповести сам се збунила и много тога заборавила да кажем. Значи ли то да моја исповест није исправна, и да ми није опроштено... Јула.
Кад се спремам за исповест увек запишем грехе на папир. Па опет се збуним и нешто од тога заборавим. После последње исповести није било осећања лакоће, него осећај узнемирености.

Одговор: Драга Јула! Заборављени греси нису страшни, они су опроштени. Трудите се да записујете грехе и даље, и оне које сте заборавили да кажете, реците их на следећој исповести, други пут.
Господ нека Вам помогне, свештеник Александар Илјашенко.

7. Колико често треба човек да се исповеда код свештеника? Светлана

Одговор: Здраво, Светлана! О учесталости исповести и Причешћа боље да решите с духовником. С моје стране, оптимална варијанта је једном у две-три недеље, и на сваки црквени празник. Свештеник Александар Илјашенко.

8. Треба ли да исповедим грех блуда искреније?...Јелена
...Исповедала сам овај грех неколико пута, али без детаља, јер ми је било жао свештеника да то слуша.

Одговор: Драга Елена!
Грех, који се једном исповеди, не треба поново исповедати, ако га нисте поново починили. Приликом исповедања блудних грехова није препоручљиво у детаље описивати учињено, јер ако ви нисте навели неке детаље, то се не сматра «недореченим» нити «прикривањем». Саветујем вам да исповеђене грехове не исповедате два, три пута поново, а ако вас помисли узнемиравају – тада се треба молити и кајати пред Господом и молити од Њега опроштај. Од Вас треба да потекне искреност и истрајност, а резултат је од Господа.
С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

9. Мене муче сумње, да се нисам потпуно исповедила на генералној исповести! Нисам издвајала посебне случајеве, и сада се не могу сетити шта сам исповедила, а шта нисам. Олга

Одговор: Драга Олга!
Господу није важно тачно по одређеном реду набрајање грехова, него дубина и искреност покајничког осећања. Господ - Срцевидац, није рачуновођа. Али ако постоји неки грех који мучи Вашу савест, Ви га можете рећи на следећој исповести.
С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

10. Нисам био трезан на првој исповеди код свештеника, било је то да бих се охрабрио. Сматра ли се то исповешћу? Јуриј.

Одговор: Драги Јуриј!
Светим Тајнама треба приступити благочестиво и у чистоти – наравно тајна је обављена, али ипак би требало да се покајете и ради тога што нисте били трезни за време исповести. И запамтите: пијаном «храброст» не вреди! Свештеник је то вероватно приметио, али видећи ваше стање и узнемиреност, био је тактичан и имао разумевања.
С поштовањем, свештеник Алексиј Колосов.

11. Свештеник је на неколико секунди задремао за време моје исповести. Сматра ли се исповест обављеном или не?..Лариса
Да ли је грех што о овоме пишем?

Одговор: Да, Лариса, Ваша исповест се сматра обављеном, јер се на исповести не кајете свештенику, него Господу, а свештеник представља само сведока Вашег покајања. И није грех што ви о томе пишете.
Господ нека Вам помогне! Свештеник Александар Илјашенко.

12. Да ли могу да се кајем за грех, иако знам да немам снаге да се од њега избавим? Мисли о овом греху ме муче. Катарина.

Одговор: Здраво, Катарина!
Да ли има лицемерности у томе што се ја сво време кајем за своју гордост, завист, раздраженост...? Мислим, да ви схватате да се овакви греси не могу одмах искоренити и заувек нестати. Па зар се не треба кајати за њих?
Видите, колико често ми перемо своје тело, чак иако није много запрљано. А знамо, да се треба купати стално, целога живота. Можемо ли да се не купамо?
И зато, Катарина, идите на исповест и покајте се за све што оптерећује вашу савест. Сетите се како је Говорио Светитељ Јован Златоусти, да Господ не прима само плодове, него да и добре намере целива. Помолите се са срдачном топлином:
Господе, ти видиш, како мене овај грех мучи, како страдам од њега! Помози ми, дај ми снаге да се од њега ослободим! И остало, како посаветује духовник. Молите га да се моли за вас и да вас посаветује шта да чините у стању у којем се налазите.
Господ нека Вам помогне! Свештеник Павел Илјинскиј.

13. Хтео бих да се исповедим, али ме брине да би свештеник могао заузети негативан став према таквим гресима као што су: хула на Цркву и свештенике, сумња у силу и исмиеавање Бога, слушање песама сатанске садржине. Евгениј.

Одговор: Здраво, Евгениј!
Не бојте се тога што се свештеник може поставити према вама негативно. Управо њему, као никоме, је добро познато колико је човек слаб, како често може да се превари. Спознавши своје недостатке, он зна да нема безгрешних људи, сваки свештеник с великом радошћу увек слави ако је човек добио веру и кренуо путем спасења. Стога се не треба бојати ни осуде, ни презира, ни, тим пре, гнева. Реците му на исповести једноставно и без компликовања, све, што је у души, и то што ви сада имате намеру да живите по Заповестима, и ради тога тражите његове молитве и поуке. Свештеник ће вам дати савете за духовни живот и благословиће вас именом Христовим.
Господ нека вам помогне! Свештеник Павел Илјинскиј.

14. Има ли смисла ићи на следећу исповест, ако се нисам ослободила греха ради којега се нисам могла причестити? Рита

Одговор: Рита, здраво!
Има смисла увек исповедити се осим у случају када ми нећемо да се избавимо од греха којег смо исповедили. А ако ипак хоћемо да се одвојимо од греха, али нисмо то могли, треба се исповедити.
С поштовањем, свештеник Михаил Немнонов.

15. Нисам се исповедила готово 1,5 годину и не знам, како сада да се спремим за исповест. Ана.

Одговор: Здраво, Ана!
Нема ничега страшног у вашој недоумици, треба просто одлучити, скупити храброст и кренути. Приђите свештенику и као оцу реците просто и без лукавства, да сте живели недуховним и сујетним животом, и да вам је жао сада због тога и да сте спремни да почнете нови живот, и затражите од њега молитве за вас и благослове.
Припремите се за то на следећи начин: узмите на себе пост неколико дана без хране животињског порекла и без посластица. Уздржите се од разоноде и сувишних разговора, и удубите се у размишљања о сујетности нашег пролазног живота и примамљивих варки овога света. Размислите о својим гресима и како их рећи на исповести (могу се чак записати да се не збуните у датом тренутку). Усрдније се тих дана помолите, прочитајте покајне молитве и псалме, и измиривши се с ближњима, идите храбро. Нека Вам Господ у томе помогне!

16. Којим редом треба целивати Крст и јеванђеље приликом исповести? Татјана.
Драги у Христу, оче, кад ми прилазимо налоњу на исповести, на којем леже Крст и Јеванђеље, којим редоследом треба да их целивамо? Познато је шта је главно – с каквим мислима и поштовањем то чинимо. Ипак смо заиста збуњени по том питању. И да ли ми уопште треба да целивамо ове светиње после завршетка исповести и молитве разрешања?

Одговор: Господ нака Вас спасе! Здраво, Татјана!
Крст и Јеванђеље се обично целивају после молитве разрешења, редослед нема значаја.
С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

17. Треба ли на првој исповести наводити грехе који су почињени прије обављања Тајне Светог Крштења? Наталија.
Здраво, треба ли на првој исповести говорити о гресима учињених прије Тајне Крштења, али који се никада после нису поновили (например, грех блуда)?
Хвала, Наталија.

Одговор: Наталија!
Гледајући формално, нема потребе, али гледајући са тачке духовне користи
(страсти не ишчезавају из нас у тренутку Крштења, ми само добијамо могућност да их победимо), боље је рећи све што се има од грехова. Они су већ очишћени, али чистосрдачно откривање овог греховног искуства умањује могућност да се он понови у будућности. То неће бити сувишно, верујте. Само кажите свештенику,
да сте ове грехе имали пре Крштења.
Мир Вам и благослов Божији!
Свештеник Алексеј Колосов.

18. Како да се исповеди човек који слабо чује? Наталија.

Одговор: Здраво, Наталија! У овом случају може се исповедати писмено. С поштовањем, свештеник Александар Илјашенко.

Извор: http://ask.pravmir.ru
Превод с руског: Наташа Убовић

1. Svake nedelje?
Čula sam da hrišćani treba da idu u crkvu svake nedelje. Ja nisam protiv toga,ali me plaši stroga obaveza , o kojoj govore svi sveštenici. Julija

Odgovara episkop Dmitrovski Aleksandar:
- U Starom Zavetu je tablicama Mojsijevog zakona čoveku bila data sledeća zapovest: “Šest dana radi i ispunjavaj dela svoja, a sedmi dan daj Gospodu Bogu tvojemu” (Ish. 20, 9). Taj dan je posebno Bogom blagosloven, jer predstavlja sliku tog sedmog dana od stvaranja sveta, kada se Gospod odmarao od Svojih dela. Božija zapovest o poštovanju sedmog dana i posvećenja njega Bogu ostaje norma za hrišćanina kao minimum u njegovom duhovnom životu i utvrdjenosti u crkvenom životu.

Ukoliko pažljivo pročitamo opis Jevandjelskih javljanja Hrista posle Vaskrsenja iz mrtvih, uočićemo, da je Sam Gospod savetovao Svoje učenike da se okupljaju toga dana. Znamo da je prvo javljanje okupljenim učenicima bilo uveče prvog dana posle Vaskrsenja Hrista iz mrtvih. Njemu nisu bila prepreka ni zatvorena vrata sobe, u kojoj su se apostoli okupili. On im je upravo tada zajedno sa darom blagodatnog mira predao vlast i silu opraštanja grehova: “Primite Duh Sveti. Kojima oprostite grijehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se” (Jn. 20, 22-23). Apostol Toma nikada nije bio zajedno sa njima i on je takodje veoma želeo da vidi Učitelja i Gospoda i da bude svedok Njegovog Vaskrsenja, ali je Gospod ispunio njegovu molbu tek posle nedelju dana u nedeljni dan, kada su svi Njegovi učenici ponovo bili okupljeni zajedno.

Naravno, najbolje je ukoliko čovek svaki tren svoga života doživljava kao stajanje pred Bogom. Tada sve njegove misli, reči i postupci bivaju usmereni na ispunjavanje volje Nebeskog Oca, i proslavljanje Božijeg Imena na svim putevima svoga života. Tome nas uči i apostol Pavle: “Molite se neprestano” (Sol. 5, 17). Ali to je moguće samo onda, kada blagodat dotakne ljudsko srce i rasplamsa njegovu ljubav prema Gospodu. Takvom čoveku ne treba ništa objašnjavati o sedmom danu – njegov svaki dan i tako pripada Bogu, kao i on sam, a često učestvovanje u crkvenom bogosluženju predstavlja neprekidnu potrebu njegove duše. Ali za nas je ispunjavanje zapovesti o sedmom danu neophodna, kako se neprimetno za nas same ne bismo našli van blagodatnog crkvenog životnog opita. Saglasno drevnim Apostolskim pravilima prema kojima ukoliko čovek tri nedelje zaredom nije prisustvovao Bogosluženju bez uvažavajućeg razloga – to jest nije učestvovao u Božanskoj Liturgiji, on je sam sebe odlučio od crkvenog opštenja. I to nije neka spoljna administrativna kazna, već konstatacija činjenice – život u Crkvi je nezamisliv bez učešća onih koji veruju u Hrista u Evharistiji i sabornoj molitvi: “gde su dvoje ili troje sabrani u Ime moje, i Ja sam medju njima” (Mt. 18, 20).

Jurij Šičalin, filolog, specijalista za grčki i latinski jezik, direktor “Grčko-Latinskog kabineta Šičalina”, rukovodilac klasične gimnazije:

- Ja smatram da mi nismo u crkvi samo iz osećanja duga, jer u Crkvi za sve životne situacije i za sve potrebe naše duše i našeg uma, za naše srce i celo naše biće postoji neiscrpna punoća Božanske Blagodati. Sjedinjenje sa njom predstavlja za nas dragocenu pomoć u ovom životu i daje nam ničim zasluženu radost, bez obzira na sve naše nesavršenosti i veoma malu sposobnost da primimo punoću te radosti.

Ponavljanje službi – svake večeri, svake nedelje, svakog meseca, svake godine – je kao ništa drugo odgovarajuća našoj nemoći. Ukoliko je monasima dato da u potpunosti učestvuju u svim tim službama i ispune svoj život molitvama za ceo svet, onda je nama mirjanima sa našom progruženošću u svakodnevne brige, data mogućnost da u “neradni” nedeljni dan izadjemo iz tog kruga briga i dodjemo u crkvu. To jest treba deo svog slobodnog vremena treba posvetiti duši, vaskrsnuti dušom, otvoriti se za Crkvu, a samim tim dobiti blagodatnu radost. Ukoliko uspemo da budemo u crkvi svake subote i nedelje, onda se ta blagodatna pomoć ogleda u svakom koraku našeg života. Ona nam omogućava da se ne pogružavamo u potpunosti u niske brige i da čak i u najtežim nevoljama obraćamo svoje “srce gore” – to jest ka Nebu.

2. Ukoliko je Bog zaista milostiv, zbog čega onda u mom životu nema zračka nade, već sam prinudjena da gledam samo tudju sreću? Natalija

Odgovor: Nataša!
Potpuno je nemoguće da naš život bude toliko obremenjen nevoljama da nema nikakvog zračka nade! To je potpuno nemoguće, jer nam Gospod ne šalje iskušenja koja nadmašuju naše snage, ali nam daje i neku utehu. Druga je stvar, što posmatramo spoljašnje i ono što se ne odnosi na nas, i često zbog toga ne vidimo u našem životu Božiju milost prema nama – vidimo samo ono spoljašnje i često prividnu sreću onih koji nas okružuju. Odatle je samo jedan korak do pogibeljne strasti zavisti – čuvajte je se: ona će vam doneti neuporedivo više nevolja, nego što možete da zamislite! Razmotrite svoj život nepristrasno – zar zaista u njemu nema ničega zbog čega treba da blagodarite Gospodu?! Zapamtite: milost Božija nije u ispunjavanju onoga što mi želimo, već u onome što je dušekorisno!

Pored toga, dešava se često da se usredsredimo na jednu stvar i da počinjemo da upadamo u uninije pošto je ne dobijamo. A razmislimo: možda još nije došlo vreme koje čekamo? Ono što treba da se desi, desiće se u svoje vreme. Može biti da Gospod ima za nas neki drugi plan. U svakom slučaju treba, ne mereći sebe drugima i druge sobom, verovati Gospodu – Njegova mudra ljubav prema nama prevazilazi svako naše samoljublje!
Radost Vam u Gospodu milujućem!
Sveštenik Aleksej Kolosov

3.Često neverujući ljudi pitaju, a šta je to duhovnost? Kako se kratko može reći ko je duhovni čovek i šta je to duhovni razvoj?

Odgovor: Duhovnost je očigledno ono što se odnosi na čovekov duh. Duh sadrži sve ono najbolje u čoveku, njegova uzvišena osećanja i stremljenja, u koje nesumnjivo spada i vera u Boga. Ali čovek pored duha ima još i dušu i telo. Tako da je duhovni čovek onaj kod koga su duša i telo potčinjeni uzvišenim zakonima duha – zakonima vere. Jerej Dimitrij Turkin

4. Da li se na ispovesti opraštaju zaboravljeni gresi?

Odgovor: Zaboravljene grehe treba da se potrudite da se setite. Za to postoje knjige sa nazivima: “Pomoć onima koji se kaju”, “Opit ispovesti”, i njima slične. Neophodno je samo znati da “nije svaki greh na smrt”. To znači da ukoliko ste na ispovesti naveli sve svoje najteže grehe, kao i one manje ozbiljne propuste, i ispitujući svoj život propustite nešto malo značajno, nećete zbog toga biti lišeni Večnog Života. Jerej Dimitrij Turkin
Zdravo. Nekoliko ljudi tokom dugog vremenskog perioda veoma mrze jednu devojku (oko godinu dana). Tokom tog vremena ona je veoma bolesna, iako pre toga nije imala problema sa zdravljem. Ima i mnogo drugih nevolja. Tim ljudima nije nanela nikakve fizičke štete: jedna od njih je majka njenog mladića (koja prosto ne želi da njih dvoje budu zajedno), a drugi je njen bivši poslodavac. Recite mi molim vas da li postoji način da se čovek zaštiti od negativne energije? Hvala. Igor
Igore, “negativna energija” drugih ljudi nije tako strašna, koliko je strašan naš odnos prema neprijateljstvu od strane drugih ljudi. Jasno je da je teško preživeti neprijateljstvo, a tim pre mržnju, ali nemamo izbora. Usput ne bi bilo loše da se sama devojka preispita (iako nisu svi sposobni da sebe kritički posmatraju) – nije li bilo nekih drugih uzroka (pored fizičke štete, koje je ona tim ljudima nanosila), zbog kojih je toliko ljudi mrzi. Iz svog iskustva mogu da kažem, da se ljudi koji izjavljuju da ih svi mrze i gone, po pravilu ne ponašaju najbolje prema drugim ljudima i ne žele da to vide, iako ima izuzetaka. Ukoliko je imala neku krivicu, treba odlučno da je prizna i iskreno zamoli za oproštaj. A ukoliko nema nikakve krivice, onda treba da se molimo Bogu da našim goniteljima vrati dobro za njihovo zlo. To je najteže od svega, ali nesumnjivo deluje. Jerej Mihail Nemnonov

ШТА ЗНАЧИ СМАТРАТИ СЕБЕ ГОРИМ ОД СВИХ ?

5. Здраво, моје питање је о смирењу. Шта значи сматрати себе горим од свих? Значи ли то сматрати себе глупљом, ружнијом и несретнијом од свих? Објасните ми, молим Вас. Ирена.

Odgovor: Драга Ирена!

Сматрати себе «глупљом, ружнијом и несретнијом од свих» - није смирење. Ако је човек стварно паметан и леп, он никада не може искрено сматрати себе глупим и ружним.

Али неопходно је разумети и сетити се, да су ум, лепота, здравље – дар Божији, и да никакве заслуге у томе човек нема, и самим тим, да нема зашто да се тиме горди. Ако си ти лепша, од теби блиских људи, то не значи, да си и боља, и ради тога не треба сматрати ближње горим од себе. Другим речима, смирење – то није унижавање својих вредности, него сећање на то, да је твој ближњи, иако не тако леп и паметан – исто тако љубљено чедо Божије, и однос према њему треба да буде у складу с тим.

Смирених људи има јако мало. Смирен човек, могло би се рећи, да је свет човек, јер мир с Богом значи, да је човек победио своје грехове. Једино грех раздваја човека од Бога, а ако је унутар њега мир, значи да нема ни грехова. Смирени човек постаје сличан Богу. Господ је рекао: «Ја сам кротак и смирен срцем.» Преподобни су превазишли људску природу, поставши слични Богу. Смирење је неопходан услов за ову врлину: Писмо каже: Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.
* * *
Веома лепо је направљена разлика између стварног и лажног смирења у делу К. Љјуиса «Писма Баламута». Ова писма која су написана од стране опитног демона (Баламута) своме млађем рођаку (Гнусику) садрже савете како они хоће да искушају човека, да га одвоје од Христа. И тако, у ових 14 писама има једно место на којем је једноставним речима објашњена суштина смирења. Још да појасним, како преписка потиче од злих духова, тада Непријатељем они називају у овом случају Господа, и све, што се описује као добро – у ствари је штетно за човека и обрнуто.

* * *
«Драги мој Гнусик!

Посебно ме брине у твом извештају, што човек о коме се ти бринеш, више не прихвата самовољна решења, каква је имао када је тек ушао у веру. Он се не нада добродетељи, он не очекује благодат у целом свом животу – он сваки дан и час има наду само у то да се одржи некако својим скромним силама, да их има довољно за борбу са искушењима.То је веома лоше!
Видим за сада само деловање на њега само у једом смеру. Твој штићеник је задобио смирење – да ли си то приметио? Све добродетељи су за нас мање страшне, од врлине смирења, посебно када је човек не примећује у себи. Зграби га тог момента када он заборави на духовну будност, подметни му пријатну мисао «О, како сам ја смирен». А ако се он тргне, и примети опасност и потруди се да угуши нови вид гордости, натерај га да се горди овим његовим трудом, и тако даље.
Али немој тиме да се бавиш предуго, јер постоји опасност, да можеш изазвати у њему осећај хумора и здравог мишљења. Тада ће он да те исмеје и да оде на спавање.

Али постоје и друге ефикасне методе да се усредсреди сва његова пажња на ову нама грозну врлину. Смирењем, као и сваком другом врлином, наш Непријатељ хоће да одврати пажњу човека од самога себе и да је усмери на Њега и на ближње.
Свако одрицање самога себе и самоунижавање, постоји на крају крајева само због тога; јер све док они не послуже свом циљу, мало нам штете наносе. Они нам чак могу бити и корисни, ако је ради њих човек заокупљен првенствено само самим собом.

Осим тога, самоунижавање се може искористиити као полазна тачка за презирање других, за намрштеност, цинизам и грубост. Зато ти треба да сакријеш од пацијента истински циљ смирења. Нека он под смирењем подразумева неко изузетно (а управо – лоше) мишљење о својим способностима и о своме карактеру. Нема сумње, да одређене способности он заиста и има . Учврсти га у мислима, да се смирење састоји у томе, да постави ове способности што је могуће ниже. Наравно, оне заправо и јесу мање вредне, него што он то мисли. Али није ствар у томе. Најважније је – да он цени своје мишљење више него истину, и да на тај начин унесе бар мрвицу неискрености и умишљене вере у сами центар свега онога, што у датом случају прети да постане врлина. Уз помоћ овог метода присилили смо 1000 људи да мисле на тај начин, да лепа жена овим смирењем сматра себе ружном, да паметан човек – сматра себе будалом. А како је то у што се они труде да верују – јавна глупост, њима се та вера не даје, и ми можемо до бесконачности да вртимо мисли около њих самих, јер се они труде да достигну недостижно.

Да би предухитрили нападе Непријатеља, ми треба да знамо и Његов циљ. Непријатељ хоће да доведе човека у такво стање, да он може да изгради најлепшу цркву на свету, да зна, да је та црква дивна, и да се радује томе, али ни више ни мање да се радује, ако би је изградио и неки други човек. У суштини, Непријатељ хоће, да се човек потпуно ослободи својих предрасуда шта му је од користи, и да се може радовати својим способностима тако искрено и благодарно, као и способностима ближњега, изласку сунца, слону или водопаду.

Он хоће, да сваки човек на свету увиди, да су сва бића (у том броју и он сам) предивни и прекрасни. Он хоће по могућности да што пре искорени у човеку животињско самообожавање, али, бојим се да је крајњи његова циљ – тај, да изгради у човеку добронамерност и милосрђе према свему створеном, укључујући и самога себе. Када он заиста научи да воли ближњег, као самог асебе, њему ће бити дано да воли себе, као ближњега. Ми никада не би требало да заборавимо најмрскију и необјашњиву за нас особину нашега Непријатеља: Он заиста воли оне, ћосаве, двоноге, које је Он створио, и Његова десна рука им увек враћа оно што им узме лева.

Стога ће се он на сваки начин трудити, да твој штићеник сасвим престане мислити
о томе колико вреди. Њему није драго да људи сматрају себе одвратним. Постарај се да му узвратиш тако што ћеш му подметнути надменост или лажну скромност. Он ће се опоменути, да се од човека уопште не тражи никакво мишљење о свом таленту, јер он може прекрасно да га користи, иако не зна тачно, какво место је припремљено за њега у цркви славе. И колико год да те то стоји, потруди се да уништиш ову Непријатељску мисао из мисли пацијента. Осим тога, Непријатељ ће га уверавати у још једној истини, коју они сви признају, али коју је тешко да и осећају: да они нису створили сами себе, све њихове способности су им дароване од Њега и гордити се талентима, исто тако је глупо, као гордити се бојом своје косе. Непријатељ се увек труди да одврати човека од ове гордости, али ти треба да фиксираш на њу сву његову пажњу. Непријатељ неће ни да они прекомерно копају по својим гресима – чим прије човек после покајања почне да се бави својим послом, то је за Неприајтеља боље.
Твој вољени стриц Баламут.
Цео текст ви можете прочитати у књизи «Писма Баламута».

* * *

Смирење – је дар Божији ономе, који искрено жели да га добије и који од све душе моли Господа за то.

Смирење – то је мир с Богом, у свим, и у оним крајњим околностима, смирени човек – то је онај, који увек побеђује зло, али само добрим, по речима Апостола Павла: «Побеђујте зло добрим».

Свештеник Александар Илјашенко
* * *
Митрополит Антониј Сурожскиј:

Сећам се једне девојке, милог изгледа, од око двадесетак година. Пришла ми је једном, села и са ужасним изразом на лицу рекла:

«Ја не могу да се спасем, убија ме сујета!»

«А шта ти радиш против тога?»

«Ја не знам, шта да радим с тим, борим се против тога, али сујета ме побеђује».

«А у чему се састоји твоја сујета?»

«Сваки пут, када се видим у огледалу или свој лик у стаклу, тада мислим: како сам лепа!»

Насмешио сам се и рекао: «А знаш шта, то је истина!»

Она ме је у ужасу погледала и повикала:

«Шта да радим? Пропала сам!»

-«Не, ти ниси пропала. Ти треба да научиш да претвориш своју надменост у благодарност. Још нисмо ни ти ни ја стали на пут смирења, ми не знамо, шта је то смирење, то је особина светих. А благодарност – то је особина, коју ми, сваки од нас, може задобити сваког тренутка.»

-«А како да то урадим?» - каже она.

«Ево како уради: три пута на дан стани пред огледало и наброј све црте свог лица које се теби свиђају: чело, обрве, очи, усне, образи, уопште, све оно што ти у себи можеш да видиш да је лепо. И кад завршиш то, реци: Господе, хвала Теби, што си ми Ти све то поклонио, јер ја то нисам створила сама себи. И додај још: И опрости ми, Господе, то што ја на сву ову лепоту, коју си ми ти дао, стављам одвратан израз лица који је сада на мени.»

Мислим да се ово може применити и у духовним особинама. «Сиромашни духом» су они, који имају сазнање да је све, што они имају - од Бога. И уместо што одбијају ово, или се одричу онога, а све само због задобијања лажног смирења, они треба радије да то прихвате и обрате се Богу с благодарношћу за све, што им је Он дао.

Извор: htpp://www.pravmir.ru/article_1169.html
Превод с руског: Наташа Убовић

6. Kršten sam nažalost, kako da se u potpunosti odreknem od crkve i skinem sa sebe Tajnu Krštenja?

Odgovor: Zdravo. Čak ni odricanje od Tajne ne skida sa Vas blagodat Tajne Krštenja. A to znači da ćete odgovornost na Strašnom Sudu nositi upravo kao hrišćanin, koji je sagrešio Bogoodstupništvom. Ali to istovremeno znači da će Vam u toku celog ovozemaljskog života biti otovrena vrata crkve za pokajanje i povratak u Njeno krilo. Sveštenik Mihail Samohin

7. Oče, želim da se razvedem od muža. Ne volim ga i ne želim da živim s njim, mada naravno ima i još mnogo drugih razloga, ali je ovaj najvažniji zbog čega želim da se razvedem. Stvar je u tome što živeći s njim stvaram mržnju u svojoj duši …Imamo dete, kome je skoro 3 godine …

Odgovor: Ljubav nije emocija, ljubav je trud i to veoma težak: u supružničkom životu uvek nastupa trenutak kada se simpatije gase (okolnosti i “problematičnost” supruga udaljavaju ili približavaju taj momenat) i u tom trenutku treba da odlučimo ili da podjemo lakim putem koji privremenu slabost pretvara u neprekidan problem, ili da pokušamo da se savladamo i naučimo da živimo i pobedjujemo. Prvi put je – put razvoda, a drugi je – put trpljenja. Vi treba da odlučite kako ćete dalje sa svojim porodičnim životom, ali znajte samo da je laki put – put regresa. Moj lični savet vam je da odbacite misli o razvodu: problem je u nama samima, što znači da se od njega ne može pobeći. S poštovanjem sveštenik Aleksej Kolosov

8. Veoma me interesuje da saznam da li postoje obavezni zahtevi koje izabranica budućih sveštenika mora da zadovolji (sem telesne čistote). Da li je popadija obavezna da peva u horu? Ana

Ana, nije obavezno da popadija peva u horu. Ali će njoj biti teško ukoliko nije duboko verujući čovek. I svešteniku će s njom u tom slučaju biti teško. Zbog toga je obavezan zahtev da ona bude trezvena hrišćanka nezavisno od toga za koga se udaje, i da li se uopšte udaje. Sveštenik Mihail Nemnonov

9. Moj muž neprestano protestvuje protiv toga što ne nosim panatalone. Kaže da ga ne slušam zbog toga što ne želim ništa da uradim kako bi on znao da sam ja spremna da nešto žrtvujem radi njega …

Odgovor: Draga Olga! Pokušajte da objasnite mužu da je suknja celomudrenija odeća, i da on treba da bude radostan što nosite celomudrenu odeću, a ne onu koja sablažnjava okolinu. Ali ukoliko je muž kategorički nastrojen, onda radi mira u porodici možete nositi pantalone, a u Crkvu ići u suknji.
s poštovanjem, sveštenik Aleksandar Iljašenko

10. Recite mi molim vas u Bibliji se kaže da treba poštovati svoje roditelje ... da li to znači da ukoliko su roditelji protiv toga da njihova deca idu u crkvu da ih treba poslušati i ne ići, a ako se ne poslušaju onda ih treba obmanjivati?

Odgovor:Draga Irina!

Oca i majku treba da poštujete nezavisno od toga da li oni veruju u Boga ili ne. Ali to ne znači da ih treba poslušati kad vam zabranjuju da idete u crkvu. Molite od Gospoda ljubav, veru, hrabrost, mudrost. Živite tako da bi “videći Vaša dobra dela”, Vaši roditelji “proslavili Oca Nebeskog”. Neka Vam Bog da duhovne snage da ponesete taj težak krst.

S poštovanjem, sveštenik Aleksandar Iljašenko

11. Uvek sam smatrala da ukoliko je neko pravoslavan da mu se može verovati, jer ta osoba živi po Božijim zapovestima. Ove godine sam se veoma razočarala u ljude koji sebe smatraju pravoslavnim, to jest ispunjavaju sve ono što se zahteva: dolaze u crkvu, mole se, pričešćuju se, idu na hodočašća itd. Ja sam se razočarala zbog toga što su neki takvi ljudi pokušali da me prevare i činili su i neka druga loša dela. Kako da se ponašam? Ja idem u crkvu više od 27 godina. Ranije se nisam zbližavala sa vernicima, i zato je moje razočarenje tako veliko. Larisa

Odgovor: Larisa!

Pravoslavlje nam pruža mogućnost za spasenje, ali nas ne čini automatski svetim i “pravilnim”: svako od nas je slobodan u izboru mere sledovanja Gospodnjeg Puta, i zato ne žurite sa razočarenjem, već bolje razmislite o smislu biblijskog stiha: “Ne uzdajte se u knezove, ni sinove čovečije, u kojima nema spasenja” (Ps. 145, 3) – ni mi sami nismo Angeli …S poštovanjem, sveštenik Aleksej Kolosov

12. Često čujem sledeće pitanje: može li Bog da stvori na zemlji kamen, koji On Sam ne bi mogao da podigne – kako da odgovorim?

Odgovor: Bog može sve što hoće, ali ne želi sve što može. To zaključujemo na osnovu otkrivenih svojstava Njegove prirode. Zbog čega bi Gospod stvarao takav kamen? Uostalom, neki bogoslovi smatraju, da je pravilan odgovor na to pitanje “čovek”, jer je Gospod stvorivši čoveka, darovao mu slobodu, koju ni On Sam ne ograničava. S poštovanjem, sveštenik Mihail Samohin

13. Sa zadivljenošću sam saznala da deo psalma (Ps. 67, 36), koji se peva na parastosu: “Divan je Bog u svetima Svojim, Bog Izrailjev” , u sinodalnom prevodu označava “Strašan si Ti Bože u svetinji Tvojoj! Bog Izrailjev – On daje silu i krepost narodu Svojemu”. Recite mi molim Vas šta podrazumeva upravo ovaj prevod tog stiha, jer reči “divan” i “strašan” (čak iako se u ovom slučaju podrazumevaju reči iz Biblije da je početak premudrosti – strah Božiji) nisu sinonimi. Hvala.

Odgovor: Margarita, vi ste sigurno čuli da naš ruski tekst Biblije ne predstavlja prevod sa crkvenoslovenskog, i da oba ta teksta imaju različit istorijat. Crkvenoslovenski prevod je uradjen sa ruskog originala, a ruski sa starojevrejskog, ali se istorijski tako desilo da su starojevrejski spisi, iz kojih je on prevodjen (takozvani masoretski tekst) mladji od grčkog prevoda, na kome je zasnovan slovenski tekst. Pored toga, u to vreme kada su prevodili na grčki jezik, Jevreji su pisali samo suglasnike, a u današnjem masoretskom tekstu se javljaju i samoglasnici, pri čemu su mogle biti dozvoljene i greške. S tim je povezana i razlika izmedju slovenskih i ruskih prevoda starozavetnih knjiga. Medjutim u datom slučaju nema ozbiljne protivurečnosti. U pslamu se govori o pobedi Boga nad Njegovim neprijateljima. U tom smislu je Gospod i divan, i strašan. A slovenska reč “svjatije” označava takodje “svetinju, hram” .
Kako je napisao jedan tumač tog mesta, “Gospod će konačno poraziti sve neprijatelje i izbaviti od njihove vlasti one koji veruju u Njega”. Iako će se to naravno u potpunosti odigrati tek posle kraja sveta i Strašnog Suda. Sveštenik Mihail Nemnonov

14. Zdravo. Majka me sve vreme grdi što tobože opet postim u sredu, da treba normalno da se hranim, jer su sve to izmišljotine da ne treba jesti ... I sve tako u tom duhu. Pri čemu je ona sama vernica, ali u crkvu skoro i ne ide, jer smatra da je dovoljno biti samo dobar čovek. Kako da poštujem post pošto od nje zavisim? Anastasija

Odgovor: Anastasija!
Prvo što mi dolazi u glavu je da sami sebi spremate: tako ćete pomoći svojim bližnjima, stećićete iskustvo vodjenja domaćinstva, koje je toliko korisno u porodičnom životu, i izbegavajte povode za svadje. Ukoliko je to nemoguće iz bilo kog razloga, razmislite o tome da je vaša majka podstaknuta iskrenom brigom za vas ali da budući neocrkvoljena ne može da shvati istinske motive vaših dela i to je razdražuje: utešite je ljubavlju, pažnjom i lepom rečju. Budite dobra ćerka kako to dolikuje pravoslavnoj hrišćanki. Recite joj da je “sve dozvoljeno, ali nije sve na korist” – objasnite joj pravi smisao posta, kao ukrepljenja volje u malom, da bi se pokazali dostojnim Gospoda u velikom. Najviše radite na krotosti – setite se zapovesti o poštovanju roditelja, jer iako ih ne biramo obavezni smo da ih poštujemo!
Mir vam i Božiji blagoslov!

15. Zdravo. Muči me sledeće pitanje: nije prvi put da se svadjam sa mužem na dan ispovesti i pričešća. Dešava se da sam ja sama kriva za sve, a biva i suprotno. Znam da se treba smiriti, ili prosto mirno moliti muža za nešto bez svadje. Ali moj muž prosto ne može da razgovara već odmah viče. Tako se i posvadjamo. Želim samo jednu stvar da vas pitam. Šta da radim da u sebe uselim strah pred Gospodom, možda da nešto pročitam? Na internetu nalazim mnogo pravoslavne literature, a od toga mi ponešto nije jasno, kada je veoma složena literatura. Muž često govori: “Ideš u crkvu, a zapovesti ne poštuješ”. Strašno mi je kada se u svadji pominje Ime Gospodnje. Počinjem da plačem, a njega to još više razdražuje. Posavetujte me molim vas kako da se naučim potpunom smirenju i poslušanju muža. Neka vas Gospod spase.

Odgovor: Evgenija!
Zapamtite, da vi niste “obavezni” da se svadjate na dan pričešća: tom iskušenju možete da se suprotstavite trpljenjem i ćutanjem. On viče, vi prećutite, i ne uzvraćajte vikom na viku. Hristos nije tako postupao i nama nije tako zapovedao: neka muž bude i netrpeljiv i povisi glas – smirite se, ćutite i molite se za njega i sebe “Spasi Gospode slugu Tvoga … i mene grešnu pomiluj!”. Ćutanje uz molitvu je najbolji lek za uznemireno srce. Ne postoji nikakvo “čarobno” sredstvo (pročitate knjigu ili molitvu i to “nestane”) – sve zavisi od vaše odlučnosti da budete trpeljivi, a Sam Gospod je pomoćnik onima koji se trude.
Muževljeve uvrede, iako učinjene sa nepravilnim namerama, pamtite – mi smo daleko od savršenstva, ali treba da budemo spremni da priznamo sami sebi da je nešto od tih reči i istina. Ukoliko se stalno budete opominjali (ne samo umom već i srcem!) da niste angel, onda će vam smirenje biti veće i biće manje svadja. Ako već ne možete da prećutite, onda ne odgovarajte pre nego što se pomolite – sve što radite, radite sa zadrškom, rasudjivanjem i molitvom.
Mir vam i Božiji blagoslov!
Sveštenik Aleksej Kolosov

16. Zbog čega je osudjivanje sveštenika ili sporenje sa njima težak greh? Naravno, sveštenici žive pravednijim životom nego mi, mole se, sve poštuju itd. Ali oni ipak nisu sveti, i očigledno da mogu u nečemu da pogreše, pogotovo ukoliko pitanje nije bogoslovsko, već je iz neke druge oblasti.

Odgovor:
Ni mesto, ni čin ne spasavaju čoveka već život po Božijim zapovestima. Veliki je greh osuditi bilo kog čoveka. Mi tada uzimamo na sebe ono što pripada Bogu, Koji jedini zna početak i kraj, uzroke i posledice. Osudjujući, mi se unutar sebe saglašavamo sa mišlju o tome da imamo pravo na to, to jest da smo bolji od onoga koga osudjujemo. To je nezdravo duhovno stanje, koje nanosi štetu pre svega nama samima. A sada nešto o tradiciji neosudjivanja sveštenika. Ovde treba znati da je sveštenik u naše vreme jedinstven čovek, koji nas podseća na Boga, na neophodnost spasenja i na nesrećnost našeg duhovnog stanja. I osudjujući ga, mi se često samoopravdavamo za svoje grehe. Najteža posledica za nas može da bude odstupanje od Boga, od Njegove blagodati, koja se daje u crkvenim Tajnama. Poznati su slučajevi kada su pastirske slabosti odvraćale ljude od Tajne Pokajanja, a tamo gde je jedan sveštenik i od crkve. Mnogi ljudi su osudjivanjem sebi naneli ogromnu duhovnu štetu. Pravoslavni ljudi dobro znaju koliko ih često zli duh iskušava da osude sveštenika, znajući kakve mogu da budu posledice. A osudjivanje počinje uvek od malih stvari.

S poštovanjem,
Sveštenik Mihail Samohin

nastavice se ...

preuzeto sa ww.cofe.ru/blagovest/
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

A+ A-