MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

- opasnost za Crkvu -

Pojam pasivni ateizam u sebi skriva paradoks svakodnevnog življenja većine, formalno, vernog naroda. Ma koliko bio na prvi pogled nelogičan i neprimetan, nepostojeći, pasivni ateizam ustvari predstavlja pojavu toliko primetnu da je sveštenici kao problem u svom apostolskom radu i ne primećuju, jer ih ona sa svih strana okružuje baš kao i vazduh.

Prostije rečeno, pojmu pasivni ateizam, kada je reč o, po formi, vernom narodu najbolje odgovara izraz suštinska nezainteresovanost za veru i stvarna otuđenost vernog naroda od sabornog, podvižničko-liturgijskog načina življenja u Crkvi. Najveći deo vernog naroda svoj život u Crkvi zasniva i ispunjava na nivou folklorno-istorijskog odnosa u kome je dovoljno znati kada je krsna slava koju su slavili naši dedovi, kada je prva nedelja posta kada "valja da se" ne jede mrsna hrana da bi se pričestilo - "jer se valja". Zatim je dovoljno po istom principu znati kada su Božić, Veliki Petak i Vaskrs sa svim propratnim narodnim običajima. Neophodno je dalje obratiti pažnju i na dane kada se slave veliki Srbi svetitelji, npr. Sveti Sava, ili kad je Vidovdan. Posmatrano kroz prizmu folklorno-istorijskog odnosa prema veri, takođe se i sve molitve, kao i samo Sveto Pričešće, shvataju kao, iako najsvetiji, ipak samo narodni običaj, narodna tradicija. 

Praznici postaju izgovori za čisto svetovna praznovanja i veselja, bez želje da se dublje uđe u njihov spasenjski smisao i, kroz njih, molitveno saživljenje sa Hristom Bogočovekom, Koji je temelj svega. Post je kod jednog dela naroda shvaćen ne kao vreme pokajanja, već kao forma neophodna za održavanje telesnog zdravlja, poput dijete, na čijem kraju stoji Pričešće kao gest dobre volje čovekove prema Bogu. Samo se u tragovima može naći svest da je kršenje posta greh, i to samo po pitanju posta neposredno pre Pričešća. Nema želje da se istraje u preumljenju, već se samo zadovoljava forma radi opravdavanja veselja bez Boga. U ne tako davnoj prošlosti u većini slučajeva svadbeno veselje je bivalo radi venčanja, sada je obrnuto, pa je venčanje samo lep ukras na porodičnom veselju. Ukras koji se po sili običaja mora ispoštovati. Tako je dobrim delom i kod krštenja, opela, parastosa i krsnih slava. Forma običaja i zakona je zadovoljena, tako da mnogi od nas sveštenika, zadivljeni spoljašnjim sjajem transparentne pobožnosti, u većini slučajeva kasno primetimo ono što čuči iza maske pobožnosti koja nam se pokazuje. 

Događa nam se da u crkvi venčavamo pagane i da za ljude potpuno tuđe blagodati Duha Svetog i zajednici svetih pevamo "Sa svetima upokoj..." To je otuda sto se život u Crkvi shvata i doživljava kao nešto što može biti ostvareno u potpunosti i bez stvarne vere u Hrista Bogočoveka i mimo Crkve kao Njegovog Bogočovečanskog organizma. Naše vreme je vreme sveopšte sekularizacije (posvetovnjačenja). Ona se ne može svesti na puki teorijski "progon" Boga na Nebo, kao što mnogi danas uče, ona se sastoji u otpadanju od duhovno-terapeutskog metoda Crkve, tj. od iskustva očišćenja, prosvetljenja uma i oboženja kao stupnjeva duhovnog života. 

Na taj način formalno verujući, pasivni ateisti, sebi oduzimaju mogućnost izbavljenja od greha i smrti, jer se svode na granice vremena i prostora bez Hrista Koji jedini pobedi smrt. U nama savremenom veku, kada se govori o oboženju čoveka i njegovog življenja, onda se oboženje shvata kao sjedinjenje i zajednica sa Hristom, ali u jednom sasvim apstraktnom smislu. Međutim, niko ne može zadobiti zajednicu sa Hristom bez asketskog života, koji jeste život očišćenja, prosvetljenja i oboženja. 

Imajući u vidu sve napred rečeno dolazimo do jednog bolnog, ali tačnog zaključka. Prosto nam se nameće činjenica da je u Crkvi, Bogočovečanskom organizmu koji u svetu objavljuje Hrista Spasa Koji osmišljava sve vidljivo i nevidljivo, u velikoj meri zanemarena unutrašnja misionarska delatnost. Očigledna nezainteresovanost vernih za dublje upoznavanje vere pravoslavne u velikoj meri ima korena u nedostatku volje kod sveštenika da im pokažu ličnim primerom kako je moguće sada i ovde živeti punim hrišćanskim životom. Umesto da budemo grad koji na gori stoji, mi duhovni pastiri pre podsećamo na so koja je obljutavela i izjednačila se sa sivilom svakodnevice.

Formalno vršenje bogosluženja bez osećaja za svetost istog, uz mnoga skraćivanja i preskakanja molitvi, nas sveštenike sa vernim narodom umesto da uzvodi ka molitvenom saživljenju sa Hristom i svima svetima nizvodi ustvari u prelest, u kojoj se takvo nazovi bogosluženje pretvara u demonosluženje. To je otuda jer nema osećaja, a ponekada, bojim se, i vere da je Hristos tu sa nama i u nama. Neretko se trebe za potrebe vernih poput krštenja, venčanja, opela i dr. od strane sveštenstva obavljaju i doživljavaju kao magijski čin kojim se ispunjava forma neophodna za automatsko delovanje blagodati na čoveku, a sveštenik za to dobija materijalnu nadoknadu. Blagodat, koja je neotuđiva od svakog bogoslužbenog čina, ostaje pretrpana narodnim, često i čisto nehrišćanskim običajima i ritualima, jer sa njom ne sadejstvuje i sveštenička pouka i objašnjenje koje prosvetljuje tamu neznanja kod vernika. Umesto da na svakom mestu i trenutku narod uzdižemo ka Hristu, neretko se prećutno stapamo sa onim sto narodna duša po inerciji čini tražeći Boga. 

Reči propovedi u Crkvi nam često, ako uopšte ima propovedi, zvuče prazno i lice na otaljavanje posla, jer im ne sleduje i primer ličnog života. Ne može se verni narod lečiti od sujeverja, a da se pri tome čitaju nepostojeće molitve koje verni traže po nalogu vračara da im se čitaju u crkvi. Kako je moguće ukazivati na svetinju braka ukoliko se u privatnom životu odobrava i afirmiše predbračno i vanbračno saživljenje muškarca i žene? 

Evidentna je nezainteresovanost dela sveštenstva za stvaranje i održavanje dubljeg duhovnog odnosa sa parohijanima preko svete tajne ispovesti i duhovnog očinstva. Kao da zaboravljamo na činjenicu da ćemo Hristu Bogočoveku položiti račun za poverenu nam dušu. Osnovni poziv na pokajanje i međusobnu ljubav i praštanje vrlo retko se čuje u našim govorima po crkvama i drugde, gde kao sveštenici moramo i trebamo biti. To ne čudi, budući da je i između nas sveštenika sveta tajna pokajanja i međusobnog saživljenja u ljubavi Hristovoj malo zastupljena, kao i poslušnost duhovnom ocu, ako ga makar i formalno imamo. Sveta tajna ispovesti pretvorena je u nešto rezervisano za one koji ne mogu da umru jer su može biti mnogo grešni ili pak za one koji nemaju pametnija posla. Isto je i sa Svetim Pričešćem, koja se sa jedne strane strogo vezuje za određene dane kada je "jedino dozvoljeno" pričešćivati se, a sa druge strane postoji shvatanje po kome se može pričešćivati kad ko hoće bez obzira na eventualnu sablazan kod onih drugih i obratno. Dozvoljavamo sebi luksuz da nam se verni dele na Pavlove ili Petrove, zaboravljajući da je Hristos blagovoljenjem Oca i silom Duha Svetoga jedini Životodavac za pokajane ljudske duše. Kao da ne postoji stvarna želja da verne privedemo Hristu i kao da nam je blagodat sveštenstva nametnuto breme koje je teško nositi. I jeste teško, ne zato što Hristov jaram nije lak, već zato što najpre ne ištemo Carstvo Nebesko da bi nam se sve ostalo dodalo. Najčešće radimo suprotno, ali Bog je milostiv i dugo trpi, ne želeći na silu da nas privodi k Sebi, bez obzira što ponekada ispada da čovek živi samo o hlebu; a ne živi samo o hlebu. 

Iskušenja u svakodnevnom životu su velika i sa svih strana saleću i sapliću nas sveštenike u podvižničko-liturgijskom svedočenju Hrista. Demon nam na hiljade opravdanja i izgovora nudi za malodušnost, za gomilanje čisto zemaljskog blaga i za međusobna trvenja i nezinteresovanost za verne. Međutim, neophodno je ne samo verovati u Boga, nego i verovati Bogu da je realno i uvek sa nama, baš kao što su to činili i Apostoli i Sveti Oci, jer ista je blagodat na nama kao i neprijatelj pred nama. Neprijatelj koji je pobeđen i nemoćan ukoliko smo mi moćni u veri Hristovoj. Po recima Svetog Simeona Novog Bogoslova, najveći jeretik je onaj ko govori da je nemoguće živeti životom Svetih Otaca i u ovom vremenu imajući pri tome u vidu stvarno i stalno Hristovo prisustvo i dejstvo sa nama u sve dane do svršetka veka. 

Da li smo mi sa Hristom ili mimo Njega to od nas zavisi, baš kao što od nas zavisi naše određenje da li ćemo biti i ostati borci za punoću rasta čovekovog u Hristu ili ćemo sebe pretvoriti u agregate pasivnosti i mrtvila forme i običaja. Sama forma bez suštinskog pronicanja u razloge postojanja čoveka i sveta ne predstavlja ništa. Da bismo prošli dubinu rajskog stanja, nadišli trenutak i samog stvaranja sveta i čoveka i kao slobodni bogovi po blagodati Hristovoj stali pred presto Oca našeg vođeni Duhom Svetim Gospodom Životvornim neophodno je da svojim podvigom, rečima i delima, preteknemo krila i glas anđela u slavljenju Gospoda. Samo na taj način moći ćemo da budemo malo manji od anđela slavom i čašću ovenčani. Sveštenik u ovom svetu nije graditelj i utvrditelj svetskog, već rušitelj i uništitelj sveta bez Boga sveoružjem Hristove Ljubavi koju poseduje Pastir Dobri radi svih i za sve nas. 

Samo unutarcrkveno pokajanje, ali prvo kod nas sveštenika, može od Crkve oterati pasivnost i nezainteresovanost za spasenje od greha i smrti; drugog puta osim puta smrti za greh i gordu samozadovoljnost nam nema ako smo spremni da sami sebe i jedni druge sa svima svetima Hristu Bogu predamo. 

Jerej Boban Milenković