MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MANASTIRSKA BOLNICA NA SALAŠU U ČENEJU: MOLITVOM PROTIV ZLA NARKOMANIJE





Zajednica „Zemlja živih” u Čeneju formirana je pre nepune dve godine, kao prvi takav poduhvat pod okriljem Srpske pravoslavne crkve..

NOVI SAD – Bratstvo manastira Kovilj godinama je odredište mladih koji traže pomoć u nastojanju da se izvuku iz pakla narkomanije. Monaštvo koje predvodi vladika jegarski Porfirije prima ih otvorena srca i hrabri da krenu putem izbavljenja. Pošto manastir nije imao mogućnosti da nevoljnicima obezbedi duži boravak u manastirskom konaku, pronađen je dodatni prostor za smeštaj ovih ljudi, pa je tako formirana zajednica na jednom salašu u Čeneju, u kojoj zavisnici žive i rade pod nadzorom sveštenika, ali i drugih stručnih lica.

– Zajednica „Zemlja živih” u Čeneju formirana je pre nepune dve godine, kao prvi takav poduhvat pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. Članovi zajednice na salašu borave neprekidno od jedne do tri godine i tamo obavljaju razne poslove, bave se sportom i drugim aktivnostima. Postoji vreme i za molitvu, jer naš rad sa ovim ljudima je zasnovan prvenstveno na učenju crkve. Ukazujemo im na smisao postojanja, da je život radost, da ljubav postoji i da uvek postoji neko ko vas voli onakvim kakvi jeste, a to je Bog – priča nam domaćin u ovoj zajednici, otac Jelisej (Kapor), sabrat manastira Kovilj.

U zajednici su se našli ljudi iz različitih krajeva, veli monah Jelisije, baš kao što i manastir Kovilj pohode ljudi iz svih delova sveta. Dobar glas se daleko čuje, pa se tako javljaju ljudi iz čitave Evrope, Kanade, Amerike i Australije.

– Zovu i dolaze i sami narkomani, ali često i njihovi roditelji. Interesovanje je toliko veliko da smo odmah po formiranju zajednice u Čeneju krenuli u potragu za sličnim objektom koji bi služio istoj svrsi pa smo obezbedili kuću u Vilovu, a verovatno ćemo obezbediti još jedan objekat blizu samog manastira – kaže monah Jelisije.

– Svi koji nam dolaze tvrde da su prethodno sve pokušali da se „skinu” sa opijata, ali da nisu mogli, pa ako je to tako, ispada da im je naš manastir poslednja nada. U takvoj bezizlaznoj situaciji, najvažnija je čvrsta odluka da se sa drogom prekine – nastavlja Jelisije – da se krene putem duhovnog i fizičkog izlečenja. Zato smo osmislili nekoliko etapa u čitavom postupku, koje traju nekoliko meseci i koje prethode njihovom useljenju u čenejski salaš. U tome nam pomažu profesor Pantić iz Vojnomedicinske akademije i dr Belica iz Novog Sada. Potom ih polako uvodimo u život u zajednici, tako što jednom nedeljno dolaze da rade, a tek kada se ta etapa uspešno pređe, sledi useljenje u zajednicu. Značajnu pomoć imamo i od onih koji su prošli ili znaju kako funkcionišu slične zajednice koje deluju pod okriljem Rimokatoličke i Protestantske crkve.

Iz ove zajednice moguć je izlazak samo uz blagoslov.

Vladimir Filipović (28), iz Sarajeva, kaže da je deset godina zavisnik od droge. U Čeneju boravi 11 meseci.

– Ovde sam došao da tražim spas, pošto sam bio na samom dnu. Počeo sam da se drogiram dok je u Bosni besneo rat, i to morfijumom pošto je on u ratu bio najdostupniji – priča Vladimir i nastavlja:

– Malo-pomalo, primakao sam se heroinu i da bih došao do njega krao sam... Bio sam sve ono što je najgore. Morao sam to da radim da bih bio „normalan”, a u stvari tada sam bio nenormalan. Za desetak godina, koliko sam zavisnik, prošao sam sve terapije, bolnice i druge ustanove, ali mi ništa nije pomoglo. Uništio sam porodicu, izgubio prijatelje... Za manastir Kovilj je u Sarajevu čula moja majka, tako sam došao ovde da uz molitvu, rad, red i disciplinu nastojim da se oduprem zlu koje me je spopalo.

Problem sa narkomanima, kako ističu koviljski monasi, ne može se rešavati samo lekovima. Zavisnicima je potrebno pružiti nešto više, jer, kako kažu, njihov problem nije „hemijske” prirode, pa da ga hemija rešava, već duhovne. Iguman Kovilja vladika Porfirije svedoči o tome da su usamljenost i osećanje nedostatka ljubavi osnovni problemi narkomana, bez obzira na to da li je reč o njihovom subjektivnom doživljaju, ili je objektivno zaista tako.

– Moguće je da mu je u ambijentu u kojem je živeo ukazano dovoljno ljubavi, ali da on nije uspeo da je prepozna i primi zbog toga što je imao dublji suštinski duhovni poremećaj. Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno, da razumemo muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogama i u bekstvu od realnosti. Onda pokušavamo da im pomognemo da pronađu smisao i razloge svoga postojanja kako bi imali motivaciju da se bore sa svojim problemima i za život uopšte – kaže vladika Porfirije (Perić).

Milan Laketić
Izvor:Politika, 11.01.2007.

KOMENTAR:

Plemenito...
Svaka pohvala redakciji i novinaru za ovaj članak. Politika je ponovno afirmisala plemenitost pomoći bližnjem, kako se jedino može nazvati hrišćanska pažnja koju bratstvenici manastira Kovilj pružaju zavisinim od droge. Mnogi ne shvataju u dovoljnoj mjeri koliko se droga uvukla u naš prostor, među mlade pogotovu, i kakve ona tragične posledice ostavlja. Hvala našoj crkvi za njenu ljubav i nastojanje da se mladim ljudima pomogne da izađu iz pakla droge. Za spas nije dovoljna sama medicina, još više se traži ljubav za čovjeka i podrška čovjeka čovjeku. Manastir Kovilj je jedno od takvih mjesta gdje se upravo ta ljubav i podrška mogu naći. Poželimo da takvih mjesta bude što više da bi imali što manje zavisnih od droge, pogotovu među mladim.

Pročitano: 263 puta