MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MNOGOSTRADALNA SRBIJA PREDAJE SVETOJ RUSIJI DREVNU SVETINJU



Sretni su oni ruski ljudi koji imaju mogućnost da se mole u pravoslavnim crkvama. Dvostruko sretniji su oni u čijim crkvama počivaju časne mošti njihovih nebeskih pokrovitelja. Ljudi koji žive u Sergijevom Posadu mogu svakodnevno da pribegnu kovčegu s moštima Prepodobnoga Sergija, oni iz Nižegoroda mogu da se mole samo korak od sv. Serafima Sarovskog, oni iz Petrograda znaju da je Aleksandar Nevski sasvim blizu u Aleksandra-Nevskog Lavri, za Moskovljane ne treba ni da se priča, koliko samo mnogo svetih tamo počiva, i svetitelj Tihon, i knez Danilo Moskovski i blažena Matronuška – sv. Matrona Moskovska, svetitelj Filaret...

Pre petnaest godina, tek što je ponovo otvorena crkva velikomučenika Nikite u selu Bivalino, u srcima nastojnika i parohijana zasvetlela se mala iskrica nade, da ćemo se možda i mi nedostojni, jednoga dana ipak udostojiti velike radosti – da imamo u svojoj crkvi bar malu česticu moštiju Nikite Gotskog. I ovaj plamičak nade se nikada nije gasio. Kada se crkva polako počela podizati sa kolena, na koje je bila stavljena u vreme Sovjetske vlasti, kada je iz dana u dan postajala sve lepše ukrašena i radosnija, tada je i ova slabašna svetlost nade postajala sve veća i veća. Parohija se molila svome nebeskom zaštitniku, proslavili smo dan njegove mučeničke smrti – 28 septembar, čitali hiljade akatista, služili hiljade molebnih kanona svetome, pojavila se i vraćena je crkvi ikona velikomučenika, koja je čuvana do tada u crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u selu Saurovo-Upolozi. I svi su sve više i više hteli da se mole, i poklone i celivaju Prvobitnu ikonu.

image


Pročitano je mnogo žitija, imenika, enciklopedija, mapa. Vođeni su telefonski razgovori sa Konstantinopoljskim duhovništvom. Razgovarali smo na temu traganja za moštima našeg svetog sa Bugarima, Grcima, Srbima. Pravoslavni su putem kompjutera po nalogu crkve pretraživali Internet, ali nismo dobili odgovor, nismo imali adresu. Ipak – put prelaze oni koji njime hode. U potragu je 2004. god. krenuo pravoslavni Mađar Ištvan (Stefan) Maklari. Visokoobrazovan čovek, profesionalni diplomata, koji je dugo vremena radio u Rusiji, Promislom Božijim bio je i parohijan Bivalinske crkve. Upotrebivši svo svoje znanje i veze, Ištvan je našao – takvo mesto, gde se do tada nalazila leva ruka Velikoga Vojnika, zakovana u srebrnu rukavicu. To je bio Visoko – Dečanski manastir na Kosovu.

image


Ovde treba malo da proširimo našu priču. Radi se o tome, da je Visoko – Dečanski manastir osnovao sveti Kralj Stefan, koji je u 14 veku uložio mnogo truda za učvršćivanje Srpske Pravoslavne Države. Kosovo je za Srbe – Sveta Zemlja, natopljena krvlju hiljadama mučenika, koji su štitili Rodnu zemlju i veru svo vreme napada stranaca, posebno od turskog robovanja. Ali na žalost Srba, pa i celog pravoslavnog sveta, u današnje vreme gotovo cela teritorija Kosovske oblasti je zauzeta od strane Albanaca, koji su uništavali i najmanji spomen o istoriji ove zemlje. Albanci su srušili, spalili i buldožerima sravnili većinu srpskih crkava i manastira, i izgradili na njihovom mestu stadione, autoparkinge, benzinske pumpe i džamije. Gotovo sve Kosovske svetinje su porugane i oskrnavljene. Ikone su streljane, iscepane i izbodene bajonetima, na ruševinama crkava ubijani sveštenici i monasi, i činjena su i druga bezbožna, bogohulna nedela o kojima ne može čovek ni da piše. Većina Srba je ostavila očevinu, svoja ognjišta, koja bi bila odmah rušena, ili zaposednuta pridošlim muslimanima. Krv i suze – eto šta se može reći o sadašnjoj sudbini pravoslavnih kosovskih Srba. Ali ne bi to tako bilo da nije vojne pomoći od strane SAD i država NATO-a. Upravo njihovi avioni su bombardovali Beograd i Srbiju, upravo na njihovim bombama je na Uskrs bilo napisano «Hristos vaskrse», upravo od njihovih nedela u Beogradu i u drugim gradovima Srbije do sada stoje ruševine kuća, ostaci konstrukcija mostova i zjape rupe od eksplozija.

image


I manastir Visoki Dečani je takođe bio gađan, zasipan bombama i ograđen bodljikavom žicom, i živ je do sada samo po milosti Božijoj, i herojskim trudom i podvizima 36 srpskih monaha i Vladike Episkopa Lipljanskog Teodosija – nastojatelja manastira. Čak su i sveti izvor radi njegove lekovite i celebne vode koja iz njega izbija uz zidine manastira zauzele pridošlice i odmah ga i zaprljali. I po vodu na izvor sada monasi mogu da idu samo uz pratnju vojnika mirotvoraca. Ali treba o tome nešto reći. Visoko – Dečanska Lavra je priznati spomenik arhitekture i kulture od svetskog značaja. Ona se nalazi pod zaštitom OON, Uneska, K.F.O.R. Opkoljeni su vojnim stacionarima zamaskiranih mrežama. Tamo dežura italijanska vojska, nekoliko Rumuna i Francuza. Prolaz i putovanje kroz teritoriju Kosova danas ne predstavlja samo hrabri avanturistički korak, nego je to i smrtno opasno. Pritom se ova smrtna opasnost stostruko povećava, ako ste vi lice duhovnog zvanja i na vama je rasa ili podrasnik i sveti krst. Mogu vas ubiti kamenjem ili drugim priručnim sredstvima ili albanski snajper može ispitati na vašoj hrišćanskoj figuri svoju preciznost. Na granici s Kosovom su svuda granični punktovi, patrole, provere pasoša. Tako živi jedan od poslednjih bedema Pravoslavlja na Kosovskoj zemlji.

image


U jesen 2005 godine dobili smo usmeni blagoslov Vladike Visokopreosvećenog Juvenalija Mitropolita Krutickog i Kolomenskog našoj parohiji da se spremimo za pokloničko putovanje delegacije na put u Dečane. Počela je prepiska putem elektronske pošte, priprema dokumenata, viza i raznih odobrenja. Ne bi trebali prećutati ni to da se posle arhijerejskog blagoslova o delu počelo pregovarati... Počela su dešavanja koja mirski ljudi nazivaju slučajnostima i podudarnostima, dok vernici vide u tome znak Božije blagodati i u takvim slučajevima govore o čudima Božijim. Iz srpske dijaspore u Moskvi našao se brat po imenu Rade Stanković, čiji brat od strica je sveštenik u Rodnoj zemlji i koji je znao mnogo telefona i adresa Srba i duhovništva. Rade je postao most koji je povezivao delegaciju s bivalinskom crkvom i koji je pratio svaki korak naših poklonika preko granice.

Za nekoliko minuta, uprkos pretpostavkama pametnih ljudi, dobili smo vize zalaganjem arhimandrita Antonija (Pantelića) – nastojnika Petropavlovske crkve Srpskog podvorja za ambasadu Srbije (Sada vladike Antonija, prim.prev.). Molitvama svetoga velikomučenika Nikite veoma brzo smo dobili srpske vize, iako je mnogima za to potrebno duže vreme.

Za neverovati, ali čudesa su se nastavila. Prilikom kupovine avionskih karata u srpskoj kompaniji JAT naši poklonici su bili stohiljaditi putnici, i u vezi s tim avionske karte su nam bile duplo jeftinije. Čuda su se nastavila i u Srbiji, ali o tome kasnije.

A onda – 15. avgusta 15.00 monahinja Nikita i iskušenik Mihail prolaze graničnu kontrolu na aerodromu Šeremetjevo 2, ulaze u avion i lete u Moskovsko nebo. Njihov pravac leta – Srbija.

image


Kroz dva i po sata mati Nikita i iskušenik Mihail su izašli na užareno polje Beogradskog aerodroma. Na izlazu ih je dočekao jeromonah Dimitrije. Visok, previsok, lep, prelep, plavooki Srbin sa licem uokvirenim riđom bradom (divan čovek, po priči naših poklonika). Odvezao ih je manastirskim automobilom u Beogradski ženski manastir Vavedenje (Uvođenje Presvete Bogorodice u Crkvu), i predao ih u brižne i vredne ruke starije sestre, mati Teodore. Mati Teodora se s materinskom pažnjom brinula o pridošlima, kao da to nisu obični poklonici nego uvaženi gosti, i rano ujutro, osveženi i krepki Rusi su stajali u manstirskoj crkvi na Liturgiji. I vidom i sluhom su bili poraženi. Iste bogoslužbene knjige kao u Rusiji, isti Časoslov, isti jezik bogosluženja, isto tako prekrasno i čisto pojanje s malim kristalno čistim primesama i napevima srpskog pojanja. A ikone! Ikone kao da su se prenele ovde hiljadama kilometara iz Svete Rusije – Spasitelj, Majka Božija, Sveti Nikola Ugodnik, Svetitelji, Prepodobni, Velikomučenici, čak i ikona Amvrosija Optinskog – sve je isticalo i napominjalo, da smo mi i Srbi ljudi jednog roda, jedne vere, jednoga duha.

Posle završetka Liturgije monahinje su nam pokazale i zimsku crkvu, razdelili gostima darove i ugostili nas manastirskim jelima. Kao i uvek u crkvi – prosta trpeza, pripremljena s molitvom i ljubavlju, bila je ukusnija od izabranih najskupljih restoranskih jela.

image


Pomolivši se, ponovo smo krenuli na put. Ovoga puta putovanje je bilo dugo. Otac Dimitrije je ponovo za volanom, a naši poklonici su širom otvorenih očiju razgledali Srpsku zemlju. Šta su sve videli? Videli su Beograd, koji boluje od rana bombardovanja, videli su zelene šumarke i duboke šume, videli su divne stare planine čiji su vrhovi bili pokriveni snegom, videli su kuće sagrađene od kamena, videli su prijateljstvo srpskih hrišćana koji su radili u vinogradima. Put je postepeno sve lošiji, vijugaviji i uži. Penje se sve više i više u planine i već je s desne strane okomita gromadna stena litice, a sa leve duboka provalija i obrnuto. Izdaleka su se mogli videti granični punktovi Kosovske policije, rampe i kontejneri, ali iskusni naš vodič, čita molitve i uspinje se na planinu autom – i eto Kosovska zemlja. Menja se postepeno vrsta ljudi koji naseljava ovu zemlju i bitno je to što je ovih ljudi sve više i više. Stadioni, ulice, pijace, trgovi, dvostruko su punije ljudima nego teritorije koje su iza nas. Mnogo omladine. Iznad gradova i sela nema krstova, koji obično krase Srpsku zemlju. Ima mnogo porodičnih kuća – novogradnje s dva – tri sprata. Pri tome na nekim ogradama stoje pričvršćene tablice da je ta kuća sagrađena sredstvima nekog emira ili sultana iz Saudijske Arabije. Postaje jasno, odakle posle rata dolaze sredstva u razorenu državu. Opisivati lepote putovanja po planinama nije naš zadatak, nego je to prvenstveno obaveza geografa i turista. Naši poslanici su po milosti Božijoj u 12 noću doputovali u manastir Dečane. I počeo je redosled manastirskih jutarnjih i večernjih Bogoslužanja. U retkim slobodnim satima naši poklonici su se upoznali sa bratijom manastira, s običajima i tradicijama Srpske Pravoslavne Crkve, s istorijom obitelji. A bratija, treba i to reći, trudi se i moli svo slobodno vreme od 4 časa za spavanje. Pritom u manastiru uz bratiju živi i trudi se episkop Lipljanski Visoko-Dečanskog manastira Teodosije (u srpskom jeziku nedostaje slovo «F») (tj. na ruskom bi to bilo Feodosije, prim. prev). Manastir zauzima prilično veliku teritoriju u planinskoj dolini, teritoriju idealno uređenu, s podšišanim travnjacima, putevima obloženim starim kamenom i s terasama, s belim krstovima monaškog groblja. Gotovo iznad samog manastira stoji velika planina, s golim vrhom, na kojem nema šume. Poznato je da je sveti kralj Stefan odlazio da se moli na tu goru, da razmišlja i da posti u dane Velikoga Posta.

image


Na teritoriji manastira je veliki pčelinjak, a pored njega srušena za vreme rata mala radionica za merenje i pakovanje meda. Trudom bratije gradi se veliki kameni zid oko manastira. Tu je i ikonopisna radionica, u kojoj se stvaraju divne po svojoj lepoti ikone. Bratija ima svoju zemlju, na kojoj stalnim obrađivanjem raste paradajz, kukuruz, paprike, lubenice, orasi, jabuke, breskve i dr. Imaju i svoj veliki vinograd, iz čijih plodova prave izuzetno crno suvo vino. Monasi muzu krave, prave sir, peku hleb. I opet idu u crkvu na službu. Uopšte elektriciteta ima samo na mestima življenja i opšteg korištenja, u crkvi nema traga ni od male lampice, samo sveće i kandila. Za vreme Božanstvene Liturgije i svenoćnog bdenija, osim kandila koristi se i kandeja – kandilo ne na lancima nego sa ručkom. Kako su Srbi blizu grčke tako oni imaju mnogo od grčke tradicije. Recimo u naročito svečane trenutke Bogosluženja okreće se horos - posebna vrsta panikandila, na kojem su pričvšćene sveće na jednom velikom prstenu. Na službu pozivaju udarima pomoću posebne naprave od drveta, vrste bila, čija je melodija neočekivano veoma neobična i muzikalna. (klepalo, prim.prev.) Crkva je od vrha do dna oslikana dobro očuvanim freskama. Na svakoga ko stupi pod svod hrama gledaju velikomučenici Georgije, Teodor, Nikita, Stefan. Članovi kraljevske porodice, sveti kralj Dušan, a iznad Majka Božija i ovenčava sve Gospod Svedržitelj.

image


Udostojili smo se i razgovora sa nastojateljem manastira, episkopom Teodosijem. U razgovoru su učestvovali i ruski ambasador u Srbiji sa suprugom, konzul Crne Gore. Posle nekoliko ovakvih susreta pitanje o predaji delića čestice moštiju rešeno je povoljno na oblasnom nivou, ostalo je samo da dobijemo blagoslov episkopa Raško-Prizrenskog Artemija, ali ovo očekivanje je prelazilo vremenske okvire našeg pokloničkog putovanja i stoga se naša delegacija počela spremati za put nazad. Povratak naših poklonika je prolazio neuobičajeno, iako istim autom i s istim blagodatnim vozačem, u pratnji italijanskih vojnika K.F. O. R. – a. A dalje je otac Dimitrije opet vozio svoj auto na dug i ne lagan put za Beograd. Oprostili smo se na aerodromu i posle tri sata naši poklonici, ispunjeni utiscima i blagodaću, obavijeni ljubavnju Srba prema ruskom narodu, sretni, veseli i kao da lete, jurili su po Nosovihinskoj ulici kući. Pred njima je stajalo mnogo vremena da pričaju o prošlom, dugi dani posla, nove saglasnosti, dogovori, molitve i očekivanja, očekivanja, očekivanja.

Prolazili su dani, nedelje. Opet sastajanje u Srpskom podvorju, opet su nabavili karte i razgovarali telefonom, ali pojavila su se i nova dva osećanja prvo – uverenost u to da će dan velike pobede jednom doći. Pri tome je to bila stoprocentna uverenost, za koju nije više bilo važno da li za mesec, ili za godinu. I ova uverenost nije bila odraz naše gordosti ili samozadovoljstva. Ova uverenost se rodila onda, kad smo dobili blagoslov mitropolita Krutickog i Kolomenskog Juvenalija, našeg Vladike «Primiti česticu mošti svetog velikomučenika Nikite Gotskog od Srpske Prvoslavne Crkve za Bivalinsku Crkvu». Neko drugi bi mogao i posumnjati u ostvarenje i realnost takvog blagoslova. Ali ne i mi, u svom kratkom životu, u kojem smo videli mnogo čega, ali kojim smo se uverili u saznanje o čudotvornoj sili svetiteljskog blagoslova. Mnogo puta smo mogli videti, kako se ostvaruje to, o čemu moli Boga i Caricu Nebesku «Gospodin naš» Visokopreosvešteni vladika Juvenalije.

image


Sabor arhistratiga Mihaila i svih nebeskih sila bestelesnih – svetski je dan Anđela (imendan, kao kod nas Krsna Slava, samo kod rusa svaki čovek posebno ima svetog zaštitnika čije krsno ime nosi, prim. prev.) nastojatelja i petnaestogodišnji jubilej sveštene hirotonije. Upravo toga dana rano ujutro, uputila se naša delegacija pojačana Srbinom Radetom u Beograd. Opet su nas na aerodromu sreli braća Srbi, i krenuli smo na put u Dečane. Put nam je bio već poznat i činilo se, da ga poklonici prelaze vrlo brzo na točkovima auta. Posle pet sati putovanja, prva stanica je bila u manastiru Crna Reka. Visoko u planini iznad provalije manastir. Crkva u pećini. Kelije su prosvrdlane u kameno stenje i slične su lastavičjim gnezdima. Do hrama se može doći samo dugim i uskim drvenim mostom. Ispod njega u dubini suvo kameno dno. Manastirsko predanje kazuje da je nekada, ovde živeo, obitavao i stajao na molitvi drevni srpski svetitelj – Joanikije Devički, u dnu u procepu je grmeo uzburkani potok, koji je bio toliko silan i bučan, da je ne samo nosio i zaglušivao reči molitve, nego je čak fizički predstvljao prepreku da se ona ostvari. Izmučen grohotom i bukom starac je uzviknuo: «Ti da ućutiš!». I Svevišnji Gospod je primio reči podvižnika kao molitvu, i reka je pošla drugim putem, a korito je presušilo. I od tada samo jednom godišnje i to na dva – tri dana Crna reka se vraća u rodni tok. I tada ne samo govoriti, nego i živeti u manastiru postaje gotovo nemoguće, kako kažu monasi.

image


U Lavri su nas dočekali kao stare poznanike i bliske rođake. Svuda su bila lica orošena od suza i ganuta. Došlo je do nekih promena. Gotovo da je dovršen zid oko manastira, završena je trpezarija do kraja. I još jedna novost. Poslušnik Nedeljko (iskušenik na srpskom jeziku) pripremljen je za monaški postrig. Poklonici su imali čast da prisustvuju i da se mole za vreme postriga – za novoga brata Kirijaka.

24. novembra na praznik svetog velikomučenika Stefana Dečanskog Kralja Srpskog u Dečanima se okupilo oko 1400 molitvenika. Veliki sabor duhovništva. Mnogo pojaca, seminarista, i naravno silan konvoj K.F.O.R.-a. Posle je bila trpeza, razgovori, susreti, upoznavanja. Episkop Artemije je toga dana odvojio česticu mošti svetoga velikomučenika Nikite za Bivalinski Crkvu, dao pismo s pečatom grba i uputstvo – kako čuvati Veliku Svetinju. I ponovo put kući. Ali sada već radostan. Jer se ispunila želja ruskog naroda, uslišene su molitve Bivalinaca.

Opet isti lanac puta Dečani, Otac Dimitrije, planine, Beograd, avion.

A šta je bilo posle? A onda se desilo ono o čemu je pisao iguman Amvrosije u izveštaju na ime Visokopreosveštenog Juvenalija Mitropolita Krutickog i Kolomenskog, upravitelja moskovske Eparhije. Predlažem vašoj pažnji ovaj izveštaj:

«Smireno saopštavam Vašem Visokopreosveštenstvu o obavljenom prijemu čestice moštiju svetog velikomučenika Nikite Gotskoga, koje se izvršilo blagodareći Vašem Svetiteljskom Blagoslovu.

Čestice svetih moštiju velikomučenika Nikite je 24 novembra predao delegaciji poklonika naše Crkve (Iskušenik Mihail Leonidovič Alihaškin, monahinja Nikita (Stasjuk) i Srbin Rade Stanković) episkop Raško Prizrenski Artemijem i Visoko Dečanski Teodosije na dan glavnog praznika Visoko - Dečanskog manastira – pomen svetog Stefana Dečanskog – osnivača obitelji i Srpske države, u prisustvu bratije, mnogobrojnog srpskog duhovništva i 1400 gostiju i poklonika.

U pratnji italijanskih vojnika K.F.O.R.-a poklonici su sa svetinjom napustili okupiranu teritoriju Kosova i u pratnji klirika—Visoko-Dečanskog manastira Jeromonaha Dimitrija, i manastirskim automobilom su dovezeni na Beogradski aerodrom.

image


U 17.40, 25 novembra na aerodromu Šeremetjevo – 2, uz pomoć i saradnju glavnog direktora Šeremetjevske carine pukovnika Kačnova Aleksandra Jurijeviča i oficira Interpola Nikolaja Nikolajeviča Pazizina došlo je do susreta sa svetinjom...

U nedelju 26 novembra Liturgija u Crkvi je počela ranije – u 7.30 i kada je obavljena, u 9.00 od Crkve je krenula povorka, na čelu sa autom DPS i koja se sastojala od 10 automobila državne marke – Mercedesa, Džipova, BMV. To su bili automobili parohijana, koji su žaleli da organizuju počasnu pratnju za svečani doček svetinje.

Metalna rukavica s moštima je bila postavnjena na zlatom izvezeni jastučić od skupocenog somota, a zatim u pozlaćeni kovčeg. Kovčeg je u rukama držao nastojatelj, koji je bio u prvom automobilu. Grupa konjanika je prošla tri sata ranije po isplaniranom i pripremljenom putu prema – selima Stremjanikovo, Jesejevo, Leshoz, Loginovo, Terenino, Jefimovo, Kozlovo. U svakom selu povorka se zaustavljala, kovčeg s moštima se iznosio i stajao kod seoskih kapela. Odmah bi se odslužio praznični moleban, i svi meštani bi se poklonili moštima. Važno je istaći da se i pored hladnog jesenjeg vremena, svuda okupljalo gotovo celo naselje, deca i prestareli koji gotovo nisu izlazili iz kuća. Posle molebana u kapeli Jovana Bogoslova u selu Kozlovo automobilska kolona, koja se uvećala za nekoliko puta po broju pristiglih automobila, krenula je u pravcu Bivalinske Crkve. Ispred automobila su se kretali učesnici vojno – patriotskog jahačkog kluba Dimitrija Donskog u uniformama, sa značkama i sa svojim znamenjima.

image


Na doček kod crkve se okupilo više od 2 000 ljudi, tako nešto nije bilo u našoj parohiji čak ni za Vaskršnju noć. Kod svetih vrata uz ogradu crkve prvi je stajao otac Aleksandar Homjak – nastojatelj Pavlo - Posadskog okruga. Redom uz njega je bilo postrojeno duhovništvo našeg okruga i gosti iz Orehovo – Zujevskog i Bogorodskog nastojateljstva. Posle zemnih poklona, mošti su bile primljene, zatim je pročitana kratka molitva. Vojna straža iz Transilvanske vojne akademije hemijske, radiološke i biološke zaštite triput je ispalila plotune iz automata Kalašnjikova. Na teritoriji crkve predstavniku Srbije je bilo uručeno cveće i po ruskom običaju hleb – so. Uz severnu stranu crkve je bila postrojena počasna straža vaspitanika Pravoslavnog jahačkog kluba Dimitrija Donskog. Zatim su svi sa svečanom litijom obišli oko crkve i po postavljenim crvenim tepisima reka ljudi se počela slivati u unutrašnjost crkve, dok su vaspitanici Dečijeg doma «Nikita» posipali karanfilima i cvećem put sveštenika koji su nosili kovčeg.

Moleban sa Akatistom svetome je bio pročitan u pratnji hora Crkve Vaznesenja Gradića, specijalno pozvanog – najboljeg hora našeg Pavlo-Posadskog nastojateljstva. Zatim se više od dva sata produžilo poklanjenje moštima svih prisutnih i pomazanje uljem, donesenim iz Dečana od moštiju svetog Stefana i Velikomučanika Nikite.

Na teritoriji crkve je za to vreme bila postavljena izložba fotografija «Pravoslavna Srbija», svečana trpeza za poklonike i goste. A za decu u koncertnoj sali pri crkvi, osim zakuske sa čajem bila je i predstava pravoslavno - patriotskog programa dečijeg kolektiva iz grada Ženjeznodoroškog «KALINUŠKA».

Važno je istaći da su učešće u pripremi svečanog dočeka uzeli mnogi gradski i rejonski predstavnici, dnevne novine, predstavnik televizijskog programa «Pravoslavni Pavlovski Pasad» Jurij Tajenkov, deputati grada i naselja, rukovodstvo Rahmanovske tekstilne industrije, mesna milicija, školski pedagozi Jefimovski i Jevsejevski, porodica Borisa Vječeslavoviča Grizlova, Ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Svetlana Vladimirovna Kurbanova i mnogi drugi.

Kao uputstvo iz Srbije u Rusiju od strane višeimenovanih episkopa bio je dat ukaz – za čuvanje čestica moštiju pripremiti srebrni moštavik i staviti u njega predano. Kapsule pokriti srebrnim ukrasnim poklopčićima i otkrivati ih samo za duhovništvo i sveštenike, a za mirjane otvarati samo na praznik svetoga. Strogo je bilo zapoveđeno ne drobiti ih i ne rezati primnjeno, sa sećanjem na episkopa Avksentija, o čemu čak napisati tablicu blagorodnog metala i učvrstiti je na grobu ili kovčežiću, u kome će počivati svete mošti Velikog Vojnika.

Od strane cele parohije i svih molitvenika Vašem Visokopreosveštensvu srdačno blagodarimo za takav neprocenjivi dar i za Vaše molitve!»

Prevod s ruskog: Nataša Ubović
preuzeto sa http://www.nikita-bywalino.ru/nikitam.htm

Fotogalerija: http://www.nikita-bywalino.ru/SERBIYA.htm

Pročitano: 3077 puta