MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U čemu je smisao poslušanja duhovniku. Poslušanje obično znači ograničavanje sebe, svojih želja – znači –ograničavanje prava i slobode. Ali čovek je stvoren slobodan – on je jedini od svega stvorenog, kome je Bog dao ovaj dar. Kako spojiti slobodu i poslušanje?

Po mišljenju starešine Crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Akulovu, starijeg duhovnika Moskovske eparhije protojereja Valerijana Krečetova, jedan od glavnih zadataka duhovnika jeste da nauči svoje čedo da misli. A duhovnog čeda - da se uči odgovornosti za svoj život.

Po čemu je poslušnik slobodan?

Moguće je da se postavlja pitanje poslušanja i slobode, jer je suština stvari postepeno postala neshvatljiva. Kako je rekao svetitelj Nikolaj Srbski, prvi ljudi su malo znali, ali su sve shvatali. Postepeno su počeli da znaju više, ali da ništa ne shvataju. Po svoj prilici , doći ćemo do toga , da ćemo sve znati ali ništa nećemo shvatati. Ova tendencija se može primetiti i po pitanju odnosa duhovnog oca s čedima. Danas ima mnogo načitanih, ali malo duhovnih. I duhovna shvatanja ljudima su nedostupna. Poznato je da postoji mnogo varijanti tumačenja Starog i Novog Zaveta. Ova mišljenja su izazvala problem shvatanja duhovnog – posebno ovih stvari, kao što su poslušanje i sloboda. Ali, pre nego što o njima budemo govorili, treba tačno da odredimo njihovo značenje. Jer često govore ili o sasvim različitim stvarima, ili zasenjeno, i nastaje rat sa senkom, i suština nam izmiče. Sena – to je ono što izlazi iz same ličnosti, kada njene ambicije, pristrasnosti iskrivljuju shvatanje suštine. Šta je to sloboda? To je jedno od osnovnih darova Boga čoveku, koje je Bog dao iz ljubavi prema čoveku. Čovek je voljan slobodno da primi ili da ne primi Boga kao Ljubav i Istinu, i u tome se otkriva jedinstvo ljubavi, istine i poslušanja. Poslušanje čoveka je u slobodnoj uzvraćenoj ljubavi čoveka prema Bogu. Zato je upoređivanje poslušanja i slobode, u istinskom smislu nemoguće. Na Božićnoj večernjoj molitvi čita se tekst iz Proroštva Isaije: «On će se hraniti mlekom i medom, sve dotle dok ne spozna da odbacuje loše i da bira dobro» (Is, 7, 15). Kad čovek napravi izbor, on svoju slobodu shvata kao ispunjavanje volje Božije. I tada on već sluša u stanju slobode. Da čuje i primi volju Božiju čoveku smeta greh. Njegove greške i zablude mogu biti iskrene – apostol Pavle je klasičan primer za to. Ali kad je Pavle poverovao Gospodu, on je Njega slušao. Isto se odnosi i na duhovnika i duhovna čeda. Ako je čovek izabrao duhovnika, on je dužan da ga sluša. Čovek treba da se poučava preko nekoga. Radi smirenja, da se ne bi uobrazio.

Inače ga očekuje opasnost jer može da prihvati to, što mu dolazi u srce, kao od Boga, i pogrešiće. Ima takav primer: jednome starcu svetog života sasluživao je jedan sveštenik i vidio je da starac služi nepravilno, da nešto ne radi po činu. A ovaj starac je video anđela koji je s njim sasluzivao. I kada ga je ovaj sveštenik ispravio, starac mu je rekao: «Anđele, zašto ti meni sam ništa nisi rekao, ti toliko godina sa mnom služiš?» Anđeo mu je odgovorio: «Ti si čovek i treba pre svega da se poučavaš od čoveka». Ako su tako veliki ljudi koji su videli da s njima anđeli služe, imali potrebu u poučavanju od čoveka, tada mi, obicni smrtnici, imamo tim pre. Poslušanja ima svagde. O tome govore čak i pogreške. Samo na jednoj je strani poslušanje - istini, duhovnim ocima, Bogu, a na drugoj – đavolu. U odnosima duhovnika i čeda uvek je prisutan Gospod. I ako duhovnik greši (što se, naravno, dešava), a čovek ga posluša, Gospod rukovodi ovom situacijom za poslušanje , pri čemu čak ne uvek preko duhovnika. U odnosima duhovnika i poslušnika glavno je duhovno stanje poslušnika. Zapaženo je da je bilo svetih poslušnika i kod ne svetih duhovnika. A to znači da je nad svima i u svemu – promisao Božiji. Kada nije bilo nikoga da popravi apostola Pavla, njega je Sam Gospod zaustavio.

Duhovnik i čedo - saradnici

Ali za to, da bi se Gospod umešao, potrebno je da čovek sam stremi ka istini. A stremljenje ka istini predpostavlja, da čovek uči da razmišlja. Otac Aleksej Mečev, naprimer, često je pitao svoja duhovna čeda: «A kako ti misliš?» Svojim pitanjem on je učio samog čoveka da rasuđuje. Otac Vsevolod Špiler je govorio: poslušanje nije u tome, da bi pitali: «Blagoslovite da otvorim prozorčić, blagoslovite da zatvorim prozorčić», U životu se mogu često sresti ovakvi «poslušnici». Ali ako ipak tako o svemu budu zapitkivali, ispametiće te, i neće biti koristi. Poslušanje zahteva od poslušnika samostalnost, i odgovornost, i hrabrost. Ima takav princip: kada nebo ćuti, ništa ne treba preduzimati ne pomolivši se. Kad sam živeo na Uralu u jednoj situaciji nisam znao kako da postupim. Mislim da mi je anđeo čuvar radi molitava mojih duhovnih otaca i roditelja dao ovu misao: moli se. Počeo sam svakog dana da čitam akatist svetitelju Nikolaju i prepodobnome Serafimu – jer jednostavno ništa drugo nisam imao uz sebe.

Došlo mi je rešenje, i ja sam postupio u saglasnosti s njim. A posle nekog vremena je došao blagoslov od arhijereja, kako da postupim, - i upravo onako kako sam ja već postupio. Meni stalno zadaju pitanja kao što su: «Oče, kuda da idem?» I ja trebam da mislim, ko kuda da ide, ili kuda da ide da studira, ili za koga da se uda. Takva pitanja čovek ne samo da treba sam da rešava, nego treba i mnogo da se potrudi, da da mnogo samih iskrenih, neformalnih napora da oseti volju Božiju. Moliti se pored toga i za to da Gospod svoju volju otkrije duhovniku. Naravno, sve se to stiče iskustvom. A kod nas... pomolili se dve nedelje i ...kako to meni Bog ne pomaže! To je naša bolest. To je svet, onaj svet o kojem je otac Aleksej Mečev govorio: u svetu – heroj, a u hrišćanstvu – podvižnici. Heroj napravi trzaj–dan, dva, tri – pa i mesec, godinu – i završi! Sav ugled otišao u vetar. A ko pretrpi do kraja taj ce se i spasti. Lično meni je uvek teško davati savete za tako važna životna pitanja. To je ogromna odgovornost. Ja sam na Atosu čuo izreku starca Pajsija o tom, da duhovni otac može biti samo onaj sveštenik, koji je spreman radi svojih duhovnih čeda poći i u ad.

Duhovnik ne treba da zamenjuje Boga, ali preko duhovnika Gospod može delovati. I uzajamni trud čeda i duhovnika Gospod neće prezreti. I duhovnik, i čedo treba da postanu saradnici Bogu. I zato blagoslov duhovnika nije zapovest niti garancija toga, da će se sve tako i dogoditi. Blagoslov duhovnika na nešto je preporuka, savet, ali kako to ispuniti – to zavisi od čeda. Ako se ne dogodi, možda, nije bila volja Božija, a možda još nije došlo vreme. Naprimer, čovek hoće da se zamonaši, a njemu kažu, ne, ženi se, a monaštvo će biti na kraju života. A mi nekada očekujemo rezultat istog trenutka. Često rasuđujemo; ili –ili. Jednom su nekom čoveku preporučili da baci žreb. I sveštenik mu je rekao: i ti ne misliš da ovde mogu biti ne samo te dve varijante, a možda i neka treća i četvrta? A na taj način se mogu dogoditi samo dve varijante. Blagoslov nije naređenje, jer zapovedanje je već diktatura. A u diktaturi nama ljubavi. A ljubav i sloboda nerazdvojivo su povezani. Osnovno je ovde – ljubav Božija, a kao odgovor na nju – slobodna ljubav čoveka.

«Ne budi uvek u pravu»

Kada čovek uči da misli, rasuđuje i uz to se moli, nadajući se na Boga, proverava svoja osećanja, misli i namere u skladu zapovestima Božijim, to i jeste proces očiščenja svoga srca. To je veoma velik posao. I ava Dorotej kaze: «Ne znam drugog pada za monaha, osim onoga kada on poveruje svome srcu»». Da, dok se ono još nije očistilo. Meni se još čini da je to rečeno u tom smislu da treba uvek postaviti ovakvu misao: a možda, i nisam u pravu. Da dopustimo i takvu mogućnost, priznajući ograničenost bilo kojeg ličnog mišljenja. «Ne budi uvek u pravu», postoji takva uzrečica. Ako je Sisoje Veliki, umirući, rekao: «Ne znam da li sam postavio početak pokajanja», znači, on nije poverovao svome srcu do kraja u tom smislu. Čovek greši. Apostol Petar je ispovedao Isusa Hrista Sina Božijega, a kada je Hristos rekao da mu predstoji da primi krsnu smrt, protivrečio mu je: «...Da ne bude to s Tobom!» (Mat. 16,22). Kategoričnost je opasna osobina. Počneš nekoga da kritikuješ, čak samo unutarnje, i možeš nevoljno upasti u taj isti bezizlazan položaj, samo s druge strane. Moj duhovni otac, protojerej Serafim (Orlov), čovek svestrano obrazovan, na moja pitanja često ne bi odgovario ništa konkretno. «Da,...kaže, kako bi se moglo reći...» Mislio sam: «Pa zašto on ništa jasno ne govori?» a sada shvatam da me je on time učio, kao prvo da razmišljam, a drugo da ne budem brzoplet, nepromišljen. Jednom su ocu Nikolaju Gurjanovu sa uzrujanošću pričali o nekom katoliku, koji je služio mise na plaži. A on je tako smireno rekao: «E, možda, nije trebalo tako da radi».

Ali to nije bila spoljašnja pažljivost, nego unutrašnja brižnost njegove duše u odnosima prema ljudima. Prema svima. Neke stvari se ne mogu rečima objasniti. Razumevanje dolazi od iskustva. Kako objasniti: kako je to plivati? Sve dok čovek sam ne zapliva, on ne shvata, a pre toga treba da uđe u vodu. Za svaku oblast postoji veliko iskustvo i učitelja, više iskusnih, manje iskusnih. Ako u nauci, književnoati, umetnosti i u drugim profesijama postoje nastavnici, kako da oni nisu potrebni i u duhovnom životu? Jer je on duplo teži. Ni stolar, ni zanatlaija ne možete biti, ako ne počnete da radite, nego samo razmišljate. Važna je praksa u duhovnom životu. Početi je primanjivati u svakom konkretnom slučaju, potruditi se da dobre namere i savete duhovnika primenimo u životu. Nažalost, često se sve svodi samo na reči.

Čedo uzrasta

Istinsko poslušanje se ne svodi na «poslušnost» jedanput. Ono postaje navika, raspoloženje. Duhovnik će jednoga dana umreti. I šta tada? Upravo ovo raspoloženje će i dalje činiti svoje, pomagati čoveku. Poslušanjem se izgrađuje snaga volje. Kad je Jovan Kolov za poslušanje svoga starca Antonija Velikoga zalivao suho drvo iz čaše, on je na prvi pogled ispunjavao apsurdan zahtev. Unutar njega je mogla biti bura pomisli, ali on je sebe prinuđivao. I drvo je procvetalo. Ali ipak je i za to potreban trud. Iz svoje pastirske prakse mogu reći da mnogi shvataju poslušanje formalno. Navodno slušaju, ali opet rade po svome. Navodno i ispunjavaju, ali ne u tom duhu. Naprimer, kažeš nekom: ne osuđuj, i iako taj direktno ne sudi, ipak ima neku zajedljivu primedbu. Odnosi između duhovngo čeda i duhovnika treba da se razvijaju. Kada duhovno čedo dolazi kod duhovnog oca, govori mu svoje misli o tome kako da postupi, a duhovnik ove misli odobrava, saglašava se, znači da duhovno čedo uzrasta. Tada čovek može manje pitanja da postavlja duhovniku. Ali svejedno treba sebe proveravati, jer ako osetiš da «ja to mogu», baš tu može i da se pogreši.

Po pitanju slobode i poslušanja mi često zaboravljamo na Boga i đavola. Kad đavo vidi, da duhovni otac greši on ne ometa poslušanje, a kada vidi, da je delo dostojno, on ga na svaki način ometa. Stoga i kod nas, nažalost, malo ima slepog poslušanja svetim ocima, a ima slepog poslušanja slepim ocima. Jer je poslušanje delo Božije. Gospod se trudi da svemu rukovodi, ali đavo u tome pravi smetnje. Dobar primer za to: Pravoslavna Crkva kaže: ne pijte prekomerno,ne pušite duvan, ali je mnogo među pravoslavnima i pijanica i pušača! A baptisti ne puše i ne piju! Da, jednoastavno tamo im đavo ne pravi smetnje, samo da ne bi postali vernici! To jest po većoj ceni prodaju «pobožnost». Počemu je u Jevanđelju rečeno: «A vi se ne zovite učiteljima, jer je jedan vaš Učitelj – Hristos, svi ste vi – braća; I ocem sebi ne nazivajte nikoga na zemlji, jer jedan je vaš Otac, Koji je na nebesima» (Mat. 23, 8-9). Ovo se može shvatiti i u ovom smislu, da se mi svi učimo jedni od drugih. Novomučenik otac Sergej Mečev je pisao u pismima duhovnoj deci: «Ja sam mnogo od vas naučio». Odnos duhovnika i čeda raste od poslušanja-najamnika do poslušanja-usinovljenja.

A zašto su «sinovi slobodni?» (Mat. 17,26). Sin ima više slobode i odgovornosti, jer ima više ljubavi. Naravno, ne samo prema duhovniku.