MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Управо ово очекивање, ова пламена жудња и треба да је у срцима верника. Како са великим нестрпљењем очекујемо да се сретнемо са пријатељима и родбином, тако неупоредиво већи и с већим жаром треба да буде наш жељени сусрет са Исусом Христом, Којега волимо више од свега. У Божанственом Причешћу ми не само да се сусрећемо с Њим, него се и сједињујемо...

Лака и тешка припрема

Многи верници ограничавају своје припремање за Божанствено причешће само на пост и уз такво средство благословено од стране Цркве као што је пост, демон успева да обмане православне хришћане на тај начин што једне омета да се често причешћују, а друге наводи да би им причешће било «на суд или на осуду», «који се недостојно причешћују». Такви не само да су од стране демона преварени, него и сами себе обмањују. Мисле, да после тога што су успели да издрже некакав пост, често немајући прави став према посту установљен Црквом, сматрају себе спремним за причешће. Њима се јавља лажан осећај да се достојно причешћују. По сведочењу Светог Писма, канона и светих отаца јасно стоји да нема обавезног поста пре Божанственог причешћа. За оне, који имају силну жељу и подвизавају се, да би се често причешћивали, не треба никаквог другог поста, осим, наравно оног који је установљен и освећен од стране Цркве (среда, петак, Велики, Божићни и Богородичин и други посни дани у години). Пост се не упражњава с тим циљем, да би се приступило ка Чаши живота, као што на жалост сматрају неки верници и тврде поједини црквени људи, иако у потпуности богословски не аргументују своје ставове. Ако би тако било у стварности, тада би се ми требало причешћивати само после многодневних постова, то јест могли би доћи до демонске мисли о томе, да хришћани треба да се причешћују само четири пута у години, а они који су спречени из одређених разлога не би уопште ни постили. И тако да поновимо истину, утврђену и Светим писмом и Предањем Цркве: пост – то је једно, а Божанствено причешће – друго.

Ми не постимо ради тога да бисмо се причестили, нити се причешћујемо јер смо постили. Наравно, има се у виду то, да верници приступају Чаши живота припремљени. Али то, да за њих није обавезан нити има основа у Светом Писму, ни у Предању Цркве тродневни строги пост без уља, не значи да они могу приступити «Божанственом причешћу «како буде». Тешко онима који прилазе Чаши без припреме. Требали би се припремити и то истински темељно. Верници не би требало да следе лаку припрему – тродневни строги пост без уља, него треба да прођу тешко духовну и темељну припрему. Они, који приступају Божанственом причешћу без припреме, страха Божијег и вере, светитељ Јован Златоусти упоређује са војницима, који су проболи ребро Распетог Христа: «Као што су тада војници проболи ребро не ради тога да би се напили крви која нас је искупила, него ради тога да би је пролили, тако и они који недостојно приступају немају никакве користи од Свете Чаше».

У чему се састоји истинска припрема за Причешће? О жељи да се причестимо

Вера у тајну Божанственог Причешћа, вера да се у Светом Путиру тајанствено налази Сам Богочовек Исус Христос, и посебно у то, да је Божанствено Причешће та храна која је неопходна за нашу духовну суштину, - ова вера рађа у души пламену жељу остваримо директну везу и да постанемо једно са Господом нашим Исусом Христом. Први хришћани «сваки дан су једнодушно обитавали (на грчком језику – били све време спремни, чекали) у храму (Дjела 2:46). Управо ово очекивање, ова пламена жудња и треба да је у срцима верника. Како са великим нестрпљењем очекујемо да се сретнемо са пријатељима и родбином, тако неупоредиво већи и с већим жаром треба да буде наш жељени сусрет са Исусом Христом, Којега волимо више од свега. У Божанственом Причешћу ми не само да се сусрећемо с Њим, него се и сједињујемо, Постајемо једно тијело и једна крв са Христом., постајемо носиоци Христа – христоносци. Ова силна жеља сталног причешћивања расте са нама заједно са мишљу о томе, што у стварном животу причешће је залог нашег савршеног причешћа – додира 1* – с Богом у будућем животу. И основни услов да бисмо могли да наследимо Царство Небеско јесте наше учествовање у Тајни Божанствене Евхаристије. Евхаристијом се назива Божанствено Причешће. Евхаристија (ова ријеч значи – благодарење) јесте наша благодарност «за све и за сва». Ми благодаримо за сва добра, али врхунцем свега на земљи представљају Часни Дарови. Ми благодаримо и за Царство Небеско, залогом којег и јесте Божанствено Причешће.

Светитељ Јован Златоусти каже тим поводом: «Чаша благослова, коју благосиљам, није ли причест крви Христове?»(1.Кор.10;16) Када ја кажем «блaгослов» тада имам у виду благодарност (евхаристију), а када говорим о «благодарењу», тада откривам све ризнице блaгих дела Божијих и помињем све Његове (Божије) дарове. Зато и ми пред Светим Путиром спомињемо неизрецива блага дела Божија и све што имамо од Бога. Такo ми приносимо бескрвну службу и причешћујемо се, приносећи благодарност за то, што је Бог избавио род човечији од прелести. Били смо далеко, а Он нас је привео к Себи. У то време када нисмо имали наде и кад смо живели као безбожници, Он нас је учинио браћом и сунаследницима. Приносећи благодарност за то и много друго слично томе ми приступамо к Чаши». Важно је запазити да је нашеа силна жеља да се често причешћујемо резултат наше пламене љубави према Христу – резултат Божанствене љубави. Ради тога пре него што се причешћујемо ми и узносимо молитву, у којој говоримо: «Усладио ме јеси љубављу, Христе, и променио ме јеси Божанственим Твојим исцељењем» (речено је: Ти, Христе, привукао си ме силном жељом и променио помоћу Своје Божанствене Љубави)2*

«Нека се сваки човек преиспита....»

Ако хоћемо да се причестимо, тада треба сами себе да преиспитамо, да ли смо достојни Причешћа. Апостол Павле је јасно заповедио: «Да испитује себе човек, и тако нека једе од хљеба овога, и пије из Чаше ове. Јер ко једе и пије недостојно, тај једе и пије на осуду себи, не размишљајући о Тијелу Господњем» (1 Кор. 11:28-29). Пажљиво преиспитивање самих себе у тренуцима размишљања после молитве откриће нам можемо ли приступити Божанственом причешћу. Али сетите се! У овом преиспитивању самих себе не бисмо требали бити ни превише осетљиви, нити неосетљиви. ------Није једном било да нема таквог који је сасвим недостојан Причешћа. Божанствено Причешће није награда за оне који не греше, него је оно укрепљење грешника, који се подвизавају за достизање светости.

Ми се не причешћујемо зато што смо достојни, него зато да бисмо постали достојни. Самоконтрола и самоиспитивање у том случају, ако човек живи духовним животом, никада не може имати на крају потпуно оправдање. Наша ће нам савест као невидљиви и неуморни судија увијек изрећи «окривљен» за хиљаде сагрешења. Верници, који су овладали самопознањем и пре свега, богопозанањем, увек ће себе кривити. Ипак, и у окривљавању себе има разлике. Ако као резултат самоиспитивања верник схвати, да је крив за тешке грехове, који су му препрека да приступи ка Светој Чаши, тада се он не може причестити без исповиести. Ти греси су: изливи гњева, телесни падови, абортуси, среброљубље, антипатија према некоме, суровост, озбиљне свађе, који се дешавају и између верника. Наравно, ми говоримо о свесним хришћанима, који имају велику жељу да се често причешћују, а не о онима који приступају Причешћу само једном или двапут годишње. Ако, ипак, верник као резултат самоанализе схвати да је крив у «оправданим» гресима, «лако опростивим», који чини и велики светац «који тело носи и у свету живи», тада, разумљиво је, уз сазнање своје греховности може да се причести. У својој књизи «О честом Божанственом причешћивању» преподобни Никодим Светогорац наводи мишљење светог Атанасија Антиохијског, који дели грехе на «лакоопростиве» и «тешке». Ево тих речи «Ако смо ми пали у мали – људски и «лакоопростиви» грех или «заборавили се», погрешили речима, слухом, видом, сујетом, унинијем, гњевом, тада после тога пошто спознамо ове грехове и дођемо до истинског самоукоревања, можемо се причестити Светим Тајнама, верујући да ће Причешће Пречистих Тајни послужити за очишћење таквих грехова.

Ако смо тешко згрешили телесно, мрским и нечистим гресима и држимо у себи зло за ближњега, тада да не приступамо Божанственим Тајнама све до тада док се истински не покајемо. Онај, који има благосов духовника на често причешћивање – сваке недеље, нека испитује своју савест. Ако га савест не изобличава у тешким гресима, тада нека приступи другим стадијуму припреме за Божанствено Причешће. Онима, који се не прићешћују само сваке недеље, него веома често и свакодневно, немају потребе за тим да се исповедају пред сваким Причешћем. Наравно, нико не може рећи, да му је савест апсолутно чиста, али нећемо ни заборавити, да Божанствено Причешће служи «за остављење грехова». Верници се причешћују не ради тога што њихова савест сведочи о томе да је он достојан тога. Слично мишљење би било израз силног егоизма и, напротив учинило би таквог човека још недостојнијим Причешћа. Сви ми, људи смо недостојни Божанственог Причешћа. Верници се причешћују «надајући се на бескрајну милост и благодат Господа», да би добили остављење својих грехова, да би задобили Духа Светог, да би се осветили и укриепили за даље своје одвиге у свету с циљем задобијања Царства Небескога. Резултат самоанализе може бити релативна недостојност док се верник припрема за причешће. А када се он за вријеме Божансвене Литургије спреми да приђе причешћу, тада нека се моли заједно са свештеником, говорећи: «Удостој нас причестити се Твојих Небеских и страшних Тајни, на овој светој и духовној трпези, с чистом савести, за остављење грехова, за опроштење сагрешења...»

Исповест

Ако се самоанализом открије да је верник крив за такве грехе, који му представљају препреку да приступи Светом Причешћу, тада исповест представља основни услов учешћа у Господњој Вечери. Као што се оперу руке пре него што се узима стварна материјална храна за заједничким обедом, тада тим више смо дужни да имамо осећај да је потребно умити у бањи Свете исповести своју душу, да би учествовали у светој и духовној вечери небеске хране – тајне Божанственог Причешћа. Трпеза Божија је за орлове, а не за чавке, како каже светитељ Јован Златоусти у објашњењима за Јеванђеље од Матеја, гл. 24, ст.28: «Жртва требује да приступимо к њој са сагласношћу и са топлом љубави, као што су духовни орлови лебдили у небеском пространству. Још више над небесима, јер Господ каже: «Гдје је тијело, ондје ће се и орлови сабрати». Под тијелом се подразумијева Тело Господње. Ако Господ не би био принесен на жртву, тад ни ми не бисмо васкрсли... Јер је вечера за орлове, а не за чавке. Када Он сиђе с небеса, они (орлови), тј. достојно причешћени, срешће Га, а они, који се нису часно причестили, претрпиће непоправљиву штету». На исповести пред духовником крв Исуса Христа, «изливена за живот света и спасење», сједињује се с топлим сузама верујућег човека, који се искрено каје, после чега следи очишћење и убељење душе. Неопходност исповести пре причешћа осећа сваки верник. Пред свештеником он понавља исповедне речи блудног сина: «Оче! Сагријешио сам против неба и пред Тобом и нисам сада достојан да се назовем Твојим сином» (Лука, 15;21). Са скрушеним срцем верник исповеда своје грехове, сузама ---исказује своје покајање и чује од духовника речи утехе: «Чедо! Опрашатју ти се твоји греси» (Мк. 2;%----).

Радост, која се осећа после исповести, велика је стога што прво човек је избављен од терета кривице, а друго, стога што је он добио разрешење дозволу---од духовника да приступи Божанственом причешћу. На жалост, већина оних који приступају причешћу, посебно у дане великих црквених празника, пре тога се нису исповедили. Обузима нас трепет када помислимо, да људи, који су обремењени страшним гресима, неправдама и преступима,--- прилазе ка причешћу без исповести. Многи свештеници са страхопоштовањем боје се Бога и дрхте, како не би дали «Светињу псима» и и не би бацили «бисер пред свиње» (Мат.7;6). Стога у таквим случајевима, када се сматра неопходним, они питају оне који приступају ка причешћу, да ли су се исповиједили или не. Много овај приступ чуди,? Зар и лекар, пре него што да лек са јаким дејством, не пита болесника, да ли се припремио за њега на одговарајући начин.

Због чега тада свештеник, који предаје Тело и Крв Христову, не може питати причесника, да ли се припремио овај како следује? Али, неки ће рећи, да ово питање може увредити. Одговорићемо да је боље да се такав човек и тренутно увреди, него да се после мучи вечно! Осим тога, ово питање свештнеик не поставља непромишљено, него кротко и са љубављу, и то не свима, него само онима, који приступају на велике црквене празнике без припреме и за које он зна, да воде саблажњив живот и нису се покајали. Свештеник никада не поставља овакво питање онима, који приступају Чаши регуларно и за које зна, да су се припремили на одговарајући начин. Ево шта заповеда светитељ Василије Велики: «Ти, свештениче, не заборављај заповест Владике Исуса Христа и светих апостола – не дајите светиње псима и не мећите бисера пред свиње. Пази да не предаш Сина Божијега у руке недостојних. Не мисли тог часа на силне на земљи, нити на оне који носе венац на глави.

Онима којима божанствени канони забрањују да приме пречисте Тајне, немој их ни давати». (Ова заповест светитеља стоји у Служебнику, издање Апостолске ---Атина, 1995.) Оним данима када има пуно причесника, од којих се многи причешћују без одговарајућег осећаја, благосчестиви свештеник треба да овако поступа: - Браћо моја, они који се нису исповедили недавно и нису добили разрешење од свештеника, да не приступају причешћу. Треба да се прво помоћу истинског покајања припремите духовно, а затим да приступите. Ако нисте стигли да се исповедите сада, тада то учините после празника. Када се спремни причестите, тад је у вашој души празник. Тек тада у вашој души може бити Божић и Васкрс, када се ви причестите достојно. Ако се ви причестите неприпремљени и неисповеђени, тада сабирате себи огањ на главу, јер Божанствено причешће «јесте огањ који недостојне спаљује». Веома вас молим, прво се припремите, а онда тек приступите.

Превод с руског: Наташа Убовић