MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ARHIMANDRIT LAZAR (ABAŠIDZE): MUČENJE LJUBAVI



ZAPISI IZ KELIJE


Od izdavača

Knjiga, koju ste sada otvorili je verovatno jedna od najneobičnijih koje su izašle u toku poslednjih deset godina u ruskom pravoslavnom izdavaštvu. Njen podnaslov je “Kelijski zapisi”, i žanr joj je pre svega takav. Ali ona po svom unutrašnjem sadržaju ima toliko lični i istovremeno iskreni i otvoreni karakter, da pre liči na ispovest, zbog čega njen naslov – “Mučenje ljubavi” maksimalno precizno opisuje njenu suštinu. U njoj se pod prefinjenim pokrovom reči skrivaju ne samo rasudjivanja, misli, već i živo osećanje, bol srca, znoj, suze i krv.

Autor ovih “Zapisa” – arhimandrit Lazar (Abašidze), sveštenik Gruzinske Pravoslavne Crkve je dobro poznat ruskom čitaocu po svojim višebrojnim izdanjima knjiga: “O tajnim bolestima duše”, “Greh i pokajanje poslednjih vremena”, “O monaštvu”, “Duši, obremenjnoj duhom uninija” i nizom drugih, koje su bezuslovno dostojne najozbiljnije pažnje i razmatranja. Uzrok ovakve popularnosti knjiga arhimandrita je očigledna: one su posvećene jedinom potrebnom; otac Lazar piše i govori o tome što je najvažnije od svega i o čemu – o strašnog paradoksa! – se piše i govori veoma malo, a ako se i govori, onda je to često nedovoljno promišljeno i duboko. Pri čemu su njegove reči – reči iz živog iskustva; to nisu reči prozorljivog i svetog “starca”, već čoveka koji sam traži u ovom životu spasenje, sam pokušava da otkrije i zaista i otkriva put koji vodi ka Bogu, i živom opštenju sa Njim. I ta reč je utoliko vrednija što pripada jednom našem savremeniku, koji je upoznat sa slabostima i bolestima današnjeg sveta ne po čuvenju, već opet iz iskustva, što on i ispoveda pred svojim čitaocem.

Otac Lazar ne beži od surovosti pitanja koja se danas postavljaju pred hrišćaninom koji živi u svetu koji je paganski u punom smislu te reči, jer i sam potiče iz njega i osetio je njegov puls ne samo “na svojoj koži”, već i u samom svom srcu. On traži odgovor na ta pitanja, pre svega za samog sebe i može to otkriveno da predoči i drugima.

Treba reći da i pored potpune očiglednosti te koristi, koju ljudima donose knjige oca Lazara, one ne izazivaju kod svih jednoznačno mišljenje. Ponekad se može čuti i neslaganje sa njegovim mišljenjima i idejama: neko ga naziva maksimalistom, a neko opet kaže da se pročitavši njegove knjige, protiv svoje volje pogružava u beznadežno uninije. Medjutim, ukoliko otac Lazar nekoga razobličava i osudjuje, onda je to u prvom redu samog sebe, i to se otkriva više nego bilo gde drugde u tim “Zapisima”, koje trenutno držite u rukama.

Svaki hrišćanin ima prirodnu težnju da se spase. Ali spasenje se prema prepodobnom Petru Damaskinu i prepodobnom starcu Amvrosiju Optinskom, ne gradi nikako drugačije nego “izmedju straha i nade”. Mi često osećamo strah: naša savest nam ne daje potpunu potvrdu o tome da radimo sve što bismo mogli radi toga da bi se čak ne približili Bogu, već sačuvali vernost Njemu. Često se umirujemo i nekom lažnom nadom, koja ne potiče od potpunog uzdanja u Gospoda, i potpune i bezuslovne predanosti i poverenja Njemu, već od neosećajnosti, od zaborava o vremenu iskušenja, kada će naš razobličitelj pred Božijim Sudom biti tako lako prenebregavana savest.

Ali treba stati pred lice te suparnice (1) već sada, ne uklanjajući se od njenog okrivljavanja, ne raspravljati se sa njom, već joj rado staviti na raspolaganje svoje srce, kako bi bol razobličavanja, spasonosnog straha i stida pred Tvorcem pročistila iz njega sve ono poročno i nepotrebno, obnovila ga i preobrazila, što je naravno veoma teško! Teško je očajavati u sebi spasonosnim i bogougodnim očajanjem, shvatiti da u nama nema ničeg dostojnog ne samo večnog blaženstva, već čak i pomilovanja na Strašnom Sudu, i pored svega ne otpasti od spasonosnog uzdanja u neizrecivu Božiju ljubav. Raditi na sebi iz sve snage, i prevazilaziti ih, bivajući svestan pritom da je sav naš trud ništa i nadati se samo u Gospoda – to je u najkraćim crtama taj uzan i tesan put, kojim se prema rečima Samog Hrista, mali broj ljudi odlučuje da ide (2).

“Mučenje ljubavi” je knjiga koju je napisao čovek koji je odlučio da ide tim putem. Tačnije, to nije knjiga već dnevnik. To nije zbornik pouka, saveta, niti rukovodstvo, kako se mogu okarakterisati predjašnji radovi oca Lazara, već je to želja za podelom mišljenja sa saputnicima na putu ka večnosti, o onome što je delimično shvaćeno i otkriveno na njemu, kao i o sopstvenim nedoumicama i problemima, ne skrivajući ih i ne stideći ih se.

Teško da možemo a da se ne saglasimo sa time da je toplo-hladno najteža bolest savremenog hrišćanstva, a živa vera je to što najviše od svega nedostaje svakome od nas. Mi čini se nikako ne možemo da se primoramo da stanemo pred Boga direktno, i da shvatimo da nas od Njega ne odvaja ništa sem naših grehova i naše ravnodušnosti. Ne možemo da se primoramo i stanemo pred Boga i odlučno kažemo sebi bezuslovnu istinu o tome da drugog cilja sem Boga nemamo i ne možemo imati. I to biva najteže od svega upravo zato što treba stati sam, jer pored nas najčešće nema nikoga ili su to pak takodje slabi ljudi sa malo znanja kao što smo i mi sami.

Naravno, ni u kom slučaju reči o “usamljenosti” onoga koji se spasava ne treba shvatati kao mišljenje o tome, da onih koji se spasavaju uopšte nema, kao ni da nema onih od kojih bi bilo moguće zatražiti savet i duhovnu podršku. Ovde se ima u vidu nešto drugo. Poznati monaški “aforizam” glasi: “Bog i duša – to i jeste monah”. Medjutim to isto se u stvari odnosi i na svakog hrišćanina. Jeromonah Vasilije (Rosljakov; *1993) je napisao predivne stihove, koji prepričavaju 38 psalm, i glase:

Bijah nem na zemlji,
Ponizno posmatrajući raspeće dobra,
I samo su se jedne misli zacarile u duši,
I bezumna tuga me obuze.
Zapalilo se očajanje u srcu mome,
Razgorele su se misli nevidljivim ognjem,
I tada sam ka nebu podigao pogled, i progovorio jezikom svojim:
Kaži mi Gospode kraj moj, i dokle će trajati dani moji?
Možda ću se uplašiti zbog toga što živim, i ništa ne pojačava strah moj. (3).


Taj osećaj, o kome tako iskreno govori otac Vasilije, - “uplašiti se od toga što živiš”, ali tako da “ništa ne pojačava” taj “strah” je veoma bolno za srce, ali i istinski spasonosno. On se radja od oštre, Božijom blagodaću date svesti o tome, koliko je realno sve, o čemu mi uopšte znamo, ali od čega kao da se naš razum “odvaja”: život, smrt. Poslednji sud i odgovor na njemu. Tada počinjemo da osećamo koliko je sve to ozbiljno: svaki dan, svaki čas, svaki tren, postupci, reči, misli i najtananiji pokreti srca će od nas jednom tražiti odgovor. I ako se u sebi zadrži ta spasonosna bol, ta “tuga po Bogu” (4), onda se život s njom u duši pretvara u ono što su sveti Oci nazivali “mučeništvom savesti”. I neka je to čak i uz savet i pouke iskusnijih, ali svako od nas mora sam da “pregori” u ognju tog mučeništva, i da se moli da ga Gospod sačuva od zablude i udaljavanja od Njega: jer mnogo toga što se dešava u čovekovom duhovnom životu postoji samo izmedju njega i Boga. Odatle i osećaj da čovek tim putem ide sam.

I u tom pogledu je knjiga oca Lazara – dar, koji je teško procenjiv. Čitajući je, veoma jasno shvataš: ne, nisi sam. Ići svojim putem po mraku je veoma teško. I možda “Zapisi” oca Lazara nisu svetlost, već jedno snažno i istinsko svedočanstvo po svetlosti, koju ne može da obuzme, niti obuhvati bilo kakva tama. To je svetlost neprestanog i ničim drugim zadovoljivog stremljenja ljudske duše prema Bogu – toga što predstavlja neprekidan sadržaj hrišćanskog života, suštinu i dubinu hrišćanstva.

Nije sve o čemu govori arhimandrit Lazar bezuslovno i neosporno. Mnogo toga i same izdavače primorava da se zamisle: a može li se sa tim do kraja složiti? Ali uporedo sa tim nemoguće je ignorisati njegova razmišljanja i rasudjivanja. Ona ako i ne daju odgovor na “najbolnija” pitanja, pomažu da se on pronadje. Ne pomažu, već primoravaju da se taj odgovor traži.

…Otac Lazar se teško može nazvati profesionalnim piscem. On, u suštini govoreći, nije pisac, već je monah. I ako se o njemu govori kao o “slikaru”, onda je to najpre u sopstvenom smislu tih reči. U njegovoj reči ima mnogo metoda, neobičnih, individualnih, možda ne uvek stilski besprekornih, ali veoma dubokih. I izdavači nisu stavili pred sebe zadatak da “isprave”, ili “poboljšaju” njegov stil. To bi moglo da povuče za sobom gubitak verodostojnosti, živosti i neizveštačenosti “Zapisa”. Zbog toga je mešanje urednika bilo minimalno, i u toj meri koliko je bilo neophodno za pripremu autorskog teksta za publikaciju. Praktično je ostala nepromenjena i sama struktura tog svojevrsnog monaškog dnevnika, koji je po svemu jedinstven.

Nije isključeno, da će nekad u budućnosti ovo izdanje postati “spomenik” svoje vrste – svetao spomenik te epohe, tog perioda u istoriji Pravoslavne Crkve (Ruske ili Gruzinske – nije toliko bitno) kada su se posle decenija bogootpadništva i bogoborstva hiljade duša odazvale na poziv Božanske blagodati, i krenule ka njenoj neprolaznoj svetlosti, bez obzira na svoje neznanje, slabost, iskvarenost … stupile u borbu sa svetom i grehom u svojim sopstvenim srcima. Bivali pobedjeni i pobedjivali, silazili sa toga puta i ponovo ga nalazili.
A danas “Zapisi” oca Lazara predstavljaju pomoć i podršku za sve nas, monahe i mirjane koji takodje traže taj put, i žive u ovom čudnom vremenu, tako teškom i tako blagodatnom, kada je tako teško živeti hrišćanski i kada je Bog toliko blizu svima koji Ga iskreno traže.

1. Pogl. Lk. 12, 58.
2. Pogl. Mt. 7, 13-14.
3. Monasi – vozljubljena deca Gospodnja. M., 2003. S. 286.
4. Pogl. 2 Kor. 7, 10.



Od autora

Kada gonjeni begunci putuju kroz teško prohodne planinske prevoje u traganju za dalekom zemljom svoje sreće, idu sami ili u nevelikim grupama po nepoznatim tesnim stazama, zagubljenim medju liticama, presecaju duboke rukavce, penju se na strme vrhove, trpe hladnoću, glad, iznemagaju od umora, i što je najvažnije od neizvesne budućnosti, kolebaju se u nadi na srećan ishod tog mnogostradalnog puta, - tada svako žudi da čuje reč ukrepljenja, i pouku koja uliva nadu, od onih, koji su već bili ispred ili su možda čak videli izdaleka, iza planinskog plavetnila, svetlost tražene zemlje.

Neki su već stigli u mirne luke i odatle slali poslanice i pozive, koji podižu narodni duh, ukazivali na pravac puta, načine savladjivanja prepreka, i upozoravali o mogućim opasnostima. Ali do zakasnelih stranika, koji se spasavaju bekstvom kao poslednji begunci, ti ohrabrujući glasovi su jedva dopirali, a veliki strah i krajnja iznemoglost tih putnika su još više pojačavali njihovo stanje uninija, neodlučnost i nepoverenje kako jedan prema drugom, kao i prema onima koji su ih izdaleka zvali da budu još smeliji. Jako se ražalostila ta zakasnela grupa nesrećnika. Mnogi već uveliko blude ne znajući pravac puta, mnogi silaze sa pravog puta i umiru od gladi ili bivaju rastrzani divljim zverima, koje osećaju plen i često dugo vrebaju neće li iz mase zaostati jedan usamljen, iznemogli putnik.

Krajnje je opasno stalno putovati sam; pa i u grupama nije mnogo lakše probijati se kroz surovi kraj. U grupi nastaje strašna panika, kada čas jedan, čas drugi počne da sumnja u ispravnost puta, u to da li onaj koji ide napred zna pravi put, svi počinju da viču, da spore, svako daje svoj savet kuda da se ide, grupa se deli, i kao posledica toga opet mnogi silaze sa puta, postaju plen grabljivaca, koji danas imaju veliku slobodu.

U takvim okolnostima utehu i ukrepljenje duševnih snaga donosi samo medjusobno opštenje putnika u vreme noćnih odmora na putu kroz planinu, kada se ukaže prilika da se zapali vatra i da se skuva neka loša čorba od nadjenih travki, zrna ili sačuvanih poluplesnavih suvaraka. Kakva je uteha tada podeliti svoju tugu sa nekim, saslušati jedno drugo, saosećati sa bližnjim, ispričati mu o svom umoru, požaliti se na bol u nogama, na vrtoglavicu, porazgovarati o opasnostima na putu, a drugi put se i nasmejati nad svojom malodušnošću, radujući se tome što je ono strašno prošlo! Tada nastaju svi uzdasi, klimanja glavom, tiha smirena reč, umor i sastradanje, pitanja, koja ostaju bez odgovora … Ali u tom nesretnom zajedništvu, tužnom usamljeništvu, spletu duša jednim bremenom i nošenjem jednog krsta, u opštem očekivanju ishoda, u nadi na spas je i velika radost i što je najvažnije, pojašnjavanje cilja, smisla, oživljavanje revnosti, ukrepljenje hrabrosti.

image


U komplikovanim, zamršenim i tužnim okolnostima, kod nas se uvek javlja potreba da pronadjemo jasan i jednoznačan pravac puta s detaljnim opisom svakog koraka koji treba da preduzmemo. Svi mi želimo da nadjemo takvog iskusnog, duhovnog, prozorljivog učitelja, koji bi nam bez greške rešavao sve naše životne peripetije i prepisivao nepogrešivi recept za sve bolesti i nelagodnosti; nama se često čini da sva naša duhovna traganja treba da budu usmerena upravo na pronalaženje baš takvog “starca” i tada će sve krenuti glatko bez nekih naših nemira i briga. Ali zaboravljamo (ili ne znamo) da je taj direktan, nezabludni i lagan put nerazdvojno povezan sa velikim podvigom poslušanja, odsecanja svoje volje, odbacivanja samostalnosti. I oh kako je bolan i mnogostradalan za nesmirenu i komplikovanu dušu taj blagi jaram (1) potpunog i bezuslovnog sopstvenog potčinjavanja pod ruku takvog starca! Ali bez podviga, bez bolesti, bez unutrašnjeg lomljenja naše “okamenjenosti” nema spasenja. Ljubav prema Bogu (spašava se, to jest približava se Bogu bez sumnje samo onaj, ko Ga je zavoleo, i to mnogo zavoleo) treba da se pretvori u oganj očišćenja, iskušenja, osvećenja. i zato taj put i prolazi preko strmih planina i po provalijama, po uskoj i maloprohodnoj stazi. Sve redje i redje se sreće taj podvig poverenja učitelju i vere u Božiji Promisao, koji je tako blizak tajni poslušanja.

I istina je da je danas postalo opasno poveravanje, da se istinski iskusni učitelji ne mogu naći ni sa “lučem po danu”, i zato mnogi sami odlaze u “starce”. I ponekad ne shvataš da li je to nepoverenje zbog toga što nemaš kome da veruješ, ili da li postoji neko ko je dostojan poverenja. Ali činjenica je da stranici danas mnogo lutaju i najčešće se nalaze u veoma zamršenim, neprijatnim situacijama koje smućuju dušu – medju nekim liticama, u trnju i u noćnoj tami bez zvezda. Ima ih svuda, i postavljaju pitanja, ali odgovore ne čuju.

Sve češće se prisećam priče o Mnogostradalnom Jovu i njegovim teškim nedoumicama, koje nisu mogli da razreše njegovi mudri prijatelji koji su duboko saosećali sa njim. Ali odgovor na pitanja pravednika i nije mogao biti iskazan rečima, niti je mogao da se rodi u spokojno hladno-logičnoj svesti. Ispitivana je Jovova ljubav prema Bogu, njegovo srce se čistilo i preklajivalo u ognju tog surovog ispitivanja, I šta je tu mogao da uradi razum? Iz usta stradalnog Jova su izlazile neodumice, a iz usta njegovih dobrodušnih prijatelja – mudri odgovori. Ali Jov se pred Bogom pokazao viši i pravedniji od svojih prijatelja (2). I našoj generaciji siromašnih stranika je svojstvenije da postavljaju pitanja, da sležu ramenima, da uzdišu, i bivaju bolesni, da cede gnoj iz svojih rana, a da razrešenje nedoumica ostave Samom Gospodu.

Sve su to preživljavali i oplakivali naši oci, kada su išli tom istom “dolinom plača”; oni su nam predali te uzdahe, i podelili sa nama našu tugu – i nama je mnogo lakše od njihovih reči. Evo redova iz knjige svetog episkopa Ignjatija, koja je tako i nazvana “Prilog savremenom monaštvu”:

“Preletajuči kroz grehovno more, mi često slabimo, često smo iznemogli od padova i pogružavamo se u more, podvrgavajući se opasnosti da potonemo u njemu. Naše stanje je zbog nedostatka rukovodioca, živih sasuda Svetog Duha, kao i zbog bezbrojnih opasnosti kojima smo okruženi dostojno grokog plača, i neutešnog ridanja. Mi smo u nevolji i zabludeli, i nema glasa na koji bismo mogli da izadjemo iz naše zablude: knjiga ćuti, a pali duh, želeći da nas zadrži u zabludi briše iz našeg uma i samo znanje o postojanju knjige. Spasi me, Gospode, uzvikivao je Prorok, provideći proročkim Duhom našu bedu i videći lice onoga koji želi da se spase, jer nestade svetih! (3). Nema duhovnog učitelja i rukovodioca, koji bi nam nepogrešivo ukazao na put spasenja, kome bi onaj koji želi da se spase mogao bezrezervno da se preda! Laž govore jedan drugome, usnama lažljivijem govore iz srca dvolična (4), pod uticajem duševnog razuma, koji je sposoban samo da razvija zablude i sopstveno mišljenje” (5).

Više puta je taj sveti Otac govorio da monasi poslednjih vremena treba da se spasavaju nevoljama. Ali u čemu bi se ogledale nevolje, ako bi nam svima bilo jasno kuda i kako da idemo, šta se i zbog čega s nama dešava? I tu nedoumicu, tu “ostavljenost” je neophodno prihvatiti i poneti, kao deo našeg Krsta. Uzdisati zbog naše “nesposobnosti”, žaliti zbog naše svegrehovnosti, podizati ruke prema nebu za izbavljenje od mnogobrojnih zala koja su nas opkolila i uzdati se jedino u Gospoda! Sagledati trezveno svoj položaj, tugovati i moliti se zbog njega – već je veliki deo našeg spasonosnog delanja. I šta više možemo da očekujemo od sebe?

Ni u ovim zapisima nema odgovora niti razrešenja mnogobrojnih nedoumica, već su to upravo sama “pitanja bez odgovora” – “oh”, “ah”, uzdasi i znaci pitanja umesto uskličnika. Da li su iole korisni takvi uzdasi još jednog od siromašnih jadnih današnjih stranika? Ali, možda će neko uzdahnuti zajedno sa njim, klimnuti tužno glavom, saosećati sa njim, i sam postaviti niz pitanja, na koja mu danas niko neće početi da odgovara? Posedimo zato i ogrejmo se, pa krenimo dalje sa svojim sirotinjskim torbama, ali već ne tako usamljeni i tužni.

1. Pogl. Mt. 11, 30 (ovde i nadalje sve primedbe pripadaju izdavaču)
2. Pogl.: Jov. 42, 7-10.
3. Ps. 11, 2.
4. Ps. 11, 1-3.
5. Sveti Ignjatije Brjančaninov T.5:Prilog savremenom monaštvu. М., 1993. S. 139-140.


Zastanimo, ućutimo, udubimo se …

U naše vreme je i jedan dan podvig ukoliko spoznamo svoje grehe i nemoć, kajemo se za njih i trpimo bez roptanja, sve što Gospod dopusti. Ali i to možemo da uradimo samo ukoliko neprekidno tražimo pomoć od Gospoda. Iguman Nikon (Vorobjev) (1).

Čovek je jedino od svih živih bića u vaseljeni, čak i u odnosu na Angele, koje u sebi ima začetak svih stvari, svih stihija ovoga sveta, svih formi postojanja, svih života, svih sfera vidljive i nevidljive tvorevine. Samo on je svojim mnogobrojnim, najprefinjenijim nitima, provodnicima, i neuhvatljivim rasudjivanjem, povezan sa svim onim što ga okružuje: preko tela – sa svim pulsiranjem, kretanjem i stanjem materijalnog sveta, kosmosa, a preko duha – sa svim sferama duhovnog neba, to jest sa angelskim svetom. Imajući u sebi i neko “srodstvo” sa Samim Tvorcem (I dunu Bog u lice Adama duh životni (2)), čovek postaje sposoban da zadobija Božiju blagodat i neizrecivo sjedinjenje sa Samim Bogom. Pred ljudima se nalazi ceo taj vidljivi svet kao bezgranični okean čudesnih stvari i stihija, najgrandioznijih, koji poseduje svakojaka dobra, kao i mogućnost novih i najinteresantnijih oblasti poznanja. Njima se na sve strane otvara prostor za neograničena otkrića i dela. Čini se, da milioni života učenih ljudi nisu dovoljni da se svojom energičnim istraživanjem, i burnom i radoznalom delatnošću obuhvate sve dubine i širine, daljine i visine zemlje, neba, beskrajnog okeana zvezda i zvezdanih svetova. Čini se, da i milijarde ispitivačkih ljudskih umova nisu dovoljni za to da se ispitaju i pronadju sve tajne jedne stvari, a da već ne govorimo o “tajnama duše” – o tom neiscrpnom izvoru zadivljujućih blaga i lepota. Dela jednog, bilo kog poznatog kompozitora ili slikara predstavljaju oblast za mnoga istraživanja, ushićenja i duševna preživljavanja i mogu da utiču na kulturu mnogih pokoljenja. A u njima je otkriven samo najmanji deo duševnih čovekovih dubina, a kakva je tek istinska dubina tih mogućnosti!

image


Medjutim bez druge dubine, duhovne, šta predstavlja sva ta delatnost, sva ta naizgled najgrandioznija dela i poduhvati? Sve te ogromne gradjevine, reklo bi se fantastični pronalasci, sva zadivljujuća naučna otkrića i “vladanje” tajnama prirode, svi ti letovi u kosmos, putovanja po Mesecu, pogružavanja na dno okeana i izgradnja zgrada (čak i u morskoj dubini)? Sve te kompjuterske novine, elektronski ritmovi i “besne” brzine, svo to raskošno šarenilo i jarka, blještava zatrpanost starudijom. Zemlja su sva te tako zadivljujuće delatnosti savremenog čoveka i njeni mnogovidni plodovi – šta je sve to bez istinskog duhovnog čovekovog života, bez života po naznačenju? Sve je to samo dečija, prazna zabava, glupa, dosadna igra, prazan hod, puštanje raznobojno prelivajućih sapunskih mehurića, samo tren prividno predivan, a u stvari se već raspršuje i ne dospevši do zemlje, na kojoj od njega ostaju samo kapljice mutne vode!

Život najkreativnijeg, najpopularnijeg heroja po svojim”podvizima”, bio to pukovnik, naučnik ili pesnik, sportista, “osvajač” kosmosa ili damskih srdaca, ili nekog drugog “heroja” koji je uzburkao pola sveta svojim velikim delima i pohodima, i uzburkao mnoge umove i srca - taj i takav život ukoliko se nije dotakao duhovnih dubina i nije raskinuo tesne puteve ovoga sveta, niti pronašao istinsku slobodu duha, ostaje samo žalosna životna senka. To je onda bio samo zanimljiv bioskop, kadrovi koji su promicali po ekranu; ubogo podobije života, - ili tačnije rečeno, parodija na život. To je samo veštački odigrana uloga, poza, grimasa, ali ne i život; samo predsmrtna agonija i gubitak dragocene šanse da se pronadje istinski život.

Navešćemo još neke pojašnjavajuće primere. Razmotrimo recimo neku za oko prijatnu sliku – jarku, lepu, prefinjeno naslikanu sa upečatljivom prirodnošću: tiho jezero usred niskih planina, i gusti bor, koji raste pored same vode, vesela livadica sva u cveću, a na njoj bliže šumi, mala prijatna kuća. Naspram kuće se nalazi malo pristanište, sa privezanim brodićem. Uopšteno govoreći, tako izgleda prijatna “idila”, mašta svakog umornog čoveka od sujete XX veka. Sve je detaljno opisano na toj slici, i ako je ona čak i velika po svojim razmerama, na njoj nema ni najmanjeg nedostatka., ali i pored svega to sve još nije realnost, već je to samo iluzija, naslikana na površini slike. Njoj nedostaje samo još jedna dimenzija – obim, koji bi je pretvorio u istinski postojeće prostranstvo. Dakle, možemo samo da posmatramo predivne oblike planina i jezera, i da zamišljamo i maštamo o tom čudesnom mestu, gde bi nam bilo tako dobro da živimo, kao i pljuskanje vode, svež vetrić, pulsiranje šume, poj ptica i tome slično. Medjutim, ukoliko bismo na neki čudesan način – ne u mašti, niti iluzorno, već odista – mogli da toj ravnoj površini slike dodamo treću dimenziju, dubinu, ona bi postala pravo životno prostranstvo i mi bismo mogli da šetamo po toj šumi, da plovimo jezerom u brodiću, da lovimo ribu, da se odmaramo u kućici i uopšte da tu ostanemo do kraja života. Ta nova dimenzija bi nam dala oblast za delovanje, otvorila nam vrata u novi svet, pružila nam mogućnost da koristimo slobodu da biramo jedno a da odbacimo drugo, da živimo u tom svetu koji je za nas dosad bio samo mašta i sladak san.

Ali neka čak i ispred nas i oko nas postoji predivan prostrani svet – vidljivi, materijalni, ispunjen svemogućim lepotama i dobrima, ali u kome vreme ne protiče: sve jeste, kako jeste, mi sami vidimo sve to, i svesni smo svega, ali ništa ne možemo da izmenimo, uzmemo, otkinemo, pa čak ni da pomerimo sa mesta. Sve je nepokretno, kao carstvo u bajci o uspavanoj princezi: vreme stoji i sve kao da je obamrlo u tom stanju apsolutnog odsustva kretanja. Takav svet bi takodje bio sličan nepokretnoj, lepoj slici, samo prostranoj: sve bi predstavljalo samo prefinjene obojene skulpture. Život opet ne bi bio moguć u tom mrtvom carstvu. Ali trebalo bi ga samo dodirnuti “čarobnim štapićem” vremena, i sve bi oživelo kao posle dugog sna i zaigralo u veselom životnom kolu, i potrčalo, kao što teče reka koja se na proleće oslobadja od leda.

Ili evo još jednog primera. Sedimo u kupeu voza, koji monotono i lenjivo puzi po šinama; točkovi jednoobrazno klaparaju. On nas odvodi u daleki grad, gde treba da nastavimo svoj život, pun dosadnih briga. Negde daleko pozadi, u tom gradu gde smo se rodili i živeli, ostalo je “zamršeno klupče” besmislenih dela, reči, poznanstava, radosti-tuga, mnogo svakovrsnih životnih sitnica, a negde daleko ispred nas, tamo kuda nas vozi ovaj voz, opet nas čeka to isto “faraonovo ropstvo”, “ opet ista brižno-sujetna vreva, nagomilane prazne fraze, dela, poznanstva. I mi tako polusanjivo, bez učešća, gledamo u prašnjavi prozor, podrhtavajući u taktu točkova voza. Naš pogled podseća na umoran pogled životinje koja je uhvaćena pomoću pasa i zatvorena u kavezu zoološkog vrta – to je pogled osudjenika osudjenog na večno zarobljeništvo, na doživotnu robiju. Tamo, iza stakla, brzo promiče drveće, a dalje se polako pojavljuju brda i šume, sela na brdima, negde nešto svetlucne, odražavajući nebo i površinu jezera; u daljini nepomično stoje vrhovi visokih planina, koji se skoro spajaju sa nebeskim plavetnilom, i to je takvo prostranstvo, takva primamljiva, izazovna daljina! I tako odjednom poželimo da se zaustavi taj najdosadniji ritam, to jednolično, uspavljivo klaparanje u zagušljivom kupeu; želimo da otvorimo vrata, da izadjemo na slobodu, da ispravimo ramena, da duboko udahnemo sveži poljski vazduh, da izadjemo na taj put koji vodi ka šumi, da prodjemo pored tog udaljenog jezerceta, da se popnemo na to udaljeno brdo i prodjemo pored malog sela i te stare crkvice na brdu, tako mirno, slično belini na tamnoj zelenoj povrsini. Ili da posedimo pored te reke, ili da postojimo na mostiću, posmatrajući život podvodnog carstva i da živimo zaboravivši dosadan redosled poslova, briga, sujeta, da pobegnemo iz gradova-paukova, da se izvučemo iz paučine, koja te uvlači u mutni vir, isisavajući sve duševne snage, gušeći sve radosti i želje srca, i da napustimo tu strašnu mašinu, u kojoj si osudjen da budeš kao neki obrtni zupčanik. Poželimo da zaustavimo to bezživotno okretanje pokretne trake i da živimo ovde i sada: da dišemo, gledamo, osećamo i radujemo se Božijem svetu, i svemu tome što tako nepovratno beži od nas iza stakla voza, pored čega se vučemo u tom zagušljivom kupeu odlazeći u sivu, bučnu zemlju faraonovog ropstva, potčinjavajući se mračnom i surovom zakonu “treba”!

Dakle, šta nam ovde opet nedostaje za željenu sreću? Treba da zaustavimo uvedeni ritam kretanja po površini zemlje – jednoličan, sujetom obremenjen poredak ovozemaljskih, plotskih briga i trudova – da svemu tome pretpostavimo slobodu da se krećemo u drugom pravcu: umesto površnog protrčavanja životnim stazama treba da počnemo da se udubljujemo u sam taj život, i da počnemo istinski da živimo. Grad je iza nas – naše besplodno proživljeno vreme je prošlost; grad je i ispred nas – takodje besmislena budućnost koju smo isprogramirali. Voz je naš život koji živimo u veštačkim uslovima, lišenih svakog živog pulsiranja i istinske radosti, odvojen svojevrsnim manjim i većim pregradama i dvojnim okvirima od Božijeg sveta. Gledamo kroz staklo na taj svet i ushićujemo se njegovom lepotom, ali smo mu pretpostavili tesne kabine, kofere, zavežljaje, bučanje radija …

I tako, kao što je za potpunu realnost ravnoj slici nedostajala prostorna dubina i samom tom prostranstvu tok vremena, tako je i celom ovom svetu koji nas okružuje, uz svu njegovu lepotu i bogatstvo, i uz sva naša mnogobrojna dela, i traganja u njemu, neophodna još jedna dimenzija, još jedan pravac, još jedna najsuštinskija dubina, a to je ulazak u duhovni svet, približavanje Bogu, sjedinjavanje sa Njim po blagodati. Bez tog udubljivanja, ili tačnije rečeno uspinjanja po stepenicama duhovnosti, naš život ostaje ta ista ravna slika bez prostora za život, i predstavlja samo jedno maštanje. Naše biće je bez ulaska u drugi svet samo ukočeno, mrtvo prostranstvo, lišeno života, kao nepokretna skulptura – opet jedna iluzija, opet samo pejzaž koji promiče iza stakla, koji posmatramo sa dosadom iz tesnog kupea putničkog vagona.

Ali kao što se krećemo u prostoru i biramo bolja i prijatnija mesta za život, tako isto imamo i sposobnost da se premeštamo i u duhovnoj oblasti, da sve duševne snage, i sam centar svog života usredsredimo i rasporedimo na razne stepene duhovnosti. Možemo da izaberemo plotsko stanje, i da sve duševne i čak i duhovne snage postavimo u ropsku zavisnost od tela i njegovih prohteva, da glavom zaronimo u materijalni svet i njegova svojstva, i da sva naša interesovanja i svi ciljevi budu samo u oblasti materijalnih stihija, i da se od čoveka pretvorimo u dosadnu zunzaru, koja je uvek uznemirena, i usrdno ispituje razne vrste oštrih mirisa, i istražuje “naslage korisnih iskopina”. Možemo da izaberemo duševni život, posvetivši svoje snage služenju raznovrsnim igrama osećanja i preživljavanja, prefinjenoj igri na nategnutim strunama bolne, umorne duše, i da proživimo život slično pijanici, koji prelazi iz stanja burnog kikotanja u stanje glasnog ridanja i od samoukorevanja do tuče na trgu.

I možemo da izaberemo duhovni život, kada čovek traži put i vrata u duhovni svet, koji se nalazi van granica materijalnih stvari i osećanja. Ali i ovde postoji opasnost: “nezakonito otvorena vrata”, tačnije virenje kroz ključaonicu (3) će nas dovesti u svet palih duhova, koji će uzimati oblik svetlih Angela. Takav “život” naravno, nije život! Ali ako čovek udje u oblast istinskog duhovnog života kroz vrata Istine – Hrista (4), onda u krilu Pravoslavne Crkve (a “carska vrata” se samo u njoj i nalaze) on zaista može da počne istinski život! Tek tada njegov život dobija smisao, cilj, značaj. Tada se otkriva i cena svega toga što čoveka okružuje u vidljivom svetu. Pokazuje se da je vidljivi, materijalni svet samo knjiga o Bogu, to je samo slika svega koja nam opisuje lik istinske realnosti. To je samo na ravnom platnu projektovan ogroman, beskonačno predivan, bezgranično bogat i slavan život. Ali sama ta slika još nije život. Samo ukoliko se krećemo i stremimo u oblast istinske duhovnosti, tek tada počinjemo istinski da živimo i da delujemo, tek tada je to zaista trud i podvig. Ovaj svet je samo put, po kome idemo, od koga odvajamo noge, i žurimo kući gde nas čekaju naši najbliži, i gde je sve spremno za trpezu. Ali ako ne znamo cilj puta, i ako umesto toga da težimo da savladamo taj prašnjavi put, koristimo ga samo radi toga da bismo na njemu izgradili neki ubogi kućerak – kako smo mi onda jadni, osudjenici!

Samo ako smo se na kraju krareva zaustavili od trke u “belim kočijama” besmislenih briga materijalnog blagostanja, napustili praznu hazardnu igru, u koju je već uvučeno celo čovečanstvo, pogledali po strani, malo se uspravili od vrtoglavice i s Božijom pomoći ugledali vrata, iako i tesna, ali koja vode u večnost, ka savršenstvu, i stali na usku stazu po kojoj možemo proći ka tim vratima, - samo tada nam je ukočeni svet bukvalno mrtva dekoracija, koja se sklanja u stranu, i iza koje se otkriva istinski život. To je isto kao u dečijoj bajci o uspavanoj lepotici: probudila se naša duša – “uspavana lepotica”, a zajedno sa njom se budi i carstvo koje je okružuje. I tada će sa dušom progovoriti čitav njoj čudan okolni svet: sve govori, sve propoveda večne istine, sve postaje tako značajno, tako prekrasno, tako čudesno, ali ne zato što je prijatno za oči ili jestivo, već zato što se u svemu prepoznaje Tvorac, što je u svemu skrivena tajna premudrost, i sve o Bogu, o putu ka Njemu, o tajnama večnosti, o rajskim blaženstvima, o pogibiji bez Boga.

Dakle, ceo prostrani, materijalni svet koji nas okružuje, sa svim njegovim stihijama koje se menjaju tokom vremena još nije sfera postojanja čoveka, koji poseduje telo i duh. Vidljivi svet je za nas samo “otpravna tačka”, “tramplin”, od koga tek počinje putovanje u okean istinskog života. I to nije mašta, niti svet “dvoraca u vazduhu”, već je to istinska realnost i početak večnosti, kako je rekao jedan sveti starac, koji je živeo u XV veku u blizini Carigrada: “Ljudi ne brinu o ovome (o spasenju – arh.Lazar), smatrajući da je realan samo ovaj ovozemaljski svet koji vidimo svojim očima; medjutim, oni ne znaju da je duhovni svet realnost i suština stvari; ceo ovozemaljski, materijalni svet obuhvaćen pojmovima visine, širine, dubine i težine, se nalazi u vlasti vremena, koje sve dovodi do uništenja, jer je vreme sluga smrti; a duhovni svet se nalazi van tih granica, van tih okvira mera, i on je beskrajno bogat, večan i nerazrušiv” (5).

Istina, može se reći i ovako: ovaj vidljivi svet, koji se ljulja u vremenu, nepostojan, promenljiv, kao oblak na nebu, gonjen i razvejavan vetrom, taj svet kroz svoju višu tačku – čoveka – treba da se prisajedini večnom i Božanskom, i da upravo tu pronadje cilj svog priziva i naznačenja. Čovek je most, koji sjedinjuje vidljivi svet sa nevidljivim i sa Samim Tvorcem vidljivog i nevidljivog. Tamo, gde čovek ne služi večnosti, i ne prisajedinjuje joj se, tamo on nije na nivou svog priziva, i on je polumrtav, “nepotpun čovek”. On je kao seme, koje je istrulilo u zemlji, koje je upilo u sebe mnogo vode, ali nije osetilo toplinu sunčevih zraka, nije moglo da izraste u biljku, nije krenulo iz zemlje ka nebu, ka suncu, nije iznelo iz zemlje hvalu i pojanje Darodavcu života, već je istrulilo i postalo zemaljska trulež. Ako odvojimo tu nauku duhovnog uzrastanja od našeg uobičajenog životnog kruga, i učinimo živi beg u duhovnu oblast, držeći se samo korenima za vidljivi svet, onda sav taj svet sa svim njegovim prostorima, širinom, lepotama, sam naš kreativni, aktivan, “plodonosni” život postaje besmislena igra, krajnje dosadna i prazna, podsećajući na neku žalosnu “tragikomediju”. Sam čovek tada postaje svemogući div, zakovan u tesni gvozdeni kavez, talentovani muzičar koga su za ceo život zatvorili u praznoj sobi, ostavivši mu radi ismejavanja samo doboš i dečiju sviralu.

I tek kada čovek spozna tajnu “nove dimenzije”, tada mu postaje jasna “filozofija” asketa, podvižnika, otšelnika, tada pronalazi smisao i opravdanje za prividno stroge za svet podvige: post, tihovanje, stranstvovanje, zatvorništvo, pustinjaštvo, stolpničestvo, jurodstvo i tome slično, što “nije od ovoga sveta”. Onaj čovek, koji je svoju pažnju zaustavio samo na dogadjajima u vremenu i prostoru, ne razumevajući da su koreni u sasvim drugoj oblasti postojanja i da se upravo odatle dobija svoje značenje i osvećenje, nikako ne može da razume one koji odbijaju aktivno učešće u “plodonosnoj” delatnosti ovoga sveta i kao da se survava u “nebiće”, u neku “prazninu” po njegovom mišljenju. Ali u stvari samo ti ljudi koji su “odrešeni” od ovoga sveta i imaju istinsko postojanje, plodonosnu delatnost i koristan trud, jer su se probudili od teškog, bolesnog sna i ustali za bodar i delatni život. Oni su i pronašli najprostraniju i najbolju oblast ulaganja svih svojih snaga i sposobnosti, oni samo i žive kao pravi ljudi!

Ali da bi se započelo kretanje u tom pravcu, neophodno je da u našem vidljivom svetu pronadjemo takve oslonce i stepenike, kojima bismo mogli da se duhovno uspinjemo. Naše zemaljsko postojanje treba da postane tačka oslonca, osnova, na kojoj se uzdiže stub duhovnog života. Tako drvo počinje svoj rast s razvojem korena, i što više izrastaju stablo i grane, to i korenje biva jače. Ali možda je ovde prikladnije navesti poredjenje sa točkom, kod koga samo jedna tačka dodiruje zemlju, a ostali deo točka je iznad nje, i što je manja ta tačka dodira, to se točak brže okreće. A istovremeno što je veći teret koji nosi taj točak na svojoj osovini, to se on jače oslanja na zemlju. I nama je, pošto smo obučeni u tela, neophodno da se oslanjamo na sve to što nas okružuje, ali da nalazimo samo istinsku čvrstinu na zemlji, koja može da nam posluži za uspinjanje na nebo. Glavno je na kom nivou postojanja će se nalaziti naš glavni centar, naše “ja”, naš duh, naša volja, naša sloboda, ili drugim rečima, naša ljubav. Mi ćemo se penjati ili silaziti duhovnim stepenicama, približavati se ili udaljavati od Boga i u zavisnosti od toga će se menjati ne samo naše duhovno stanje, već i pogled na ceo svet, odnos prema svim stvarima, ka svoj živoj i neživoj tvorevini, prema svim ljudima i čak i prema samom sebi. Po meri naše ogrubelosti će se “osuroviti”, “otudjivati”, pa čak i “ozlobiti” protiv nas i ceo svet koji nas okružuje. Po meri duhovnog rasta ceo svet će nam se “približavati”, “primirivati”, radovati i uzvišavati. “Pomiri se sam sa sobom, i pomiriće se sa tobom nebo i zemlja”, - govorili su oci (6). Udubljujući se u duhovnu oblast, mi uopšte ne bismo izgubili vezu sa vidljivom tvorevinom, ne! Baš naprotiv – spala bi s naših očiju mutna koprena, i ugledali bismo idealnu lepotu stvari – ono najvažnije što leži u njihovoj osnovi, a što je Bog usadio pri njihovom stvaranju. Samo u tom slučaju veza sa ovim svetom i biva pravilna, a duša takvog čoveka je onoliko koliko je bliska svemu što je u ovom svetu, toliko i slobodna od svega.

Evo kako je o tome lepo govorila shimonahinja Ardaliona, duhovna učiteljica igumanije Arsenije (Sebrjakove): “Duša treba da zna jedno – da je samo u Bogu njen mir i oblast traganja. I zato ona treba da bude potpuno slobodna ne samo od strasti, već i od svojih osećanja, i od svega prolaznog i treba da udje u Boga. Takva sloboda je mladost duše, nepoznavanje zla. U takvoj slobodi duša prihvata sve što je ljudsko, ali ničemu nije potčinjena, živi životom celog sveta, ničim se ne gnuša, ništa ne uništava, ništa ne isključuje iz opšteg života kao zlo, ali sama ničim nije vezana, ni u čemu nije zaključana, i ona je tačno umrla za svoj život. Ona je izašla na slobodu iz sebe same i zatvorila se u večnom Bogu. I to što u njoj živi, i što je svu obuzima je Hristos, Koji je postao punoća njenog srca, i rukovodilac njenog uma. Do takvog stanja dovodi oslobadjanje od svega ljudskog” (7).

Kako su sada razumljivi pokajanje, post, uzdržanje, molitva! To su svojevrsna vesla, kojima se od sebe odbacuje teška voda, sve grubo, debelo, sve što vezuje slobodu, s naporom odbacuje od sebe i plovi dalje, dalje, odlazeći u beskrajnu morsku daljinu. Oni koji odbacuju grubo i teško, da bi prešli na prefinjeno, dalje vide nešto još lepše, koje se prostire napred, i odbacuju sve što im predstavlja prepreku da se penju sve više i više. Evo gde postaju razumljive reči svetog Isaaka Sirina, s kojima on savetuje da se najčešće obraćamo Bogu: “Udostoj me, Gospode, da zamrzim život svoj, radi života u Tebi”, “Udostoj me Gospode da zaista budem mrtav za opštenje sa ovim svetom” (8). I potrebno je samo da se naša ljubav zaustavi na nečem ograničenom i mi smo se nasukali! Tada se kretanje prekida, mi smo opet vezani, lišeni mogućnosti da napredujemo, opet smo zapali u nepreiliku, opet smo u zagušljivom kavezu, posmatramo svet kroz staklo, i vode nas u ropstvo. Dakle, ulazak u duhovnu oblast i kretanje u njoj je neizbežna borba sa svojim strastima, odbacivanje ograničenog, raznih «nežnosti», ali i žedj plamene ljubavi – velikog, preslavnog, večnog; žedj ne za ovozemaljskom relativnom lepotom, koja uvek ima neki nedostatak, već za onom neizrecivom, večnom. To je ono što pokreće na tom putu. I klica te žedji postoji u svakoj duši, samo ne shvata svako gde da traži njeno utoljenje, i gde se nalazi taj izvor vode žive. A ne shvatajući, on čežnjivo gleda na «predivni i pun rezervoar», koji je samo živopisno oslikan na površini zida, ali žedj ne može da utoli.

1. Iguman Nikon (Vorobjev). Nama ostavljeno pokajanje: Pisma. М., 1997. S. 71.
2. Pogl._Post. 2, 7.
3. Pogl.:Jn. 10, 1.
4. Pogl.:Jn. 10, 7.
5. Duhovna uteha na putu ka spasenju. Razmišljanja smirenog srca. Uvod. Prevod sa grčkog arhimandrita Amvrosija (Pogodina). М., 2001.
6. Prepodobni Isaak Sirin: Reči podvižničke. М., 1993. S. 10.
7. Igumanija Arsenija I shimonahinja Ardaliona. Put istinskog delanja. М., 2002. S. 68-69
8. Prepodobni Isaak Sirin. Podvižničke reči. S. 162-163.


Ličnost i manastir

Posle samo godinu dana provedenih u manastiru, morao sam da se vratim u otadzbinu, u Abhaziju, kako bih se odjavio iz rodnog grada i dobio zakonsku prijavu u manastiru, što je bilo povezano sa mnogobrojnim birokratskim formalnostima i priličnim stresovima. Čim je do mojih predjašnjih prijatelja došla vest o mom dolasku u otadzbinu, oni su odmah požurili da me posete, imajući očigledno u mislima i pokušaj da me odvuku, ukoliko uspeju, od mojih namera, to jest od odluke da “provedem svoju mladost u manastirskom zatvoru”, i da nekako utiču na mene i povrate me u tok “normalnog”, “radosnog”, života “punog utehe”. Oni su verovatno kao i mnogi drugi meni bliski ljudi i poznanici mislili da ja činim taj korak iz očajanja ili razočarenja, pošto sam izgubio zdrav pogled na svet, upao u melanholiju ili se čak duševno razboleo.

Uopšteno govoreći, puno smo pričali ali se nismo medjusobno razumeli, i na kraju je došlo vreme da se rastanemo. Moji bivši prijatelji su otputovali u daleki grad u Rusiji, a ja sam se kroz par dana uputio u manastir, gde sam već smatran poslušnikom i gde sam odlučio da ostanem zauvek. Oni su me gledali tužno, sa nekom bojažljivom žalošću (kao što obično gledaju na osudjenika posle okoncanog suda i izrečene mu stroge presude), kao da su me živog sahranili. Izmedju nas se osetila neka vrsta podvojenosti, hladne, mrtve podele, u kojoj je bilo i straha i otudjenosti, a istovremeno i sažaljenja i mnogo toga drugog. Neka slična otudjenost se oseća i tada, kada prate čoveka u operacionu salu na komplikovanu operaciju ili kada posecuju rodjaka u psihijatrijskoj klinici. Oni su žalili mene, a ja sam žalio njih. Ja sam imao jasan, snažan osećaj da konačno idem na slobodu, bukvalno posle dugog perioda provedenog u zatvoru, posle najtužnijih dana, provedenih u tesnim čelijama i hodnicima, šetnji po zatvorskom dvorištu, uvek pod nadzorom tudjih, zlih očiju, i posle niza godina neprekidne prinude da radim sve najdosadnije i najbesmislenije.

image


Ali, evo ja se još mučim danas, sutra; medjutim tamo napred je put u nešto široko, prostrano, svetlo i beskonačno. Tamo je sve osunčano i ima mnogo svežeg vazduha – kao široki prozor, otvoren u toploj, zagušljivoj sobi koji gleda na prohladni vrt, gusto obrastao ogromnim drvećem, i sav u cveću.

A oni? Oni su odlazili u neki tesan, polumračni hodnik, gde uvek ima mnogo bučnih, razdraženih i umornih ljudi, koji uvek negde žure, prolaze pored tebe, guraju se, upućuju jedni drugima reske, ironične ili zlobne poglede i opet žure u svoj haotični maleni svet, koji podseća na smetlište raznih zgužvanih kutijica, i svakovrsnih limenih kutija. Pusti-prepusti haos! Tamo te svi uporno gledaju, ali te ne vide: vide samo svoj primitivni žig, kojim su žigosali tvoju ličnost, vide samo uprošćenu šemu i odvojene znake, nekakve pečate umesto čoveka … Odlazili su tamo gde uvek smrdi na duvan, gde je uvek zagušljivo, gde se uvek oseća hrana i duvan, vino, benzin i lekovi, gde se najprijatnijim mirisom smatraju razne vrste “dezodoransa”.

Tamo se uvek čuje neka jednolična histerična muzika, vapajni glasovi ljudi u agoniji, u predsmrtnim konvulzijama; divlji ritmovi i usiljeni zvuci – svi ti javni priznaci oronulog, umirućeg sveta, obezumljenog, konačno opustošenog, opijenog, razvratnog, koji je izgubio svaki smisao postojanja. Umetnost, poezija, literatura, muzika savremenih ljudi više ne nose u sebi ni radosti, ni ozbiljnu tugu, ni duboka osećanja, već samo neke slučajne fragmente, gomile, ostatke onoga, što je nekada bila čovekova duša, i sve je to istegnuto, nakaradno razvučeno, kao u krivim ogledalima. U tom svetu traje neprekidna “svadja” i sitna tuča: podmuklo guranje laktom u bok suseda, tajni ubodi u ledja onome koji ide ispred nas, stajanje na nogu onome koji stoji blizu nas. I to se dešava posvuda: u punom autobusu, u redu za namirnice, čak i za veselom trpezom. Da! Tamo je strašnije od svakog zatvora, gore od bilo koje psihijatrijske bolnice! I oni su odlazili tamo za ceo život! Jadni ljudi!

Ali opet prema njihovom mišljenju, ja sam bio taj koji sam išao u zatvor. “Jer tamo u manastiru treba ustajati rano ujutru, na zvono, uvek u isto vreme, kao u kasarni: jesti, piti, spavati – sve po protokolu; uopšteno govoreći neka ograničenja i zabrane, bez ikakve slobode i tako neprestano. Nema čak ni slobodnih dana kada se može napustiti taj poredak i biti slobodan. Čak su i subota i Nedelja, kao i praznici isplanirani po satima i obavezama. O užasa! Tamo se sebi ne mogu dozvoliti nikakve radosti ni zabave: posedeti sa prijateljima za veselom trpezom, pogledati novi filmovi, poslušati muzika, čak i klasična! Treba za sve davati odgovor svome rukovodiocu i sve mu otkrivati. Ništa se ne sme uraditi bez njegovog znanja! Čak i knjige se ne smeju čitati po svojoj volji, već samo one koje odobri nastojatelj. Sve je po naredjenju? Ne sme se prošetati ni šumom bez dozvole? Čak se ne sme ni misliti ono što hoćeš? I za to se moraju polagati računi?! O užasa, užasa! Čak su i osećanja pod kontrolom drugog čoveka! I zar to nije zatvor? Zar to nije ropstvo? I tako ceo život? O …jadni, jadni naš prijatelj! Kakva tuga i kakvo očajanje su te podstakli na takvo samoubistvo, na to pogrebenje sebe živog u tako mladim godinama?!”

Tako su gledali na moj odlazak u manastir ti ljudi, ali i mnogi drugi moji poznanici, bližnji i daljni. S takvim istim užasom i sažaljenjem i danas mnogi gledaju na one mlade ljude koji odlaze u manastir. “Jer svaki čovek ima pravo na slobodu, na projavu svoje ličnosti, - misle oni, - a tim pre u naše vreme su već prevazidjeni ti divlji ostaci prošlosti, kada su se ljudi medjusobno ekspolatisali, kada su bili primorani da guše svoju ličnost i kada su se lišavali svoje individualnosti. To je varvarstvo i divljačnost! Čovek je tako jedinstveno i zadivljujuće stvorenje! Svaki čovek, ko god da je, krije u sebi toliko novog, posebnog, neobičnog. Kako se može nešto od toga gušiti, ograničavati, stavljati pod neku uniformu i šablon! Ne, smisao je u tome da jedni druge obogaćujemo svojim karakterističnim crtama, da unosimo u ovaj svet nešto novo: svoje vidjenje, svoje neponovljive note i boje, svoje neuobičajene izlive osećanja, nove misli, ideje, svoj individualan pogled na svet, i svoju ljubav prema njemu i ljudima, koja ne liči ni na jednu drugu ljubav … Uopšteno govoreći, sav smisao je u tome, da se u društvu ljudi razvije sopstvena ličnost, da se svira na strunama duše i tela sopstvena neponovljiva melodija uz pratnju svakodnevnog okolnog sveta. I kako je strašno, kako je surovo lišiti čoveka u ovom životu mogućnosti da bude ličnost, da bude individua, samopostojeća fuigura, da bude na svoj način jedinstven i neponovljiv!

A ovde, na ovim srednjevekovnim fragmentima divlje prošlosti, medju ruševinama mračnog sveta, opet se javlja nasilje nad ličnošću? Opet to mračnjaštvo? Opet čoveka pretvaraju u žalosnog roba, koji svakog minuta pada na kolena, neprekidno se unižava pred svojim načelnikom, svakodnevno moli za oproštaj i kaje se – a za šta? Za to, što je uradio nešto po zovu svoje žive prirode, koja teži da se projavi u svetu, da živi i oživljava? Da li je greh projava snažne individualnosti? Zatvarati nekome usta i udarati po licu osobu zbog toga što je želela glasno da otpeva svoju, samo njoj svojstvenu, darovanu pesmu ljubavi prema svetu? Eto šta predstavlja istinsko “zakopavanje talanta u zemlju”! Eto šta je istinsko samoubistvo! Zar individualnost, taj retki muzički instrument, dobro naštimovan, sa žicama namazanim kalafonijumom, data od Boga svakom čoveku pri njegovom ulasku u ovaj svet, nije zbog toga i data da bi se na njemu svirala upravo sopstvena pesma? I ti gaziš taj “pslatir” nogama, kidaš strune, zatrpavaš u prah i još se kaješ, što si imao po ko zna koji put želju da sviraš na njemu? Da li je Bogu ugodna takva vaša “žrtva”?

Koliko mnogo ljudi danas sa ovakvim ili sličnim nastrojenjem gledaju na monahe. I to je u stvari interesantno i prilično važno pitanje. Zaista, ne “degradira” li ličnost u uslovima manastirskog “jarma poslušanja”, ne lišava li se svojih karakteristika pri neprekidnom radu na odsecanju svoje volje, ne ugrožava li se bogomdarovana čovekova sloboda zbog života koji je uvek “po blagoslovu, pod rukovodstvom, po savetu”, pri neprekidnoj kontroli i nadzoru? A tek taj suvoparan poredak u opštežiću? Te jednolične odežde, frizure, jednoličan život, čitanje jednih te istih knjiga, ponavljanje jednih te istih molitvi iz dana u dan samo sa malom pauzom, kao i beskrajno ponavljanje nekoliko reči molitve – i to godinama! Ne pretvara li se čovek u neku upravljanu mašinu, u nekog bezvoljnog robota, lišenog sopstvenih spoznaja, mišljenja, rasudjivanja, koji samo ponavlja naučene misli i reči? Da li je to razlog zbog koga monasi najviše cene poslušanje potčinjenima, i je li to najprikladnija karakterna crta za pretvaranje čoveka u marionetu kojom se tako lako upravlja? Nije li to ta ista praksa koja je vekovima razradjivana i u vojničkim kasarnama, i u raznim vojnim organizacijama, u svakojakim redovima i sektama?

Ali šta mi danas obično podrazumevamo pod “ličnošću”? Najčešće – “individualnost”. Ali ličnost i individualnost daleko od toga da su jedan te isti pojam! I čak štaviše, oni su u nekom stepenu suprotni i deluju suprotno jedna drugoj! Razvoj čovekove individulanosti zakiva i ograničava ličnost i njen razvoj, lišava je istinske slobode. Stvar je u tome, što mi znamo čoveka samo u njegovom palom stanju, u bolesnom, izopačenom vidu; poznajemo čoveka u porobljenom položaju, u potpunosti opterećenim brigom za ovozemaljsko, koji se naširoko bavi razvojem samo svog spoljnjeg, plotsko-duševnog dela svoje prirode, i zbog otpadanja od Boga znamo čoveka koji najčešće ne vodi duhovni život. Poznajemo čoveka koji je mnogo izgubio od svog ljudskog dostojanstva, umnogome se upodobivši beslovesnim životinjama (1), koji je svoje lice okrenuo ka ovozemaljskim stvarima, izgubivši slobodu svoje ličnosti i zamenivši je individualnošću, koja je nekako sa svih strana ograničena “samostalnošću”, i kao “prevrnuta naopačke”. Za čoveka je ono drugostepeno postalo glavno, a ono glavno – drugostepeno. Upravo u takvom stanju mi najčešće i vidimo bližnje i same sebe: “pod faraonovim jarmom”, to jest pod jarmom raznovrsnih telesnih i duševnih pohota – u neprekidnom “poniznom poslušanju” naše zadebljale prirode.

Čovek se u potpunosti pogruzio u brige o svojoj prirodi, iako to uopšte ne bi trebalo da opterećuje ličnost. Da čovek nije otpao od Boga, i da nije rekao: “Ja sam!”, onda bi njegova priroda dobijala od Boga sve neophodno i korisno i tada bi ličnost pronalazila slobodu upravo ličnosno, upravo kao savršeno neponovljivo “ja”, to jest otkrivala bi se u Božanskom, duhovnom, beskrajno predivnom, neizrecivo dobrom i večnom. Tu bi ličnost kao neko malo ogledalo mogla da se projavi – u svoj svojoj relativnoj malenkosti – beskrajno predivno i da se sve više i više otkriva i odražava u sebi ono Božansko, beskonačno. To i jeste ono što je istinski ličnosno, neponovljivo. Svaka ličnost bi to bogoopštenje doživljavala kao soptvenu, potpuno karakterističnu, i neponovljivu sreću. Ali, pošto je čovek sveo svoju ličnost samo na svoju prirodu i bavi se njenom samostalnom izgradnjom u ograničenom svetu, ona je postala samo “siromašna domaćica”, pogružena u sitnim, ovozemaljskim brigama i pokušajima da realizuje u žalosnim, tesnim “komunalnim” uslovima svoje “carske manire”.

Da, u stvari, svaki čovek se ponaša krajnje svojeobrazno, i istinski uzrok toga je u njegovoj neponovljivoj slobodnoj ličnosti! Ali u tome je i stvar, da ličnost, koja se licem okrenula ka ograničenom i prolaznom, nikako ne može da koristi svoje bogate mogućnosti i samo ponekad plače, poje, rida zbog nečeg tajanstvenog i nepoznatog, i ljudi u okolini će takodje u tome prepoznati nešto blisko, takodje poznato, ali zaboravljeno. I to nazivaju “otvaranje ličnosti”, “neponovljiva svojeobraznost” čovekove duše. Ali to je u stvari jecaj duše, neki nerazumljiv plač, neizreciva žedj koju ličnost oseća, ne nalazeći za sebe u ovom svetu ono čime bi mogla da diše, živi, što bi utoljavalo njenu žedj i glad. I ona jeca zbog toga, viče: čas plače, čas se kikoće, čas se odjednom spušta na morsko dno i tamo traga, a potom se penje na visoke planine, i zagleda se u zvezde – svuda samo traga, muči se, ne nalazi, opet jeca …A mi kažemo:”Kakva neobična sudbina! Kakva istaknuta ličnost! Eto to je pravi život! Taj čovek nije uzalud proživeo godine koje su mu date!” Zamislite ako bi neko najtalentovanijem, najsposobnijem muzičaru, kompozitoru i pevaču, čoveku koji samo u muzici pronalazi uzdanje i nadu (zbog mržnje prema njemu i njegovom talantu) svezao ruke, zatvorio usta i zatvorio ga u praznoj zatvorskoj ćeliji, gde nikad ne dopire nikakva muzika. I taj nesrećnik je uznemiren u zatvoru, stenje, uzdiše, grebe vrata noktima, a nagluvi nadzornik koji prolazi pored njegove ćelije misli: “Kakvi divni zvuci, kakva muzika! Ne, svaki čovek je savršeno neponovljiv!” Upravo takvo “otvaranje ličnosti” najčešće možemo da vidimo u svakom čoveku koji ne poznaje istinsku slobodu.

U tome i jeste suština, da ličnost treba da bude slobodna od svoje prirode, i da ne treba da bude njome opredeljena.

“Individua od davnina predstavlja mešanje ličnosti sa elementima, koji pripadaju opštoj prirodi, dok ličnost naprotiv označava to što se razlikuje od prirode...». Kada želimo da «okarakterišemo» neku ličnost, onda biramo individualna svojstva, «karakterne crte», koje se sreću i kod drugih individua i nikada ne mogu biti savršeno «lične», jer pripadaju opštoj prirodi. I na kraju krajeva shvatamo šta nam je najdraže kod čoveka: ono što ga čini «njim samim» - neopredeljeno, jer u njegovoj prirodi nema ničeg takvog što bi se zapravo odnosilo na ličnost, koja je uvek jedinstvena, neuporediva i «nezamenjiva». Čovek, odredjen svojom prirodom, deluje na osnovu svojih prirodnih osobina, na osnovu svog «karaktera». On se učvršćuje kao individua, to jest kao posednik svoje sopstvene prirode, koju suprotstavlja prirodama drugih kao svoje «ja» i to i jeste mešanje ličnosti i prirode. To mešanje koje je svojstveno palom čovečanstvu se u asketskoj literaturi Istočne Crkve naziva «avtotis», «filaftija». Pojam ličnosti pretpostavlja slobodu u odnosu prema prirodi, a ličnost je slobodna od svoje prirode, i nije njome odredjena. Ljudska ipostas se može samoostvarivati samo odricanjem od sopstvene volje, od toga što nas porobljava prirodnoj neophodnosti. To Individualno, u kome se ličnost meša sa prirodom i gubi svoju istinsku slobodu, treba da bude slomljeno. U tome je osnovni princip askeze: slobodno odricanje od sopstvene volje, od prividnosti individualne slobode, da bi se ponovo pronašla istinska sloboda – sloboda ličnosti, koja predstavlja lik Božiji, svojstven svakom čoveku» (2). O ovom pitanju se kod svetih Otaca može naći veliki broj najdubljih rasudjivanja.

Na taj način, manastir je najidelanije mesto upravo za oslobadjanje i otkrivanje čovekove ličnosti u njenom punom skrivenom bogatstvu i širini. Tu naš «spoljašnji» čovek dobija sve ono što mu je neophodno za život – potpuno i s merom, bez otežavajućih i raslabljujućih višaka. U manastiru je sve tako zamišljeno i ustrojeno da čovek ne mora da brine ni o čemu drugom, osim o svom unutrašnjem usavršavanju i težnji ka nebeskom. Tu su sve njegove ovozemaljske brige, povezane sa njegovim prebivanjem u ovom nepostojanom i prolaznom svetu svedene na minimum, dok su brige o večnosti i ulasku u nju veoma prisutne i raznovrsne. Naravno, sve ovo rečeno predstavlja ideal, i danas se u manastiru ne susreću tako često ovakvi uslovi. Medjutim, ukoliko se pravilno ponašamo, onda čak i u mnogim manastirima koji su slabi po monaškom životu je daleko lakše sužavati svoje ovozemaljsko i debelo «širenje», skoncentrisati se i odbacivati ono suvišno i opterećujuće, duhovno napredovati i na tome zadržati sve svoje brige i interesovanja. A to će i biti istinsko otkrivanje i projava svoje ličnosti, dostojan prilog svojih neponovljivih darova i sposobnosti.

I jadni, jadni smo mi ljudi, kada žurimo da se pokažemo pred društvom, da budemo primećeni, i da ostavimo dublji trag na “priobalnom pesku”. Talasi vremena neumoljivo brišu svaki čak i najinteresantniji crtež na njemu. Da, duši je zaista dato pravo da udje u ovaj svet i otpeva samo njoj jedinstvenu pesmu, i zbog toga ne treba gubiti vreme, i prespavati ga. Tu pesmu treba otpevati sa dubokim osećanjem, utkati u nju svu svoju neponovljivost, svoju “jedinstvenost”. Ali osnovni smisao, koji daje vrednost toj muzici je samo u tome kome je posvećena ta pesma, koga ona slavi, i o kakvoj ljubavi govori. I kako čovek danas često pretvara tu pesmu u neko mukanje, blejanje, životinjsko zavijanje, viku u prazno, pravljenje grimasa, ni sam ne znajući zbog čega i naziva to slobodom, samoprojavom svog neponovljivog “ja”. Bežite bez osvrtanja od takve slobode.

1. Pogl.: Ps. 48, 13.
2. Loski V.N. Opis mističnog bogoslovlja Istočne Crkve. М., 1991. S. 92-93. ^


Sluga, koji je zavladao

Od dana kada prestajemo da budemo mnogobožci i postajemo hrišćani, prestajemo “samo da živimo” i počinjemo da stradamo, da se mučimo, i postajemo iznemogli od svega toga što nas je ranije tešilo i umirivalo. To što nam se ranije činilo poželjnim i umirujućim, što nas je zabavljalo i nasladjivalo i što nas i dalje po staroj navici vuče k sebi, već je zabranjeno, gorko, peče, muči i izaziva odvratnost. To što nam se činilo kao rodna kuća, postaju okovi i zamke. Ono što nas je uveseljavalo i raslabljivalo, sada nas rastužuje i opterećuje, a ono što nam je nežno mirisalo, pretvara se odvratan smrad. Ono što nas je bodrilo, i davalo nam stimulans da živimo, kako se sada razjasnilo, bio je samo “narkotik”, varljivo otrovno bilje. Onaj ko nam se činio prijatelj i sabrat, pokazao se kao iskvareni i zlonamerni neprijatelj. Pokazalo se da od onoga što smo voleli da gledamo i čujemo, treba samo da se okrenemo i gledamo u drugu stranu – tamo gde do sada ništa nismo videli ni primećivali. Treba čuvati i sluh od nečega tako bliskog, razumljivog i jasno čujnog, i osluškivati ono što smo uvek smatrali nepostojećim i prividnim.

Ali, ono što nam se činilo prividnim, predstavlja najrealniju stvarnost! I ono što nas je plašilo, i od čega smo se sa strahom okretali, je nešto na čega treba da usredsredimo svu svoju pažnju … Zašto je to tako?

Zato što se čovek, a s njim i sva njegova dela, sve misli, sva osećanja, i ceo okolni svet – sve se “prevrnulo naopačke”. To je isto kao kada bi svi moji organi, svi moji “receptori ukusa”, koji primaju jednostavnu, grubu hranu, koji usisavaju prašinu moje unutrašnjosti – postali moja spoljašnjost, a lice, ruke, moje oči i uši uvukle se u unutrašnjost i videli samo tamu svog odebljalog tela. Kakav užas! Kakva strašna fatamorgana! Salvador Dali! Ali tako i jeste! To. Što treba da vidi Božiji svet ili tačnije Boga, Koji se ogleda u Svojoj tvorevini, da vidi i da se trese, da hvali i slavi, - sve to se preokrenulo unutra, i hvali i slavi samo ono svoje teško, odebljalo, koje puzi po zemlji: svoju sitost, svoju pohotu i svoju ovozemaljsku ošrtoumnost. To, što je predodredjeno za ono najgrublje, za mračni i najniži rad, izašlo je na površinu, počelo je da vlada, da daje savete, postalo je vodja. Utroba, pohota, golicanje nerava su postali naše oči, naše uši, naš život i naše lice.

Od troga se potresa zemlja, od sluge, kad postane car, od sluškinje kad nasledi gospodju svoju (1), prema rečima Solomona. To je taj najstrašniji “državni prevrat”. Sada već naravno predstoji suprotan proces: dug, bolan, pretežak. Tako sporo se posle duge bolesti vraća u život čovek, koji je dugo godina uzimao najjače narkotike i skoro je već bio osudjen na smrt, ali posle dugih i upornih napora dobrih lekara okrenuo se opet licem ka realnom životu. Kao iz košmarnog sna, i iz dugog zatočeništva – pomalo, u delićima dolazi spoznaja i sećanje na nešto istinski živo i postojeće. I kako se često sumnja upliće u tu mogućnost ozdravljenja! Kako se često sladost greha čini neodoljivom, a život bez tih zemaljskih zabava nepodnošljivo prazan, neukusan, kao stari, uveli suvarak. Ali to nije tako! To je samo obmana, i djavolska prevara: kada počne da se vraća zdrav ukus i čula počinju da se bude, tada čovek tek pomalo počinje da oseća najistančaniju sladost, prijatnost koja ni sa čim ne može da se uporedi, ni sa kakvom najsladjom prijatnošću ovoga sveta. To je sladost tihe usamljene molitve, tihovanja i udbljivanja u duhovna rasudjivanja, posmatranje te lepote koja se vidi u žitijima svetih, upoznavanje sa visinom i svetošću hrišćanskog podviga – svi ti novi doživljaji već u prvo vreme nose u sebi tako neobičnu utehu!

Ali svi ti osećaji su nežni, prefinjeni, kao miris poljskog, prolećnog cveća. Tako lako ih je izgubiti, zameniti sa gustim parama, koje dolaze od “egipatskih kotlova sa mesom” (2). Duga, teška borba! Da li se mnogi odlučuju da postradaju, da prodju kroz iglene uši? (3). Kako se ono grubo, telesno može pretvoriti u duhovno, naprefinjenije? Može li se kroz staklo proneti sveća? Može! Upalimo je, ona izgori, ali svetlost i toplota prolaze kroz staklo i idu dalje, do samog neba. Gori, topi se i pretvara se u svetlost i žar pod dejstvom ognja – to je složen proces. Živeti radi Boga, spasavati dušu nije miran, zadovoljan život, već bitka, prolivanje krvi, nošenje Krsta. Hristos nije došao u svet da donese mir, već mač (4).

1. Pogl.: Priče 30, 21-22.
2. Pogl. Ish. 16, 3.
3. Pogl.: Mt. 19, 24; Mk. 10, 25; Lk. 18, 25.
4. Pogl.: Mt. 10, 34.



Odlučujuća bitka

Svaki hrišćanin u svom životu po veri jednom mora da prodje kroz glavni odlučujući boj, glavnu bitku, “kulikovsku bitku”. Može biti da ima i nekoliko manjih značajnijih bitki, ali jedna od njih je najvažnija, to jest to je ona koja odredjuje sav dalji tok duhovnog života; upravo od ishoda te bitke zavisi na čijoj će strani biti konačna pobeda. Moguće je da ta bitka nije bila ništa grandioznija od drugih, ali je preokrenula tok borbe, i dala odlučujuće preimućstvo jednoj od neprijateljskih strana. I možda to nije odmah očigledno. Tako uvek, posle završenog rata, posle mnogih godina istraživači istorije pronalaze tu “kulminacionu tačku”, taj prelom čitavog toka borbenih dešavanja. Često posle takve pobede sledi niz poraza, ali je konačan ishod svih bitki već poznat. Dešava se i drugačije: neki poraz predodredjuje konačni gubitak, iako se još ostvaruju pojedinačni “trijumfi”. Zar čitava istorija našeg sveta ne govori o tome? Reklo bi se da je zlo trijumfovalo i da je djavo zavladao celim svetom, ali je Hristova pobeda za mnoge u početku sasvim neprimetna, reklo bi se čak i potpuni poraz hrišćanstva, ali je to pobeda koja je odredila konačno rušenje carstva zla. Da, posle Spasiteljevog Krsnog podviga i pobede hrišćanstva zemlji još predstoji potpuno zacarenje zla, carstvo antihrista; hrišćanstvo će se činiti uništenim, izgnanim iz sveta. Medjutim, pobeda je predoredjena: nastupa Carstvo Božije!

image


Tako je i u našem duhovnom životu – pre ili kasnije dolazi do te bitke! Ali gde, kada i kako će to biti – niko od nas ne može da predvidi. Najpre kao da postoji priprema sa obe strane, i sada naravno svaka strana već vodi borbena dejstva, ali je to uglavnom “hladan rat” ili samo sitno “puškaranje”, dok ono pravo još nije nastupilo. To je zbog toga što se unutar nas nalaze dve različite, neprijateljske strane koje nekako uživaju, nekako se medjusobno trpe, iako neprekidno štete jedna drugoj i oduzimaju jedna drugoj slobodu delovanja. Ali doći će do velike bitke jer se toliko pojačavaju sile i zavist! Kada će to početi? Gde? Negde već postoji mesto i čas za svakog od nas, negde je već Božijim Primislom ustanovljeno polje bitke, a predvidjeni su i “saveznici”, to jest neki ljudi – bratija, oci, možda u nekom manastiru, u skitu ili na nekom drugom mestu neka pomoć, oni koji će nas podržati, obodriti, pružiti ruku. A možda ćemo morati i potpuno samo da se borimo: tada su to samo molitve svetima, savet iz otačkih knjiga, osvežavanje sećanja na sve ono što smo čuli i videli medju onima koji traže spasenje. Naravno, mi se ne borimo sami: s nama je Gospod. Ali u tome je i jeste stvar, što Gospod u to vreme kao da se krije i odstupa od nas: to je čas kada se ispituje naša ljubav prema Njemu. Priča o Mnogostradalnom Jovu mnogo toga objašnjava. Ali treba se unapred spremati jer će bitke biti! To je zakon duhovnog života! Evo vas ište sotona da bi vas vejao kao pšenicu (1).

Mi i sada već povremeno započenjemo borbena dejstva, ali se potom plašimo predstojeće borbe i odstupamo. Uopšteno govoreći, naše hrišćansko delo je uvek borbeno! Ali glavna bitka je ispred nas i nju ne možemo da zaobidjemo! Tek posle nje se može istinski početi živeti po Bogu. Pre tog “ispita vernosti” mi smo još uvek samo “novoborci”, nežni, neodluični, toplohladni, sneni. Ali treba se već “zaraziti” tim borbenim nastrojenjem, već se razgoreti gnevom protiv neprijatelja, zveckati oružjem i izazivati ga. Nastupiće čas kada ćemo morati da ostavimo “dečije borbene igre” i prolijemo krv. Zmaj se budi, i pred nama je i bol, i strah, i plač, i jecaj. Borba je borba!

I treba reći da čak i posle mnogih izgubljenih bitki ne treba da gubimo nadu: I tada je još potpuno moguće da je glavni i odlučujući boj pred nama. Prema rečima jednog svetog starca, “u borbi prva bitka ne rešava ishod borbe, pa čak ni druga ni treća, već poslednja, ona sve rešava. Nije li često bivalo u istoriji da su države i velike vojske trpeli poraze, imali gubitke, ostajali bez borbenog materijala, odstupali i uopšte trpeli lišavanja, stradanja, gubitke?! Medjutim, iskusni pukovnici se nisu predavali i nisu sebi dozvoljavali da zapadnu u očajanje, nastavljali su borbu bez obzira na sve predjašnje poraze, i iznenada su neprijatelju nanosili odlučujući udarac u završnoj bitki i izlazili kao pobednici” (2).

Sveti Isaak Sirin kaže o tome: “Da bi se čovek umudrio u duhovnim bitkama, spoznao svog Priomislitelja, osetio svoga Boga i skriveno se utvrdio u veri u Njega potrebno je da prodje kroz iskušenja” (3).

1. Pogl.; Lk. 22, 31.
2. Duhovna uteha na putu ka spasenju. Razmišljanja smirenog srca. Beseda 18.
3. Prepodobni Isaak Sirin: Podvižnička slova. S. 219.


Priča

Zapisana je na papiru i sledeća priča. Živeo je u nekoj zemlji jedan divan čovek, veoma poznat i bogat. Ali koliko je bio bogat, toliko je bio i dobar; koliko je bio milostiv, toliko je bio i mudar; koliko trezven, toliko i pravedan! I imao je čudan običaj: skupljao je u svojoj kući mnogu sirotu decu, obučavao ih raznim znanjima-mudrostima, zanatima-rukodeljama, dobročinstvima i tome slično. I kada su deca već porasla, čvrsto stala na svoje noge, zadobila mudorost, pripremajući se za životno poprište i razne vrste borbi na njemu, tada ih je dobri učitelj posavetovao poslednji put i blagoslovio na taj daleki životni put. Ali ne tako da se više nije brinuo o njima: imajući mnogo poznanika i budući svuda veoma poštovan, on je usmeravao i dalju sudbinu svoje pastve, pronalazeći im i mesto njihove delatnosti u budućnosti, saglasno naravno sa željama srca i osobenostima karaktera svakog deteta. Poznati gradjani su sa radošću uzimali u službu ove vaspitanike na svoja imanja i u svoja preduzeća, znajući unapred da su dobrosavesni i vešti u radu, verni i uredni. Tako je taj divan čovek sve radio dobro i veoma organizovano.

image


Ali imao je taj dobri čovek i još jedan mudar običaj: svaki put, pre nego što bi otpustio nekog od vaspitanika, zadavao mu je neki ispit, ništa još ne govoreći o predstojećem putovanju. Učitelj bi svome vaspitaniku na kratko vreme pre završetka obuke davao čistu dasku za crtanje i bojice i zamolio bi ga da nacrta ono što je najbolje od svega zapamtio, ono što se najjače zapečatilo u njegovoj duši, ono što je dečije srce najviše zavolelo u tom domu, gde je dete proživelo te godine u takvom miru i radosti. I svako dete je crtalo upravo ono što je bilo u njegovom srcu, ono što je oslikavalo njegovu glavnu karakternu crtu i čime se najviše bavio njegov um. Jedno dete je crtalo vrt, cveće i fontanu u vrtu, paunove i druge čudesne ptice, koje su naseljavale taj predivan vrt. Drugo je crtalo konje i igru sa decom, igru koja je bivala tako vesela i bezbrižna na livadici predivnog salaša, gde su ona tako zajednički živela pod pokroviteljstvom svog dobrog staratelja. Treće dete je crtalo samog sebe u otmenoj odeći, u koje je ovde oblačeno, sa nekom od omiljenih igračaka, u kojima se takodje nije oskudevalo. Neka su crtala praznično spremljene sobe ili bogatu trpezu u kabini: lepu posudu, razne djakonije, izuzetna jela, koja se na praznike postavljaju na sto, i tome slično.

I ovaj mudri domaćin je pažljivo razmatrao te crteže, nepogrešivo odredjivao dečije naklonosti i birao za njih mesto i vrstu posla u njihovom samostalnom životu, usmeravajući tako njihovu dalju sudbinu. Ali ima još nešto! Neka deca – istina, veoma, veoma mali broj njih – nisu crtali ništa drugo sem svog dobrog i milistivog dobrotvora, i sa osećanjem dubokog umiljenja trudili su se da na crtežu oslikaju sve njegove najbolje karakteristike. Neki od njih su čak potpisivali te crteže dirljivim rečima, a ponekad su sastavljali i stihove. Najčešće od svega su pisali sledeće: «Mi, dragi oče naš, nama najbliskiji i najrodjeniji čoveče, vas jedino volimo najviše od svega na svetu. Sve ono dobro što smo ovde videli pokazuje vašu dobrotu i blagost, koja proističe od vašeg voljenog i mekog srca. I mi ćemo se uvek sećati i voleti ne te stvari, niti odeću, hranu i lepotu vašeg doma, već pre svega vas samog. I kakve je korist od lepote i prijatnosti stvari, ukoliko iza njih ne stoji njihov dobri i milostivi darodavac?» I mnogo toga još je bilo u tim zahvalnim izlivima iz duše. Eto kakve vaspitanike je mudri i preduzimljivi domaćin odvajao posebno, tražio ih, kao najblagorazumnije, dobrosrdačne i velikodušne, - one, koji su umeli da se opredele za ono najvažnije, odbacujući drugostepeno. Takva svoja čeda je taj bogati i poznati čovek držao uvek pored sebe, usinoljavao ih i spremao da naslede sva njegova blaga ...

Eto takav je i ceo naš život: nije li to ta ista tabla za crtanje sa bojicama? Naslikajmo sliku na svome srcu – vreme će je izbrisati jednim laganim pokretom, kao vlažnim sundjerom, i od našeg crteža će ostati samo nejasan beličasti trag, koji će biti zaboravljen. Dolaziće i drugi učenici i crtati tim istim bojicama svoje slike na tabli … Ali ponekad to što je rečeno, i zapečaćeno, reklo bi se u trenutku čak i obrisano, ne iščezava bez traga. Vidi Gospod Svojim premudrim, Svevidećim okom svaku šaru, svaki detalj, sve pamti i svemu zna istinsku vrednost. To što je naslikano na toj u vremenu minuloj slici će odrediti celu našu budućnost, i naš položaj u večnosti zauvek – zauvek, na vjeki vjekova!

Ko je birao samo ovozemaljsko, i njime se jedino tešio, Bogu se molio samo za prolazno, taj od Boga dobija “dobra” samo ovde, gde je i tražio. U večnosti je izabrao siromaštvo.

“Drugi neko daje milostinju, - kaže avva Dorotej, - radi toga da bi se spasao njegov brod, i Bog spasava njegov brod. Drugi je opet daje za svoju decu, i Bog spasava i čuva njegovu decu. Drugi je opet daje radi toga da bi se proslavio, i Bog ga proslavlja, jer Bog ne odbacuje nikoga, već svakome daje ono što želi, ukoliko to ne šteti njegovoj duši. Ali svi ovi su već dobili svoju nagradu, i Bog im ništa nije dužan, zato što ništa dušekorisno za sebe nisu tražili od Njega, i cilj koji su imali nije bio povezan sa njihovom duševnom koristi. Ti si to uradio da bi se blagoslovilo tvoje polje, i Bog je blagoslovio tvoje polje; ti si to uradio za svoju decu i Bog je sačuvao tvoju decu. Ti si to uradio da bi se proslavio, i Bog te je proslavio. Dakle, šta ti je Bog dužan? On ti je dao platu, za koju si radio.

Drugi opet daje milostinju radi toga da bi se izbavio od budućih muka: i on je daje na korist svoje duše, radi Boga, medjutim ni to nije tako kako Bog želi, jer se on još nalazi u stanju sluge, a sluga ne ispunjava dobrovoljno volju svoga gospodara, već se boji da ne bude kažnjen: on daje milostinju radi toga da bi se izbavio večnih muka, i Bog ga izbavlja od njih. Drugi daje milostinju radi toga da bi dobio nagradu: ovaj je uzvišeniji od prvog, ali ni on nije takav kakvim ga Bog želi, jer se ni on još ne nalazi u stanju sina, već kao najamnik ispunjava volju svoga gospodara, kako bi od njega dobio platu i prihod: i on takodje daje milostinju radi toga da bi dobio nagradu od Boga … ili radimo dobro radi samoga dobra, i tada se nalazimo na stepenu sina, jer sin ne ispunjava očevu volju iz straha, niti zato što želi da dobije nagradu, već zato što želi da Mu ugodi, da Ga poštuje i uspokoji” (1).

1. Prepodobni avva Dorotej. Dušekorisne pouke М., 2001. S. 180-182.


Osetivši plamen, trci!

Niko ne treba da okleva na putu ovog života, kako ne bi izgubio mesto u Otadzbini. Niko neka ne okleva u dobrim željama, već svako neka radi ono što je započeo, da bi ga i završio. Sveti Grigorije Dvojeslov (1).

image


Monaštvo je poseban put na kome vladaju druga pravila za razliku od bilo kojih drugih životnih oblasti. Ako je svuda pristojno i pohvalno “biti skroman”, “ustupati mesto”, “davati najbolji komad” drugome, ovde to nije tako! Ovde trči napred iz sve snage, hvataj “najbolji komad”, i ne zadržavaj se sa onima koji odugovlače i zaostaju. Vidiš da svi idu sporo ili lutaju i traže zaobilazne puteve – ti trči, ostavljajući ih njihovom sopstvenom izboru, jer oni koji teže većem sve bolje ustupaju drugome, ali to nije tako samo po pitanju ljubavi, i u tome što se tiče neposredno ljubavi: tada se revnuje, takmiči, suparniči i trudi da se nadmaši. Ne znate li da oni što trče na trku, svi trče, a jedan dobije dar? Tako trčite da dobijete.(2). A otac Jakov, koji je lukavošću oduzimao bratu prvenstvo, boreći se sa Bogom? Mojsej, koji je zahtevao da vidi Božije lice? Jelisej, koji je od proroka Ilije tražio dvostruku blagodat? Braća Zevedejevi, koji su molili Gospoda da ih postavi u Carstvu Slave na desnu i levu stranu Njegovog Prestola? Kakvi sve “neskromni” smeli postupci! Ali dela ljubavi ne prolaze bez uzbudjenosti. Mnogostradalni Jov je tako smelo i čak izazovno razgovarao sa Bogom i tražio od Njega da mu da objašnjenje za svoje nevolje, dok su njegovi prijatelji istovremeno “uzdržano” i “smireno” razgovarali o Božijim sudovima. Ali upravo u Jovu postoji živo osećanje, ljubav prema Bogu, a kod njegovih prijatelja neka hladna “trgovina” sa Bogom. I Jov je više ugodio Bogu, dok njegovi prijatelji uz sve svoje rasudjivanje moraju da mole od Jova da se moli za njih, koji čini se smelo i drsko rasudjuje o Božijim sudovima.

“Hitaj ka usamljeničkom životu, ili stranstvovanju, ne čekajući miroljubive duše, jer lopov dolazi neopaženo. Mnogi, koji su zajedno sa sobom pokušali da spasavaju lenje, i sami su s njima poginuli, kada se njihov oganj revnosti vremenom ugasio. Osetivši plamen, trči, jer ne znaš kada će se on ugasiti i ostaviti te u mraku” (3).

Mi danas često grešimo kada mislimo da je najvažnije, i ono što se od svakoga od nas zahteva da pomognemo ljudima oko nas da se spasu. Spremni smo mnogo toga da žrtvujemo, pa čak i ono najneophodnije, kako bismo bližnjega podstakli k veri. Ali to je najčešće demonsko iskušenje, koje je mnogima zakovalo ruke i noge, primoralo ih da uspore na putu ka Bogu u čekanju onih, koji su se takodje kao spremali da idu s njima. Mnogi su se zbog tog dobrog predloga odrekli smelog koračanja, zadržavajući se u tim skupovima i odušeljenoj masi, da bi na kraju zaboravili i izgubili interesovanje i za samo putovanje. “Osetivši plamen, trči!” U početku čovek treba da trči i savladjuje prepreke, da se revnosno probija kroz neprijateljski obruč i bezbrojne opasnosti, i tek kada dostigne položaj koji daje nadu, tek tada može pažljivo da se okrene i pruži ruku onome koji traži pomoć.

Mi smo slićni ljudima koji su upali u duboki rov: daje nam se još mogućnost da se uhvatimo za retko korenje koje izviruje iz litica, i da pažljivo prelazimo sa grebena na greben, oprezno se uspinjući ka životu na prostranom mestu. I samo onaj koji se dokopao zaravni, i čvrsto se drži za stablo drveta može da spusti konopac naniže i da povuče nekoga ko ga moli za pomoć. Ali kakva je nevolja ukoliko smo napravili samo nekoliko žalosnih napora i jedva se popeli metar uz liticu, a već želimo da nekoga povučemo za sobom!

Savremeno čovečanstvo se nalazi u najžalosnijem duhovnom stanju, naše duše su iskvarene i izjedene crvima strasti do kraja. Pruža se još jedna zadivljujuća šansa da se od pomahnitalog sveta udaljimo u manastire, da živimo relativno izolovani od sveopšteg meteža, i da pronadjemo neki mali mir i zaštitu od spoljnih povoda za greh. Za mnoge od nas je to jedinstvena prilika da preživimo, da ne izgorimo u užarenoj peći savremenog Vavilona. Gospod nam daruje još tu čudesnu hladovinu i Andjela koji nas čuva, kako bismo slično vavilonskoj deci zapevali smirenu i pokajnu pesmu. Ali mi, bezumno umislivši o sebi, težimo da izadjemo iz hlada na samu žegu, misleći da ćemo svojom iskusnom rečju i zvonkim glasom povući za sobom što je moguće više ljudi, i učiniti ih pričesnicima te iste milosti, koja nam je projavljena. Ali koliko je mnogo onih koji izgore u tom neumoljivom plamenu baveći se spasavanjem onih koji ginu!

“Ne podležemo svi odgovoru za spasenje drugih, - kaže sveti Jovan Lestvičnik, - jer božanski apostol kaže: tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe (4). I opet: učeći dakle drugoga sebe ne učiš? (5). Kao da je rekao: ne znam da li smo svi dužni da brinemo o drugima; a o samima sebi svakako da treba da brinemo” (6).

“Udaljivši se na godinu ili više od svojih bližnjih, zadobijamo neko malo strahopoštovanje, ili umiljenje, ili uzdržanje, i tada nas sujetne pomisli pobudjuju da se opet vratimo u otadzbinu radi nazidanja, i primera i korsti za mnoge … a ako još imamo dar govorništva i nešto duhovnog razuma, tada nam već kao spasiteljima duša i učiteljima savetuju da se vratimo u svet, kako bismo ono što smo zadobili u pristaništu nesrećno rastočili na pučini” (7).


nastavice se ...

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

Pročitano: 7844 puta