Živeo je jednom jedan sveti čovek, Božiji ugodnik. Jednom se udaljio od ljudi, postao pustinjak i slavio Gospoda, uznoseći mu molitve. Mnogo godina je proživeo u pustinji kao isposnik. I jednom se obratio taj pustinjak Gospodu s molitvom:

 

— Udostoji me, Gospode, da upoznam čoveka koji je više od mene samog uznapredovao u molitvi i vrlini. Udostojio ga je Gospod i otkrio mu:— Živi u obližnjem gradu jedan piljar, koji Mi je svojim pravednim životom veoma ugodio. Spremio se monah na put i krenuo u grad. Došao je na pijac i počeo da se raspituje kod trgovaca i prolaznika, gde da nađe tog piljara. Pokazali su mu ljudi mesto i posavetovali, da gleda pažljivije, zato što je piljar čovek sasvim neprimetan. Dugo je tražio pustinjak piljara, i na kraju ga je ipak našao! I stvarno se pokazalo da je on nekako nevidljiv i neprimetan čovek. Počeo je pustinjak da ga zapitkuje, čime je on tako ugodio Gospodu.

 

— Ja sam mali čovek, neprimetan, – odgovara piljar, - i nemam pojma čime sam ja to Gospodu mogao da ugodim!

 

— Dobro, — govori pustinjak, — a da li ti je poznato, da li su drugi žitelji grada ugodili Gospodu?

 

— Naravno da su ugodili! — odgovara piljar. — Ne greše, spasavaju se, Gospodu našem ugađaju...

 

Odlučio je pustinjak da sazna, čime je to piljar tako ugodio Gospodu. Stao je malo dalje i gledao, kako on to trguje. Vidi pustinjak, da korpa s zelenju brzo postaje prazna, a novčića piljar nije mnogo nakupio. Traži on za svoj rad vrlo malo, a često i besplatno daje zelen siromašnim ljudima i skitnicama. Uskoro je korpa sasvim opustela, i pustinjaka je piljar pozvao kod sebe u goste, pa mu je čak i prenoćište ponudio. Prošli su kroz celi grad. Prolazili su pored dvoraca bogataša, gde je muzika svirala i ljudi se veselili, kao i pored kuća siromašnih, odakle su se čula samo stenjanja i plač. Došli su i do piljareve kolibe. Piljar je skuvao supu od zeleni, koju je prodavao na pijaci, i pozvao pustinjaka za sto.

 

— Od čega ti živiš? — pitao je pustinjak.

 

— Pa eto, šta prodam, od toga i živim, — odgovori piljar.

 

— Znači sva ova hrana i jeste tvoja? — iznenadio se pustinjak.

 

— Blagodarim Bogu, — odgovorio je piljar, - koji me svojim izobilnim darovima hrani.

 

— Šta misliš, — pitao je pustinjak, — da li drugi ljudi zahvaljuju Gospodu?

 

— U našem gradu, — odgovara piljar, — žive dobri i pobožni ljudi. I svi oni blagodare Gospoda za velikodušne darove.

 

— Mi smo zajedno prolazili pored dvorova bogataša – govori pustinjak. – I muzika je tamo svirala, i vino se rekama točilo, i jela je svakakvih bilo. Da li misliš da i tamo slave Boga?

 

— Naravno da slave! — odgovarao je piljar. — Oni ga slave i više od svih, zato im je Gospod i darovao više nego drugima...