Grigorije Palama i drugi sveti oci pokazuju, ne samo cilj duhovnog života, nego i put do njegovog dostizanja. I u tome se projavljuje njihova ljubav k čoveku.

 

Jedinstveni način, koji vodi k oboženju i viđenju nematerijalnog sveta, je hrišćansko podvižništvo u Hristu. Ko odbacuje taj put, nikada ne može dostići cilj, zbog koga je on bio stvoren. Tužna i čak tragična realnost našeg vremena je u tome, što mnogi ljudi govore o oboženju čoveka, o oboženju ljudskog tela, o Svetim Ocima, ne pominjući put i metode dostizanja tog cilja. To je osnovna greška. Jer, kao i u svim naukama, ako nema metode, neće biti ni rezultata. Ta istina se odnosi i na pravoslavno bogoslovlje. Kada bogoslovlje ne ukazuje put i metodu, to jest, asketsko-isihastičku metodu, ono nikada ne može dovesti čoveka do konačnog cilja. Takvo bogoslovlje je opasno. A isihastička metoda se do danas očuvala na Svetoj Gori. 

 

Veoma kratko, pogledajmo nekoliko delova te asketske metode, koja se naziva isihazam. 

 

1. Sveti Oci jasno govore o tri etape duhovnog usavršavanja: očišćenje srca, prosvećenje uma i oboženje. Očišćenje srca se zaključuje u njegovom oslobađanju od svih zlih pomisli, o izbavljenju čoveka od naslade i stradanja. Prosvećenje uma – to je dostizanje neprestane umne molitve, pomoću koje čovek pobeđuje neznanje i zaboravnost, i kao posledicu, ima neprestano sećanje (koncentrisanost) na Boga. A viđenje Boga (oboženje), predstavlja odbacivanje maštanja i sozercanje Boga. 

 

2. Glavnu ulogu, u stremljenju čoveka k očišćenju, igra odvajanje uma od logičkog rasuđivanja. Posle grehopada, um čoveka je počeo da se identifikuje s logičkim rasuđivanjem i strastima, i potčinio im se. Ta dva fokusiranja svesti nisu ista, ali ona dejstvuju paralelno. Njihovo mešanje vodi k pomračenju uma i grehopadu čoveka. A mogu se razdvojiti pomoću isihazma, privremenog ograničavanja čulnog i logičkog rasuđivanja, primenom neprestane umne i srčane molitve. 

 

3. Na taj način, čovek živi umnim isihazmom, to jest, prebiva u Bogu. To znači, da je njegov um slobodan od pomisli i da vrši neprestanu molitvu. Sveti Oci umni isihazam zovu „kontrolom pomisli“. 

 

4. Čovek, takođe, mora uložiti sve sile na oslobađanje od maštanja. Pri tom čovek ne odbacuje svoju maštovitost, već ona postaje nefunkcionalna (bez dejstva). Uz to, mašta je kao pokrov, koji sprečava um da vidi slavu Božiju. 

 

5. Osnovna borba se vodi s pomislima. Postoje proste i složene pomisli. Proste pomisli nisu greh, a složene pomisli o ljudima, stvarima i strastima, jesu grešne i prethode činjenju greha. Pomisli se razvijaju i prevraćaju u strasti. Sveti Oci razlikuju prilog (pojavu grešnih pomisli), saglasnost s grehom, požudu, čulno delanje i strast. Strasti su neprirodno kretanje duše. Zato trezvenost i molitva oslobađaju čoveka od pomisli i njihovih užasnih posledica.

 

6. Strasti se leče pokajanjem, ispovedanjem grehova, unutrašnjom borbom s njima, pod rukovodstvom iskusnog duhovnog nastavnika. Čovek ne može živeti duhovnim životom bez rukovodstva. 

 

Mi uzdižemo hvalu Bogu i blagodarnost svecima i monasima našeg vremena, koji žive na Svetoj Gori i u drugim manastirima, koji sleduju tom putu, i predstavljaju utehu za sve hrišćane. Blagodarni smo im za to, što nam pokazuju put k očišćenju, osvećenju i oboženju.