Dvoje ljudi, hrišćani moji, su došli jednom kod mene da se ispovede, Petar i Pavle, i vidite šta sam odlučio, da li dobro ili loše. Otkrivam vam svoje srce. Petar mi je rekao: "Ja sam, moj starče, od kada sam se rodio pa do sada, postio, uvek se molio, davao milostinju sirotinji, podizao manastire i crkve i učinio još mnogo drugih dobrih dela. Ali svome neprijatelju ne praštam". A ja odlučim da je za pakao. Došao je zatim Pavle i rekao: "Od kada sam se rodio, nikada ništa dobro nisam uradio, ali sam počinio toliko zločina, bludničio, krao, palio crkve i manastire - sve sam to činio, ali sam svome neprijatelju oprostio". A vidite šta sam odlučio za njega. Odmah sam ga zagrlio i poljubio i dao mu blagoslov da se pričesti. Jesam li dobro odredio ili ne? Naravno da hoćete da me optužite i da mi kažete: "Za Petra koji je učinio tolika dobra, a koji nije oprostio svome neprijatelju, za takvu neznatnu stvar si odlučio da je za pakao? A za Pavla, koji je toliko zla počinio, samo zato što je oprostio svojim neprijateljima, dao si mu oprost i dozvolu da se pričesti?" Da, moja braćo, tako sam odredio. Hoćete li da vam kažem čemu je Petar sličan? Kao kada se u sto kila brašna stavi malo kvasca, koji ima toliku snagu da podigne i zakiseli svih sto kila, takva su i sva dobra dela koja je učinio Petar. Tim malim zlopamćenjem, zbog koga nije oprostio svom neprijatelju, on ih je zakiselio i načinio ih đavolskim otrovom i zato sam ga odredio za pakao. A kome je Pavle sličan? Gomili granja kojima kad prineseš upaljenu svećicu, svojim malim plamenom celu gomilu spali. Takvi su svi Pavlovi gresi - kao gomila granja, a oproštaj neprijatelju je kao svećica koja je spalia svo ovo granje, odnosno grehe, i zato sam ga odredio za raj.