U jednom manastiru u Grčkoj bio je ovakav običaj: za težak rad davali su bratiji malo novca. Monahe u manastiru nazivaju bratijom, jer oni žive upravo kao velika porodica. Mnogi monasi su želeli da rade više, a dobijeni novac da razdaju siromašnima. Samo jedan monah je postupao drugačije. Niko nikada nije video da bi on dao milostinju bar jednom siromahu. I njega su prozvali Pohlepni. Prolazile su godine. sve je ostalo kao i pre.

 

- Gle cicije! – mislili su drugi monasi. Ali došlo je vreme da monah, koga su prozvali Pohlepni, pređe u drugi život, i on je umro.

 

Kada su u okolnim selima saznali za smrt Poglepnog, u manastir su počeli da dolaze svi žitelji, da bi se oprostili s umrlim. Oplakivali su Pohlepnog i žalili zbog njegove smrti.

 

A bratija se veoma iznenadila.

 

- Šta vam je dobro učinio taj čovek? Zašto ga tako oplakujete? – pitali su oni.

 

Jedan seljak je rekao:

 

- On me je spasio!

 

A drugi je dodao:

 

- I mene!

 

Seljaci su se trudili od jutra do večeri, da bi nahranili svoju decu. Ali bez vola je teško orati zemlju. Ukoliko porodica ima vola, onda deca već ne bi sedela bez hleba.

 

I eto monah, koga su prozvali Pohlepni, štedeo je novac i kupovao najsiromašnijim volove.

 

Tako ih je spasao od gladi i siromaštva.

 

Kako su bili iznenađeni svi ti koji su monaha smatrali pohlepnim!

 

I starac Pajsije je završio svoju priču rečima:

 

- Kako se mogu, ne poznajući situaciju, izvlačiti zaključci? Jer Hristos je rekao: „Ne sudite“!