Prepodobni Pahomije je imao običaj da jednom ili nekoliko puta nedeljno, okuplja monahe svog manastira i uči ih reči Božijoj. Jednom je, umesto da sam uči bratiju, naredio Teodoru – još mladom i početniku u monaškom životu – da govori pred bratijom. Time je hteo da ispita njegovo poslušanje. Dobri poslušnik je, bez protivljenja i lažne smirenosti, u potpunosti izvršio naredbu svog igumana. Ustao je i počeo da uči monahe reči Božijoj. Ipak, to se nije svidelo starijoj bratiji. Oni su se razgnevili i demonstrativno napustili skup, otišavši u svoje kelije. Kada se predavanje završilo, prepodobni je poslao da ih pozovu, rekavši im da ih poziva kod sebe.

 

— Zašto ste otišli sa sastanka? — strogo ih je pitao.

 

— A šta ti hoćeš, ava? — s negodovanjem su odgovorili. — Ti si naredio detetu da uči starce!

 

Prepodobni Pahomije je duboko uzdahnuo, i u njegovim očima su se pojavile suze.

 

— Istinu govore, da je gordost koren svakog zla i da ona ruši sve ono dobro, što jadni čovek gradi s takvim naporom. Otišavši sa sastanka, vi, nesrećnici, niste prezreli Teodora, već Duha Svetog, koji je govorio kroz njega. Zar niste videli s kakvom pažnjom sam ga ja, vaš duhovni otac i učitelj, slušao? I uveravam vas, da nikada do sada nisam čuo korisnije pouke od tih.

 

I, rekavši to, dodelio im je strogu epitimiju, da bi iskorenio njihovo samoljublje.