МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

По казивању једног старог лепавинског хрони?ара, манастир Лепавина је подигнут око 1550. године, дакле ускоро по формирању првих српских насеља у овом крају. Још се каже да га је основао монах из манастира Хиландара пореклом из Херцеговине - Јефрем (Вукодабови?), који склањају?и се испред Турака криомице до?е у овај крај. ?увши за њега, два калу?ера из Босне до?оше к њему и с њим се удрузише.

Видевши да је околина плодна, они позваше и народ из Босне те се за кратко време околина испуни новопридошлим народом. Тада се појавила и потреба за градњом манастира који би задовољавао верске потребе народа. Калу?ери по?еше кр?ити земљу и градити манастир уз помо? народа. За крако време саградише малу дрвену цркву и назваше је манастиром.

?увши за ово, Турци из Ступ?анице, Пакраца и Бијеле у августу 1557. године нападоше на манастир под водством Зареп-аге Алије. Манастир спалише, ?етири калу?ера убише, а двојицу одведоше у ропство. Али, мисао о потреби манастира као духовног центра новодосељених Срба није била напуштена. Године 1598. у манастир је дошао јеромонах Григорије, тако?е постриженик манастира Хиландара, са још два брата из манастира Милешева; они су са околним народом по?ели обнову манастира. Због несигурног времена и недостатка средстава, обнова је текла доста споро. Тек кад су Срби 1630. године добили своје привилегије и постали вазан фактор у обрани унутрашњих аустријских земаља, те доласком архимандрита Висариона 1635. године, стварају се услови за градњу манастира у правом смислу ре?и. Срби су под руководством архимандрита Висариона 1636. године по?ели темељну изградњу манастира Лепавине и 1642. године су са том изградњом били готови поред свих теско?а на које су наилазили.

Септембра, 1642. године потврдио је барон Иван Галер манастиру право власништва на све земље које су му поклонили сељани Брањске и Сесве?ана. То исто су наро?итим писмима у?инили и барон Зигмунд Ајбеславд, затим војвода Гвозден са ?ордјем Добројеви?ем, Блажом Пејасинови?ем и војводом Радованом (5. фебруара 1644.), барон Хонорије Траутмансдорф (10. јула 1644.) и гроф ?ордје Људевит Шварценберг (23. новембра 1644.). Тако је кона?но осигуран живот овог манастира. Од тада у пуном замаху по?иње његова верска, патриотска и културно-историјска улога у животу наших Крајишника.

Историја манастира Лепавине неодвојиво је повезана са историјом Срба у Вараждинском генералату. Од времена њене обнове водила се тешка борба против унија?ења и покатоли?ења, а то је уједно зна?ило и против покме?ивања Срба Крајишника. У одбрани своје вере и народних привилегија ( Статута Валахорум ) лепавински калу?ери су били уз народ, боре?и се и страдају?и са њим.

Године 1666. у?ествовали су они и страдали у великој Осмокрухови?евој буни; 1672. су заједно са гомирским калу?ерима (укупно њих 14) били у оковима послани на Малту, да доживотно робују на галијама, а 26./13. новембра 1715. године на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат.

Крајем 1692. године и по?етком 1693. боравио је у Лепавини, као духовном центру Срба у Вараждинском генералату, патријарх Арсеније ИИИ. Царнојеви?. Ту је Патријарх окупљао народ и свештенство и из манастира одлазио у посете околним крајишким војводама.

Ова Патријархова посета још је више подигла углед манастира Лепавине, наро?ито у то време кад су у Мар?у уведени унијати. У Лепавини су се ?есто састајали народни представници да са својим родољубивим калу?ерима брину народну бригу и траже излаз из тешких ситуација.

Зато, кад су Срби из Вараждинског генералата успели да 1734. године добију свог православног епископа, мимо унијатског (који је у Мар?и седео без пастве), било је одре?ено да седиште новог епископа буде у Лепавини. Али, због њеног географског положаја, буду?и да се налазила на периферији генералата и српских насеља, кона?но је одре?ено да седиште епископа буде у Северину. Због великог зна?аја Лепавине нова је епархија добила назив Лепавинско-северинска епархија. У Лепавини је и сахрањен први лепавинско-северински епископ Симеон (Филипови?), који је умро у истражном затвору у Копривници.

Половином ЏВИИИ. века сагра?ена је данашња манастирска црква. Иницијатор је био ранији Манастир Лепавина "протопоп хорва?ки" Никола Попови?, који се као парох писани?ки овекове?ио градњом велике и лепе цркве у Писаници, а тада је ве? као лепавински архимандрит Никифор руководио градњом данашње цркве манастира Лепавине. Довршену цркву осветио је 25. марта 1753. костајни?ко-зринопољски епископ Арсеније (Теофанови?), који је готово стално боравио у Северину. Црква извана има особине барока, али је у унутрашњој конструкцији са?увала много елемената старог српско-византијског стила. Црква је касније дотеривана и улепшавана.

За историју манастира Лепавине нераскидиво је везана ?удотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с по?етка 16. века и дело је непознатог аутора. Икони се с разлогом приписују ?удотворне исцелитељске мо?и. Опширније о ?удима која су се догодила испред ?удотворне иконе Мајке Божје Лепавинске можете на овим њеб-страницама сазнати под насловом "?удесна исцелења пред иконом Мајке Божје Лепавинске".

Наро?иту вредност добила је манастирска црква 1775. године, јер је тада у њој уметни?ки иконостас довршио један од најбољих сликара раног српског барока, Јован Цетиревиц-Грабован. Рад је углавном финансирао, поред осталих приложника, фелдмарсаллајтнан Михаил Микасинови?. У спомен на то, под иконом светог Јована био је извајан његов грб са натписом: "Михаил Микасинови? г. фелдм. лаит.". То је био један од најуспелијих Грабованових иконостаса.

Нажалост, он је уништен у време ИИ. светског рата. Од његових икона са?увале су се само три, од којих су две јако осте?ене. Ипак, оне сведо?е о високом уметни?ким квалитетама тог иконостаса. Икона је остало и из ранијих времена, као што су иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су изра?ене у Лепавини 1647. године.

Поред иконографских споменика, наро?иту вредност у Лепавини представљају старе рукописне и штампане књиге. Ме?у најстарије спадају два ?етверојевандјеља, из ЏИИИ. и ЏИВ. века, од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лепим иницијалима.

У Лепавини нису само ?уване донесене књиге, него и писане, преписаване и понављане. Друк?ије није могло ни бити кад је манастир морао задовољавати културне потребе овамошњих Срба. Ту је била школа не само за образовање манастирског подмлатка, него и подмлатка свештени?ког уопште, као и оних млади?а који су стекавши овде писменост и основна звања одлазили у војну службу или продужавали школовање у Бе?у, Позуну и другде.

Све је то високо подигло углед манастира Лепавине, те је народ о великим празницима, а наро?ито о храмовским славама, долазио у великом броју, ту се Богу молио и тако испуњавао душу своју благода?у Божјом, која му је давала снагу да истраје.

У току векова улога манастира била је велика. Он је увек делио тешку судбину свога народа, ?есто страдају?и са њим. Најтежи ударац примио је за време ИИ. светског рата. Одмах после окупације братство је похапшено и одведено у логор. Јеромонах Јоаким (Баби?) је убијен, а остали су калу?ери прогнани у Србију. Дана 27. октобра 1943. године манастир је по налогу Немаца бомбардован. Том приликом су готово сасвим уништене манастирске зграде, а црква и конак тешко осте?ени. Иконостас и намештај у цркви био је сав уништен и спаљен, а у преосталом делу манастирског конака остао је са?уван део манастирске библиотеке.

Доласком и залагањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита Јована (Павлови?а) на Епархију загреба?ко-љубљанску 1977. године, Митрополит Јован полако вра?а свој некадашњи сјај и зна?ај. Високопреосве?ени, којему је ова светиња посебно драга, не жали ни труда ни времена да у њу врати истински манастирски живот. Веза са манастиром Хиландаром поново је оживела 1984. године доласком оца Гаврила (Ву?кови?а) - Хиландарца у манастир Лепавину, што је још више умножило заузимање и труд Митрополита Јована.

Светски савет цркава, Евангелски омладински део из Виртенберга и верници Евангелисти?ке цркве из Стутгарта на ?елу са сестром Урсулом изразили су жељу да у?ествују у обнови манастира, што им је Високопреосве?ени и омогу?ио, али рат који је избио 1991. године спре?ио их је да своју жељу спроведу до краја, одгодивши њено кона?но остварење за нека боља времена.

У манастиру Лепавини, захваљују?и пожртвовном раду игумана Архим. о. Гаврила (Ву?кови?а), духовни живот је у успону. Десеторо?лано братство заједно са игуманом издаје свој манастирски ?асопис "Пут, Истина и Живот", као двомесе?но издање, којим настоји да врати веру у душе парохијана и свих оних који траже истински духовни живот. Опширније о ?асопису можете сазнати у рубрици "Манастирски ?асопис", која се налази на насловној њеб-страници.

По књизи "Српски манастири у Хрватској и Славонији" , др. Душана Каши?а.