ZLATNA NIT VERE: MENTALNA BOLEST I DUŠA

Kada su ljudi jako razdraženi ja im znam naglas čitati molitvu « ..Neka vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji Njegovi..». Jednom prilikom me je upitao jedan sveštenik « S kojim pravom izgovaraš «Neka vaskrsne Bog...»?», ali moj duhovni otac kaže da samo demoni brane čoveku da se moli. Tako se ja i dalje molim.

U Ekaterinburgu, Rusija, bili smo gosti Dr. Marine Busigine, pravoslavnog psihijatra i bivše stalne doktorke Mentalne Bolnice u Ekaterinburgu, te smo imali priliku da sa njom vodimo duži razgovor o njenom zanimanju i pogledu na odnos mentalne bolesti i duše.

Marina, kako ste odlučili da postanete psihijatar?

Marina: Kao student medicine pohadjala sam predavanja koja su me zainteresovala za potencijale ljudskog uma, ali moje interesovanje datira još iz detinjstva. Kad bih kao mlada čula ljude da govore:» On je lud, on je glup, on je propalica» primećivala bih da se osoba kojoj bi se tako obraćali počinjala loše i ponašati. Ta bi se osoba osećala ograničenom, kao da je stvarno tako glupa kao što se drugima čini. Kada mlada osoba prima tako negativne sugestije u školi ili porodici ona često nema snage da se otrgne i otkrije svoje stvarne sposobnosti. Ne može sama sebi reći da je pametna, da je za nešto talentovana i da može nešto uraditi kako treba. Lakše je ostati u ubeđenju da je usitinu nesposobna. Isti princip se može primjeniti na mentalno bolesne osobe. To je poput Hans Kristijan Andersenove priče o ružnom pačetu. Osoba može biti izuzetno nadarena a opet nesposobna da se uklopi u utvrdjene okvire. Čak može smatrati da je «ružno pače» iako to uopšte nije istina. Posmatrajući ovo, postala sam vrlo zainteresovana za snagu pozitivne sugestije kod mentalnih oboljenja: kako pokazati osobi da ima funkcionalan um; da ima skrivene sposobnosti, talente, interesovanja; i kako da ih upotrijebi. Društvo normalnom osobom smatra onu koja je u stanju obavljati funkcije u određenim društvenim okvirima, ali ja sam bila zainteresovana za potencijale pojedinaca. Studirajući psihijatriju, susretali smo se sa klinički umobolnim pacijentima, i mogućnost rada sa njima mi je bila naročito uzbudljiva. Toliko sam bila impresionirana time da sam odlučila da to i specijalizujem.

Dakle, vaše kliničko iskustvo počinje u medicinskoj školi?

Marina: Da. Na četvrom stepenu medicinskog instituta rodila sam sina i, kako nam je bilo potrebno više novca, počela sam raditi kao sestra u noćnim smenama na psihijatrijskom odeljenju za akutne pacijente u bolnici za mentalne bolesti. Veoma sam saoseećala sa pacijentima i želela sam shvatiti kako oni doživljavaju svoju bolest. Iako sam bila samo sestra, uključivala sam ih u razgovore pokušavajući im pomoći da se sete sebe kada su bili zdravi, da se sete ko su bili pre bolesti. Kada sam završila medicinsku školu, bila sam dodeljena regionalnoj mentalnoj bolnici. Moji pacijenti su bili muškarci između 18 i 60 godina u raznim patološkim stanjima. Neki su bili jako povređeni u svom okruženju, drugi patili od drugih organiskih i endogenih oboljenja kao što je šizofrenija, kod kojih su se epizode pojavljivale u intervalima. Neki su bili alkoholičari ili narkomani. Bio je to čitav spektar akutnih mentalnih bolesti.

Postoji li predvidljiva reakcija na smeštanje u bolnicu?

Marina: Postoji. Kada pacijent prvi put dođe u psihijatrijsku bolnicu obično se oseća neprijatno. Sama činjenica da se tu nalazi za njega predstavlja šok. Osobama koje pate od akutnih psihoza, koje imaju haluciniacija i delirijumske doživljaje, nije važno gde se nalaze. Takve osobe doživljavaju sve oko sebe kroz zamišljene situacije u glavi. One u svoj delirijumski svet mogu uvesti i doktora, i kliniku, i ostale pacijente. Neki bolesnici se vrate u rane stadijume svog detinjstva kada su bili ovisni o majci, te su uz njenu pomoć ispunjavali svoje potrebe i želje; u tom slučaju doktor može dobiti ulogu majke. Bolesnici sa snažnom neurozom ili depresijom ili sa osetljivom psihom često budu preplašeni u blizini drugih pacijenata te doživljavaju doktora kao neku vrstu psihološke odbrane. Oni smesta imaju potrebu da veruju svom doktoru, da mu poveravaju najdublje misli, osećanja i strahove. Za bolesnika, doktor je stvarna veza između njihovog unutrašnjeg stanja i spoljašnje realnosti. Novi pacijenti znaju biti ubeđeni da ih niko ne razume: ubeđeni su da su njihova osećanja, košmari, i mračna predviđanja sasvim stvarni. Doktor mora ući u taj svet da pacijent više nije usamljen u svojim košmarima, a sam mora ostati na prisebnim i čvrstim nogama. Kada je pacijent po drugi ili treći put primljen u bolnicu, dovoljno je samo da ugleda svog doktora i da se umiri. Kada primam svoje stare pacijente i pitam ih:» Da li ste uplašeni ili uznemireni?» oni često odgovore: «Bio sam dok nisam Vas ugledao». Oni se sete da su se i prošli put osećali tako loše kao sad, potom prepoznaju osobu koja im je prošli put pomogla i vide da je opet tu. Mentalni bolesnici se lako vezuju za svoje psihijatre, jer je načešće to jedina osoba koja može sa njima prolaziti kroz njhove košmare. U psihijatriji postoji stanje koje nazivamo «sindrom albatrosa», kada pacijent doslovno prati doktora od mesta do mesta. Kada sam premeštena u drugu bolnicu, iako sam to vrlo pažljivo saopštila mojim pacijentima, jedan od njih me je nekako pronašao i ljutito rekao: «Kako se usuđuješ da me ostaviš? Zar si ti samo običan radnik? Poverio sam ti dušu, a šta si ti uradila?» Takve promjene znaju biti vrlo teške.

U čemu se razlikuju psihijatrija i psihoterapija? To mnogima nije jasno.

Marina: Psihijatrija, za razliku od psihoterapije, ne rešava psihološke probleme. Ona se bavi bolestima i često ublažava simptome lekovima i terapijom elektro-šokovima. Ako je osoba jako bolesna često se plaši ovih metoda, i stoga je važno da je neki već poznat doktor sa njom tokom terapije. Ja nisam radila šok-terapije jer nisam obučena za to, ali sam bila uz moje pacijente kada su je primali i trudila sam da ih ubedim da je to ispravno. No, obučena sam da dajem neke lekove koji pomažu da se odblokira moždana kora pacijenta, te on postaje manje inhibiran i lakše ispoljava šta ga muči.

Da li vi podržavate upotrebu takvih metoda? One laicima izgledaju strašno laicima.

Marina: Da, podržavam. Iako to djeluje tako neprijatno neprofesionalcima, videla sam veoma dobre rezultate upotrebe kako elektro-šokova, tako i psihijatrijskih lekova. Često se dođe do dobre prognoze, ponekad se pacijenti oslobode simptoma bolesti i po nekoliko godina. Mada, jako je važno da pacijent ima doktora od poverenja kome se može obratiti kada se oseti slabo i bez kontrole.

Kako smirujete uplašenog pacijenta?

Marina: Prvo mu kažem da se ta procedura ne izvodi prvi put već da su mnogi pre njega bezbedno prošli kroz isto. Mora se strpiti i posle toga će se osećati bolje. Sa određenim terapijama lekovima doze se postepeno povećavaju sve dok mozak ne počne da se preuređuje ka normalnijem funkcionisanju, i tu je od krucijalnog značaja da pacijent veruje svom doktoru. On mora znati da će, čak iako stvari izmaknu kontroli, doktor biti uz njega spreman da pomogne i da neće biti ozleda. Takođe, neželjene pojave kod korišćenja nekih lekova kao bezvoljnost i povučenost se smanjuju kako se pacijent oporavlja i doze ponovno prilagođavaju.  U psihijatriji i psihoterapiji najvažnije je poverenje u doktora. Kada to jednom postignete, imaćete priliku da i vrlo neugodne pacijente čujete da vam govore: « Volim vas, nedostajali ste mi» nakon čega vam počnu pričati o sebi i svojim problemima.

Pretpostavljamo da je dug put do sticanja takvog poverenja..

Marina:Da.U stvari moj prvi pacjent je patio od akutnog oblika šizofrenije i delirijuma i odbijao je da priča o sebi. Samo je ćutao. Naporno sam radila na tome da mi otkrije svoje unutrašnje stanje,ali vremenom se njegovo ponašanje menjalo i počeo je da se vezuje za mene. Tokom pet godina pisao mi je pisma i slao mi pakete u kojima mi je govorio koliko me voli( ovo nije bila istinska ljubav već strast nastala iz delirijuma ).Njegovo oboljenje je napredovalo sve više da bi na kraju on počeo da me proganja poput pravog manijaka. Morala sam da prestanem da ga lečim tako da je on bio prebačen na drugo odeljenje. Njegov novi doktor se jednom našalio rekavši : «Znam da stalno pišeš pisma Marini Aleksejevnoj .Volio bi da i meni napišeš jedno». Tako, pacijent mu je napisao pismo i doktor ga je pročitao misleći :»Odlično, ovo je zaista poboljšanje «. Međutim,kad je savio pismo primetio je da je čitava poleđina ispisana rečima Marinica, Marinica, Marinica… Kasnije, kad sam bila dežurna na prijemnom, isti čovek je bio dovezen kolima hitne pomoći. Medicinski radnik mi je rekao : «On je pozvao policiju i kola hitne pomoći iz svoje kuće tvrdeći da je neko ubijen u susjednoj sobi». Kad me je ugledao, rekao je :» Toliko dugo te nisam video..mislio sam da si ti ubijena». Dok su ga sestre vodile na posmatranje, rekao mi je: « Sad sam miran, spokojan, jer vidim da si živa».

Da li je on ikad izlečen?

Marina: On nikad ne može biti potpuno izlečen. Šizofrenija je progresivna bolest i stalno se vraća, tako da možemo tretirati samo te epizode. Mi tretiramo ono što se dešava u tom trenutku. Psihijatar je svestan da će šizofrenija najčešće napredovati dalje bez obzira koliko dugo i koliko dobro radio sa pacijentom. Svaka naredna epizode može biti čak gora od prethodne. Na kraju, pacijent može dospeti u stanje u kojem su simptomi hronični. U psihijatriji razlikujemo nekoliko stanja: problemi organske prirode, šizofrenija, epilepsija, traume mozga, manična depresija, psihoza...Jedna bolest može imati nekoliko oblika. Kod nekoga se to manifestuje blaže i sporije napreduje, dok se kod drugog može pojaviti iznenada i biti akutna. Može ostati i na nivou pretnje ili sporo napredovati ka samoj bolesti. Kod jednog akutnog oblika šizofrenije slabi pamćenje bolesnika a njegov karakter se može promeniti u dramatičnoj meri. Kasnije, karakter, sama srž ličnosti, se može čak potpuno raspasti pa bolesnik može izgubiti osećaj za nijanse – radost, živahnost, kreativnost. Čak pre nego sam postala hrišćanka bilo mi je jako zanimljivo kako bolesna osoba, čak iako je potpuno mentalno oronula, još uvijek odgovara kroz svoju dušu. Regauje na osećanja, stavove, na ljubav. Ako ga volite, on nikad neće biit nasilan prema vama bez obzira koliko je napredovala njegova šizofrenija. Kada pričate s njim, ne kao sa spoljašnjom ljušturom oronulog bića, već kao sa drugom dušom, on će skoro uvek srcem moći da vas shvati te tako doživi ljubav, toplinu i poverenje.

Za laika, susret sa mentalno obolelom osobom može biti zastrašujući, kako zbog nepredvidivosti, tako i zbog abnormalnog ponašanja. Često je prva reakcija strah i želja za begom. Koje praktične savete možete dati svima koji imaju kontakte sa mentalno obolelom osobom?

Marina: Naravno, postoji razlika između ljudi koji su mentalno disfunkcionalni i onih koji pokazuju akutne simptome. Ljudi koji pate od nekog oblika difunkcionalnosti, a ne maničnog poremećaja, su bezopasni. To se može videti po njihovoj mirnoj, povučenoj, često neurednoj pojavi. Mogu učiniti da se osećate neprijatno, ali nisu nimalo agresivni i često su sami jako plašljivi. Oni negativna osećanja češće ispoljavaju kroz suze, nego kroz ljutnju i bes. Možete im ponuditi neki slatkiš, lepu reč, neku malu pomoć ukoliko im je potrebna – milostinju, u hrišćanskom smislu.. U javnosti su očigledniji akutni bolesnici čije je ponašanje agresivno. Mogu biti uzbuđeni, pričljivi – često skaču sa teme na temu, i emotivno su nestabilni. Ukoliko sretnete nekog takvog najbolje je da se sklonite, jer ta osoba u tom trenutku ima akutni napad svoje bolesti i treba joj pomoć stručnjaka. Mogu čuti glasove koji im se obraćaju, ili razgovarati uzbuđeno i iracionalno sami sa sobom ili ljudima oko sebe. Treba se praviti da ih ne čujete i ne odgovarati. Jako je korisno moliti se Bogu u ovakvim situacijama (u sebi). Tada se često ovakvi bolesnici umire i sami odu. Takođe, ovakvi bolesnici su često otvoreni za neposrednu komunikaciju, i ako vas pokušaju dotaći ili počnu da vas slede, možete im jasno reći da vam se to ne dopada i da želite da prestanu. Oni skoro uvek poslušaju. Na vama je da podnesete njihovo ponašanje samo dok se ne udaljite. Ne dolivajte ulje na vatru mešajući se. Pomaže ako shvatite da je njihova agresivnost samo pokazatelj da im je loše, te da je to odbrambena reakcija. Kada depresivna osoba plače, manijačna urla, to su jednako izrazi nelagodnosti. Akutni bolesnici mogu učiniti da se plašimo, ne samo ukoliko nam prijete, već i zbog podsvesnog ljudskog straha od umobolnosti. Kada smo svedoci bratovog ludila, počnemo se plašiti i za sebe. Ali moramo se setiti da mentalne bolesti ne dolaze bez uzroka. Kao i sve ostalo u životu, moramo i naše psihičko zdravlje predati u Božije ruke.

Hvala Vam. Pomenuli ste glasove koji se obraćaju bolesniku. Neki hrišćani, nažalost, naprečac to protumače kao dokaz posednutosti demonima. Iskusni duhovni oci u Rusiji, sa druge strane, često odbijaju da prave razliku između posednutosti i mentalne bolesti svesni da akutna bolest često oponaša opšteprihvaćene koncepte posednutosti.  Obično, kada osoba veruje da je opsedaju demoni, upute je iskusnom jeromonahu Sv.Trojice, koji može da razluči da li se radi o duhovnom problemu ili ne. Često se ispostavi da je u pitanju slučaj za psihijatra. Da li ste Vi imali ovakva iskustva?

Marina: Radila sam sa mnogim pacijentima koji su čuli glasove kao posledice psihoza i halucinacija. Glasovi koji se obraćaju bolesniku a koji su manifestacija organske ili endogene bolesti mogu davati naređenja da ta osoba nešto uradi, i oni to mogu raditi, ali ti glasovi nisu demonski. Mi to znamo jer normalan način tretiranja može da ukloni te simptome, i oni se ne vraćaju po završetku tretmana. Ti glasovi se mogu manifestovati u glavi, ili kao da dolaze spolja kao muški ili ženski glas, čak i bez bolesnikove svesti o tome. No, čak i kada je tako, to je zbog bolesti. Lično verujem u istinske slučajeve posednutosti, ali ja još nisam naišla na isti.

Kako ohrabrujete mentalno obolele koji su svesni svoje bolesti da imaju samopoštovanje i dostojanstvo?

Marina: Pokušavam sprečiti pacijente da se poistovete sa svojim stanjem. Niko sebe ne posmatra kroz svoju gripu, bolesno srce ili čir. On pravi jasnu razliku između sebe kao ličnosti i svog zdravstvenog stanja. Niko se ne stidi slabog srca ili neke druge somatske bolesti, ali se ljudi jako stide reći drugima da su mentalno oboleli – iako su mentalni poremećaji uobičajeni jer je mozak daleko složeniji od većine unutrašnjih organa. Ljudi sa mentalnim poremećajima se često stide svoje bolesti, i nažalost, oni koji su mentalno zdravi znaju ponižavati one koji nisu. Često su mentalni bolesnici teret svojoj porodici koja želi da ih pošalje u bolnicu. U Rusiji, niko ne može biti primljen na odjeljenje bez svojevoljnog pristanka, osim kada je bolesnik opasan po sebe i druge, a porodica ponekad namerno isprovocira njegovo agresivno ponašanje. U praksi sam imala slučaj žene koja bi postavila noževe na sto ispred obolelog muža i onda mu pričala kako je volela drugog, i kako ga je dovodila kući. Drugi pacijent mi je pričao kako su ga komšije krivile za svaku neprimerenu situaciju. Kada je komšijski pas obavio nuždu na stepenicama rekli su: « Vidi, ***** ludaka!» . nisu govorili «šizofreničar» već su koristili ponižavajuću žargosnku reč. Mentalno bolesni su ugroženi i nemoćni; nemaju nikakva prava. «Normalni» ljudi čak smatraju da je sramotno zaljubiti se u nekog ko je mentalno oboleo, iako je taj neko možda sposobniji i inteligentniji.

Šta možete savetovati onima čiji je član porodice oboleo?

Marina: Prvo, bolesnika treba podržati kod terapije, lekova, poseta doktoru. Progresivna bolest traži hitan i redovan medicinski tretman. Takođe, svaka osoba treba poštovanje ljudskog dostojanstva. Po pravilu, muški pacijenti imaju odane supruge koje ih u pravom trenutku dovode u bolnicu, daju im lijekove, i sl. Ove zdrave žene vole svoje bolesne muževe i brinu o njima. Nažalost, žene šizofreničari često imaju nesrećniju sudbinu – njihovi muževi ih obično ostavljaju. Najčešće, nije potrebno štititi zdravo društvo od mentalno bolesnih, već bolesne od zdravih koji pokušavaju da im oduzmu stan, novac, bilo šta. Zdravi ljudi su često daleko okrutniji od bolesnih. Smatram da se humanost svakog društva može meriti odnosom zdravih ljudi prema bolesnima.

Pored pružanja lekova i podrške, kako još porodica može učestvovati u tretmanu bolesti?

Marina: Terapija radom jako pomaže, i u bolnici i kod kuće, ali to ne može biti samo sklapanje kutija ili slični poslovi kao što je ranije bila praksa. Ako je pacijent bio profesor ili umetnik, primoravanje na sklapanje kutija je samo dodatno ponižavanje. Terapija radom mora uzeti u obzir sposobnosti i znanja pacijenta. Mnogi od mojih pacijenata su obrazovani, mnogo čitaju, pišu prozu i poeziju, prave izume u raznim sferama. Da, mnogi su ekscentrični, ali nisu opasni. Jedan moj pacijent piše priče, koje su mu roditelji oduzeli i pocepali na komade. Pitala sam njegovu majku:» Šta mu ostavljate? Samo lekove? Koja će njegova interesovanja biti u životu? Za šta će živeti? Pustite ga da piše svoje priče.» Imati neki smisao u životu pomaže i pacijentima sa najozboiljnim oblicima bolesti da opstanu. Takođe, iskustvo pokazuje da i najozbiljniji šizofreničar, ukoliko ima ljubavi prema bližnjem, može napredovati. Zapravo, što više ljubavi dobija, prognoze su bolje. Često, nije lekarska briga to što odredi ishod, već je to stav bolesnika prema drugima. Ako je u stanju da saoseća i pomaže drugome, prognoza će biti bolja, čak i kod najtežih oblika šizofrenije. U istoriji postoji mnogo bolesnih ljudi koji su postali velikani. Oni su se izdigli iznad svog stanja, čak postajali istraživači sopstvene bolesti. Bili su u stanju dati potpun i pouzdan izveštaj o manifestacijama i uticaju patologije na sopstvenu ličnost. Primer je Kandinski i njegov rad o pseudo-halucinacijama. Zdrava osoba ne može razumeti patologiju koju nije doživjela. Ona to samo može proučavati spolja, služeći se materijalom koji dobija od bolesne osobe. Kandinski je posmatrao samog sebe: kako je ulazio u različite faze bolesti i kako je iz njih izlazio, i time dao veliki doprinos našem razumijevanju.

Fascinantno. Možete li nam reći koje su bolesti nasledne ili organske, a koje dolaze spolja, kroz odrastanje, traume i ponašanje?

Marina: Bolesti poput šizofrenije, epilepsije i manijačno-depresivne psihoze su nasledne. One ne mogu biti uzorokvane nekim incidentom. Neurotični poremećaji su uzorokovani jednim ili kombinacijom faktora kao što su okruženje, odrastanje, obrazovanje, i to su onda funkcionalne bolesti. Takođe, somatska patologija često uzrokuje mentalne i emotivne poremećaje, kao i obrnuto, kada negativna osećanja i iracionalne ideje mogu uzrokovati somatsku patologiju, tj postaju psihosomatske. Mnoge mentalne bolesti imaju koren u u biološkoj disfunkciji, nepravilnoj fiziološkoj razmeni. Mentalne bolesti nose poremećaj metabolizma. Čak i kod šizofrenije (koja nije baš organska bolest, već endogena), testovi otkrivaju mikroskopske organske promene u moždanom tkivu. Kod neuroza nema promena u moždanom tkivu, već su to funkcionalni poremećaji. Neurotični pacijenti se mogu izlečiti, ali osobe sa organskim obolenjem moraju nositi svoj krst čitav život. U svakom slučaju, Bog je stvorio ovaj svet i putevi i zakoni su u Njegovim rukama. Verujem da svetost Ispovesti, Svetog Pričešća kao i svakodnevna molitva mogu umanjiti simptome a ponekad izlečiti mentalnu bolest čak i na biološkom nivou. Čak može doći do oporavka moždanih struktura. Videla sam to svojim očima.

Kako ste došli do vere odrastajući u Sovjetskom periodu?

MARINA: Postala sam pravoslavka uz moju baku, Anastasiju Nikolajevnu, koja je umrla 1984 u 75-oj godini kao duboko religiozna žena. Kako je ležala na samrtnoj postelji postala je prozorljiva i mogla je videti stvari. Rekla je: «Tamo ću se moliti za sve vas», i stalno je ponavljala reči «zlatni dečak, zlatni dečak», mom sinu koji je tada imao samo tri godine. Kada sam osetila da će umreti poslala sam telegram svom ocu koji je živeo hiljadu kilometara dalje u Rostovu na Donu, tražeći da dođe. Odgovorio je da je i sam vrlo bolestan te da ne može doći. Baka ništa o tome nije znala, i u stanju polu-delirijuma, zatvorenih očiju, mi je rekla:» Otac ti je bolestan, danas je bio u bolnici». Bila sam zapanjena. Kasnije, kada sam ga srela potvrdio je da je tako bilo. U njenim poslednjim danima rekla mi je de će moj muž prestati piti, što i jeste učinio, i razne stvari o ljudima na različitim mestima koje su se kasnije obistinile.
Tokom njenih poslednjih sati teško je dolazila do daha, ali sam znala da želi biti sama, i zato sam sedela u susednoj sobi, povremeno je obilazeći. U jednom trenutku sam osetila jaku potrebu da budem uz nju, ali susedi su mi rekli da nema potrebe da ulazim jer ona spava. Ipak sam ušla i uzela je za ruku. Tačno u tom trenutku prestao joj je puls, kao da me je pozvala da je ispratim. Umrla je na Sv. Trojicu.

I tada ste počeli ozbiljno ratmišljati o duhovnom životu?

MARINA: Pojam Boga je uvijek bio prisutan u našoj porodici. Pre nego što je umrla baka me je blagoslovila da uzmem ikone pred kojima se njena majka molila – Sv. Pantelejmona i Presvete Bogorodice. Naredne godine sam i ja ostala bez majke. Nikad nisam bila u crkvi, ali sam znala da se pogrebna služba mora održati. Ranije, smo svi tražili od bake da ide u crkvu i dogovori službu, ali kada je majka umrla nije imao ko da ode a ja sam osećala jaku potrebu da sama odem, i da je to najvažnija i najhitnija stvar. Tako sam prvi put ušla u crkvu. Ali kasnije nisam opet otišla. Samo sam uradila šta je bilo potrebno i nastavila sa svojim životom. Nekoliko godina kasnije prijateljica mog šefa je došla da ga poseti na poslu. Ta žena je bila nekakva vidovnjakinja i počela je proricati budućnost, kako kakav prorok, govoreći da će nešto loše da se desi mojoj kćeri. To me prestravilo i smesta sam odvela kćer da se krsti. Počeli smo ići u crkvu i redovno se pričešćivati. Kasnije, smo otišli u Divejevo putujući tri dana i tri noći vozom u nadi da ćemo izliečiti inficirano koljeno mog sina. Hirurzi mu nisu uspeli pomoći, ali nakon što smo otišli i molili se nad moštima Sv. Serafima i umili se na svetom izvoru, potpuno se oporavio.

Divno. Da li je vaše crkveno iskustvo uticalo na vaš način rada sa pacijentima?

MARINA: To je pojačalo osećanja koja sam i inače imala prema pacijentima. Promene koje sam unosila su obično bile male stvari. Na primer, jednog leta sam primetila da je vrućina na odeljenju nepodnošljiva, bilo je skoro nemoguće disati. Želela sam da pacijenti malo odahnu i kako je u krugu bolnice postojalo jezerce pomislila sam da bi bilo dobro da ih povedem na kupanje. Svakako, moja ideja je bila rizična: mogli su pobeći ili udaviti se, i to bi bilo strašno. Ali skoro uvek postoji rizik šta god da radite. Jednostavno morate preuzeti odgovornost i učiniti to. Većina osoblja nije htela nove probleme i nevolje. Više su voleli da zatvore oči i da ne narušavaju svoj mir. Bili su protiv moje ideje, ali kako sam ja bila zamenik šefa, izdala sam nalog koji su morali poslušati. Nisu podržavali ni ideju ni mene, ali je kupanje bilo veliki uspeh. Pacijenti su jako uživali. Bilo kako bilo, ubrzo zatim sam otišla sa tog mesta i to se više nije ponovilo. Iako je danas u Rusiji boravak u bolnici strogo dobrovoljan i pacijent mora sam želeti lečenje da bi bio primljen, duševna bolnica je i dalje institucija, zatvoreno mesto, čak i za pacijente koji su svojom voljom tamo. Naravno, atmosfera u mnogome zavisi od doktora. Druga stvar koju sam pokušala je zaista učestvovati u životima mojih pacijenata. Imala sam posla sa hipohondričnim bolesnicima, koji su toliko obuzeti svojim zdravljem da im to postaje smisao života. Ispravan tretman je izvesti ih iz granica u koje ih je sputala njihova bolest, proširiti im vidike, pomoći im da vide da postoje i druge aktivnosti kao trčanje, plivanje, slikanje, pisanje, itd..Želela sam da vide da dobro zdravlje ne može biti cilj samo po sebi, već da je ono potrebno da bi čovek mogao raditi, voleti, stvarati. Kada sam predložila jednom hipohondričnom bolesniku da ide da trči rekao mi je da ne može to učiniti bez mene. Tako sam počela trčati sa njim svaki dan u želji da mu pokažem da život ima više oblika. Čovek je gospodar svog zdravlja i svoje bolesti; abnormalno je postati rob zdravlja. Bolest pripada tebi, a ne ti bolesti. Bolnica je takođe bila veliki deo mog života. Nakom majčine smrti, nisam imala kome ostaviti decu, a plata nije bila dovoljna da si priuštim nekoga da o njima brine. Stoga sam ih morala voditi sa sobom u bolnicu. Moji pacijenti su se uvek radovali što ih vide. Deca su spontana, živahna i čista, i dobar su kontrast sa hladnim režimom bolnice. Bila su kao struja sveže vode, i bila su jako zahvalna paicjentima koji su se sa njima igrali i zabavljali ih. Dečiji umovi nisu bili zaraženi idejom ko je bolestan a ko zdrav – nisu svrstavali ljude po tom kriterijumu. Deca poznaju samo «dobre ljude» i «zle ljude». Oni to umeju razlikovati i to im je jedino važno.

Niste se plašili za svoju decu?

MARINA: Nikada. Uvek sam volela svoje pacijente i oni su voleli mene, i bila sam im zahvalna što provode vreme sa mojom decom. Moj sin, Viktor, je tada imao osam a Maša, moja kćer, tri godine. To je trajalao otprilike godinu dana, i bili su u bolnici skoro svaki dan. Naravno, nisu bili sa akutnim bolesnicima, već među onima koji su šetali hodnicima i radili stvari koje svi ljudi rade.

Reklo bi se da verujete da je ljubav jednako važna kao i profesionalna ekspertiza pri radu sa pacijentima.

MARINA: Nije dovoljna ekspertiza i ne možete koristiti ljubav kao tehniku. To mora biti iskrena ljubav. Ljubav osećaju svi, čak i pacijenti u najakutnijim neizlečivim fazama mentalne bolesti. Čak kad ne postoji ni svesnost, osoba na dubljem nivou oseća da li je prihvaćena ili ne. U takvom stanju, bolesnici su osetljivi kao životinje – osećaju vaš stav prema njima. To nije samo odnos u određenoj situaciji, to je prava ljubav i pravo prijateljstvo, ne samo «odnos doktor-pacijent». Kada me moji bivši pacijenti slučajno sretnu na ulici, toplo me pozdrave i pričaju mi o sebi i svojim problemima, verujući da im još uvek mogu pomoći. Srećom, mnogi od njih takođe osećaju potrebu za duhovnim životom.

Kakav efekat to ima na njih?

MARINA: Nakon što su se crkve u Rusiji ponovo otvorile mnogi moji pacijenti su počeli ići na službe. Ustanovili smo da su oni koji su to radili ređe dolazili u bolnicu, da su bili stabilniji i bolje se osećali. To što su blizu svetinjama im je pomagalo i primali su veliku dobrobit od Ispovedi i Pričešća. Sada čak postoji crkva Sv.Pantelejmona u krugu mentalne bolnice u Ekaterinburgu. Sveštenik, Otac Dimitrije Bajbakov, je takođe psihijatar. Kada sam tek počinjala da radim bila je praksa uzimati sve novom bolesniku, pa čak i njegov krstić, da se ne bi mogao ubiti lančićem ( ili su to bar tako objašnjavali ). Sada je pacijentima bolje, mogu nositi krstiće i imati ikone. Takođe, osoba koja je obolela se bolje oseća u hrišćanskoj porodici. Ide na ispovest, više je svestna da je bolesna, vidi svoju bolest kako iskušenje. Mi želimo da bude svestan svoje bolesti na takav način, jer, kada jednom bude bio bolje, biće otpušten iz bolnice i mora biti u stanju nadgledati samog sebe. Terapije podrške, posete, i prepisani lekovi kada je to potrebno. Tada, ako akutna epizoda nastupi, samosvestan pacijent shvata «ne mogu spavati noću, depresivan sam». On dolazi u bolnicu i traži tretman. Ukoliko to sam ne uradi ili čak prestane uzimati lekove, rođaci lek mogu stavljati u piće ili hranu što će mu pomoći da ponovo postane svestan svog stanja.

Ranije ste rekli da verujete da se akutni bolesnici, recimo šizofreničari, mogu osećati bolje ako primaju svetinje i mole se, ili ako se drugi za njih mole?

MARINA: Da, imala sam takva situacije. Jednom, jedan od mojih bivših pacijenata je prestao uzimati lekove, ostavio je porodicu i otišao živeti sa drugom ženom. Njgeova žena je bila uznemirena jer je znala da će ta mlada žena od njega samo uzeti novac i ostaviti ga. Znala je da joj je muž bolestan i žalila ga je iako ju je izdao. Došla je meni za pomoć. Bolest je bila u akutnoj fazi , ali bolesnik toga nije bio svestan; nije shvatao šta se dešava njegovoj psihi. Tako, je u kritičnom periodu kada je izgubio svesnost, odbio lekove, ostavio porodicu, jedina stvar koju sam mogla uraditi je otići u manastir i zamoliti da ga 40 dana pominju na litrugiji kao «mentalno bolesnog Dimitrija». Par sedmica kasnije njegova žena me je nazvala, zapanjena i srećna. U jednom trenutku kada su počele molitve on je imao osećaj da nešto sa njim nije u redu. Setio se da ima porodicu, i shvatio da umesto da je sa njima, živi sa nekim ko je zapravo stranac.
To otkriće ga je šokiralo. Nije mogao spavati, imao je glavobolje, i stalno se pitao isto pitanje:» zašto sam ovde? Šta radim ovde?» . konačno, vratio se kući, vrlo zahvalan i u ljubavi prema porodici.

I mislite da to nije bila prirodna reakcija na period u kojem se bolest povlači, već da je rezultat molitve?

MARINA: Da. Njegova žena koja je živela sa njim u takvom stanju mnogo godina bila je potpuno zapanjena. Prvo, imao je tu malu nestabilnu pomisao da nešto nije u redu sa njim i njegovom situacijom. Ta ideja je omogućila ostale korake: vraćanje porodici, tretmane...Prvo je došla molitva, potom Božija pomoć a onda njegov duhovni odgovor na to. Tek nakon toga je sve krenulo svojim uobičajenim putem – lekovi, ispravljanje hemijskih procesa u njegovom mozgu itd..

Rekli ste da svetinje mogu pomoći kod najtežih oblika bolesti. Možete li reći nešto više o saradnji pravoslavlja i psihijatrije?

MARINA: Fizički zakoni su podređeni duhovnim zakonima; fizičke i duhovne prirode se prepliću. Kada se molite za osobu ona može postati svesna svoje bolesti i pristati na tretman. Zbog prirodne hijerarhije predavanja tela duši, duša je došla do određenih zaključaka da telo treba lečiti. Alkoholičari, narkomani, i pacijenti sa psihološkim problemima koji nisu vezani za organsku ili endogenu bolest primaju mnogo pomoći kroz razgovore o smislu života, čovekovom mestu u stvarnosti, i Bogu. Mogu se ograditi od bolesti, i početi raditi na njoj. Često srećem bivše pacijente u crkvi. Mnogi od njih (ponekad i oni sa organskom bolesti) više ne trebaju ići u bolnicu, i potrebno im je manje lekova, nekima čak nisu ni potrebni. Mnogo se mole, dolaze na službe i sveta mesta. Bolest je još uvek sa njima, njihova psiha je i dalje izmenjena, i iako se može videti da nisu normalni, nisu više opasni ni po sebe ni druge i ne moraju biti u bolnici. Jedan moj pacijent se pri izlasku iz crkve pozdravlja sa ikonama kao sa stvarnim ljudima. Sveci su stvarni ljudi za njega. za nas Sv.Nikola Čudotvorac je deo istorija i pripada nebeskoj stvarnosti, ali za mog pacijenta taj svetac je živa osoba, komšija. Odlazeći iz crkve on kaže «Srećno, Nikola, želim ti sve najbolje, vidimo se». Ja se tako obraćam drugim ljudima, ali on se obraća ikonama, smešeći se i poklanjajući svakoj od njih.

Da li mislite da je to jednostavno njegova uobrazilja ili je njegova bolest nekako probila barijeru prema drugom svetu?

MARINA: To nije halucinacija. Njemu su dve realnosti jednake, ali on nema kontrolu ili način da proveri svoju percepciju. Svejedno, bolesni ljudi ponekad imaju halucinacije: neki vide anđele, drugi demone. Klinički posmatrano, to se uvek smatra kao halucinacija ili delirijum, ali ja ne mogu reći da li je ponekad u pitanju bolja osetljivost koja omogućava da vide stvari preko prosečnog praga percepcije. Mislim da oni registruju nešto što zaista postoji ali da tumače duhovnu realnost kroz okvire svoje bolesti. To nije jednostavno objektivno iskustvo.

Na zapadu nije poželjno pričati o Bogu na radnom mestu. Možete li to raditi kao psihijatar u Rusiji?

MARINA: Da, vremena su se promenila i ja to mogu normalno raditi. Uvek postoje ljudi koji, kada počnete pričati o Bogu, kažu «kada budem hteo pričati o Bogu otići ću svešteniku. Obraćam ti se kao doktoru.» Tada ne pričam o duhovnom životu, ali za svaki slučaj ipak pokušam. Nakon mnogo godina u bolnici otišla sam raditi u banci kao psihijatar savetnik. Još uvek sam tamo i dok savetujem ljude u mislima se molim. Neki ljudi se žale da se osećaju loše zbog mog «negativnog uticaja». Dobiju glavobolju ili veruju da sam na neki loš način uticala na njih. Drugi se osećaju smireno i odluče prestati pušiti ili piti ili šta je već to što ih muči. Kada su ljudi jako razdraženi ja im znam naglas čitati molitvu « ..Neka vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji Njegovi..». jednom prilikom me je upitao sveštenik « S kojim pravom čitaš «Neka vaskrsne Bog...»?», ali moj duhovni otac kaže da samo demoni brane čoveku da se moli. Tako se ja i dalje molim.

preuzeto sa http://www.roadtoemmaus.net