VOLITE SVAKI POSAO!

Među načelnicima i potčinjenim ima mnogo nesuglasica. Kako da se postave jedni prema drugima? Da li je pravilnije trpjeti? A šta ako je načelnik - tiranin? A ako je potčinjeni lenjivac? O tome ćemo govoriti sa ocem Georgijem Brejevim, jednim od starijih sveštenika u Moskvi, duhovnikom moskovskog sveštenstva.

Naučite da vladate sobom

- Oče Georgije, kako vama izgleda, zbog čega načelnici i potčinjeni nisu zadovoljni jedni s drugima?

- U običnom životu nema ispravnih principa (stavova). Kako je samo kod nas,eto,počela rušilačka revolucija? Počeli su da viču- načelnici nam ne trebaju! Anarhija je mati poretka i neka gospodari stihija! A gde je tu razum? Zaista razum treba da bude na prvom mestu, da obuzdava stihijske sile, da im postavi zakone i da ih pravilno usmerava.

Struktura svih ljudskih zajednica je jerarhijska. U crkvi je to Njegova svetost Patrijarh, onda arhijereji, pa zatim namesnici crkava. Načelnici su se odmah pojavili čim se pojavila i ljudska zajednica. Glavni je u početku bio rodonačalnik, te nije slučajno da ova reč ima zajednički koren sa rečju “ načelnik”. Odnosi su se izgrađivali na osnovu sveštenih principa: Načelnik nije prosto lice koje ima vlast, on je još i Bogom blagosloven. Apostol Petar kaže : Svakoga poštujte. Bratstvo ljubite, Boga se bojte, cara poštujte."( 1.Pet,2,17). Ovde su izraženi ti duhovni principi, na osnovu kojih i načelnici i potčinjeni mogu razumno i dobro izgrađivati zdrave odnose.

Potčinjavanje je svuda zastupljeno, čak i u porodici: “ Žena da se boji muža svojega”: Iako mi shvatamo da nije to pravi strah: imaj strahopoštovanje i poštuj čoveka kao glavu porodice. Pri tome se daje i analogija: Kao što je Hristos Glava Crkve, tako je i muž glava porodice. A zar je to loše? I samo pogledajte kako je teško smiriti se : “ Ja njega da slušam, a on je takav i takav!” I javlja se želja za vlašću, da se bude prvi u svemu. Gospod je rekao u Jevanđelju: Ako neko hoće da bude prvi, molim lepo, nije zabranjeno! Ali budi tada primerom u prvenstvu: primerom u ljubavi, smirenju, dugotrpljenju, snishođenju, umeću za razumnim rukovodjenjem poslom. A ako ti hoćeš da budeš u svemu prvi, a da iza toga ne stoji ništa osim egoizma “ ja hoću… i gotovo”, to je besmisleno.

Kada se čovek smiri, tada je on sposoban da razumno zauzme stav prema drugim ljudima, prema sebi, prema Bogu. Stekni mir- i ljudi će se sami oko tebe ispunjavati tim mirom, podržavati blagonastrojenje. Treba unutrašnjim blagočešćem ubediti ljude šta je korisno i neophodno.
Gospod je tačno odredio sva stremljenja ka vlasti, ka načalstvovanju:” Svaki koji se uznosi treba biti smiren, a svaki koji se smiri biće uzdignut”, tj.najpre nauči da se obuzdaš, onda ćeš naučiti da ljudima pravilno rukovodiš. Ali probaj prvo da rukovodiš sam sobom! Petar I je govorio:” Smirio sam strelce, Sofuju, razbio Šveđane, ali sebe nikako ne mogu da smirim”. Odavde potiču razne nevolje.

- Rasprostranjeno je mišljenje da vlast kvari čoveka...

- Da, to je zaista tako. U žitijama svetih čitamo, da kada bi im se davale veće počasti, oni bi odlazili. Vlast daje i veće pravo: kada neko na vlasti izgovori samo jednu reč, ljudi su dužni da mu se potčinjavaju, jer je on načelnik. A šta si ti rekao? E tu su mnogi shvatili, da vlast daje osećaj sopstvene veličine. Razum se gordi i znanjem i položajem. Ja ne mogu reći za sebe da sam onaj koji čisti ulicu, kada sam generalni direktor velikog preduzeća i imam hiljadu potčinjenih ljudi!
Čovek na takvom položaju mora široko sagledati razne uzajamne veze, donositi rešenja na osnovu zdravih i razumnih stavova. Takav čovek će opravdati ukazano mu poverenje, samo ako stalno bude imao na umu: “ Danas me je sudbina postavila visoko, a sutra me isto tako može nisko spustiti, a ja sam se pogordio.”

- Šta kažete ljudima koji dolaze da se posavetuju da li da prihvate ili da ne prihvate veću dužnost?

- Stvar je u tome da oni neće da doći po blagoslov zbog čisto egositičnog stava:” Oče, dajte mi blagoslov, jer ja hoću da gospodarim”. Tako mi je jedan bolestan čovek rekao:” Ja na Boga ropćem, hulim na Njega jer je trebalo da budem imperator”. Jasno je da je to oblik šizofrenije. Rekao sam mu: “ A šta ćeš, dragi moj, prvo je trebalo da se rodiš u imperatorskoj porodici, da se voziš u kočijama, da ti dadilje brišu nos, da dobiješ odgovarajuće obrazovanje. A ti, otkuda si ti došao, a tako si hitar?”

Ali ima slučajeva i kada dolazi smiren čovek: “Oče, teško mi je, bojim se tako velike odgovornosti”. Blagočestivi ljudi unapred misle: da li ja to mogu? Hoću li opravdati ukazano mi poverenje? Razuman čovek ne misli ovako:” Slava Bogu, mene su postavili, sada sam ja na položaju kao božanstvo, samo ću davati naređenja na sve strane”, već je razuman čovek svjestan odgovornosti koju ima i zauzimajući takav stav na dužnosti sve će i njemu i potčinjenima biti na korist.

-U današnje vrijeme žene zauzimaju mnoga mesta na položaju načelnika. Kako se vi prema tome odnosite? Jer njima po prirodi nije svojstveno da rukovode?

- Rekao bih da postoji razlika među ženama. Ima žena koje su visokoobrazovane, poslovno iskusne, odgovorne, razumne, karakterne. Gledaš i ponekad pomisliš:” Bože moj, ona je trebala da se rodi kao muško!...” Za takve nije šteta ako su načelnici, i ima veoma mnogo primera, da one dobro vode posao, i razumno i pravilno. A ima žena isuviše emocionalnih, koje ne znaju suštinske stvari.

Poštovati nekoga, ne znači i laskati mu.

-Danas je veoma čest slučaj, da u komercijalnoj oblasti, odluke načelnika nisu ničim ograničene. Šta biste vi savetovali potčinjenima čiji je načelnik despot i svojeglav? Do kojih granica ima smisla trpeti?

- A šta ja mogu da kažem na to? Kuda ćeš, ako strepiš za komad hljeba. Ako se Ne potčinim načelniku, on može da mi kaže: “ Odlazi odavde, iza vrata stotinu takvih jedva čekaju da rade!” Treba razmotriti situaciju. Danas mnogi nemaju osnovnog vaspitanja. Kaže se, da za vreme rata i vojnik postane general- tako se i život može pretvoriti u niz katastrofa. Čovek se pretvori u velikog načelnika , a nije spreman za to, nije vaspitan! Odmah se on naduva, pogordi se, omah iz njega izlazi sve ono na čemu sam na sebi nije poradio. Danas se to može često videti i ljudi zbog stradaju. Ranije su se oni kako-tako strogo birali, moralno i principijelno. Čak su iz unutrašnjosti birali ljude: “Evo, ovaj čovek je prekrasan inženjer, disciplinovan, nije grub. Hajde da ga preporučimo. “ A sada…

-Zar to nije štetno i za dušu koja trpi takvog načelnika?

- Ne, trpljenje nikada nije bilo štetno. Kada čitamo apostola Jakova, on ne govori prosto “trpljenje”, nego “mnogotrpeljivost”, “blago trpljenje”, “ trpljenjem vašim spasavajte duše vaše”. Ali za to je potreban pravilan duhovni odnos, da se ne bi krenulo putem ozlobljenosti, agresivnosti. U čoveku se mogu probuditi nekontrolisane zle sile. Ali ako u njemu postoji duboko shvatanje principa dobra i zla, uvek se može zaustaviti na vreme i reći:” Ne, taj čovek će ostati takav kakav jeste, njega ne možeš prevaspitati, Bog je nad njim sudija. Može biti, da će to doći do viših načelnika, njega će skinuti, poslati negde drugde, a ja treba da istrpim.” Trpljenje uvek duhovno vaspitava, to je podvig. Gospod nije rekao da tokom vremena ne treba trpeti; jedna situacija se može završiti, a nova se može pojaviti. Ali čovek, koji je naoružan ovim unutrašnjim razumnim stavom, uvek zna meru, zna kada da reaguje, a kada da sud prepusti Bogu. I sam Gospod je rekao:” Moja je osveta i Ja ću vratiti”! Trpljenjem ćete samo sačuvati vašu ličnost, vaše dostojanstvo na visini. A onaj koji čini zlo, sam sebi kopa jamu.

- Za takav odnos prema načelnicima hrišćane često krive za dodvoravanje, psihologiju roba...

- S jedne strane, tačno je da hrišćanai imaju stav poštovanja lica koje je načelnik. Ali upravo to i jeste osnova pravilnih i zdravih odnosa u društvu u bilo kojem istorijskom periodu. Ako ne bi bilo tako, vladao bi “ zakon jačeg”: ko je jači, taj je i u pravu. Ako sam ja vuk, znači da mogu da pojedem ovčicu. A sa druge strane, vidimo da je Spasitelj, kada je video zlo meju ljudima, pozivao ih da se poprave, da se suprotstave zlu. Ali ne uz pomoć zla! Kada je apostol Petar podigao nož, Spasitelj mu je rekao: “ Ko se maši noža, od noža će postradati.” Iako onaj koji je načelnik ima pravo da upotrijebi vlast (nije slučajno da su ljudi koji su imali vlast u apostolsko vrijeme nosili sa sobom oružje), ali samo pri razuzdanosti loših, zlih sila.

- Kako razlikovati uvažavanje ka ljudima na položajima od ulagivanja, čovekougađanja?

- Treba paziti na svoje srce. Gospod je rekao da i dobro i loše ne proizilazi od ruku, od dela, već iz srca. Tj. treba unutar sebe razumeti, gde je prirodno poštovanje načelnika, a gde počinje laskanje, treba se zaustaviti i reći sebi:” Ne dragi moj, on je samo čovek.” Čovekougađanje kvari i načelnika i potčinjenog. I ti si podložan grehu ako laskaš. Duhovni ljudi su govorili.” Onaj ti je drug koji te razobličava.” Ili kako je rečeno u Pričama Solomonovim:” Obliči premudrog i on će te voljeti; obliči neznalicu i on će te omrznuti” zato što nije dovoljno razuman da tvoje razobličavanje prihvati radi sopstvenog ispravljanja. Reći istinu, razobličiti nekoga se smatra podvigom svoje vrste. Ivan Grozni je od svojih savetnika- jednoga ubio, drugoga , trećega, a mitropolit Filaret (Količev) mu je rekao: Dokle ćeš ti to krv prolivati? I znači, nije uvažavao cara? Uvažavao ga je i bio mu je veran služitelj. Ali kada je video da se proliva nevina krv, nije mogao da prećuti, jer je znao da je i on kao glava Crkve isto tako odgovoran za ono što se dešava. Znao je koliko je opasno razobličavati cara, i to još u prisustvu njegovog okruženja- laskavaca koji su samo njemu i ugađali. Pa ipak je to uradio, i zbog toga i platio. Ali zastupao je pravdu.

Idealan načelnik

- Verovatno, primer odnosa prema poslu i medjusobni odnos medju ljudima treba da bude pravoslavan. Ali često je slučaj da se pravoslavni ljudi boje inicijative, boje se da na sebe preuzmu odgovornost, smatrajući da bez posebnog odobrenja ne trebaju činiti čak ni suvišne pokrete. Kako odrediti gde je poslušanje, a gde naprosto mlitavost, bezvoljnost?

-Zavisi koga imamo u vidu. Ako su to bake koje dolaze da spreme crkvu, naravno da se one boje da učine nešto suvišno, rade samo ono što im je poznato. Ali ako su to mladi ljudi, tada je sasvim druga stvar u pitanju. Ima jedna karakteristična crta za naše vreme, a može biti i za naš narod: bolest volje. Čovek se boji aktivog delovanja i odgovornosti za njega. Koliko takvih ljudi nekada dolazi na ispovest! A u porodici su oni neodlučni, i bilo kuda da pođu, zaustavljaju se i ne mogu da reše:"Oh, a mogu li ja to? Je li to za mene ili nije?” I nikako ne mogu da nađu svoje mesto, svoju profesiju, svoj posao. Eto bomži (BOMŽ- početna slova skraćenice: Bez Opredjeljenog Mjesta Življenja tj., onaj koji je beskućnik, lutalica)- isto su pojava ovog vremena. Dolaze, prose. Kažem im:"Slušaj, ti si mlad čovek visok dva metra, zašto prosiš? Hajde radi, i ja ću ti platiti.” “Ne, neću ja da radim”.- odgovara.
Majke dolaze plaćuči:"Oče, sin neće da uči!” Sedi dan i noć pored televizora a onda pobegne u podrum zgrade da bi podelio sa drugovima utiske o tome. A šta je uzrok tome? Teško mu je! Teško mu je da uči, teško mu je da radi. Roditelji nisu bogati, znači neće mu kupiti auto, neće ga dati na fakultet. A on sam nema ni razuma, ni volje. A da bi se volja pokrenula…
Za tako nešto treba veoma dugo specijalno raditi s čovekom, a danas takvih mogućnosti nema niko.
Kako u tom slučaju pomoći nekome? Uvek kažem:  volite svaki posao! A i jedno malo delo, neku sitnicu-uzmi lopatu i očisti sneg, ali samo nemoj da sediš i da ništa ne radiš! Nerad čoveka parališe, jer je sva čovekova priroda usmerena ka delovanju od samog rođenja. Čovek se formira uz pomoć rada, formira svoju dušu za večnost. A pasivan stav je: “ Sedeću i čekati da mi sve s neba padne"- to je veoma strašno stanje. Ne daj Bože!

-Šta u tom slučaju rade pravoslavni načelnici? I njima je u tom smislu teže, oni ne mogu da se izviču na nekoga niti da upotrebe druge metode uticaja “silom”. Kako oni da ostvare svoje namere?.

-Postoji jedan princip, a to je princip ubeđivanja. On je u vezi sa unutrašnjim dostojanstvom čoveka. Neki načelnici misle.” Šta me se tiče šta potčinjeni misle o meni. Samo kad jako podviknem!"- a čoveku se duša ledi od toga. Čak i ako je on možda i zaslužio takav ukor. Ali ako načelnik neće da uvredi čoveka (čak i ako je potčinjeni pogrešio i čak možda bio i lukav), onda on traži način da čoveka urazumi, da bi mu pokazao da nije u pravu.” Pogledaj samo, kako si ti postupio. Ja imam poverenja u tebe, a ti si doveo u nezgodnu situaciju i mene i celu organizaciju.Šta da radim s tobom?” i tome slično. I čovek će se uhvatiti za glavu i reći:” Nije me ponizio, nije me uvredio, nije me oterao iz kancelarije, samo je rekao u čemu sam pogrešio...” On će to dugo pamtiti, a načelniku će celi život blagodariti jer ga nije ponizio, nije ga duhovno ranio. Ako bi i se izvikao na njega, na čoveka će to ostaviti neki utisak, a posle će shvatiti da iako je zaslužio prekor, to ni u kom slučaju nije na takav način. Oni načelnici koji su mogli ubeđivanjem nešto da postignu su uvek bili poštovani.

-Oče, jeste li vi ikada u životu sreli idealnog načelnika?

-E, idealnog načelnika mi, sveštenici, vidimo samo u licu našega Gospoda Spasitelja. On je rekao:"Ja imam vlast uzeti život i dati ga. Ali ja radije dajem život.” I eto, to je zaista idealni Načelnik, koji iako ima punoću života, bića, Božanstvenog dostojanstva, dao je sve to na dar za čovekovo spasenje.

Pravoslavni načelnik je dužan da u odnosu na potčinjenog bude primer blagočestivosti.

Na gravuri:Imperator Nikolaj I sa svitom i sveštenstvom poklanja se moštima svetitelja Mitrofana Voronješkog.

Razgovor vodila: Ina Karpova
Prevod s ruskog: N. U.

preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=12&section=9999&article=159