VLADIKA PAVLE: «ZADATAK BRATSTVA JE OBJEDINJENJE SVIH KRSTOM»

Složićete se da nemamo svaki dan priliku da porazgovaramo sa vladikom, a posebno sa takvim, istinski harizmatičnim, kao što je naš Visokopreosvećeni Pavle. Da bi se napravio intervju, trebalo je sačekati nekoliko dana, jer je vladika zauzet čovek. Naporan ciklus službi, cela Ukrajina, inostrana putovanja, brige oko Lavre, i ...beskrajna reka posetilaca. Ovde, u tu kućicu nad Dnjeprom pored Bližnjih pećina, dolaze mnogi: od lica na visokom položaju do onih koji su u ovom životu izgubili sve što su imali. Nekome je potrebna pomoć, nekome savet, a nekome samo njegov blagoslov.

- Vaše Visokopreosveštenstvo, želimo pre svega da Vam zahvalimo za podršku u organizaciji našeg Bratstva, koje je može se reći formirano upravo zahvaljujući Vašem blagoslovu. U naše vreme se može čuti za raznorazna bratstva, pri čemu daleko ne uvek u pozitivnom kontekstu. Koje zadatke, prema Vašem mišljenju, treba da rešava pravoslavna organizacija? Smatra se da je jedan od osnovnih njenih zadataka prosvetiteljski, jer naša inteligencija, koja je izgubila i Boga i tradiciju, i pored toga što se «užasava» mnogih stvari gde sve ne dospeva: i kod ekstrasensa, raznih gatara, pa čak i kod sektaša, ne shvatajući kakvo blago ima u svojoj blizini – istinsku Pravoslavnu veru.

- Zahvaljujem Bogu za Njegovu milost zbog ovog razgovora sa Vama. Svojevremeno, posle Krštenja Rusije, i potom kada je došlo do raskola i u Ukrajini se pojavila unija, Bratstva su odigrala ogromnu ulogu, postavši oslonac Pravoslavlja, posebno u zapadnim regionima. I zato, po mom mišljenju, bratstvo u prvom redu treba da ima trezvenog duhovnika, i to ne iz redova takozvanih mladih staraca, koji misle da su veliki učitelji. Ono ne treba da ugadja čoveku, kako to danas mnogi rade. Kažu: «Tu je rešenje...» - i trkom tamo odlaze bez razmišljanja, ili kažu: «Tamo je Hristos ...» - i opet trče tamo...Bratstvo, ukoliko je blagosloveno, a u datom slučaju je to blagoslov Blaženog Mitropolita Vladimira, treba da ostvaruje svoju delatnost u saglasnosti sa Ustavom. Bratstvo zaista treba da se pored manastirskih obaveza bavi prosvetiteljskom delatnošću, ali opet u razumnoj meri. Ne treba se ponašati kao neka naša bratstva, koja čas istupaju protiv Amerike, čas protiv kodova ili još koječega, ali apsolutno ništa ne rade za spasenje ljudskih duša. Naprotiv, ona uvlače ljude u političke rasprave, ne donoseći nikakve koristi ni Crkvi, ni društvu.

U svojoj delatnosti bratstvo treba da se zasniva na jevandjeljskim prinicpima, a nikako da od njih odstupa. To su prosvetiteljstvo, i naravno, milosrdje – treba privlačiti ljude, koji poseduju novac i vlast, i koji mogu i žele da urade nešto dobro. Jer čovek može da poseduje novac i s njim da pogine, čega smo danas svedoci, kao i da bude na vlasti, i da radi takve stvari koje nemaju ništa zajedničko sa jevandjeljskim učenjem. Ali ne treba zaboraviti, da se mi ne nalazimo na zemlji slučajno, već po Božijoj milosti privremeno – da bi se naučili i zadobili život večni, kao nagradu za trudove ponesene ovde. Stepeni služenja u bratstvu mogu biti najrazličitiji, manji ili veći, prema mogućnostima i sposobnostima, kao i različito ocenjeni, kao u slučaju sa udovicom iz Jevandjelja, koja je prinela svoju leptu. O privlačenju onih koji imaju vlast govorim zbog toga, što ih Bog nije postavio na taj položaj njih samih radi, već da bi pomogli svojoj manjoj braći. Kada bismo mi danas živeli po Jevandjelju ne bi nam trebali nikakvi zakoni. Mi medjutim vidimo da naš Parlament nije prihavtio nijedan zakon koji podržava i štiti čoveka. Nasuprot tome, ugadjajući moćnicima ovoga sveta, ljudi se svuda ponižavaju i obmanjuju. Sa svih strana se mogu čuti žalbe na nepravedne sudske odluke, koje ukazuju na težak položaj ljudi. I zadatak Bratstva je na osnovu toga objedinjenje svih Krstom, koji se javio caru Konstantinu s natpisom: «Ovim pobedjuj!»

Samo se tako i može pobediti. Prema rečima Serafima Sarovskog i drugih učitelja Crkve, pa tako i prepodobnih Lavre: «Stiči smirenje, - i hiljade ljudi oko tebe će se spasti!». Mnogim našim bližnjima je potrebna pomoć, i to možda ne toliko finansijska, koliko pomoć u smislu podrške u odredjenim trenucima. Zamislite čoveka koji boluje od strašne bolesti i podnosi bez lekova nepodnošljive bolove, jer se sve plaća, a penzija bi bila dovoljna za samo dve kutije. Čovek ostaje jedan prema jedan sa samim sobom. Ko može da mu pomogne? Samo Gospod. Sveštenik može da ga uteši, tako što će mu reći: «Potrpi još malo, za trpljenje će ti Bog dati spasenje, a za smirenje – i sve ostalo». Danas, treba da idemo i tešimo ljude, da ih ukrepljujemo u veri s nadom na milost Božiju, i da im objašnjavamo da ukoliko mi izmenimo svoje živote, Gospod će poslati sve ono što je potrebno. Jer mi ispaštamo one grehe koje su učinili naši roditelji, dede i pradede u XX veku, svojim rukama uništavajući hramove, gde su se molili naši preci, nogama gazeći svetinje ...Zar takav narod može da ima neki oproštaj? Ali, Gospod je milostiv i daje nam sve ono što nam je potrebno.

- Vladiko, nažalost, savremeni ljudi koji umaju velike mogućnosti ne žure da podele to što imaju. Mi smo se obraćali mnogim uticajnim ljudima sa predlozima za saradnju, ali se praktično niko nije odazvao ...

- To je zaista tako. Ali Gospod nam je dao nadu: kucajte, i otvoriće vam se. Moje je da se bavim manastirom. Danas je kod nas nova vlast, novo zakonodavstvo, nova država. Slava Bogu, sve se završilo bez krvi, i dobili smo nezavisnost… Ali od koga smo mi to nezavisni? Od svih zavisnih! Od činovnika, od Amerike, od Evropske unije. Bojimo se i tudjih i svojih, da ne bi prošli oni koji će ponižavati ljude, kako je to bilo i jeste. Danas su oni «koji su bili ništa, postali sve». Nažalost, ta parola «velikog vožda» je zaživela, jer je poštenim radom nemoguće zaraditi milijarde, za godinu ili deset. Vi dodjete i kažete: «Ne radite vi to za mene, već vi činite dobro delo za Ukrajinu, za Crkvu, za buduća pokoljenja!». Jedni se smeju, a drugi kažu: «Nemamo novca». A kako to: finansiraju fudbal i svakovrsne razvrate, i grade «kuće trpeljivosti». A ne nalaze ni vremena ni novca ni za Boga ni za sebe, niti da bi nekome pomogli. Svako će dobiti svoje u svoje vreme, i oni će sa svim svojim sredstvima naslediti večnu pogibiju.

- S Vašom saglasnošću predjimo na drugo pitanje. Znamo da je naša Pravoslavna Crkva sveta i istinita, i za razliku od nekanonskih, raskolničkih formacija, jedina koja je priznata od drugih Pomesnih Crkava, i u celom svetu. Medjutim, često je krive za konzervatizam, učmalost i privrženost zastarelim normama. Dešava se da neki čovek dodje u crkvu i ne uradi nešto kako treba. I neka starica ga ukori zbog toga, čime se njegova radost radi posete crkvi pretvara u odbojnost ...

- Radost se može oduzeti samo bezmnom čoveku. Crkva ne može da bude konzervativna ili nekonzervativna. Hristova blagodat je na Crkvi od samog početka. A blagodat je uvek obnavljala i obnavlja čoveka. Kada bi reka stajala, onda bi imala neprijatan miris, ali ona teče i obnavlja se, i ostaje sveža voda. Tako je i sa Crkvom. Ukoliko budemo menjali osnovne principe, kako to rade sektaši, to više neće biti Crkva. Konstitucija u SAD, naprimer, je aktivna već više od dve stotine godina, i niko je ne smatra državnom konzervativom. Tako je i ovde – postoje zakoni (kanoni), koje čovek nema pravo da naruši. Ukoliko tako postupi, onda treba odbaciti Hristove zapovesti blaženstva i deset zapovesti, koje je Tvorac dao Mojsiju. Ali upravo one, i dan-danas predstavljaju svetlost svetu. I zato samo bezumni čovek može da krivi Crkvu za konzervatizam. Blagodat obnavlja čoveka, i obnavljaće ga. Jevandjelje je uvek jedno te isto, a to je naš život koji teče. Ukoliko mi počnemo da iskrivljujemo crkveno učenje, onda nam Crkva nije potrebna, a tada nam ni Hristos neće biti potreban. I zato su svi sektaši daleko otišli, i uveravam vas da će na svakome koji uči suprotno crkvenom učenju biti anatema. I ne bojim se da kažem da se n i k o od n j i h n e ć e s p a s t i! Zašto? Zato što su oni odbacili ono najvažnije, a to je Reč Božija, i ono čemu ona uči, a to je borba sa sopstvenim gresima. Može se okupiti na trgu i pevati – «hoću kući Isuse», ali avaj, to nije dovoljno. Treba živeti tako kako nas je učila, i ne prestaje da uči Crkva, hiljadu i dve hiljade godina. Blagodat Duha Svetoga danas je ona ista koja je bila i u prvim vekovima. Čuda ima more, samo što ih mi ne vidimo! A Blagodat se zadobija u Tajnama: Krštenja, Ispovesti-pokajanja, Evharistije, Braka, Rukopoloženja. U tim ustanovljenim formama se ništa nije izmenilo. Ukoliko želite muziku, onda molim vas, za to postoje podijumi za igru. A ako još nešto želimo?..Crkva ne može da ide za čovekom, čovek treba da ide za Crkvom. Ukoliko mi, nalazeći se u mraku, upalimo sveću i stavimo je pozadi, onda gde će dospeti oni koji idu ispred nas? U pogibiju! Ukoliko Crkva ne bude napred, već pozadi, čemu će nam onda ona? A to je slučaj sa svim sektama, b e z i z u z e t k a.

- Vladika Pavle, iz istorije znamo kako je teško bilo prvim misionarima, koji su se suprotstavljali paganskom svetu. Da li su u našem veku sveopšte pismenosti potrebni neki posebni metodi prosvećenja ljudi svetlošću Istine?

- Najvažnije je da sam čovek ima želju da se spase. Danas ima toliko crkava ... Ako vas boli srce, vi ne idete u pozorište, već kod lekara. Ukoliko treba da operišete oči, idete kod oftamologa, a ne u prodavnicu. Ako ja želim da se spasem, onda idem u Crkvu, jer je tamo večno ž i v i B o g. Gospod je rekao Svojim učenicima: «Dom moj je dom molitve». Ukoliko čovek stavi hranu na sto, ali je lenj da ustane s kreveta i jede, onda će on na kraju poginuti, bez obzira na to što se pored njega nalazi hrana. Danas nema mesta gde nema Crkve, i sve zavisi od moje želje da ustanem u subotu, nedelju i odem na taj Izvor, koji utoljava žedj. Neki tvrde da ne razumeju crkvenoslovenski jezik, na kome se služi služba. Naravno da neće odmah razumeti: da li su odmah naučili tablicu množenja i azbuku, ili strane jezike po potrebi ili želji? Treba nešto želeti i primorati sebe na učenje. I zato, ukoliko praznikom i nedeljom budeš odlazio na službu, obavezno ćeš je razumeti. Zar je tako teško razumeti šta je to – «paki i paki (opet i opet)? Pitaj ukoliko sam ne možeš da se dosetiš i saznaćeš da je to «opet i opet». A «U miru Gospodu se pomolimo?» To je jasno svima i Belorusima, i Ukrajincima, i Srbima, i Poljacima ... Razlog je u stvari drugi – ljudi danas zbog svog neznanja žele da o k r i v e B o g a.

- Preosvećeni Vladiko, naša Lavra, budući duhovni centar Svete Rusije, je tokom stotina godina privlačila i privlači ka sebi milione ljudi iz celog sveta. Manastir, koji su osnovali prepodobni Antonije i Teodosije, je od samog početka služio kao obrazac za hiljade drugih pravoslavnih manastira. Kako danas živi i kako se razvija Sveto-Uspenjska Kijevo-Pečerska Lavra?

- Lavra se nije izmenila, i kao i ranije nosi svoju misiju spasenja. Ja ne želim da kažem da smo mi danas možda malo slabiji u veri. Rećiću da na moju radost postoji bratija, koja po svom načinu života ne odstupa od prvih vremena otvaranja Lavre. To su monasi kao što je otac Avramije (prvi), otac Nektarije, otac Jeremija, otac Venijamin, otac Nestor, otac Polikarp. Naš veliki molitvenik je otac Irinej. Naravno, situacija je danas drugačija – živimo u savremenom, mnogoljudnom gradu, dolazi nam veliki broj poklonika, imamo puno iskušenja. Najveći deo naših monaha su odrasli u bezbožnim i protestantskim porodicama, i osetivši jaku žedj, prišli su ka Izvoru, Spasitelju, Majci Božijoj, - u Lavru. Primamo sve i obnavljamo ono što je država razrušila. Danas sam veoma zahvalan predsedniku Leonidu Kučmi, zahvalan sam rukovodiocu Administracije Viktoru Medvedčuku, prvom vice-premijeru Nikolaju Azarovu, ministru za saobraćaj Georgiju Kirpe i drugim ljudima, koji nas podržavaju. Zemni im poklon, Lavra se neprekidno moli za njih, jer upravo zahvaljujući njima imamo ovu lepotu. Mi ne unosimo novine, već samo čuvamo to, što ni sovjetska vlast, ni nezavisna Ukrajina nisu uspeli da razruše. Prethodna vlast je izdvajala novac za razvoj muzeja, a danas ovde možeš da vidiš šta hoćeš – i barove, i saune, i prodavnice, i tome slično. Mi smo obnovili štampanje knjiga, iako uz sve napore ne možemo sebe u potpunosti da obezbedimo. Posedujemo aktivna krojačka odeljenja, ručne i mašinske izrade, sve odežde proizvodimo sami, i država nam ništa nije vratila. Takodje su aktivne radionice za izradu ikona i njihovu restauraciju. Posedujemo domaćinstvo sa dve hiljade hektara zemlje, gde je organizovano stročarstvo, pčelarstvo, kao i vrt – Gospod je ove godine poslao bogatu letinu. I danas se u značajnom stepenu obezbedjujemo sopstvenim proizvodima: mlekom, jajima, kravljim sirom, brašnom, mlekom, biljnim uljem. To ne znači da rade samo monasi; to je nerealno, jer bratije ima svega 120 i još 20 poslušnika. Svaki dan se održavaju službe u crkvama i manastirima, poslušanja u svim delatnostima, ali monasi svima rukovode. Iako neki kažu: šta oni to rade u manastiru, ali niko od njih ne želi da dodje u manastir i ostane tu nedelju dana – tada bi spoznao svu težinu monaškog truda. To u svetu danas malo ko radi, nažalost. Ukrajina je danas postala velika pijaca – trguju, a ne žele svoje da proizvode. Mi se trudimo da obnovimo tradicije, koje su odvajkada postojale na ovom svetom mestu. Naše crkve su skoro sve remontovane i obnovljene. Trenutno završavamo restauraciju Ano-Začatajevske crkve na Daljnim Pešterama. Zatim ćemo preći na 68-u zgradu, koja je ranije bila bolnica, kako bi je u potpunosti obnovili. Tamo se nalazila crkva posvećena ikoni Majke Božije «Svih tužnih radost». Želja nam je da ona bude neprekidno aktivna, kako bi poklonici mogli 24 časa da se ispovedaju i posećuju službe.

- Vaše Visokopreosveštenstvo, Vi danas kao Namesnik Kijevo-Pečerske Lavre morate da vodite i društvene delatnosti, i da podržavate kontakte sa bratskim zagraničnim Crkvama. Recite nam, molim Vas, nešto o toj strani svoje delatnosti.

- Zaista, Božijom milošću i zahvaljujući Blaženom mitropolitu Vladimiru, dešava se da ga često pratim na njegovim putovanjima po Svetim mestima i posetama bratiji po veri. Posećujemo Jerusalim i održavamo prijateljske odnose sa patrijarhom Irinejem, koji se na sve načine trudi da pomogne Ukrajini, ali ne može da propusti takvu mogućnost, kao što je naprimer da dozvoli donošenje čestice Krsta Gospodnjeg ili neke druge svetinje radi poklonjenja. U kontaktu smo sa arhiepiskopom Grčke Crkve, zahvaljujući kome su kod nas dovezene mošti Svetog Apostola Andreja Prvozvanog i Pantelejmona Iscelitelja. Odlazimo i na Svetu Goru, Drugi udeo Majke Božije (Prvi udeo je – Iverska zemlja, a Kijevo-Pečerska Lavra je – Treći), gde se nalazi dvadeset Pravoslavnih manastira. Jedan od njih je i ruski Pantelejmonov manastir sa 75 monaha, od kojih su trećina Ukrajinci. Njihov ustav je strog, i tamo nije lako služiti. Sveta Gora se obnavlja, i na njoj se danas nalazi oko dve hiljade monaha. Bilo bi ih i više, ali Grčka Patrijaršija (Konstantinopolj) to ograničava, iako mislim da to ne zavisi toliko od Patrijarha, koliko od volje Majke Božije. Broj monaha na Svetoj Gori će se povećati, ukoliko je Gospodu to ugodno. Slava Bogu da se manastiri obnavljaju, i da se uznosi neprestana molitva. I ima ljudi – dobrotvora, koji ulažu mnogo napora u obnavljanju svetih manastira. Daj im Bože snage i zdravlja!

- Pored poslušanja Namesnika Lavre, Vi ste i Rukovodilac Sinodalne komisije Ukrajinske Pravoslavne Crkve za manastirska pitanja. Kakva je danas situacija u manastirima po Ukrajini?

- Slava Gospodu, nemamo razloga da se žalimo ni na šta. U celoj Ukrajini ima oko 180 manastira, u kojima se nalazi oko osam hiljada monaha. Ženski manastiri su naravno uredjeniji. Monahinjama poslovi bolje idu od ruke, i trude se kao pčelice ceo svoj ovozemaljski život, do kraja. I verujem da će im Gospod svima zbog njihove revnosti i trpeljivosti darovati Carstvo Nebesko. Napomenuo bih manastire kao što je Zimnenski, Sveto-Mihajlovski, Odeski, Dermanski, u Gorodki. U muškim manastirima takodje vlada poredak i molitvenost, ali šta reći, kada svaki muškarac ne zna da pospremi tako kao žena, i pojanje se razlikuje, kao i kuhinja ... Ali zato je situacija drugačija kada se govori o traktorima, mašinama, pripremi drva. Slava Bogu, danas Gospod po molitvama Blaženog mitropolita Vladimira miluje sve i daje sve što je neophodno. Mnogo pomaže i to da se na greh požali i sadašnje rukovodstvo naše države. Uz njegovu pomoć je obnovljena Uspenjska crkva Zimnenskog manastira, i ukazana pomoć Novgorod-Siverskom manastiru.

- Vladika, mi bez sumnje živimo u teško vreme. S jedne strane vidimo sveopšte obnavljanje duhovnosti, a s druge – neuobičajeno uvećavanje zla. Tvrdi se, i to ne bez osnova, uzimajući razmeru nesreća koje se dešavaju na planeti, da nastupaju poslednja vremena. Kako biste Vi okarakterisali današnje vreme?

- Mi živimo u blagodatnim vremenima, jer nam je Gospod danas, kao i u prvim vekovima hrišćanstva dao milost da se ispoljimo i u veri, i u trudoljubivosti. Apostoli su pitali Hrista: nije li došlo vreme, u kome treba da nam javiš slavu Svoju? Gospod je rekao: «Nije vam dato da znate vreme...». Danas smo svedoci toga da živimo veoma blizu, takoreći pred vratima Slavnog Drugog Dolaska Gospodnjeg i Strašnog Suda. On je strašan za grešnike, jer će oni dobiti svoju platu, a slavan za pravednike, koji će se još više približiti Hristu. Zato danas imamo bolesti, zemljotrese, ratove. Susrećemo se sa nerazumevanjem, lažnim hristosima, lažnim prorocima, svakovrsnim satanistima, i raskolnicima, koji su, ne bojim se to da kažem, kukolj, koji je posejao neprijatelj ljudskog roda. A neki moćnici ovoga sveta pomažu toj rak-rani da se razvije. Ali rećiću vam jedno: još se nije ispunilo vreme, Gospod nas miluje i to se neće desiti za vreme našeg ovozemaljskog života. Danas su ljudi zaboravili na ono najvažnije – na Hrista. Na prvom mestu im je da sebi ugode. Za neke kod nema nikakvog značenja, i prema njihovim rečima on predstavlja neku pripremu za mir u svetu. Ali danas Crkva nije uvažavana, a neki tvrde da sveštenici nemaju nikakvog značaja. Za njih je najvažnija – histerija: «ne poginuti». Ali će na taj način poginuti, jer ne slušaju glas Crkve, već žele da žive po svom razumu! Ako se odriču svega u svetu, onda ne treba da idu u litije, već na polja, da rade. Ali oni ne žele da rade, već uzimaju novac od onih koji imaju kodove, ne razmišljajući da postaju saučesnici tih bezzakonja. Uzimaju dolare, ili eure, koji takodje imaju svoje nazive, i ne vide da i oni imaju svoje kodove. U svakom slučaju, to rade ljudi koji žele na sve načine da odvuku narod od Crkve, kako se on ne bi povinovao ni episkopima, ni sveštenicima...Takvi ljudi izjavljuju, da episkopi ništa ne rade i sami ginu. A zašto idete kod episkopa i suprotstavljate im se, ako oni ništa ne rade? Živite kako želite, nemojte da idete u crkvu, ne primajte Tajne iz njihovih ruku, ne priznajte apostolske postavke, niti odluke Vaseljenskih Sabora. Danas ima svakakvih mišljenja, pa tako izjavljuju da je Hristos bio samo čovek, da Duha Svetoga nema, i da su ikone Majke Božije i Spasitelja – idoli. Sve to nameću neznalice, koje su juče došle u crkvu. Pasoš ima svoj broj, kao i novac i niko ih ne odbacuje.

- Zaista, Visokopreosvećeni Vladiko, pitanje je kako se odnositi prema INN-u – individualnom poreskom broju, koji je postao nešto kao kamen spoticanja, unoseći nesuglasice i razdvajajući ljude. Da li biste mogli da nam malo razjasnite to pitanje?

- Bez obzira kako da odgovorim na to pitanje, to ionako ne može sve da zadovolji. I zato svako treba da postupa prema svom nahodjenju. Ko hoće, može da uzme, a ko neće, neka ne uzima. Ali tada budi dosledan i ispunjavaj u potpunosti jevandjeljsko učenje: trudi se i živi na osnovu plodova svoga rada, ne vezuj se za novac, kao ni za sve ostalo što ima broj i žig. Tada će zaista biti očigledno da se bojiš žiga, služeći Hristu. Znam da će me posle ovih reči kriviti za sve smrtne grehe, ali se ne bojim toga jer će razumni ljudi sve pravilno shvatiti. Ponavljam još jednom da se još nije ispunilo vreme, antihrist još nije došao u ovaj svet, i neće još stavljati svoj žig, kako je rečeno u Otkrovenju. Ali danas se to pitanje koristi za nesuglasice. Ljudi kažu: «Ja nisam primio kod, blagoslovite!». Ali kada im kažete: «Evo ti metla, i pomozi da se pokupi to djubre», onda odgovaraju: «Ja nisam zbog toga došao u manastir, već da se molim». Ali i Sam Gospod je radio kao drvodelja, pomažući Josifu Zaručniku. I apostoli su bili ribari. Lenjivac se ne može spasti, jer samo molitva i rad mogu sve da iznesu. Molitva bez uloženog fizičkog truda ne donosi ništa. Serafim Sarovski je imao svoj vrt. Prepodobni pečerski oci su radili zemlju i služili drugima. A danas je sledeća situacija: poklone ne mogu da rade zbog radikulita (vrsta bolesti – prim.prev), ne mogu da poste zbog čira, i ovo i ono ne mogu, a uvek su spremni da štrajkuju ...

- Vladiko, recite nam nešto o sebi. Ove godine se navršilo deset godina od kako ste postali namesnik Lavre, i za to vreme se ona, u značajnom stepenu, zahvaljujući Vašim naporima, preobrazila i procvetala. Šta je odredilo Vaš životni izbor, šta je uticalo na njega?

- Uvek se sećam Prepodobnih Antonija i Teodosija, ali nikada nisam ni pomislio da ću postati namesnik Lavre, samo sam molio svog pokojnog starca vladiku Varlaama da idem u Počajevsku Lavru. A on je odgovarao: «Nije još došlo tvoje vreme. Tebe će jednog dana, umiti, postrigati i odvesti». Tako se i desilo. Ja sam dete sa sela, voleo sam Crkvu i moltvu, i od detinjstva sam maštao da postanem sveštenik. Posle odslužene vojske sam završio Moskovsku duhovnu seminariju, a pre toga sam u Lucki dobio svetsko obrazovanje iz tehnologije spremanja hrane. Moja prva i poslednja parohija se nalazila u predgradju Novovoljinska u selu Niskiniči, gde se ranije nalazio skit Kijevo-Pečerske lavre, a sada je tamo ponovo manastir. Mitropolit Petar Mogila je postavio temelje i osveštao crkvu u kojoj sam služio. Trudio sam se da služim po veri i pravdi i narod me je voleo i do danas mi zahvlajuje. Kada me je 1994 godine Blaženi Mitropolit Vladimir naznačio za Namesnika, u Lavri je bilo 35 bratije. Nismo imali nijednu crkvu, niti bilo šta drugo: ni crkveni pribor, ni odežde, ni kelije, niti trpezariju. Ali Božijom milošću Spasitelja i Bogorodice, zahvaljujući bratiji i Blaženom Mitropolitu – Sveštenoarhimandritu našeg manastira, mi smo danas zaista procvetali. U manastiru ima više od 120 monaha, sve crkve su aktivne, imamo na čemu i u čemu da služimo. Crkve su ukrašene, pri čemu ništa nismo izmenili, već se trudimo da sve odgovara onome što je postojalo i podsećalo na naše pokrovitelje – Antonija, Teodosija i sve Pečerske Prepodobne, koji su se ovde podvizavali i čijim naporima je sve ovo osnovano. Želim da pomenem i pohvalim Muzej-Zapovednik, u liku njegovog direktora Sergeja Krolevca. Mi se razumemo u svemu, sem u delovanju države, jer ona, prihvativši Zakon o predaji imovine Crkvi, odbija da ga ispuni i preda nam prostorije, u saglasnosti sa Ukazom Predsednika. I kada se desi da sami uzimamo pored Muzeja neku zgradu, odmah nastaju konfliktne situacije. Ali uglavnom izmedju nas postoji medjusobno razumevanje.

- Naš današnji intervju je predvidjen da se postavi na sajtu našeg Bratstva. U Pravoslavnoj sredini se često možemo susresti sa mišljenjem da su i kompjuteri i «svetska paučina», Internet, - od nečastivog. Kako naša Crkva gleda na to što verujući ljudi koriste nove, pa samim tim i računarske tehnologije?

- Sve sem greha je Bog dao čoveku da koristi. Progres, koji će sam sebe da pogubi, je znak vremena, ali mi u tom vremenu živimo i koristimo se Internetom i telefonom, mobilnim i saobraćajem. Kada je potrebno pogledamo i televizor. Ja sam ne umem da koristim kompjuter, a televizor sam tek nedavno počeo da uključujem, kada je trebalo da pogledam snimak o Blagodatnom Ognju na Grobu Gospodnjem. Sada se dešava da nekad pogledam vesti, inače čovek ne može da zna šta i gde se dešava. Mislim da je sve na korist ukoliko se koristi sa merom. Dešava se da i zli duhovi služe Bogu, pa je tako na jednom od njih prepodobni Jona Novgorodski sleteo u Jerusalim. Samo sve treba postaviti na pravo mesto, i ni od čega ne stvarati idola. A ukoliko se nešto koristi za čovekovo usavršavanje, onda od toga ne može da bude štete.

- Zahvaljujemo Vam Vladiko za interesantan razgovor i pouke. Blagoslovite naše bratstvo za činjenje dobrih dela.

- Daj Bože da vam sve polazi za rukom! I verujte, pošto ste uzeli ime Antonija i Teodosija, oni će biti vaši pomoćnici i pokrovitelji. Ali ne zaboravljajte ono najvažnije: molitva i rad treba uvek da budu prisutni! Pišite o Lavri, pišite o svakom svetitelju, pišite razumno! Potrebno je da ljudi znaju da Ukrajina nije pusta. Lavra je drugi Jerusalim, ispunjena Božijom milošću, i poklonicima. Mi samo treba da poželimo i naučimo da koristimo svo to blago koje imamo.

preuzeto sa http://www.bratstvo.kiev.ua/stol.php
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic